Pre skoro tačno godinu dana Pantheon Press je izdao Final Cut, najnoviji grafički roman Charlesa Burnsa, a koji je prethodno izlazio kao trodelni serijal u Francuskoj. Tada sam ga pročitao i osetio kako mi se mozak proširuje i kreira nove, egzotične misli, pokušavajući da izađe na kraj sa bogatstvom slojeva ovog rada i njegovim gustim simboličkim programom. Jedno je bilo sigurno: ovo je bio najbolji strip koji sam pročitao 2024. godine.

Prošlo je dvanaest meseci i na novo čitanje Final Cut je i dalje najbolji strip koji sam čitao 2024. godine a ni u 2025. godini nije izašlo ništa što bi po težini, ali i tom osećaju da prisustvujemo istorijskom događaju, moglo da parira Burnsovom za sada poslednjem radu. Jedina dva recentna stripa za koje bih rekao da su uopšte u istoj klasi bili bi Space Junk britanskog autora Juliana Hanshawa i  Monica Daniela Clowesa. No, Space Junk je uzbudljiv, empatičan rad autora za koga se može nagađati da ga je između ostalog, makar i posredno, inspirisao baš Burnsov opus, dok je Clowes sa svojim nadrealističnim horor (or is it?) stripom izazvao talas simpatično zbunjenih interpretacija. Burnsov Final Cut sa svoje strane odiše aromom remek-dela, majstorskog rada čoveka koji je definisao ogroman deo senzibiliteta, tona, idejnog opsega američkog stripa u poslednjih pedeset godina i kao takav deluje zaista jedinstveno. Ovo je Burns koji se vraća svojoj celoživotnoj opsesiji, obilazi teritoriju za koju smo mislili da ju je već iscrpeo svojim magnum opusom Black Hole, da bi na njoj napravio svoj – u nekom smislu – možda do sada najbolji rad.

Ozbiljno, nisam ni najmanje očekivao da Burns, koji za nekoliko dana puni solidnih sedamdeset godina, ima u sebi još jedan strip za koji će biti legitimno da se kaže da, kao i Black Hole, treba da uđe u školsku lektiru i bude tretiran kao klasik američke literature pa i, ako hoćete, pomoćno nastavno sredstvo. Deci da pokaže da konfuzija i strah što ih osećaju nisu samo njihovi, da su normalni, uobičajeni, štaviše sastavni deo tog perioda njihovog života, starijima da ih podseti šta su bili kad su bili deca, da prepoznaju sebe u današnjoj deci i pomognu im da budu više nego što su oni sami uspeli da postanu.

Final Cut, kao i Black Hole, radi mnogo na tome da demontira složene socijalne konstrukte vezane za stid sa kojim tinejdžeri tako često žive, pokušavajući da se probiju kroz lavirint odrastanja u onom životnom dobu kada se od njih već očekuje da imaju „odrasle“ kognitivne i emotivne kapacitete, a oni su jedva u stanju da ih kredibilno odglume. Final Cut u tom smislu, kao i Burnsov prethodni rad, partikularno Black Hole, odiše atmosferom jeze, skoro neizdržive pretnje, kvalifikujući se čisto na osnovu tona i imaginarijuma da bude nazvan horor-stripom, iako je u pitanju jedna topla, empatična priča o mladim osobama koje NISU NIŠTA KRIVE i autor im, očigledno želi sve najbolje na njihovom putu iz močvare mladalačke melanholije u odraslost.

Skoro da ne umem da pogodim šta je tačno Burnsov tajni sastojak kojim od svojih sporih, smirenih narativa pravi magijske prostore gde se susreću individualne emocije i kolektivno nesvesno tako da kada ih čitate osećate strahovitu empatičnu reakciju i želite da posegnete rukom kroz papir, dodirnete likove po ramenu, možda im stegnete šaku svojom i šapnete im da će sve biti u redu. „Da li će?“, možda bi vas upitali, umorno podižući pogled, „da li ste VI u redu?“

Ne, verovatno ne. Niko od nas nije u redu – barem ne ako u OVIM godinama i dalje čitamo stripove i osećamo hormonski cunami kako nas ispunjava emocijama koje ne možemo tako lako da prepričamo. Ali to je Burns, to je čovek koji je praktično izmislio „žanr“ adolescentske melanholije i dao mu neke od njegovih najuzvišenijih formi. Black Hole je, tokom svog glacijalno sporog, desetogodišnjeg izlaženja kreirao halucinantni narativ o besciljnosti, izgubljenosti suburbanih tinejdžera pacifičkog srednjeg zapada SAD, prepričavajući i umetnički prepakujući autorova adolescentska iskustva unutar narativa koji će sve vreme besprekorno oscilovati između tinejdžerske melodrame i fantazmagoričnog, horor-intoniranog posrtanja kroz somnabulne slike i prostore. Kada je Pete Townshend u pesmi Baba O’Riley, jednoj od najpopularnijih rokenrol pesama svoje epohe – i istovremeno najneshvaćenijih – napisao „Teenage wasteland/ It’s only teenage wasteland/ Teenage wasteland/ Oh yeah, teenage wasteland/ They’re all wasted!“ on je na umu pre svega imao prizor koji je gledao sa bine festivala Woodstock gde je pred sobom video masu tinejdžera uneređenih od narkotika, lamentirajući nad onim što je on video kao permanentna oštećenja mozga. Naravno, kao i mnogi drugi stihovi popularne muzike, i ovi su u mnogome bili tumačeni upravo suprotno od intencije pa je Baba O’Riley doživljavan i kao neka vrsta glorifikacije „tinejdžerske pustoši“. Nikada nisam naišao na potvrdu da je ova pesma direktno uticala na Burnsa, ali imajući u vidu koje je godište, da je imao šesnaestak godina kada je ona krenula u osvajački pohod na srca i umove „njegove generacije“, skoro da mi je nezamislivo da makar podsvesno Townshendovi stihovi nisu odjekivali u pozadini Burnsovog uma dok je radio na Black Hole.

Nakon Black Hole, Burns je uradio trilersku trilogiju X’Ed Out/ The Hive/ Sugar Skull (kasnije izdatu u vidu kolekcije Last Look) za koju je karakteristično bilo snažno omažiranje Hergeovog Tintina. Kao neko ko je osamdesetih studirao u Francuskoj, publikujući za Métal Hurlant, i ko je još kao dete voleo franko-belgijski strip kojim ga je zarazio otac*, Burns će poslednjih nekoliko godina raditi prevashodno za Francuskog izdavača Cornélius, a koji je i publikovao Final Cut u njegovoj serijalizovanoj formi pod nazivom Dédales između 2019. i 2023. godine.

*“Čitao sam superherojske stripove, ali nisam imao dovoljno spretnosti niti interesovanja za njih“, kaže on u jednom intervjuu

Već sa Last Look, Burns je u svoj rad uneo kolor. I to ne zato što je fascinantni, upečatljivi crno-beli izraz Black Hole dosegao nekakvu prirodnu granicu njegove ekspresije, već na insistiranje izdavača da „proba“. Burns je X’Ed Out i ostale priče u trilogiji zamislio kao crno-bele i u početku ih i crtao da budu tako publikovane pa je onda na nagovor Dennisa Kitchena probao sam da ih koloriše. Kaže da je to za njega bilo bolno, zamorno iskustvo i da je jedva uspeo da uradi pola prvog toma, da bi sve ostalo predao u dužnost profesionalnom koloristi.

Za Final Cut Burns je, pak, sve uradio sam. Ovo je strip koji je on kompletno nacrtao, napisao, leterovao i za koga je sam uradio kolore. I ovo je strip koji, skoro dvadeset godina nakon završnice Black Hole, stoji kao možda njegov najfiniji grafički rad ikada, sa takvom sinergijom između crteža i kolora, konture i teksture, kakva može da nastane samo kao proizvod decenijskog sazrevanja i bolnih porođajnih muka kroz koje autor samog sebe ponovo izmišlja od nule.

Burns je vrlo detaljno opisao da je nastanak Final Cut bio skoro agoničan, da posle završetka Last Look on više ništa nije umeo da smisli, kreira, napiše ili nacrta. Sve što bi krenuo da radi delovalo mu je kao, citiramo, „sranje“ i nakon perioda ljutnje na sebe („Trebalo bi da ZNAM kako se ovo radi.“) nastupio je period rezignacije. Možda je to to, pomislio je Burns, možda sam rekao sve što sam imao da kažem.

Da bi testirao sebe i bio siguran da li je ostalo išta od kreativne energije u dubokim rezervama, Burns autor je zadao sebi jednostavan zadatak: uradiće kratku priču od sedam tabli, pa ako mu ni to ne pođe za rukom, napustiće strip i radiće nešto drugo.

Naduvan kao bulja u stanu svog prijatelja, Burns je onda seo za sto, stavio papir ispred sebe i gledajući refleksiju svog lica izobličenog na zakrivljenoj površini hromiranog tostera, uradio autoportret, reinventujući sebe kao vanzemaljca. Interfejs narkotika, frustracije dugačkim periodom kreativne blokade i svesnim posezanjem u nesvesno, bez plana i programa, postaće onda kamen-temeljac za njegov naredni strip.

Final Cut počinje scenom u kojoj mladi čovek po imenu Brian sedi na žurci kod nekih svojih prijatelja, za kuhinjskim stolom, gleda svoje izobličeno lice na zakrivljenoj površini hromiranog tostera i, dok u dnevnoj sobi omladina partija, pije i provodi se, crta svoj autoportret, zamenjujući svoju glavu glavom vanzemaljca koja najviše podseća na pečurku. Brian nije pijan i nije uzeo nikakve narkotike. Brian je introvertan, često veoma jako odvojen od svog neposrednog okruženja, često u nemogućnosti da sredi i umiri svoje misli, često samo u stanju da crta stvari koje samo njemu imaju smisla.

Final Cut, kao i Black Hole, ima veliku dozu autobiografskog. Kao i Black Hole, ovo je strip o omladini što živi u suburbiji pacifičkog srednjeg zapada, bez jasne slike o tome kuda ide i šta će da u životu radi. Roditelji su jedva prisutni u ovoj priči – Brianova majka je alkoholičarka koja provodi najveći deo vremena u svojoj sobi dok on sedi u prizemlju i gleda televiziju – i mladi pronalaze sopstvene načine da definišu svoju svrhovitost. Brian je talentovan crtač ali Final Cut se prevashodno bavi amaterskim filmovima koje Brian i njegov drug Jimmy prave korišćenjem super 8 kamere, regrutujući najbliže prijatelje da budu glumci u nemim, kratkim filmovima koji omažiraju horor i Creature Feature filmove iz pedesetih i šezdesetih kao što su I was a Teenage Frankenstein, Destroy All Monsters ili The Flesh Eaters.

Ovo je direktno prepisano iz Burnsove mladosti, gde je on zaista sa svojim prijateljem radio klinačke filmove korišćenjem super 8 kamere. I neki drugi detalji su preneseni pravo iz života, na primer to kako Brian reaguje na film Petera Bogdanoviča The Last Picture Show, koji na njega ostavlja utisak što ga ne napušta ni u narednim danima, sa opsesivnim vraćanjem detaljima i skiciranjem scena iz filma u svojoj svesci. Burns kaže da je, nakon gledanja ovog filma sa sestrom i drugom, svo troje mladih iz bioskopa izašlo nemo i da nisu ni jednu reč progovorili dvadeset minuta.

Final Cut je delimično film o dečaku, mladiću koji ne uspeva uvek da razdvoji realnost od fantazije. Brian ima probleme sa mentalnim zdravljem i tokom stripa saznajemo da u jednom trenutku samoinicijativno prekida terapiju, pa joj se posle vraća, ali Brian nije na ime ovih prblema izopšten iz društva. Omladinski ansambl ovog stripa je mali ali čvrst i utisak da ovi klinci nemaju zaista nikog sem samih sebe je komponenta u tom snažnom osećaju melanholije koji – uz pomenutu stravu – prožima čitav narativ.

Za Briana je ovo istovremeno i neka vrsta prokletstva jer on za svoje emocije ne može da nađe nikog drugog do osoba koje se nalaze neposredno oko njega. Laurie, devojka koju je Jimmy doveo da bude glavna glumica u njihovom novom filmu postaje Brianova opsesija i neutažena čežnja i najveći deo Final Cut tiče se njegovih pokušaja da balansira na tankoj ivici između svoje bolne žudnje i granica socijalne prihvatljivosti u ponašanju koje ne želi da prekorači. Laurie, sa svoje strane, postepeno, nesigurno pronalazi sopstveno emotivno utičište u Tini, devojci koja je stara članica ekipe i koja, iako pruža svojim drugovima podršku, nije iznad toga da se Brianu i Jimmyju podsmeva za to što oni toliko ozbiljno shvataju svoje male, glupe filmove inspirisane niskobudžetnim horor i SF radovima. Tina i Laurie pronalaze jedna drugu, ali ovo je, rekosmo, mala, bliska grupa mladih koji nemaju nikog drugog i Brian je svestan da mora da provodi vreme pored devojke za kojom žudi a za koju mu je jasno da, pored sve prijateljske topline što je od nje dobija, neće nikada biti sa njim.

Burns ovde ne kreira DRAMU i Final Cut jedva da ima „zaplet“ u nekom tehničkom smislu. Iako na izvestan način i njegov omaž američkim romance comics stripovima (kako je bilo i sa Black Hole), ovo je pre svega strip o unutarnjem radu emocija i onome što ljudsko nesvesno mora da napravi kako bi pomirilo ono što mu osećanja kažu da je istinito i onoga što mu razum kaže da je lažno.

Veliki deo imaginarijuma stripa potiče iz Brianove glave. On je, kao i mnogi drugi umetnici pre i posle njega, hiperosetljiv i sklon snažnim, predimenzioniranim reakcijama na spoljne senzacije. Invasion of the Body Snatchers Dona Siegela, legendarni naučnofantastični horor iz 1956. godine za njega nije samo osamdeset minuta šloki zabave već neka vrsta složene epifanije koja ga šalje spiralom disocijacije identiteta, razdvajanja tela od sopstva, sugerišući moguće druge živote, svetove i stvarnosti.

Isto tako, The Last Picture Show je za Briana film o brutalnosti neuzvraćene ljubavi koji se zastrašujuće realno prepliće sa njegovim sopstvebnim životom, pogotovo kada, nakon što je prepričao prijateljima scenu gde ga je emotivna nezrelost ženskog lika šokirala, on praktično ovu scenu rekonstruiše sa Laurie u stvarnom životu, ali birajući „bolji“ ishod za oboje, samo da bi Laurie ostala sasvim nesvesna Brianove pažnje i simboličke težine koju on pripisuje svom gestu.

Postepeno, čitaocu postaje jasno da je za Briana jedini stvarni izlaz iz emotivno nepodnošljive situacije kreiranje čitavog novog narativa, čitavog novog sveta u kome će likovi iz njegovog života morati da se ponovo rode kako bi se oslobodili karmičkog balasta što su ga nakupili u ovom svetu i odigrali svoje „stvarne“ uloge. Kada strip stigne do svoje završnice u kojoj Brian režira „finalnu“ verziju narativa, reči „Final Cut“ više nemaju zlokobnu konotaciju već samo preliv strahovite melanholije.

Burnsovo pripovedanje je ono što ovom stripu daje njegov osobeni identitet. Final Cut je strip smirenog tona u kome su i dramski akcenti tihi i rezoniraju samo na planu emocija i fantazmagoričnog imaginarijuma koji izlazi iz Brianove mašte. Ovde nema artificijelne drame, nema lomova i teatralnih emotivnih scena, likovi „prirodno“ sazrevaju i pronalaze svoje putanje u svet odraslih. Osim Briana, naravno, koji je zarobljen u svom lavirintu hiperosetljivosti, naslućenih ali ne do kraja shvaćenih socijalnih pravila.

Istovremeno, autor, kao i u Black Hole, ispoljava totalnu empatiju za likove, programski izbegavajući da ijednog od njih svede na žanrovski trop ili stereotip. Brian koji stoički drži sve svoje konfuzne emocije ispod poklopca bi u rukama nekog drugog – usudiću se da kažem nekog MLAĐEG – autora dobio zlokobni preliv incel-kodiranosti, služio kao upozoravajući prototip nečeg toksičnog što raste među nama, dok bi lezbijski par Laurie-Tina možda bio stavljen na iskušenja u maloj, provincijskoj zajednici za koju su kvir osobe praktično neprijateljski tuđini. Ali ničeg takvog u ovom stripu nema. Burns je BIO ovi klinci i Burns, za razliku od mnogih drugih ljudi u sedmoj deceniji života, pamti ovo u visokom nivou detalja. Burns sebe ne prezire, Burns sebe razume, Burns sebi oprašta i šalje podršku pola veka u prošlost. Empatija a ne osuda. Razumevanje, čak i kada ste suočeni sa nečim toliko tuđinskim da bi moglo biti i od izvan ovoga sveta.

Upravo ovaj osećaj Burns u čitaocu razvija kada veliki deo priče smešta u planine pacifičkog srednjeg zapada, puštajući svoje protagoniste da hajkuju po pustim provincijskim lokacijama, kupaju se u hladnom jezeru, roštiljaju nad otvorenom vatrom, gledaju izlazak sunca. Ove scene nisu samo izlazak iz urbanog okruženja, one su, pogotovo za Briana, halucinantni susreti sa krajolikom koji možda više nije ni na planeti Zemlji. Puste staze, retko rastinje, plitke vododerine, ovo je mizanscen Brianovog i Jimmyjevog budućeg filma u kome vanzemaljska invazija dolazi da pokori čovečanstvo i u kome će Brian jedino umeti da nađe pribežište nakon što mu postane jasno da će svi drugi članovi male grupe prijatelja odrasti, sazreti i otići – osim njega.

Burns u ovom stripu radi neku vrstu inverzije pristupa koji je baštinio u Black Hole. Na stranu kolori koji su VELIČANSTVENI i demonstriraju šta može da se postigne kada autor sebi da praktično neograničeno vreme da se stripom bavi, Final Cut je pre svega strip veoma kinematskog izraza. Tamo gde je Black Hole svoje kompozicije veoma često radio u vertikalnoj postavci sekući table na tri ili četiri uske a visoke celine i stavljajući izdužene figure u prvi plan, kadrovi u Final Cut su mnogo češće široke, horizontalne slike što podsećaju na filmsko platno, sa kompozicijama rađenim po dubini. Nebo, šuma, planinski vrhovi i oblaci koji su njihova geometrijska inverzija su ovde predeli ne pretnje i groteske kolektivnog nesvesnog, kao što je bila šuma oko grada u Black Hole, već prostori slobode, reda, mirnoće i spokoja a onda, onako kako Brian mora da „radi“ da bi prevazišao nerešiv problem što ga ima između intelekta i emocija, oni postaju i prostori mogućnosti, transformacije, smrti u koju se ide mirno sa znanjem da sledi ponovno rađanje.

Brianove mentalne slike prave sponu sa onim što smo videli u Black Hole – nago ljudsko telo u prirodi, bosa stopala na tlu, sve se to ovde ponavlja, ali Burns onda menja rakurs i gledište. Umesto odozgo, kao u Black Hole, čitalac u presudnim momentima u Final Cut Briana će gledati iz donjeg rakursa, umesto da uđe u vodu, Brian će uzleteti u nebo. Umesto da vanzemaljski organizmi koje gledamo prvo na Brianovim crtežima, onda na filmu, napravljene od priručnih materijala, a na kraju u Brianovim vizijama kojima on „završava“ film, deluju groteskno, oni su samo „drugačiji“, nesaznatljivi, na neki način prelepi.

Ovo ne znači da grotesknog imaginarijuma nema. Brianovo mentalno zdravlje jeste narušeno i elementi onog što on vidi, zamišlja i crta jesu uznemirujući, posebno kada osmišljava čitavo novo rođenje za Laurie, spajajući tuđinsku i zemaljsku biologiju, simboliku klasičnih i renesansnih studija ženskog tela sa svim njihovim idealizacijama i svoje bolne fantazije o ženi koju smatra savršenom, ponavljajući sebi fraze što ih je čuo u filmovima i smišljajući slike u kojima će njeno prisustvo u njegovom životu konačno imati smisla. Prema kraju stripa, Burns će raditi table sa po čak osamnaest kadrova, sužavajući vidno polje, fokusirajući se samo na fragmente priče koju Brian priča, dajući svom stripu tužnu ali nežnu, empatičnu završnicu. Ako ne budete na tom samom kraju zatečeni bez daha i u nemogućnosti da sredite svoje misli, svesni samo da morate da ustenete i pronađete nekog da ga čvrsto zagrlite, onda niste dobro čitali. Amazon će vam ovaj strip rado prodati ovde.