Sigurno se to svima povremeno događa: pomenete da ćete gledati film koji se upravo pojavio na striming platformama i svi počnu da vam unapred maltene izjavljuju saučešće. „Svestan si da je Red Sonja (2025) smeće, matori“, pitaće upozoravajućim, zabrinutim tonom, kao da ste najavili spuštanje niz Nijagarine vodopade samo u bikiniju u bojama američke zastave, napravljenom od najfinije pancirne mreže i bez čak i proverbijalnog bureta da zaštiti to malo čednosti što vam je ostalo. Možda sam samo ja blagosloven time da su moji prijatelji svi obdareni istančanim, probirljivim filmskim ukusom, ali, mislim, dajte, nije da je film Richarda Fleischera iz 1985. godine bio sad nekakav felinijevski ili bergmanovski poduhvat, ili makar pošten, ozbiljan projekat na nivou Milliusovog Conan the Barbarian. Naprotiv, pretposlednji film čoveka koji je ipak potpisao Tora! Tora! Tora!, The Boston Strangler ili Soylent Green je bio solidna trešina, čak i u odnosu na njegovog prethodnika, Conan the Destroyer, ali znate šta: ne samo da sam ja kao klinac to išao u bioskop da gledam SA APETITOM, nego ću i Konana Uništitelja i Crvenu Sonju rado pogledati kad god se desi da ih dokačim na nekakvom retro-kablovskom kanalu.

Bilo je nečeg neodoljivo simpatičnog u ovoj fazi rada kompanije Dina DeLaurentisa gde je ona proizvodila jednu za drugom užasne adaptacije dragih fantazijskih i naučnofantastičnih predložaka (Flash Gordon, Dune itd), paralelno sa klasicima kao što su bili Ragtime, Blue Velvet ili Evil Dead II.  U toj Red Sonji imali smo bodibildera i manekenku kako igraju opasne likove sa mačevima u srazmerno jeftinoj verziji Hiborijanske ere, ali se ne trude baš previše, i Roger Ebert je pravilno primetio kako „Dijalog zvuči kao da su glumci već pročitali parodiju ovog filma u magazinu Mad“. Dobar film? Ne! Ali drag? Svakako. To da je Arnold Schwarzenegger u njemu posle dva Konana igrao čoveka plemenita porekla naspram „varvarke“ u Red Sonji koju je igrala Brigitte Nielsen (i dobila zlatnu malinu za ovu ulogu i ulogu u Rocky IV iste godine) je već smešno samo po sebi a Fleischerova kurobolja u domenu režije i generalnog pripovedanja je kreirala i neku vrstu nenamerne komedije. Uostalom, njemu je već i bilo svega dosta, prethodna dva filma bili su mu Amityville 3-D i Conan the Destroyer a naredni, i poslednji mu je bio promotivni film za brendirane kese za đubre. Ozbiljno. Ne šalim se.

Hoću reći, Red Sonja iz 1985. godine je bila cinično, preko kurca sklepan film napravljen najviše da se iskoristi hajp oko Arnolda Schwarzeneggera i Brigitte Nielsen, koja se te godine udala za Stallonea, oslonjen na umereno popularni Marvelov strip-predložak a koji je sa originalnom verzijom Red Sonye Roberta E. Howarda imao veoma malo zajedničkog.

Zapravo nije imao ništa. Howardova Red Sonya je imala „y“ umesto „j“ u imenu i bila šesnaestovekovna cura poljsko-ukrajinskog porekla sa kuburom za pojasom i komplikovanim odnosom sa Sulejmanom Veličanstvenim. Kada je Roy Thomas posle velikog uspeha Marvelove strip-adaptacije Konana početkom sedamdesetih krenuo u adaptacije drugih Howardovih likova, preko Kralja Kulla i Solomona Kanea stigao je i do Red Sonje, kreirajući praktično potpuno novi lik da gostuje u Konanovom tekućem serijalu, a onda, uviđajući potencijal tog lika, dao joj sopstveni život, poreklo, istoriju itd. Red Sonja je bila, rekosmo, umereno popularan lik u Marvelovoj produkciji, ali u ono vreme to je značilo da je uspela da izgura nešto više od deset godina skoro neprekidnog izlaženja – a gde su je pisali i crtali i neki prilično bitni autori, poput Barryja Smitha, Louise Simonson, Tonyja DeZunige, Rudyja Nebresa, Sala i Johna Busceme i naravno Franka Thornea – završavajući karijeru baš 1985. kada je urađen prvi film.

