Najnoviji film Ryana Cooglera, Sinners je bez sumnje jedan od hajlajta američke produkcije ove godine, urnebesno energičan, zanimljiv a onda istovremeno i pametan film koji genre-reassignment hirurgiju radi sa apetitom jednog ozbiljnog, načitanog, strastvenog doktora Moroa i usput postiže stvari koje su mnogim studijskim filmovima ove sezone ostale u domenu pustih neispunjenih želja. Istovremeno, a možda i jednako važno, Sinners je ne samo apsolutni komercijalni i skoro apsolutni kritički trijumf za produkciju koju su osnovali Afroamerikanci da pričaju priče o Afroamerikancima, za Afroamerikance, druge Amerikance i, pretpostavka je, i nas ostale, već i žanrovski gol iz kornera kome se niko nije nadao i mnogi su mu, može se reći i zlurado predviđali kratak život, brzi pad u opskurnost, fusnotu u Cooglerovoj biografiji.

Neću da tvrdim da je tu bilo i malo instinktivnog rasizma ali malo sam se i mrštio dok sam čitao kritike čak i vrlo uglednih publikacija koje su filmu zamerale da je neuredan, da mnogo šara sa žanrovima, da su mu simbolike i poruke razbacane a pripovedanje nekonzistentno. Ne da je Coogler sa Sinners snimio najbolji film svih vremena, ali u sezoni kojom dominiraju superherojski filmovi koje smo spremno dočekali da ih hvalimo do neba što su uradili puki minimum, te Warnerove megalomanske produkcije od po dvesta miliona dolara u rasponu od Majnkrafta, preko The Alto Knights do Mickey 17 kojima čovek svima može da zameri poprilično toga ali uglavnom ni jedan od njih ne može da optuži da je bio originalan ili ikako rizikovao, Sinners je dah svežine i skok na slepo u pravom smeru, film koji je istovremeno i kasni vestern i mjuzikl koji priča istoriju crne muzike – partikularno bluza – i šloki horor sa plešućim vampirima i realna priča o rasizmu u SAD. Štagod da Coogler nije uradio „po pe esu“ u ovom filmu je nekako na kraju uspelo da filmu samo da više šarma. Na kraju dana, utisak je da su se samo neki ljudi u nekim, jelte, ispostavama establišmenta namrgodili što će crni čovek i crna žena da sa boks ofisa odu kući punih džepova para. Šta ako to ohrabri i druge?

Coogler je, naravno, čovek koji nam je dao stvari kao što su Creed i dva Black Panther filma, dakle, autor koji je do sada sigurno i eksplicitno radio sa afrocentričnim temama, uključujući u eksplozivnom indi-prvencu Fruitvale Station iz 2013. godine. Creed je onda 2015. godine ispao – možda protivno svim zakonima franšizne fizike – odličan, nudeći častan, kvalitetan i relevantan nastavak serijala Rocky, pa je onda i Disney/ Marvel Coogleru ne bez razloga u zadatak stavio prvi mejnstrim afrofuturistički film ne samo u okviru superherojskog žanra već uopšte, i dva nastavka Black Panthera su potpuno oduvala poklopac sa lonca, resetujući ideje o tome šta afrocentrički „crni film“ u dvadesetprvom veku sve može da bude.

Već posle prvog su Ryan i njegova supruga Zinzi sa Sevom Ohanianom osnovali Proximity Media, krosžanrovsku produkcijsku kompaniju i Sinners je do sada najveći projekat ove kuće, i neka vrsta zatvaranja kruga za samog Ryana koji je nakon Fruitvale Station – nezavisno produciranog filma pravljenog praktično za Sandens publiku – ponovo bio u stanju da uradi vrlo autorski film, samo ovog puta sa mnogo većim budžetom i distribucijom garantovanom od strane Warnera. U produkciju se ušlo praktično navrat-nanos, sa logikom da dok svi u post-pandemijskom krajoliku prave bezbedne predvidive filmove, Sinners ima da bude tobogan neočekivanog i iznenađujućeg, nuđen investtitorima na komad i sastavljan u hodu. Coogler je rekao i da, koliko god da je ovo za njega i njegovu firmu bio rizik, toliko i nije želeo da sa pedeset godna sebe prekoreva što ga nije napravio.

I onda ga je i napravio, puštajući sebi na volju, spajajući nekoliko naizgled sasvim odvojenih sopstvenih interesovanja, lepeći žanrove jedan za drugi kao didžej koji pravi eklektičan mikstejp za žurku na kojoj će da se rade nove, eksperimentalne dizajnerske droge, kreirajući nešto što su mnogi otpisali već u dolasku. „Ne postoje blokbaster horor filmovi“ glasi trenutna mantra i budžet od oko devedeset miliona dolara za Sinners je u startu bio detalj zbog kojih su mnogi očekivali da će ovaj film nastradati kada dođe u bioskope.

