Dok nam tenkovi gaze ulice a avioni prete odozgo jer smo se kurčili (a i dalje ćemo) da mi poslušamo šta je tokom protekle nedelje vredelo da se čuje od metala. I da se kurčimo.

Deo 1: BLACK METAL

Čileanci The Witch’s Death biju blek metal tako mučki da bi i u UFC oktagonu tu bilo silnih prekida i opomena za nesportsko ponašanje. Demo sa dve pesme, Hýmnoi tēs Synódou Demo 2025 je toliko sirov i agresivan da ne mogu da ne budem blaženo nasmešen čitavim njegovim trajanjem. Ovako se to radi, sestre moje:

https://thewitchsdeath.bandcamp.com/album/h-mnoi-t-s-syn-dou-demo-2025

Nightspell je ukrajinski jednočlani, sirovi blek metal sastav bez albuma i sa za sada trećim EP-jem, Darkness Spreading Around. Standardna priča, naravno, ali Vladislav Biedniy se izdvaja iz mase kolega (i koleginica!) nešto upečatljivijim melodijama nešto boljom produkcijom. EP ima pet pesama i intro i mada mi nije sad kao promenio život, pitak je i lepo se posluša:

https://nightspell1.bandcamp.com/album/darkness-spreads-around

https://cantiereticiproductions.bandcamp.com/album/darkness-spreads-around

Francuski Herror meša blek metal, hardkor pa i sludge metal na dosta efektan način na EP-ju The Ladder, drugom u svom opusu. Zvuk je težak i tvrd, ali sa ipak malo vazduha, pesme su disonantne ali imaju i malo blek metal atmosferičnosti i sve je to dosta solidno:

https://herror-project.bandcamp.com/album/the-ladder

Rusi Torden sviraju vrlo korektan, pa, RUSKI blek metal na EP-ju  Beneath the Skin. Ovo je, onako, atmosferično i paganski ali ume i da solidno zavari, sa zvukom koji je jak i glasan i težak ali nije razmazan, što uvek cenim. U četiri pesme koje se ovde imaju čuti pored introa bend demonstrira impresivnu količinu ideja i atmosfera i to je takođe za poštovanje. Ako volite slovenski blek metal, mislim da se sa Torden nećete loše provesti:

https://torden.bandcamp.com/album/beneath-the-skin

Za malo kvalitetnog blackgazea tu su Nemci Der Weg Einer Freiheit. Ova ekipa iz Vircburga prvo je bila samo studijski projekat dvojice muzičara ali sada je prava postava i šesti album, Innern je ploča ambicioznih kompozicija od po devet ili deset minuta i mnogo sporog razvoja zamišljenih, melanholičnih tema. Ipak, Der Weg Einer Freiheit ne zvuče kao tinejdžeri i njihova muzika je bliža post rocku nego shoegaze popu, a i miks im je solidan pa je ovo meni bilo prilično dobro. Season of Mist objavljuju dosta tog post-blek metal zvuka i gomila toga meni uđe na jedno a izađe na drugo uho, no Der Weg Einer Freiheit se izdvajaju zrelošću:

https://derwegeinerfreiheitsom.bandcamp.com/album/innern

Crossbreaker iz Manhajma ozbiljno cepaju na svom EP-ju (demo snimku?) Cult Of The Apocalypse, a koji sledi prošlogodišnji  prvi demo. Ovo je agresivna, bučna kombinacija blek metal rokanja i thrash metal rifova, ne naročito disciplinovana ali dovoljno usmerena da se to nasilje kojim bend rukuje ne isprosipa. Nije uredno, ali je uzbudljivo! A divljački je i plaća se koliko hoćete:

https://crossbreaker90.bandcamp.com/album/cult-of-the-apocalypse

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

On the Loose su trio iskusnih portugalskih muzičara koji, u ovoj kombinaciji sviraju epski, melodični doom metal. No, muzika na trećem albumu za jedva više od tri godine, Path to Serenity nije rasplinuta i sumanuto teatralna kako to često bude sa epskim doom metalom. On the Loose imaju jedan čvrst power-trio šmek u svojoj svirci koji pravilno formatira te melodične, epske rifove, a pevanje je isto simpatično stilizovano i meni je ovo zvučalo kao jedna topla, intimna ploča, dobre produkcije i prijemčivih pesama:

https://ontheloose2.bandcamp.com/album/path-to-serenity

Stonewielder su trojka iz Misurija sa vrlo pristojnim stoner-sludge zvukom i EP-jem  The Suffering Ritual. Ovo su tri pesme u kojima se vrte lepljivi rifovi, udara se jako i peva promuklo. Istina je da bend radi apsolutni minimum, ali je i taj minimum solidan da se čuje, pogotovo ako volite te repetitivne, hipnotičke rifove, a KO IH NE VOLI? Only fucking assholes, that’s who, a ovo je i pristojno producirano:

https://stonewielder.bandcamp.com/album/the-suffering-ritual

Woooo, imamo novi Jhufus. Madridski psihodeličari ne menjaju bogznašta u svom zvuku ali i ne moraju jer je njihov heavy psych zreo taman koliko treba i na novom albumu, Mycelium Landing nudi tu idealnu ali IDEALNU kombinaciju lelujave psihodelične meditacije i propisnih heavy rifova. Ja sam generalno težak kad „stoner rok“ bendovi sviraju samo instrumentalno ali Jhufus su za sebe ovo pravo odavno izborili a novi album nastavlja da zaista moćno meša repetitivnost stoner roka sa stohastičkim haosom psihodelije. I ima solidan zvuk i treba sad odmah da ga slušate:

https://jhufus.bandcamp.com/album/mycelium-landing

Savage and the Witch su žensko muški duo iz San Dijega, sa nekoliko singlova i demosa iza sebe i sada sa debi albumom, The Smell of Flesh Still Burning. Ovo je kombinacija podrumskog, sirovog doom metala i pankerskog thrasha, sa njim koji udara u bubanj kao da pokušava da ga polomi i njom koja prži strašne rifove na gitari i mučno urla u mikrofon. Nije sofisticirano, nije artistički nijansirano, nego je sirovo i pošteno radnički i seljački napravljeno:

https://savageandthewitch.bandcamp.com/album/the-smell-of-flesh-still-burning

Mother Knife su još jedan žensko-muški duo, ali iz Mančestera. Njihovo prvo izdanje, EP  Fix your Heart or Die, pak, nudi dve pesme kvalitetnog blackened doom metala, dakle muzike sa dosta pompe i emocije, ali i elegancije. Ovo je i melodično i bombastično i sa dosta promena ritma, ali ima jednu dostojanstvenu prirodu i ne gubi fokus sa onog što je važno. Produkcija prihvatljivo dobra i ovo preporučujem bez ograda:

https://motherknife.bandcamp.com/album/fix-your-heart-or-die

Onda imamo Phantasma iz Helsinkija, kvartet u kome muškarci sviraju a žena peva i koji pravi vrlo simpatičan okultni doom. Mislim, ovo, minialbum Phantasma, je čvrsta, rokerska a atmosferična ploča teškog roka, dobrih rifova i melodičnog, autoritativnog vokala, sa finom dinamikom, dobrim, bogatim zvukom i bez gubljenja u nekakvim produkcijskim iživljavanjima. Samo četvoro ljudi koji cepaju rokčinu i uživaju u tome:

https://phantasmaofficial.bandcamp.com/album/phantasma

Grohoth su moskovski kvartet koji je svoj tribjut Hawkwindu počeo da snima pre četiri godine, pa stao, u međuvremenu mu je basista umro a oni se nekako naterali da završe materijal. V, kako se EP zove ima četiri pesme i, ne, pre nego što pitate, nema Silver Machine, ali, da, ima Master of the Universe. Ima i još tri pesme i simpatično je sve to, sa mnogo gruva i psihodelije, garažno ali fino snimljeno, kako i dolikuje kada obrađujete očeve svega ovoga što danas volimo. Cena je koliko date:

https://grohoth.bandcamp.com/album/v

Lava Mama iz Bostona na istoimenom EP-ju imaju tri pesme simpatično teškog roka a koji dosta vuče u „alternativnom“ smeru. No, bend ima dovoljno bluz elemenata u svojim pesmama i svira dovoljno žustro da problema ne bude te se ovo lepo potroši:

https://lavamama.bandcamp.com/album/lava-mama

Crowgod su iz Brajtona i sviraju jako prijatan doom/ stoner rock sa DOSTA satanske psihodelije i malo progresive u svom zvuku. Emergence im je drugi EP – bilo je tu i nekih singlova između – i njegove četiri pesme su ODLIČNE, sa svojim teškim mračnim gruvom, valjajućim, pretećim rifovima i ženskim vokalom koji se sa lakoćom kreće od anđeoskog peva do demonskog laveža. Odličan materijal a cena koliko date!

https://crowgod.bandcamp.com/album/emergence

Vrlo svež butleg  King Gizzard & The Lizard Wizard stiže u formi, koliko razumem kompletnog materijala sa trodnevnog nastupanja benda na festivalu Field of Vision proteklog Avgusta. Ovde ima 69 pesama i preko tri sata muzike sa materijalom koji zahvata vrlo široko u opus benda i momcima koji sviraju sa poslovičnim entuzijazmom. Ovo je album na kome imate jednu do druge psihodeličnu, monumentalnu ekološku meditaciju Gaia i kaver kultne Police Truck od Dead Kennedys na kome gostuje sam Jello Biafra. Kako je i običaj, Live at Field of Vision ’25 su snimili sami Gizzardi, kvalitet zvuka je odličan a cena je koliko date. Ne propuštajte:

https://midnightgnomepeople.bandcamp.com/album/live-at-field-of-vision-25

Ali imamo još Gizzarda, sa butlegom njihvog trodnevnog nastupa u Bareseloni od Maja ove godine. I ovo je masivan materijal, sa 51 pesmom i verzijama nekih komada kakve do sada niste čuli. I ovde je cena ista, dakle, sami je određujete, kvalitet zvuka profi a muzika najbolja na svetu:

https://midnightgnomepeople.bandcamp.com/album/live-in-spain-25

High Master iz Saskačevana sviraju izuzetno pristojan i korektan desert rock. EP Road Man sa svoje četiri pesme vozi se u vrlo lepoj traci sa poletnim, pabrokerskim rifovima, dobrim tempom, dobrim, hrskavim zvukom gitara, odličnim vokalima. Nije nešto specijalno originalno ali čist rokenrol ni ne mora da izmišlja neke nove fore da bude relevantan. High Master kvalitetno rokaju i to je to:

https://highmaster.bandcamp.com/album/road-man

Poljaci Optical Sun (ne znam ni ja) sviraju blend sludge metala i, recimo noise rocka a koji mene stilski malo podseća na stvari kakve su Neurosis svirali pre 25 i 30 godina. Album Diabeł je sirov, snažan u svirci, neposredan u izrazu a da opet ima i kontemplativnu dimenziju i ne stidi se da bude repetitivan i spor kad treba. Vrlo pristojno!

https://opticalsun.bandcamp.com/album/diabe

Sludge metal je na programu i na debi albumu benda Motherless iz Čikaga, mada njihov konkretni stil ne forsira toliko težinu niti se u njemu čuju bluz koreni. Ovo je umesto toga, bučan, vrištav, abrazivan sludge metal koji ima solidnu blackened osnovu, a album, Do You Feel Safe? je paranoična napeta kolekcija pesama koje idu dosta brže i lepršavije od klasičnog sludgea i zalaze u hardcore i black metal teritorije. Svakako je odlično:

https://motherlesschicago.bandcamp.com/album/do-you-feel-safe

Još sludge metala, izmešanog sa stoner zvukom imamo na EP-ju Redux sastava Barbarian Hermit iz Mančestera. Ovo su dve glasne, teške pesme koje ipak vole i gruv i melodiju i mada  čitanje teksta koji naširoko objašnjava kako i zašto je ovo izdanje nastalo traje duže od samog slušanja, to slušanje je sasvim prijatno provedeno vreme. A daunloud plaćate po želji:

https://barbarianhermit.bandcamp.com/album/redux

Istočna Azija ume da se opasno najebe keve kad dohvati da svira stoner rok, pa sam sa puno pozitivne anticipacije pustio EP Hymn of Doom indonežanskih Bongeater. I nisam se razočarao, ovo je heavy, sporo, lepljivo, vrlo solidno producirano, sa dobrim gruvom i prirodnom, neusiljenom psihodelijom. Pritom, ima ga DOSTA, sa već prvom pesmom koja traje preko 16 minuta ali je sve vreme vrlo cool. Bongeater nađeni odlični:

https://bongeater.bandcamp.com/album/hymn-of-doom

Iako deluje VRLO AKTUELNO, švedski kolektiv Nepal Death je svoje ime smislio pre aktuelnih dešavanja u Nepalu. Takođe, iako je aluzija na Napalm Death jasna, ovaj tridesetočlani „bend“ svira psihodelični, melodični rok sa old school dispozicijom i malo azijskih aroma u zvuku a koje, uostalom, tradicionalno dobro idu uz tu old school dispoziciju. Album Pilgrims and Psychonauts pritom ni ne traje predugo (pedeset minuta nije predugo za ovako tripoznu muziku), ima vrlo lep, prijatan zvuk i relaksira čoveka svojim ugodnim gruvom, prozračnim miksom, sintisajzerima, dronovima, gitarama i sitarima. Lepo je:

Motores Malditos iz Brazila, pak, tresu klasičan stoner-doom, sa teškim, sporim ritmom, lepljivim rifovima, atmosferom teške nadrogiranosti hašišom ili, eto, nekakvim organskim rastvaračima, umesto esidom ili kakvim pečurkama.  Album Evil je predvidivo zao i jednostavan ali na jedan šarmantan način i ko voli ovakvu muziku neće se kajati čak ni kad čuje pijane, disonantne vokale:

https://motoresmalditos.bandcamp.com/album/evil

Regina o kojoj danas pišemo nije, jelte, bosanski pop-rok bend koji svi znao i mrzimo nego urugvajska rodno mešovita (dve žene, dva muškarca) ekipa čiji tip teškog roka nastaje finim, prirodnim kombinovanjem svakojakih uticaja. Novi album, Liminal Space, tako, ima i stoner/ doom komponentu, ali onda i malo alternativnog roka, mrvicu gotike, postpanka, nu-metala (!!!) i sve je to spojeno sa jednim razumevanjem kako pesme treba da se grade, gde treba da se poštuje tradicija, gde da se probije kalup. Svakako dobijamo puno dobrih gitara, kvalitetnog gruva i ODLIČNIH vokalnih aranžmana gde pevačica, Sofia May pokazuje raskošnu tehniku koja ume da ode i do nu-metalskog urlanja i to se takođe lepo uklopi uz muziku. Sjajan, raznovrstan album muzike koja ne brine za žanrovske klasifikacije i ROKA:

https://reginatheband.bandcamp.com/album/liminal-space

Ripple Music za ovu nedelju ima novi album francuskog trija Appalooza, naslovljen  The Emperor of Loss. Bend sam pojašnjava da je ovo direktan nastavak prethodnika iz 2023, godine, konceptualnog The Shining Son, pa je i The Emperor of Loss konceptualni album, sa temom koja se prirodno nastavlja na ono što je bilo i ide dalje, a muzika je i sama slična. Appalooza voze melodični, emotivni stoner/ desert zvuk koji sam ja pre dve godine uporedio sa QOTSA i Soundgarden i ovaj album je možda još i bolji kada se gleda kvalitet pesama ali i njihovo sekvenciranje na albumu. Ja nisam SKROZ prava publika za ovakav zvuk ali sa Appaloozom ponovo moram da kažem kako mi ovo neobično mnogo prija, pogotovo uz taj lepi miks u kome se sve dobro čuje i sve je jako a da nije i prejako. Odlična ploča:

https://appalooza.bandcamp.com/album/the-emperor-of-loss

Izvanredno mi zvuče Irci Slomatics na svom osmom albumu, Atomics. Ovo je smoreni, spori sludge-doom metal sa idealno pogođenim zvukom gitare, perfektno odmerenim, elegantnim tempom, i sjajnim vokalima. Zvuči kao sitnica ali kada bend ume da dobro aranžira i iskombinuje ozijevske psihodelične napeve i ozbiljni death vokal, to muzici obezbeđuje plemenitu višedimenzionu prirodu. Pesme su spore, iznurujuće, zvuk je opresivan (a opet topao) i album se završi za manje od 40 minuta i kao takav je praktično savršen:

https://slomatics.bandcamp.com/album/atomicult

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL

Hexennacht je simpatični poljski, koliko razumem jednočlani (piše DIY a što može da znači i da sve ovo radi jedan čovek) speed metal projekat utemeljen 2023. godine i sada sa eponimnim prvim EP-jem. To da je ovom momku trebalo dve godine da napiše i snimi pet pesama je već dobar znak i ovo NIJE onaj danas uobičajeni kućni metal gde ljudi samo sede i snimaju i izbacuju nova izdanja bez ikakve kontrole kvaliteta. Mislim, OK, produkcija je VRLO kućna i lo-fi i pesme nisu ni nešto maštovite ali imaju dušu i sve zvuči kao nekakav novi Hellripper u zametku a to je slatko. Naravno, plaća se koliko vi sami odredite:

https://hexennacht.bandcamp.com/album/hexennacht

Speed metal je u modi ove nedelje pa imamo novi album brazilskog jednočlanog projekta Hell Poison. Hell Poison radi već duže od deset godina, Pressure from the Depths mu je treći album a momak koji sve to svira i peva, Ramon Miranda aka Deathhammer ima još par bendova poput Devil i Eternal Violence u kojima svira bubnjeve. No, sa Pressure from the Depths se čovek apsolutno potvrđuje kao kompletan autor i kompetentan multiinstrumentalista jer je ovo izvrsno napisan, solidno snimljen speed metal koji se ne zadovoljava najjednostavnijim aranžmanskim rešenjima i uspeva da bude i sirov, veran old school estetici a da opet pesme od tri i četiri minuta ne budu monotone niti puko kopipejstovanje uzora. Meni je ovo SJAJNO, sa nula poziranja i mnogo dobre rok i metal muzike pa ako volite, ne propustite:

https://hellpoison.bandcamp.com/album/pressure-from-the-depths

Speed metal je na jelovniku i kod četvrtog albuma čileanskog jednočlanog projekta Vórtize. Javier Ortiz koji sve ovo svira i peva je i sam talentovan multiinstrumentalista i ovaj njegov projekat (pored nekoliko drugih, naravno) uspeva da spoji heavy metal i speed metal oštrinu sa jednim prepoznatljivo hispanskim pristupom temama i melodijama koji svemu daje nostalgični pop-preliv. Zanimljiva kombinacija i mada je ovaj album, isto Vórtize, produciran kućno, on prija ušima:

https://proyectovortize.bandcamp.com/album/v-rtize-2025

Ozbiljno, speed metal dominira ove nedelje and I think it’s beautiful. Danci Crucible osnovani pre tri godine imaju debi album, Hail to the Force i to je od dizajna omota, preko falseta u kome pevač Philip Butler često voli da obitava, pa do oštrog tempa, ložačkih rifova i brzih, šmekerskih solaža jedna perfektna rekonstrukcija osamdesetih kakvu naša mašta često pravi ali je u divljini retko susretnemo ovako formiranu i sigurno izvedenu. Pritom, produkcija je OKEJ, iako daleko od savršene, ali svakako iznad proseka za moderni speed metal. Na Jutjubu dosta publike gunđa da je ovo suviše generički, kao nekakav spoj Riot i Judas Priest (ovo drugo više zbog omota), ali meni je album jako prijao u toj poštenoj ambiciji da se napravi kao nekakav greatest hits najjačih fora osamdesetih i to je u redu:

https://crucibledk.bandcamp.com/album/hail-to-the-force

Imamo i Split the Abyss iz Sinsinatija i njihov četvrti album, A Sacred Cataclysm. Produkcijski je ovo skromno, ali sasvim korektno a svirački odlično, sa  devet pesama ozbiljnog thrash metala. Bend kaže da je to „modern thrashing fury“ ali zapravo mnogo toga na ovom albumu zvuči decidno old school i pozitivno sirovo, sve dok čovek ne primeti i pesme od osam minuta i visok kvalitet rifova. Meni odlično a mislim da će biti i svakome ko voli rani speed/ thrash/ black i death metal u jednakoj meri:

https://splittheabyss.bandcamp.com/album/a-sacred-cataclysm

Teksašani Helstar su osnovani ranih osamdesetih i dva čoveka iz tog perioda su i dalje u bendu. Jedanaesti album benda, The Devil’s Masquerade,onda ima i priličnu količinu old school šmeka u inače vrlo moderno produciranom thrash metalu koji bend svira, sa melodičnim pevanjem i puno teatra po šnitu Iron Maiden/ Mercyful Fate u pesmama. Simpatično je to, pevač James Rivera je dobar i produkcija, mada je mogla da bude življa i dinamičnija pogotovo u domenu udaraljki, uspeva da pesme ne izblenduje u monotoniju. Prijatno je:

Longinus Wound’su nekakav black-speed hibrid koji ne zvuči preterano old school, na kraju krajeva produkcija na debi EP-ju, Ultra Metal Outlaws je dosta moderna i mesnata, ali se onda ta speed pravovernost čuje u pesmama koje imaju nabrijane rifove, poneku upečatljivu melodiju i dosta motorhedovskog inata. Nije rđavo to uopšte i nekako kad na omotu vidite kozu na motoru sa uzvitlanim buzdovanom očekujete da čujete baš ovo i nećete biti razočarani:

https://longinuswound.bandcamp.com/album/ultra-metal-outlaws

Čileanci Paranoia Universal svoj demo snimak Demo 2025 počinju simpatičnim doom metal uvodom ali ono što posle sledi je crossover thrash, istovremeno dosta sirov, uličnog tipa, ali i ne bez zanatskih kvaliteta. Ovo ne puca od originalnosti, rifovi su povremeno pankerski jednostavni pa i banalni, a produkcija je kućna, ali Paranoia Universal svako malo opale neku sjajnu gitarsku harmoniju, odrade dobar solo i na druge načine čoveka razneže a i ovaj snimak plaćate koliko hoćete pa moram da ih preporučim:

https://paranoiauniversal.bandcamp.com/album/demo-2025

Assault Brigade se za potrebe svog debi albuma – posle dosta singl izdanja – reklamira kao internacionalni bend, ali suštinski ovo je projekat jednog čoveka iz Španije, po imenu Salva Campuzano, a koji onda za svaku pesmu sarađuje sa raznim muzičarima iz raznih država. Vrlo kul koncept i album, The Worst Is Yet to Come, a koji uključuje neke pesme sa singlova ali ne sve, je jedna simpatična thrash metal ploča sa solidno zanatski napisanim pesmama, solidnom kućnom produkcijom, solidnim (GROZOMORNIM) vokalima. Ono što Assault Brigade za sada nema je maštovitost, originalnost, karakter i ovakve pesme će da uđu na jedno uvo, da izađu na drugo i teško da ćete se ijedne sećati za jedan dan. Ali nekako jeste šarmantno, daje se po ceni koju sami određujete i vredi da se podrži pa možda sazri:

https://assaultbrigade.bandcamp.com/album/the-worst-is-yet-to-come

Dreamlord su osnovani pre trideset godina ali su debi album uradili tek pre šest. Artificial Imprisonment im je drugi album i bavi se, naravno, izazovima što ih izaziva eksplozivno investiranje u razvoj (i eksploataciju) veštačke inteligencije. Pošteno, a i muzika je pošten, energičan thrash/ heavy metal sa dosta užurbanih rifova, promena ritma, komponovanim solažama, dobrom produkcijom. Nije ovo superinovativno, ali je kvalitetno i ko voli Testament i Metallicu (dok je još bila thrash metal bend), imaće čemu da se raduje:

https://dreamlord.bandcamp.com/album/artificial-imprisonment

Francuzi Mortal Scepter cepaju gomilu odličnih slayerovskih (and beyond) rifova na svom drugom albumu, Ethereal Dominance. Iako je generalni konsenzus da ovaj bend svira blackened thrash, istina je i da je ovo zapravo više kao Kreator koji se ukrstio sa Sadusom ili Sepulturom iz perioda Schizophrenije, dakle, na programu je vrlo tehnički a opet agresivan, trešerski deaththrash koji podjednako pazi i na maštovitost i na čistu energiju. Izvrsna svirka, odlična produkcija, rifovi od koji se automatski uleće u akciju, fantastičan album:

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/ethereal-dominance

Slovaci Ballsqueezer upravo su izbacili svoj devetnaesti album za malo više od dvanaest godina rada što je, naravno, indikativno za činjenicu da je ovo generalno komedijaški bend i da možda ne shvata muziku preozbiljno. No, Now or Never je jeftin, neobavezan ali prijatan album heavy/ thrash muzike koja vas neće dovesti do transcendencije ali će vam učiniti pola sata života prijatnijim…

https://ballsqueezer.bandcamp.com/album/now-or-never

Condition Critical su, pak, IZVRSNI thrash metal bend iz Nju Džersija koji cepa od 2019. godine i u postavi ima ljude sa mnogo drugih aktivnih bendova, ali pre svega Ryana Taylora, aktuelnog gitaristu i pevača legendarnih Solstice, a koji je svirao i sa Malevolent Creation, Lich King i još gomilom uglednih postava. Novi, treći album Condition Critical naslovljen je Degeneration Chamber i ovo je jako dobar, energični thrash metal sa samo malo death metal začina, produciran korektno, pun ozbiljnih rifova i generalno nervozan, brz, agresivan. Volim što zvuk nije preglasan i Condition Critical ne idu na to da vam prepeglaju uši nego da vas zabave rifovima, odličnim vokalima i jednim savršenim old-school etitjudom koji čini da ovaj album zazvuči kao nešto sa početka devedesetih:

https://conditioncritical.bandcamp.com/album/degeneration-chamber

Danci Exelerate imaju dosta melodičnog heavy metala u svom thrash metalu. Drugi album, Hell for the Helpless im je napisan promišljeno i metodično da se melodičnost i energija skladno dopune, da ploča ima krešenda i spuštanja, da pesme budu etape na jednom dužem putu. Ovo znači da Hell for the Helpless neće da bude sav mošpit karate sve vreme, ali će biti ploča koja se sluša s pažnjom i više puta. Produkcija solidna, pevač kvalitetan, muzika sa old school aromom ali moderna, vrlo dobro:

https://exelerate.bandcamp.com/album/hell-for-the-helpless

Biti trešer znači biti transgresivan. Ili bi bar trebalo. Enivej, Transgressive imaju novi EP, Never Go Quiet i kako ste već navikli od američkog najprominentnijeg transrodnog treš metal sastava, ovo je suvi kvalitet. Transgressive imaju zreo zvuk i identitet i njihova muzika ima i energičnu, prodornu dimenziju uličnog thrasha ali i progresivnije, kompleksnije aranžmane progresivnog heavy metala. Izvrsno je i bend naglašava da su ove pesme namenjene ovom izdanju i da neće biti na budućim albumima tako, da, uzmite dok je još vruće:

https://transgressivethrash.bandcamp.com/album/never-go-quiet

Simpatični su Španci Campo de batalla sa svojim albumom Cuatro jinetes koji ima raskošnu reprodukciju slike Benjamina Westa na omotu a muzika je jednostavni, pankerski hardkor. Pre nego hardkorpank, ako se razumemo, jer ovo ima tu neku mošersku osnovu, ali je ona vrlo pankerska, sa jednostavnim, prijemčivim rifovima i pevačem koji ne reži niti promuklo urla već izgovara reči sa samo malo intonacije i to je neodoljivo šarmantno. Slatka ploča a cena je koliko date:

https://campodebatalla.bandcamp.com/album/cuatro-jinetes

Londonski Peacekeeper u svom hardcoreu imaju i dosta thrash metala i to je lepo. EP War Without Mercy je dakle, očekivano agresivan i vrištav, ali pored udaračkog klecačkog gruva ima i dosta klasičnije thrash pičkaže, produciran je tako da rifovi zvuče hrskavo a pevač ima dosta karaktera. Meni to sasvim OK, a uz cenu od koliko date nema razloga da ga ne probate:

https://peacekeepermetal.bandcamp.com/album/war-without-mercy

Klasičan hardkor stiže iz Lajpciga sa EP-jem Wolfbite benda Dope End. Ovo je svirano kao da je 1986. godina i Youth of Today su još uvek mladi i ludi. Pesama je devet, kratke su, i lepo smenjuju mošerske i brže delove. Kul!

https://dopeend.bandcamp.com/album/wolfbite-ep

Indonežani Shinigami nisu u principu po mom ukusu, ali opet, njihov mošerski hardkor ima štofa. Ovde se čuje dosta zvuka devedesetih, ali mislim na bendove poput Rage Against the Machine pa i Urban Dance Squad, sa puno rokerskog gruva spojenog sa klasičnijim mošerskim metaliziranim hardkorom. Pesme su kratke, pa je i album Break da Line pitak:

https://shinigamimusixx.bandcamp.com/album/break-da-line

Restraining Order iz Masačusetsa voze odličan pank rok na albumu Future Fortune, kanališući dosta ’90s energije sa čvrstim zvukom i energičnim, hardcore prženjem, ali umeju i da napišu old school pogo-starter kome je nemoguće odoleti. Bend postoji tek negde od 2017. godine, odnosno tada su snimili prvi demo, ali ovo što sviraju je prožeto poznavanjem istorije panka i ima dosta karaktera. Ako volite bendove u rasponu od Motorhead, preko Hellacopters do Hard Ons i UK Subs, ovo je vaša furka:

https://restrainingorderhc.bandcamp.com/album/future-fortune

Hellbound su iz Glazgova a novi EP im se zove  Seventh Seal i to je taj neki mračni hibrid crustpunka i metaliziranog hardkora koji mnogi vole. Hellbound to vrlo solidno sviraju, imaju dobar zvuk i pesme nisu sve na isti kalup što takođe cenim, a opet je sve jednostavno, neposredno, pankerski:

https://northernunrest.bandcamp.com/album/seventh-seal

Dissident su indonežanski D-beat hardcore sastav osnovan 2019. godine i sa debi albumom koji je pun kvalitetnog, energičnog riljanja. Menjaga Nyala Berbagi Api je, urpkso naslovu, uglavnom pevan na Engleskom jeziku i nudi potrebni koktel očaja, prkosa, besa i rezignacije, zvuk je težak sa debelim gitarama i jakim bubnjevima a pesme imaju malo na švedski crust poput Avskum ili Wolf Brigade nalik melodičnosti u svom D-beat minimalizmu. Odlično je:

https://convictionhead.bandcamp.com/album/menjaga-nyala-berbagi-api

Za još crustpunka, ali sirovijeg, jeftinijeg ali i možda bješnjeg idemo u Španjolsku. Mörkt imaju demo snimak naslovljen Demo 2 i ovo je baš ono, jeftin, ulični crust, sa sirovim zvukom i old school inspiracijom. Bend navodi Mob 47, Anti Cimex i Celtic Frost kao uzore i pesme im zaista idu od panka do metala i nazad. I to je prelepo:

https://morkt77.bandcamp.com/album/demo-2

Primitive Rage uz Springfilda u Misuriju na svom Bandcampu kažu da je ovo „preludijum za popodne jednog fauna“, ali nećete ovde čuti nikakvu debisijevsku maštariju. EP  Visions of Ecstasy ima četiri pesme thrashgrind/ falsegrind nasilja prikazanog u visokoj definiciji sa puno vrištanja i gitarama oštrim kao žilet. Bend svira brzo i precizno, pesme su taman toliko dugačke koliko je potrebno a daunloud se plaća koliko hoćete pa je ovo idealan otrov u malom pakovanju da se čovek malo, jelte, zeza:

https://primitiveragehc.bandcamp.com/album/visions-of-ecstasy

Yatonokami je, po sopstvenom iskazu, japanski metalac koji se pre više godina preselio u Finsku a  呪いの棲む場所 mu je prvi EP na njegovom maternjem jeziku. Ne znamo je li išta od toga istina, ali ovo je vrlo solidan thrash/ core sa malo blek metal elemenata i tim karakterističnim agresivnim a šmekerskim prelivom koji ovakvim stvarima daje Japanski jezik. Muzika je solidno napisana, sa dobrim rifovima, mnogo promena ritma i pristojnim hedbengerskim programom a produkcija iako kućna, zvuči sasvim solidno. Još je i cena koliko date tako da, izvolite:

https://yatonokami.bandcamp.com/album/-

Battle-Shock su finski grindcore sastav koji mrzi samog sebe a formiran je prošle godine nakon sesije igranja Warhammer 40K. Pretpostavka je, dakle, da demo  Chaos Depression ne treba shvatati preozbiljno, ali ovo je materijal veličine solidnog minialbuma, sa zvukom koji nije SKUP ali radi posao i prenosi potrebne količine energije. Battle-Shock su sasvim OKEJ, sa klasičnim grindthrash formatom, ne mnogo svežih ideja ali sa autentičnim entuzijazmom. I to je fino:

https://battle-shock.bandcamp.com/album/chaos-depression

Satan’s Grind imaju novi EP, Gone, i italijanski grajndkor projekat se ovde manifestno vraća korenima, sa 27 pesama u oko 10 minuta. Naravno, nisu to KORENI koreni, dakle, ovo ne zvuči kao Sore Throat ili 7 Minutes of Nausea ili rani Anal Cunt, već pre kao jednostavni, grajndhaus rimejk onog što su pre 20-25 godina radili Agoraphobic Nosebleed i Fuck… I’m Dead. Nema u tome ničeg lošeg i sve dok ne očekujete nekakve BAŠ memorabilne pesme i volite da dobijete 27 rafalno ispucanih šotova u uho, ovo ćete voleti:

https://satansgrind.bandcamp.com/album/gone-ep

Final Error iz Lajpciga imaju treći album i na Daemonium in Nobis njihova tranzicija iz thrash metal i krosover ekipe prema death metalu se nastavlja sa, čak, uplivima melodičnog death metala. No, i dalje tu ima propisnih thrash rifova i sama struktura pesama je relativno jednostavna i trešerska tako da ovo stoji u nekoj pristojnoj deaththrash poziciji. Pesme nisu sad nešto ludački inventivne ali pitko je:

https://kkr-final-error.bandcamp.com/album/daemonium-in-nobis

Lisabonski Inhuman Architects su, hajde da kažemo blackened deathcore ekipa koja je ime uzela sa idejom da istražuje koncept ksenogeneze, odnosno ideju da su ljudsku rasu stvorila svesna vanzemaljska bića. Do drugog albuma, Spectrum of the Damned, je ovo, čini se, prošireno sa dosta drugog naučnofantastičnog programa ali muzika jeste propisno bombastična i teatralna i uklapa se uz tu estetsku odluku. Ja nisam možda ni primarna publika za relativno melodični deathcore sa orkestracijama ali nekako mi je ovo simpatično, pesme rade uprkos toj sumanuto bučnoj produkciji a bend ume da napiše solidan rif i sve to na kraju bude dopadljivo:

https://inhumanarchitects.bandcamp.com/album/spectrum-of-the-damned

Legendarni švedski grindcore kombo Nasum je u principu prestao sa radom nakon tragedije vezane za cunami u jugoistočnoj Aziji 2004. godine kada je Mieszko Talarczyk tamo izgubio život. No, ove godine ipak dobijamo remasterovanu i proširenu verziju njihovog kultrnog albuma Inhale / Exhale iz 1998. godine kojim je ovaj bend, posle dosta kraćih izdanja i pet godina tesanja tehnike pokazao da se radi o utemeljujućoj grupi nove generacije grindcorea. Naslovljen  Inhaled/Exhaled/Revived, ovo je dupli album sa remasterom koji je uradio Dan Swano, ali i sa remiksima mnogih pesama pa onda i sa par neobjavljenih komada, a što je više nego dovoljno da i mi matori ponovo overimo klasik a da mlađarija malo proveri kako je to bilo pre njenog rođenja. Ali, mislim, kad kažem klasik, mislim KLASIK:

https://nasum.bandcamp.com/album/inhaled-exhaled-revived

I, Cursed su dva Finca sa zvukom kao da sviraju švedski chainsaw death metal i pesmama koje su bliže skandinavskim grindcore formulama kakve su ispisali baš Nasum ili Finci Rotten Sound. EP  Heretical Onslaught je STRAHOVITO intenzivan sa svojim death metal rifovima i dvominutnim bombardovanjima baš ozbiljnom količinom brutalnosti. Dobro napisano, urnebesno odsvirano, vrhunski agresivno:

https://mearamusic.bandcamp.com/album/heretical-onslaught

Grci su poznatiji  po black metalu nego po death metalu ali Golden Serpent su definitivno death metal bend, doduše sa satanističkim programom i nešto, jelte, frigijskih harmonija u muzici. Debi album, Lullabies from Hell, je zabavna ploča energičnog, brzog death metala sa blagom etničkom notom i visokokonceptualnim satanizmom i meni to zvuči vrlo simpatično, kao nekakav Nile koji je umesto u Egiptu završio s druge strane Mediterana, u Grčkoj. Pritom, svirka je ODLIČNA a produkcija jako solidna. Slušajte:

https://sleaszyrider.bandcamp.com/album/golden-serpent-lullabies-from-hell

Čileanci Feretro dobro čukaju na svom debi albumu, The Mortuary Destiny of Flesh. Bend radi solidnih dvadeset godina u ovom trenutku, ima iza sebe mnogo kraćih izdanja i sa ovim albumom nude kulminaciju svojih ideja i stremljenja, a to onda ima formu vrlo old school ploče koja je mogla izaći i 1990. godine i da je danas cene kao klasik. Izdavač, francuski Nihilistic Holocaust, poredi ovo sa ranim Death, Morgoth i Pestilence, kao i sa, naravno južnoameričkim prethodnicima i to je sve vrlo tačno. Feretro imaju istu kombinaciju post-thrash krljanja i bolesnih, polomljenih sporih momenata namenjenih ne entuzijastičnom hedbengu već padanju po mošpitu i krivljenju tela u nemogućim, antianatomskim geometrijama. Zvuk pristojan, estetika VRLO patinirana, pa ako sebe nalazite u ovom opisu, nema šta da se mislite:

https://nihilisticholocaustrecs.bandcamp.com/album/the-mortuary-destiny-of-flesh

Adversary Enfleshed iz Indijane su na slici baš klinci i klinački su im i nazivi pesama (a sigurno i tekstovi) tipa  i killed her but i didn’t hit her ili anal with a chernobyl corpse ili, evo, catacomb gloryhole, dakle, ono, klinački da iščašite oči od prevrtanja, ali muzika na EP-ju  Catacomb Gloryhole je sasvim neočekivano solidan slamming death metal sa odličnim zvukom i bendom koji trese OPASAN gruv. Bend je već radio kao Punctured ali je promena imena valjda signalizira i ozbiljniji rad jer je ovo baš dobro, i produkcijski i kompozitorski i izvođački. Šteta je da je default pozicija za ovakve bendove po pravilu taj koktel mizoginije i nekrofilije i samo se nadam da će Adversary Enfleshed da nastave da sviraju jer su odlični i da će kroz tu svirku evoluirati i idejno i za koju godinu imati tekstove koji nisu puka edgelord zajebancija.

https://adversaryenfleshed.bandcamp.com/album/catacomb-gloryhole-2

Za ipak nešto zreliji slamming death metal tu je novi EP montrealskih NecroticGoreBeast. Naslovljen Brute, on ima intro i četiri pesme kvalitetnih, mošerskih slemova odsviranih disciplinovano  i produciranih kvalitetno. NecroticGoreBeast su po rečima njihovog izdavača (Comatose Music), „najteži bend na svetu“ i mada to možda nije STVARNO istina, dovoljno je istina dok ga slušate. Volim slam bendove koji kapiraju da ne moraju previše da glume, već veruju svojim rifovima i ritmu i NecroticGoreBeast su idealan primer:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/brute

Sewn Tight iz Pitsburga vrlo solidno zvuče na demo snimku Demo 2025. Ovo je death metal brutalnije provinijencije, sa slemerskim, gruverskim moš-delovima, puno mitraljiranja iz visine, ali i tekstovima koje ne bi bilo neobično da nađete kod modernog hardkor benda, sa svojim destilacijama mržnje i agresije koja nije pogurana u žanrovskom horor smeru. Ima ovo i zanat i karakter i mora mu se skinuti kapa, kao i za cenu od koliko date:

https://sewntight.bandcamp.com/album/demo-2025

Katalonci Human Carnage se ne pretržu od originalnosti na novom EP-ju, Isolation to Devastation, ali ovo su četiri pesme kvalitetnog, pa i dovoljno maštovito napisanog brutalnog death metala da meni to bude vrlo lepo. Bend svira na tehnički visokom nivou, pesme su zahtevne a opet lepo teku i mada se Suffocation i Cryptopsy čuju iz svakog takta a miks je dosta neujednačen, vredi to da se potroši:

https://humancarnage.bandcamp.com/album/isolation-to-devastation

Yotuma iz Viskonsina cepaju prilično korektan, gruverski death metal na svom drugom albumu, The Final Void. Nije to ni stilski ni idejno nešto previše originalno, ali ima nečeg i u tome da jedan propisni death metal kvartet – sa sve ženom na bas-gitari, kako bog i tradicija zapovedaju – 35 minuta po vama prosipa klasične death rifove i mošerski gruv. Zvuk je dobar, težak, ali ne bez vazduha, muzika je više plesna nego agresivna i sve je vrlo ugodno:

https://yotuma.bandcamp.com/album/the-final-void-2

Scornmonger iz Los Anđelesa imaju dve pesme i intro mošerskog old school death metala na demo snimku Barbaric Intentions kojim objavljuju svoje postojanje svetu. Zvuk je odličan, bend raspoložen, imamo i brzinu i žestinu i meljuću, žvaćuću sporinu dakle, sve što treba. I solaže su dobre!

https://scornmonger.bandcamp.com/album/barbaric-intentions

Bloodfed su indonežanski death metal kombo koji, u simpatičnompresretanju vaših očekivanja, svira u stilu švedskog death metala. Dakle, za razliku od nadljudskih brzina i ADHD aranžmana na koje nas je navikao indonežanski death metal ovde imamo chainsaw zvuk, epske rifove i pevača koji gubi glas u realnom vremenu. Ja sam generalno veliki fan tih dismemberovskih rekonstrukcija, odaklegod da dolaze i mada album, Pandemonium, nema idealnu produkciju, svakako je vrlo prijemčiv za mene:

https://bloodfed.bandcamp.com/album/pandemonium

Kanađani Revelator su imali dva demo snimka još u prošloj deceniji ali evo ih sad sa debi albumom za Nameless Grave Records. Ko zna znaće da ovu firmu drži Andrew Lee iz Ripped to Shreds sa ortakom Brandonom Corsairom i da kaže da nikada dinara nije zaradio od tog posla, ali u pitanju je izdavač koji podržava pravi i kvalitetni andergraund bez obzira na podžanr. Tako su Revelator onda neka kombinacija death, black i thrash metala a album Light the Devil’s Fire odiše old school neposrednošću, ljubavlju prema rifu, jednim varvarskim ali ljupkim svetonazorom. Hoću da kažem, ovo jeste glasna i surova muzika ali nije negativna, ne pravi se da je tu da vas povredi, već želi da se dobro provedete i obezbeđuje sve potrebne uslove za to. Odlično je:

https://revelator2.bandcamp.com/album/light-the-devils-fire

Unaligned sa Floride postoje od 2020. godine i sad su izbacili debi album, A Form Beyond, a za Transcending Obscurity što svedoči da je u pitanju ozbiljna postava. I jeste, ovde sviraju članovi Withered Throne, Abyssalis, Demon King, Nightspake i još gomile bendova a za ovaj partikularni projekat odabrani stil je, po njihovim rečima „Blackened technical/progressive death metal“. Mada, da se razumemo, ovo je vrlo solidan uglavnom tehnički death metal, blago progresivan u svojim temama i skoro nimalo „blackened.“ Kako je kod tech-deatha pravilo, album nudi izuzetno disciplinovanu svirku i kompjuterski popeglan zvuk sa stalnim smenama ritma i tempa, ali pesme su ipak napisane solidno, sa dosta melodičnosti i svetlih tonova, pa ovo meni zvuči pitko i prijatno:

https://unaligned-label.bandcamp.com/album/a-form-beyond

Wretched Decrepitude je debi EP za bend Caesarean iz Filadelfije i to da ga izdaje HPGD znači da je ovo bend sa dosta potencijala. Svakako ima šmeka u njihovoj kombinaciji ’90s death metala i ’90s deathgrinda, sa šest uglavnom kratkih i slatkih pesama dobre energije i solidne produkcije. Dobar debi i sjajan omot!

https://hpgd.bandcamp.com/album/wretched-decrepitude

Jedan od najboljih death metal albuma stiže ove nedelje sa debijem ukrajinskih Heruvim, albumom nazvanim Mercator. Ovo je taman toliko old school  i taman toliko progresivno da me podseti na Death i Atheist sa početka devedesetih a da ne može da se kaže da momci iz Odese ikoga imitiraju. Svirka je odlična, produkcija sjajna a pesme su napisane da budu uzbudljivi i maštoviti avanturistički narativi, što se uklapa sa činjenicom da se bend inspiriše R.E. Howardom. Fantastično:

https://heruvim.bandcamp.com/album/mercator

Čileanci Infernal Thorns su upravo izbacili svoj treći album, Christus Venari i na njemu nastavljaju sa svojim gnevnim antihrišćanskim death metalom. Ovo je, kako i dolikuje, brza, žestoka, energična muzika koja treba da kanališe bes i bunt i mada su Infernal Thorns veoma tehnički kvalitetni, sa mnogo rada u aranžmanima svojih dosta kompleksnih kompozicija, glavni utisak koji album ostavlja je da je ovo jedan juriš bez stajanja u kome zarobljenika neće biti. I to mu daje adrenalinski naboj kakav često fali savremenom death metalu, a pristojno dinamičan mastering pomaže da ovaj neumoljivo agresivni zvuk ne bude monoton za uho. Veoma, veoma dobro:

https://infernalthorns.bandcamp.com/album/christus-venari

Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI

Whoa, Treponem Pal su opet sa nama? Mislio sam da će novi albumi dolaziti sa razmacima od najmanje pola decenije ali World Citizens stiže svega dve godine nakon Screamers. I simpatičan je. Mislim, kultni francuski industrial metal bend nema u ovom trenutku mnogo ambicije da izmišlja nekakvu toplu vodu, ali njihova muzika je ovde dopadljiva, pesme su pitke, imamo idealnu kombinaciju kinetičkog, plesnog ritma, repetitivnih stihova i metal rifova i to je sasvim dovoljno. Daleko od ikakve revolucije, ali dobar provod je zagarantovan:

Nisam siguran kako da klasifikujem ovo što sviraju Swollen Teeth sa Aljaske. Album Ask Nothing je malo pank i hardkor, malo metal (pa malo i nu metal, sa sve skrečovanjem), malo noise rock… U svakom slučaju, ovo je kinetička, veoma energična muzika koja roka IZ SVE SNAGE i proizvodi hektolitre adrenalina u slušaocu a da opet ima simpatične refrene i razne melodične elemente. Klinački, napaljeno, bez brige da li će se uklopiti i u jedan žanr, KAKO I TREBA DA BUDE (Edit: bend je sklonio album sa Bandcampa ali ostavljam tekst i link za kad se neizbežno ponovo pojavi):

https://swollenteeth1.bandcamp.com/album/ask-nothing

Mouth of Cronus iz Teksasa sebe opisuju rečima „The brain-damaged love-child of Melvins and Mastodon“ pa vi sad vidite da li vas to zanima. Ali naravno da zanima. Drugi EP, Communion of Ashes ima tri pesme zanimjivog heavy prog-metala sa puno prilično svežih ideja, dobrom izvedbom i bendom iz kog zrači karakter. Odlično je:

https://mouthofcronus.bandcamp.com/album/communion-of-ashes-ep

Konektikatski nojz rokeri Intercourse nemaju nameru da maze slušaoca na novom albumu, How I Fell in Love with the Void. Ovo počinje blastbitom, a nastavlja se masom kvalitetnih, kratkih pesama bolesnih (dis)harmonija, snažnog, abrazivnog zvuka ali i dobrog rokerskog gruva. Ceo paket pa još i odlični tekstovi, ovde nema promašaja:

https://intercourse.bandcamp.com/album/how-i-fell-in-love-with-the-void

Iako bergenski Droneslag sebe opisuju samo sa „Drone Metal and other mischievous acts.“, ispostavlja se da su ti drugi „mischievous acts“ ono što njihovoj muzici daje karakter i čini je zanimljivom. Album  Til Vår Tid er Omme nema nazive pesama ali nije nikakav apstraktni, spori, glacijalni drone metal, već, pa, malo majestični doom metal sa prelepim ženskim vokalima, malo free jazz, malo analogni elektronski ambijent, a malo, OK, malo i taj gitarski dron koji očekujete. Sjajno je ovo i mada nije dobrim svojim delom metal – uključujući dvadesettrominutnu modernističku kompoziciju XIII koja je najveća pojedinačna celina na albumu – apsolutno je za metalce sa ukusom. I plaća se po želji. Ako volite Johna Zorna i njegove kolege, ovo je veoma blisko tome:

https://droneslag.bandcamp.com/album/til-v-r-tid-er-omme

Ili se meni ukus pokvario ili su Napalm Records počeli da izdaju bolju muziku u poslednje vreme. Štagod da je, švedski okultni rokeri (i rokerke) Year Of The Goat su jako prijatni na svom četvrtom albumu, Trivia Goddess. Naravno, ovo je Napalm Records, i zvuk je kvalitetan a bend uglancan, no pesme  su odlične, uspevajući da zvuke okultnog roka šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća dovedu u moderni format a da se ne izgubi na šarmu. OK, nema ovde neke specijalno velike opasnosti i onostranih uvida, ali, mislim, koliko je toga bilo i sedamdesetih? Ili su ljudi voleli da puše džidžu i da se jebu? A, mislim, SPOJLER ALRT, vole i danas. Enivej, Year Of The Goat imaju vrlo prijatan zvuk, vrlo lepe pesme i uživao sam:

https://yearofthegoat.bandcamp.com/album/trivia-goddess

The Belgrade Beaches su sad tri čoveka, ako je sudeći po novoj profilnoj slici na Bandcampu. OK, i muzika na novom EP-ju You Declare What? Zvuči mrvicu „skuplje“ producirano, mada ne tvrdim da se išlo u pravi studio sa pravim pojačalima, ali miks je svakako nešto ambicioznije rađen, sa više slojeva gitara i različitim farbama. Kombinacija surf rocka i metala koju je ovaj donedavno jednočlani projekat vozio je sada i nešto zrelija i meni ove tri pesme zvuče vrlo dobro. Bend naplaćuje ovaj snimak samo koliko vi želite, ali mislim da se sada sazrelo da se razmišlja i o albumu i voleću da i to čujem. Samo napred:

https://belgradebeaches.bandcamp.com/album/you-declare-what

U dosta mršavoj nedelji za klasičniji heavy metal imamo drugi album bugarskih Dust a koji se, dosta zbunjujuće zove VII. Enivej, ovo uspeva da istovremeno zvuči i moderno i staromodno, sa puno neoriginalnih rešenja i pozajmljenih fora, ali nije da sam sad ja neki zilot originalnosti. Dust umeju da odvale okej rif, pevač nije Pavaroti ali zna da nabode solidnu metal melodiju i sve se to na kraju sasvim lepo posluša:

https://dustbandofficial.bandcamp.com/album/vii

Ljubitelji shred zvuka imaju novi album grčkih Angelo Perlepes’ Mystery, popriličnu dvadesetjednu godinu nakon prethodnog. No, mislim, to samo znači da su pesme lepo odstojale i Angelo i njegova ekipa – naravno, osvežena u međuvremenu – nudi pristojan power metal u ’80s stilu i sa puno slatkih gitarskih bravura. Ozbiljno, ovo je solidno napisano i nije samo poligon za demonstraciju šefove gitarske tehnike ali pošto se dugo pripremalo pesama ima trinaest i može da bude i malo MNOGO za jedan cug. No, ako volite ovakvu muziku vredi da se potrudite:

https://sleaszyrider.bandcamp.com/album/angelo-perlepes-mystery-spelled-by-fire

ALBUM NEDELJE

Islanđani Nexion imaju ime kao da je u pitanju neka kineska firma koja iznajmljuje servere, ali su dobri. Njihov debi album pre dobrih pola decenije je vrlo ljudski oplemenio pandemijsko leto 2020. godine a sa novim, Sundrung ova ekipa pokazuje veoma lepu evoluciju zvuka i arsenala. U osnovi je, da se razumemo, i dalje žestok, agresivan, tehnički kvalitetan black-death metal iz islandske tmine, ali sa novim albumom bend forsira dosta melodičnijih, epskih folk tema i to zvuči fantastično. Ovakvi albumi regrutuju ljude da slušaju ekstremniji metal, sa tom svojom srećnom kombinacijom prijemčivijih melodija i poštene, agresivne svirke, kompleksnih kompozicija i srazmerno pitkih tema, i ja sam oduševljen kako sve to dostojanstveno ispada:

https://nexion.bandcamp.com/album/sundrung

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/sundrung