No, Red Sonja ima i aktuelni strip-život gde je poslednjih dvadesetak godina izdaje Dynamite Entertainment i ovde su takođe na raznim serijalima koji neprekidno izlaze radili neki veoma dobri savremeni autori, od Marka Russella, Mikea Careyja, Michaela Oeminga, Amy Chu, Christophera Hastingsa, Marguerite Bennett, preko našeg Mirka Čolaka pa do legendarne Gail Simone koja je i najzaslužnija za to da je lik nekada tretiran prevashodno kao „male gaze“ fantazija, sa sve pancirnim bikinijem koji, ne sumnjajte, ima sopstveni odeljak na wikipediji, dobio feminističku, osnažujuću dimenziju.

Da se ne zalećemo mnogo, i odmah da kažemo, Red Sonja (2025), ovogodišnji film, nije sad neko remek-delo moderne kinematografije pa čak ni nekakav vrhunski akcioni, fantazijski film, ali ovo je film koji je napisala žena, režirala žena i u kome glavnu ulogu igra žena sa ozbiljnom energijom, i ovo možda nije Red Sonja o kakvoj smo sanjali, ali dobrim delom jeste Red Sonja kakva nam je potrebna.

Ima neke pravde da je ovaj film režirala baš M.J. Bassett, Britanka čiji je Solomon Kane iz 2009. godine upalio novu vatru interesovanja za Howardove likove i, u eri kad su „veliki“ filmovi već odavno sebe zatvorili u PG-13 zatvor, ponosito uleteo u mošpit sa svojim „R“ rejtingom da pušta krv i raspiruje navijačke strasti. Bassettova je u ovom filmu dobro iskoristila svoju horor-ekspertizu ali ju je baš ta ekspertiza onda odvela i u karijernu provaliju nakon što je sledeće režirala univerzalno prezreni Silent Hill: Revelation. Tretirana kao parija i proterana na televiziju posle ovog projekta, Bassettova je tek sedam godina kasnije počela da se vraća filmskoj režiji.

Scenaristkinja Tasha Huo je za sada specijalizovana za adaptacije gikovskog materijala za film i televiziju sa projektima vezanim za The Witcher i Tomb Raider urađenim pre Red Sonje, a glavna glumica, Italijanka Matilda Lutz ima već prilično solidnu polutrešersku karijeru sa ulogama u filmovima poput Rings, Revenge, Reptile, Zone 414…

I, da se razumemo, Red Sonja (2025) je film urađen sa relativno malo para, ali sa jednim zdravim entuzijazmom da se kreira epski fantazijski akcijaš sa upečatljivim ansamblom, harizmatičnim negativcem, solidnom količinom mesa-i-krvi na ekranu pa i nekoliko momenata pristojno plasiranog humora. Sve to plus dobio sam priliku da gledam Michaela Bispinga na filmu drugu nedelju za redom – i to se broji!

Najkontroverznija dimenzija ovog filma je, makar iz moje perspektive, to da je on „origin story“, dakle narativ o devojčici koja postaje žena i ženi koja postaje legendarna „demonka sa mačem“. To je uobičajen pristup radu sa novim ili rebutovanim materijalom koji ima prethodnu istoriju u drugom (ili istom) mediju, ali to i znači da zrela, „badass“ verzija Crvene Sonje, ona koju volimo u stripu, koja pijanči po kafanama i mačem deli lekcije incelima iz Hiborijanske ere što misle da je svaka žena kojoj se vidi više od pet kvadratnih santimetara kože objavila da je slobodna i raspoložena za anonimni, nekvalitetni seks, da ta verzija lika naprosto nije u ovom filmu. Scenario Tashe Huo za potrebe produkcije adaptira osnove Thomasovog originalnog rada sa poreklom Red Sonje (The Day of the Sword, objavljen prvo 1975. a onda sa novim crtežom 1982. godine) i smisleno ih garnira elementima onoga što je u mitos Crvene Sonje unela Gail Simone, a režija M.J. Bassett oslanja se na epiku koju pamtimo iz Milliusovog Conan the Barbarian ali onda i na oba Scottova Gladijatora.