Osim što je sa zarađenih skoro četristo miliona u ovom trenutku Sinners jedan od najuspešnijih filmova godine i potpuno je raštimovao mašine za predviđanje rezultata kojima unaokolo mašu analitičari i konsultanti. Horor se, izgleda, prodaje, ako žanr tretirate ozbiljno.

„Ozbiljno“ u ovom slučaju podrazumeva film koji svoj horor sadržaj mora pošteno da zaradi. Sem vrlo kratkih, praktično micro-jump-scare kadrova koji tokom prvih pet minuta najavljuju stravu što će joj gledalac svedočiti u poznijem delu filma, Sinners je VEOMA kvalitetno operisan od standardnog žanrovskog kopipejstinga i uhodanog pripovedanja gde se voleji nabacuju rano i predvidivo i gledalac već unapred sve zna.

Štaviše, tokom prvih sat vremena je vrlo lako zaboraviti da je ono što gledamo horor film jer Sinners veoma naglašeno beži od horor-tona, kako u svom pripovedanju, tako i u koloritu, izboru muzičkih motiva, jeziku koji koristi.

Coogler ovde pre svega priča priču o delti Misisipija ranih tridesetih godina prošlog veka, sa afroameričkim stanovništvom koje radi po plantažama i belim stanovništvom koje gunđa da se nekada znalo koji je čiji deo grada. KKK je, kaže jedan lokalni biznismen „ukinut“, iako dvojicu  crnih muškaraca kojima prodaje staru pilanu tretira kao da su dečaci kojima treba pažljivo objašnjavati kako stvari u stvarnom svetu funkcionišu. No, Smoke i Stack, blizanci koji ga gledaju mrko i plaćaju u kešu, nisu mali i nisu naivni. Potekli sa plantaža, ali pobegli u veliki grad kad je jedan od njih ubio oca-nasilnika, oni se posle sedam dugih godina vraćaju u stari kraj, da u provinciji investiraju pare što su ih zaradili u Čikagu radeći za Ala Kaponea. Smoke i Stack imaju gizdavu, gradsku odeću, nose automatske pištolje i ne jebu živu silu, koja god boje da je koža te sile.

Oba blizanca igra Michael B. Jordan, Cooglerov stalni saradnik i ovo je drugi film ove sezone u kome isti glumac igra dve glavne uloge u istom filmu. Jordan je, naravno, za razliku od DeNira, zvezda u meteorskom usponu ali i on uloge Smokea i Stacka igra sa povišenim tonusom, na ivici karikature, uklapajući se tako u opšti ton filma koji tu čitavu svoju žanrovsku multipolarnost podvlači finom linijom farse.

To se vidi iz vizuelnih rešenja, izbora kolorita, često iznenađujuće sirovih montažnih rezova. Coogler je snimao film na 65milimetarskoj traci koristeći IMAX kamere da postigne ultradetaljni, hi-res kvalitet slike, a što je u mnogim momentima neophodno da bi se videli sitni elementi koji scenama daju njihovo značenje i ton, ali je onda koristio i „plitka“ sočiva, u mnogim scenama ističući samo jedan plan pred gledaoca, dok će pozadina ostati u razmrljanoj, nefokusiranoj mekoći. Uz jake kolorne kontraste, ovo mnogim scenama koje su snimljene „na lokaciji“ daje interesantan kvalitet artificijelnosti, kao da gledamo vestern iz četrdesetih ili pedesetih godina u kome glumci stoje u studiju ispred platna na kome se projektuje pozadina snimljena drugom kamerom, na drugom mestu, sa drugim osvetljenjem.

To da ovakvi elementi ni malo ne narušavaju pripovedanje i realističnost izraza je i svedočanstvo o Cooglerovoj veštini, ali i viziji koju je imao za Sinners, pa onda i o strasti sa kojom je ovo pravljeno. Prvih sat vremena filma je skoro pa old school blaxploitation film – urađen sa MNOGO zanatske veštine – u kome dva harizmatična gangstera što su se vratila iz velikog grada u provinciju susreću stare prijatelje, ljubavnice koje su za sobom ostavili i slomili malo njihova a malo svoja srca, i flash-the-cashuju gde god treba kako bi otvaranje sopstvene kafane na mestu gde je bila stara pilana bio takav događaj za lokalnu crnu populaciju da se to veče prepričava godinama i obezbedi dotok redovnih mušterija u mesecima koji dolaze.

