Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Phillip Greenlief: citta di vitti je ona vrsta džez-albuma od kojih kritičari osete kako se malo ježe a umorna ćuna se budi i pita šta se to dešava tako važno da su njene usluge potrebne. Ovde imamo posla sa iskusnim, cenjenim kalifornijskim kompozitorom koji je jednog vikenda 2007. godine sedeo i gledao prvi i treći film iz trilogije koju je šezdesetih godina prošlog veka snimio Michelangelo Antonioni kao svoja poslednja tri crno-bela filma, ulazeći na međunarodnu pozornicu sa trijeskom i skrećući pažnju filmske javnosti na sebe, a dok je gledao, taj je kompozitor sedeo i pisao muzičke motive koji su mu padali na pamet. Od ovih fragmenata je Phillip Greenlief onda tokom naredne dve nedelje iskomponovao više od dvadeset pesama i aranžirao ih za trio u kome će kontrabas svirati Lisa Mezzacappa a bubnjeve Jason Levin, ekipa koja po Bej Ejriji nastupa pod imenom duo B.
Prošlo je, eto, osamnaest godina i pred nama je citta di vitti, album sa izborom od osam kompozicija, a koje je trio, sa Greenliefom na alt-saksofonu snimio Decembra 2023. i Septembra 2024. godine, da bi album, konačno izmiksovan i izmasterovan ovog proleća, stigao pred publiku. Ni trenutka prerano, rekao bih jer se ove godine navršava tačno 65 otkada je Antonionijeva L’Avventura šokirala publiku na Kanskom filmskom festivalu, dobila dosta zvižduka i negodovanja a onda odnela kući nagradu žirija i označila početak njegove internacionalne dominacije. La Notte i L’ Eclisse su usledili 1961. i 1962. godine, kompletirajući trilogiju koja je italijanskog režisera utemeljila kao predvodnika modernog italijanskog filma. Monica Vitti, tadašnja Antonionijeva romantična partnerka glumila je u sva tri filma, pa onda i u narednom, Il deserto rosso, njegovoj prvoj kolor-produkciji a nakon koje je režiser krenuo da radi filmove na Engleskom, započinjući legendarnim Blowup.
Monica Vitti nije u ovim filmovima bila samo zato što je delila postelju sa autorom jedno vreme. Kao glumica sa filmskim i televizijskim iskustvom ona je od 1957. sarađivala sa Antonionijem i bila, mnogi su to već tada primetili, idealno otelovljenje osećaja otuđenosti koji je režiser tražio u svojim filmovima. Nije, naravno, škodila njena izrazita lepota što je Antonioniju dosta pomogla u pregovorima sa producentima oko finansiranja filmova koji su predstavljali raskid sa dominantnim italijanskim neorealizmom, napuštali teške, urbane priče o iskušenjima srednje klase i bacali se u neispitane predele avangardnih istraživanja maštovitih fotografskih kompozicija, sa labavim zapletima i otuđenim likovima.
Greenlief smatra da je Vittijeva bila emocionalno središte ovih filmova, sa svojim „smirenim blještavilom kao sidrištem za Antonionijev univerzum“ pa je onda i ovu kolekciju muzike inspirisanu filmovima nazvao kako ju je nazvao u počast divi koja je preminula 2022. godine. Monicine veličanstvene pramenove kose vidimo i na omotu albuma.
Naravno, ovde ne treba izgubiti iz vida da su ovi (kao i mnogi drugi) Antonionijevi filmovi već imali muziku koju je pisao vrlo cenjen kompozitor, Giovanni Fusco, čovek koji je uglazbio desetine neorealističkih filmova – karijera mu je započela još tridesetih godina – a onda i većinu Antonionijevih produkcija. Konkretno, Fusco nije pisao muziku za La Notte – nju je napisao Giorgio Gaslini, čovek MNOGO više okrenut džezu, sa tom distinkcijom da je bio prvi italijanski muzičar koga je američki magazin Down Beat uvrstio na listu novih talenata i prvi italijanski muzičar pozvan da nastupa na nekom džez festivalu u SAD – ali jeste je napisao za oba filma kojima se Greenlief inspirisao. Fuscovi skorovi nisu imali u sebi previše džeza – mada nije da ga uopšte nije bilo – i više su alterirali između modernističkih, atonalnih, veoma evokativnih momenata i melodičnijih mediteranskih maštarija.
U tom smislu, zanimljivo je čuti album koji reimaginira dva Antonionijeva filma sa muzikom koja je pre svega džez, ali koja i sama usvaja taj princip jake evokativnosti i ume da izmeša tonalnu, melodičnu, na momente možda i romantičnu muziku sa ljutom avangardom.
Phillip Greenlief je stara kuka kalifornijske scene. Rođen u Los Anđelesu 1959. godine, dakle, samo par godina pre Antonionijevog ulaska u novi filmski izraz, Greenlief je sedamdesetih na sebe skrenuo pažnju kao izvođač ali i kompozitor radeći u, kako kaže post-jazz ambijentu. Danas to zovemo „novom muzikom“ i lista Greenliefovih kolega i kolaboratora čoveka opisuje vrlo precizno: Wadada Leo Smith, Fred Frith, Meredith Monk, Joelle Leandre, Thelonious Monster, Jon Raskin i Frank Gratkowski sa kojima je osnovao trio FPR… Sekcija za diskografiju na njegovom sajtu seže unatrag samo do 1995. godine, dakle tu sigurno nedostaje solidan komad snimljenog i publikovanog materijala, ali i tako pričamo o trideset godina muzike i desetinama sjajnih albuma.