Ovde generalno postoji zdrava osnova. Huova je spretno povezala motive iz Thomasovog stripa u narativ koji prikazuje kako žrvanj civilizacije melje male, jelte, narode, uspevajući da motive plemenitih divljaka i korumpiranih tehnokrata uveže u sočno fantazijsko pripovedanje. Sonja je u ovom filmu, kao i u stripu, svedok pokolja koji invaziona sila počini u njenom malom, bajkovitom selu, ali se ovde nesrećni motiv silovanja, srećom ne pojavljuje. I ovde će Sonja dobiti natprirodne borilačke moći od boginje, ali to se dešava tek na kraju filma, pred dinamično finale i one nisu uslovljene time da se ona mora uzdržavati od snošaja sa muškarcem sem ako ju je taj muškarac prvo pobedio u borbi. Ovaj Thomasov motiv je 1975. godine možda delovao badass i šmekerski, ali je zapravo dosta ponižavajući za ženu. Ne morate biti razjarena feminstkinja pa da ukažete kako je ideja o tome da je žena osuđena na celibat sem kada nađe nosioca superiornih gena, a što će se potvrditi time da će je taj fizički savladati, prilično problematična.

U ovom filmu ničeg sličnog, srećom, nema. Sonja je u ovom filmu od početka samovlasan, žestok, nezavisan lik koji, nakon što je čitavo njeno selo zbrisano, provodi mladost u hirkanijanskim šumama* i nada se da jednom nađe ostatke svog naroda. Ona je, kako to obično biva, jedno sa prirodom, i kada naleti u šumi na vojnike koji životinje ubijaju samo radi trofeja, bez da ih makar i pojedu, to joj napumpa bes na dovoljnu razinu da će se naredne noći ušunjati u vojni logor da nađe počinioce i kazni ih. Naravno, klinka nije ni svesna na koga se namerila, jer ovo nije tek nekakva obična vojska koja ide unaokolo, kolje, pljačka, pali i siluje, već osvajačka armija novog imperatora, Draygana, mladog i ekstremno ambicioznog suverena koji je do sada osvojio najveći deo okolnih zemalja i, koristeći mašine koje je sam projektovao, krči šumu u potrazi za drugim delom knjige u kojoj je i našao najveći deo znanja što mu je pomogao da kreira tu superiornu tehnologiju. Sonja se ovde, jelte, nameri baš na Drayganovu naložnicu, ratnicu po imenu Annisia i u neravnopravnoj borbi gotovo da uspe da je pobedi, pre nego što je na kvarno nokautiraju i dispečuju da bude jedna od gladijatora što ih drže u zatočeništvu i svakih nekoliko dana isteraju u arenu u Drayganovoj prestonici da uveseljavaju narod i samog imperatora.

*koje ovde glumi bugarska provincija i to izgleda sasvim okej

Ovo je sve vrlo zdrava postavka, delom na ime spretnog korišćenja i rekombinovanja uobičajenih fantazijskih tropa, delom na ime glumaca a delom na ime kostima i scenografije. Matilda Lutz deluje primereno divljačno i varvarski iako se vidi da njen lik nije bez sofistikacije i kako film odmiče postaje sve jasnije da je njen narod bio zapravo civilizovan, samo ne na onaj očigledni, „tehnološki“ način. Njeno selo živelo je u harmoniji sa prirodom, verujući u žensko božanstvo koje je, naravno, narodu podarilo pre svega znanja vezana za isceliteljstvo, prirodnu medicinu, zemljoradnju itd.

Ima onda nečeg dijaboličnog, sa vrlo muškim predznakom, u tome da je Draygan prototip self-made lidera, da nije u pitanju nekakav nasledni vladar i dvorski fićfirić već bivši rob koji je, iako vrlo mlad, sebe uspešno vozdigao do predvodnika najjače, imperijalne nacije uzimanjem vrlo „ženski“ kodiranog znanja i njegovim pervertiranjem da posluži njegovim osvajačkim ambicijama. Draygan nije tradicionalna maskulina figura kakvu biste očekivali u fentezi narativu i zapravo ga Robert Sheehan više igra kao napaljenog mladog CEO lava, onog što doručkuje prozak, ruča aderal, večera kokain a u međuvremenu marenduje mikrodoze LSD-a, koji prezire iracionalnost religije i kune se u znanje i tehnologiju. Draygan se u više scena eksplicitno podsmeva sujeverju naroda koje je njegova vojska pokorila, pitajući ih iznova gde su im sad ti bogovi kojima su se molili da ih zaštite i insistirajući da je znanje a ne vera ono što trijumfuje u stvarnom svetu. Naravno, pritom on sebe vidi i kao nekog ko prirodno privlači pažnju u svakoj prostoriji u koju uđe – iako je istina da je samo nametljivo glasan i brbljiv – dakle, nekog obdarenog liderskom harizmom i uživa da sa ljudima koji su mu prepušteni na milost i nemilost vodi razgovore kao da su ravnopravni samo da bi na kraju poentirao „argumentima“ protiv ljudi koji nemaju hrabrosti da mu odgovore.

Dobar negativac je pola dobrog filma ovog tipa a Sheehan je u ovoj ulozi žestok i prilično dobar, kao nekakav naloženi gik koji je posle prvog susreta sa RationalWiki sadržajem odmah produžio u pravcu 4Chana i tamo se izgubio. Annisiju, njegovu ljubavnicu i asasinku-po-komandi igra Wallis Day, britanska uglavnom televizijska glumica i ona daje pristojan mada i stereotipan portret izmanipulisane žene koja sebe vidi kao snažnu ali iz nekog razloga tu svoju snagu stavlja u službu slabog muškarca. Njeno i Sonjino rivalstvo i antagonizam su solidno kodirani i imaju pristojno vođen narativni luk u filmu, a tu je posebno solidan detalj to kako je Annisia vizuelno dizajnirana da podseća na izgled Brigitte Nielsen iz filma iz 1985. Štaviše, sasvim se legitimno može tvrditi da „nova“ Red Sonja ovde „staroj“ pokazuje koliko je ponižavajuće biti u vlasti muškarca i smatrati da je to „prirodno“, a što je bio jedan od najčešćih prigovora upućivanih prvom Red Sonja filmu.

Središnji deo filma se bavi Sonjinim životom među gladijatorima i ovo je najambiciozniji pa onda i najproblematičniji segment narativa. Delom jer mora da se oslanja na CGI animacije i efekte radije nego na tradicionalnu montažu i masku kao najveći deo ostatka filma, a delom i jer ovde scenario snažno proširuje ansambl i uvodi mnogo novih likova sa kompleksnom interpersonalnom dinamikom. Sonja je, dakle, deo „tima“ boraca koji su držani kao robovi i koji se svakih nekoliko dana bore u areni protiv varvara, čudovišta ili jedni protiv drugih i tu postoji krhka atmosfera ratnog drugarstva izmešana sa sasvim razumljivim oportunizmom. Mlada borkinja naravno ne pristaje na uobičajena pravila i uspeva da mobiliše i ostale gladijatore da počnu da razmišljaju drugačije, ali ovo je segment u kome se vidi da nedostaje malo više rada sa samim likom Sonje da bismo poverovali u njenu transformaciju iz nove, mlade devojke kojoj niko ne predviđa da će preživeti više od nedelju dana, pa do de fakto ratne predvodnice pobune naoružanih robova. Vrlo, vrlo retko kažem nešto ovako, pogotovo za film ovog žanra koji već traje solidnih 110 minuta, ali OVOM filmu je falilo još nekih 15-20 minuta da se Sonjino sazrevanje i prirodno nametanje ostalim borcima kao preduzimljivije, snalažljivije, sa izraženijim instinktom preživljavanja odradi kako treba.

No, hajde. Ovaj deo filma ima neke zabavne scene. Pancirni bikini se uvodi u priču, ali sa znalačkim satiričnim odmakom (da bi kasniji, ne mnogo praktičniji oklop bio zasnovan na dizajnu koji pamtimo iz Dynamiteovih stripova iz post-Gail Simone faze), ostali Gladijatori su simpatična rulja sklopljena od bivših profesionalnih rvača, MMA boraca i poneke prave glumice (Rhona Mitra solidno harizmatična ali sa nažalost prekratkom ulogom) i ovde Luca Pasqualino (igrao u Snowpierceru) igra šmekera koji se hvali da ga zovu Osin Nedodirnuti jer ga nikada niko nije ni dotakao sečivom u borbi. Između njega i Sonje bude i malo simpatičnih flertovanja a onda u finalu filma imamo scenu direktno prepisanu iz stripa Gail Simone kao dražesnu posvetu*. Na ovom mestu ću i pomalo smrknuto reći da sam se ujeo za jezik u jednoj sceni na samom kraju kada Sonja kaže da je čula da je novi kralj Simerije dobar šmeker i da bi mogla da ga obiđe – misleći očigledno na Konana čije ime ne sme biti pomenuto jer na njega nisu otkupljena prava – jer je ovo očigledan gaf, ili još gore, namerni retkon da se objasni da bi narod razumeo. Naravno, propisni gikovi će, kao i ja biti narogušeni jer znaju da 1. Simerija nikada nije imala pravog kralja (mada su se neke plemenske poglavice proglašavale kraljevima) i 2. Konan je bio kralj Akvilonije, a što je cela poenta njegovog puta od varvarina iz divlje Simerije do suverena najcivilizovanije nacije onog doba…

*u stripu se ovaj partikularni lik zove Ozrik Veličanstveni

Enivej…

Ovaj „gladijatorski“ deo filma, rekosmo, mora da se oslanja i na dosta CGI rada, pa je tako čitav dizajn arene očigledno rađen kompjuterski i mada ne izgleda „stvarno“, simpatičan je a isto važi za orijaškog CGI kiklopa sa kojim naši ratnici moraju da se suoče kako bi se masa zabavila. Ove su scene režirane kvalitetno i u njima Matilda Lutz dobija priliku za neke šmekerske poteze.

A što je dobro jer su „normalne“ akcione scene, dakle, sa glumcima, kaskaderima i propovima definitivno slabije. Matilda Lutz je, bez obzira na svoju divljačnu energiju suštinski mala žena i scene u kojima ona unaokolo prevrće i baca muškarce koji su dve glave viši od nje i nose teške oklope od čeličnih ploča naprosto ne mogu da budu urađene da deluju ubedljivo, pa Bassettova pribegava čestim rezovima kako bi oko gledaoca zavarala da vidi ono što glumci zapravo ne mogu da urade. Okej je to, dinamično, ali naprosto nije „kvalitetna“ akcija. Sreća je ipak da i scenario vrlo rano uspostavlja to da Sonja i sama smatra da je bolja sa nožem nego sa mačem u ruci pa onda imamo i dosta scena u kojima ona prosto koristi brzinu da onako golišava i lakonoga pred teškim oklopnicima nožem blokira njihove nezgrapne zamahe i uvuče im nož između ploča pre nego što oni stignu da reaguju, a prema kraju filma najviše koristi luk i strele i to je onda i bolje režirano, vizuelno uspelije, sa par momenata šmekerskog skakanja sa visokih pozicija, pravljenja salto-mortalea i izbacivanja strela usred tog prevrtanja. KUL!

Da bude jasno, ovo je ipak pre svega direct to streaming film, bez obzira što je imao vrlo ograničenu bioskopsku distribuciju u SAD i ušao u bioskope u Rusiji, i kao takav, on je, imajući u vidu njegov skromni budžet, ispao vrlo solidno. Sa sedamnaest miliona dolara – a što je, smejaćete se, NIŽI budžet od Red Sonje iz 1985. godine – koliko je ova produkcija imala na raspolaganju, zadovoljstvo mi je da kažem da su nedostaci ovog filma pre svega na nivou brušenja narativa i karakternog razvoja a manje na nivou vizuelnog dizajna, režije akcije, glume. Direktor fotografije, Lorenzo Senatore  je iskusni DTV trešer (radio je između ostalog Starship Troopers 3: Marauder, The Fourth Kind  i ribut Hellboyja) specijalizovan za niskobudžetne fentezi i SF akcijaše i njegov rad ovde je siguran i bez padova, a muzički skor koji su napisale Sonya Belousova i Giona Ostinelli je primereno epski, sa umešno upotrebljenim minimumom etničkih začina.

Svakako, nekakvom filmskom snobu visokog kalibra ovo će biti nepodnošljivo smeće – mada su ti gunđali i na jedno remek delo kao što je bila Furiosa – ali mi ostali, iskusni, otvrdli, utrenirani gledanjem treš-klasika poput Hawk the Slayer ili Deathstalker ćemo Red Sonju prepoznati kao pripadnicu gornjeg ešelona ovakvih produkcija. Ovaj film pre svega nije dosadan, ima jasan narativ utemeljen na razumljivim motivacijama likova, antagonizam bazira na univerzalnim, prepoznatljivim protivrečnostima i ma koliko da glumci često nisu sjajni – ili umeju da preteraju – a neka od kostimografskih rešenja – pogotovo Sonjina kosa i šminka u finalu – su upitna, on zrači jednom iskrenom, pozitivnom energijom i kao takav vredi da se vidi, pa i da se vidi ponovo kad dođe vreme.