Ovo je zdrav plan, pogotovo kad saznamo da su braća Smoukstek iz grada sa sobom dovezli i gomilu ukradenog pića kakvom prost narod u Misisipiju generalno nema pristup pa deluje kao da će otvaranje zaista biti tako svečano i legendarno kako se oni nadaju. Da bi sve bilo „gala“, jedan od njih ide gradom i skuplja legendarne bluz muzičare nudeći im nezamislivo visoke honorare za tu jednu tezgu. Među njima je i Sammie Moore, koga svi zovu Preacher Boy jer mu je otac lokalni pastor, a koji svo slobodno vreme što ga ima između crkve i plantaže pamuka troši na učenje sviranja gitare koju je dobio od rodbine, štaviše baš od braće Smoukstek, pre nego što su ova dvojica zapalili za Čikago. Preacher Boy je, ispostavlja se vanserijski talenat i blizanci ga rado uzimaju da svira zajedno sa muzičarima koji su po četrdeset godina stariji od njega. On je i neka vrsta „pravog“ protagoniste filma iz čije vizure gledalac ulazi u odnose i emocije što vladaju između likova.

Više od 60 posto vremena Sinners je realistička drama – sa tim pomenutim spretno ubačenim elementima farse – koju Coogler vodi besprekorno, pokazujući kako se odnosi među likovima razvijaju tokom samo jednog dana. Sedmogodišnje odsustvo braće Smoukstek iz rodnog Klarksdejla kao da se nije ni desilo pa stare rane i stare strasti ulaze u fokus brzo, jako i bez zadrške. Istovremeno, gledamo kompleksne scene otvaranja kafane, sa gomilom detalja vezanim za običaje, ekonomiju, mentalitet. Mnogi od gostiju su lokalni radnici sa plantaža koji i nemaju pravi novac da njime plate piće već donose drvene žetone kojima kupuju robu na samim plantažama. Jedan blizanac je jako besan što drugi smatra da je okej da se i takve pare prihvate, i tu bude malo tenzija oko toga da li „black run business“ kakav su zamislili može uopšte da opstane kad je klijentela takva da čak ni nema stvarne pare. Naravno, muzika, vrućina, piće i osećaj da je ovo zaista posebno veče pomažu da se izgladi dobar deo nesuglasica, pa tu bude malo i seksa, čak se i Preacher Boy apgrejduje u Preacher Mana, ako me razumete. Uzgred, Miles Caton, a koji je više pevač nego glumac i kome je ovo prva veća uloga na filmu se prilično dobro pokazao, naročito u scenema u kojima peva kada zaista iz njega kao da progovara duh predaka i magiju griota možete da čujete, osetite, vidite.

Coogler ovde radi neke impresivne stvari. Prisustvo dva Michaela B. Jordana u kadru na stranu, scena u kojoj on u neprekinutom kadru prolazi kroz celu istoriju afroameričke muzike, od bluza sa plantaža, preko električnih gitara i „shred“ rokačine do skrečovanja i brejkdensa – sa sve kineskim plesačima ubačenim radi posebne arome – je jedna od najboljih koje sam video na filmu uopšte ove godine i pokazuje da su dugačke scene iz jednog kadra što su skoro nasumično ubacivane u prvi deo filma bile samo zagrevanje, postavljanje lopte na belu tačku da se posle ispuca ovaj penal.

I taj je penal onda i neka vrsta prelomne tačke filma, jer kada se pojave vampiri, a ovo je, do sada ste i vi zaboravili, zaista horor film, njih odlikuje njihova sopstvena muzika i osobena filozofija.

Coogler je, naravno mogao da snimi samo dobru rokačinu u kojoj će 6-7 crnih i azijskih likova da bude zabarikadirano u staroj pilani, odbijajući napade razjarenih krvopija sve do jutra, vozeći se srednjom trakom između Johna Carpentera i Roberta Rodrigueza i to bi, štaviše, bilo DOVOLJNO. Scene akcije su ovde eksplozivne, krvave, visceralne, energične, ZABAVNE. Ako volite grindhouse, volećete ga i kada vam ga sipaju u oči sa IMAX trake i sa budžetom od skoro sto miliona dolara, gaddemit, sa svim zašiljenim kočevima što probijaju grudne koševe, krvavim ustima žena koje se smeju kao demonske aspide trenutak pre nego što vam skoče za vrat, karabinkama koje će vampire samo na par sekundi srušiti na patos i dati našima trenutak da se priberu i pogledom potraže izlaz, telima koja lete unaokolo, telima koja teško padaju, telima u plamenu… Muzika Ludwiga Göranssona – još jednog Cooglerovog stalnog saradnika – je tokom celog filma izvanredna, uključujući dugačke plesne scene ali i tu horor-akciju sa vampirima pa je Sinners i neka vrsta definitivnog bluz filma, a što za 2025. godinu nije mala stvar.

No, Coogler je onda na sve ovo natakao i ceo „simbolički“ sloj filma u kome su vampiri zapravo alternativna ideologija black’n’proud tezi koja je centralna za sve glavne likove. Braća Smoukstek, Preacher Boy Sammie, njihovi saradnici, ljubavnice itd. su svi častan narod koji trpi zulum segregacijskog Jim Crow zakonodavstva i ekonomije u kojoj oni više nisu robovi samo u nekakvim najformalnijim terminima a u ogromnoj meri i dalje lome grbače na plantažama pamuka i rade za crkavicu koja im neće doneti socijalnu promociju. Kada se pojave vampiri oni nisu „simbol institucionalizovanog rasizma“ kako su mnogi požurili da ovaj film „objasne“ koristeći jedini rečnik koji poznaju, već, kako rekosmo, alternativa koja nije ni institucionalizovana ni, nužno, malevolentna. Već to da su vampiri predvođeni irskim imigrantima – koji su istorijski trpeli naglašenu diskriminaciju i segregaciju samo korak iznad onog što je zadesilo Afroamerikance – bi trebalo da je signal da se ovde radi o nečem drugom, a kada postane jasno da su vampiri zapravo sasvim agnostički nastrojeni u rasnom pogledu i da proklamuju neku vrstu egalitarizma, bude očigledno da ovo nije „institucionalizovani rasizam“.

Radije, Coogler ovde, možda čak i pomalo trapavo, ali opet dovoljno jasno, pokazuje rizike utapanja afroameričke kulture u koji god da je glavni tok kulture ponuđen kao alternativa. Ovo je na kraju krajeva, u velikoj meri muzički film i kada novopreobraćeni crni vampiri koji su do malopre plesali uz bluz, igraju uz irsku muziku, teško da može biti jasnije da se Coogler plaši pre svega gubitka „duše“. Ponuda besmrtnosti, snage i slobode da radite šta želite koja je uvek išla uz vampirsko zavođenje je ovde dodatno začinjena sasvim eksplicitnim pozivom da se pređe na vampirsku stranu jer će to biti način i da se konačno dođe do odmazde establišmentu koji je sebe izgradio na eksploataciji i diskriminaciji. Ali je cena za to – duša. I individualnost.

Na ovom mestu postaje jasno zašto je Coogler uzeo Jordana da igra oba blizanca. Upravo da bi imao na kraju filma mogućnost da represivnom kolektivizmu vampira – koji svi dele senzacije i sećanja među sobom, makar u okviru ove jedne grupe – suprotstavi svetost sopstva. To da Jordan emotivnu scenu u kojoj jedan blizanac lamentira nad smrću drugog glumi energično, na ivici karikature je još jedan prilično jasan pokazatelj. Jordan ovde plače nad samim sobom, što je po prirodi stvari apsurdno, možda i komično, ali tim pre će utapanje u amorfnu masu u kojoj je individualnost prebrisana biti neprihvatljiva ponuda. Ako afroamerička kultura bude samo deo mejnstrim kulture, izblendovan sa svim ostalim njenim ukusima, onda ona neće imati nikakvu posebnost, afričko nasleđe će biti beznačajno, a godine i vekovi ropstva i ispaštanja, snova o slobodi više neće imati nikakvu težinu. Oh, i čitav prkosni sloj odbacivanja hrišćanstva kao nametnute religije u odnosu na izvorni, bogati afrički panteon dovezen zajedno sa robovima preko Atlantika bio bi prebrisan prihvatanjem da se uđe u kolo sa Keltima koji su svoju veru zamenili za bednu večeru i jaram katolicizma. Ovo skoro da je od reči do reči spelovano u filmu.

Naravno, ne morate sedeti sa beležnicom u ruci i spajati niti narativa i simbolika koje Coogler ovde upliće da biste uživali u Sinners. Ovo nije UREDAN film, ali sve u njemu funkcioniše, uključujući nepotrebne scene nalepljene na već sasvim završen narativ, a koje, između ostalog, prikazuju Preacher Boyja kao odraslog, starijeg čoveka – igra ga bluz legenda Buddy Guy – kako šezdeset godina nizvodno stavlja nekakvu simboličku tačku na najstrašniji dan u svom životu. Sinners nije film koji govori samo jednu stvar, niti koji sve teme što ga zanimaju spaja elegantno, ali je on izvanredno energičan čak i kada je neelegantan i, kao ljubavno pismo bluzu i ponosna posveta afroameričkoj kulturi kojoj poručuje da ne treba nikada da nestane i utopi se u glavni tok, on je apsolutno urnebesno zabavan i vredan mnogo ponovljenih gledanja.