Ni saradnici u ovom triju nisu nekakvi početnici. Jason Levis je diplomac Univerziteta Naropa, a master i doktorat iz kompozicije je odbranio na Berkliju. Radi već godinama sa kalifornijskim i nemačkim muzičarima, kroz projekte kao što su Heftpistole Chamber Ensemble, duo B., Married Couple, DRY, Echo Chamber Ensemble, Berlin Boom Orchestra…
Kontrabasistkinja Lisa Mezzacappa je poslednje dve decenije nezaobilazan lik džez scene Bej Ejrije, sa projektima kao što su Cosmicomics (gde su kompozicije inspirisane Calvinovim pričama o poreklu univerzuma), Organelle, Touch Bass…
Na citta di vitti onda dobijamo jedan veoma dobro sklopljen trio – Mezzacappa i Levis ionako stalno improvizuju zajedno kao duo B. – u kome svakako dominira Greenliefov saksofon na ime njegovih zvonkih, evokativnih tema, ali to što je on formalno lider ne znači da su ostalo dvoje samo izvođači. Mezzacappa je veoma kompleksna u svojoj svirci, sa korišćenjem jako širokog tonalnog opsega na kontrabasu dok Levis svira suptilno, sa mnogo nota, ali bez pretrpavanja zvučne slike, bez nametljivih pokušaja da preotme kompozicije, uvek sa izvrsnom podlogom i perfektnom punktuacijom. Ovaj trio, treba i toga da budemo svesni, ovaj materijal svira uživo oko deceniju i po unazad, ponekada proširen gostovanjima drugih muzičara, neretko sa Atnonionijevim filmovima projektovanim na platnu iza benda.
citta di vitti zato ne zvuči kao laboratorijski, studijski rad već kao konvergencija ideja i gestova sa petnaestogodišnjim zaletom, koagulacija halucinantnih tema i impresionističkih improvizacija koja deluje živo, energično a istovremeno ledeno i distancirano, baš onako kako treba da bude ako vam je polazna tačka Antonioni.
Trio sebi daje dovoljno i prostora u ovim kompozicijama, da se teme prorade, da se njihova razrada iskombinuje sa „nemuzičkim“ materijalom. Medley: #1 La Notte Theme – #30 On The Train koji otvara album je i najduža kompozicija sa svojih devet i po minuta, kontrabasistkinjinom vodećom ulogom u otvaranju teme i ostalom dvojicom muzičara koji grade scenu oko nje šuštanjem, saplitanjem, dezorijentisanim traženjem prave stanice. Kad ovako otvorite album, znate da će do kraja sve biti dobro.
#2 Piazza Sicilliana je onda „mediteranskiji“ komad sa saksofonom koji svira razigranu, zabavnu glavnu temu pre nego što izađe iz skale i krene u improvizaciju. Ovo je opet dugačak komed gde se daleko pre isteka sedam minuta džez pretvori u nervozno osvrtanje oko sebe i poglede prema drugim licima i ljudima koji poglede izbegavaju.
#3 Promenade je „čist“ džez, koliko je ovaj trio spreman da svira čist džez sa Greenliefovim alt-saksofonom koji svira bluz, pa nervozno cvrkuće i štekće dok ritam sekcija ispod njega prvo krene da preskače taktove a onda se lansira u smeru free jazz freakouta, samo da bi se vratila u tamne, neistražene prostore podsvesti koje Levis oslikava odmerenim ali moćnim solo-radom.
#11 Stock Market Express je kraća i još „džezerskija“ sa plesnom bebop osnovom i ovo je upravo komad koji ćete pustiti nepripremljenom prijatelju da mu ovaj album prodate. To je, dakle praktično čist hardbop i u njemu Greenlief pokazuje zašto mu je baš saksofon – nakon što je kao klinac svirao trubu i gitaru – ostao „glavni“ instrument u životu. Njegovo soliranje ovde je naprosto vrhunska ekspresija, izvan idioma, tropa, žanrovskih granica.
#3 Monica A Go-Go je pomalo nestašna, plesna posveta junakinji filmova koji su inspirisali ovu muziku, sa vedrom temom i komplikovano akcentovanim ali za praćenje veoma jednostavnim ritmom.
#5 Dove Anna? je onda nešto više impresionistički, i dalje prefinjeno odsvirani gruv u kome Greenlief Anu traži bez žurbe, svodeći svoje soliranje na skoro pointilističke bluz ubode.
Kako se ide prema kraju albuma kompozicije su sve kraće pa je #33 Parque umiljata, romantična sanjarija kraća od četiri minuta, sa odjecima mediteranskog plesa izmešanim sa vrlo cool post-bopom.
Album zatvara #36 Cane, brzi, energični juriš koji kreće ornetkolmenovski kompleksnim izlaganjem teme a onda se razvija u nervoznu, vratolomnu free jazz vožnju. Svi ovde pucaju iz svih oružja i album se završava tako moćno da je nemoguće ne zapitati se kada ćemo dobiti nastavak. Greenlief je, na kraju krajeva napisao skoro četrdeset kompozicija u ovom ciklusu i nakon što smo čekali najveći deo dve decenije da neke od njih čujemo u studijskoj formi, mislim da smo dokazali da smo bili dobra, strpljiva deca i da nam ŠTO PRE treba dati još:
