Mnogo dobre muzike ove nedelje, delom i jer je bio Bandcamp Friday, delom i jer, jelte, jesen stiže huljo moja itd. i gledamo kriminalni režim kako poslednjim očajničkim trzajima nasilja pokušava da održi glavu iznad vode. Idemo, vezujte se, stavljajte šlemove, palite motore:
Deo 1: BLACK METAL
I posle dva i po milenijuma, Sofokleov komad Antigona podučava, opominje i inspiriše, pa tako imamo nekoliko metal bendova sa ovim imenom, a čak dva u Španiji. Jedan od njih svira power metal a drugi melodični blek metal i o tom drugom danas pričamo jer je upravo objavio nastavak svog debi EP-ja od pre dve godine. The birth of tragedy pt.II: Turn the wheel je jako simpatičan materijal, sa tri pesme energične, melodične mediteranske svirke. Antigona cepaju ozbiljno dobro, sa punim jurišnim odredom koji ove melanholične, epske teme svira strastveno i ubedljivo ali i sa produkcijom koja je prilagođena muzici i daje joj potreban nivo energije. Meni vrlo slatko:
https://antigonaband.bandcamp.com/album/the-birth-of-tragedy-pt-ii-turn-the-wheel
Vindbvrn su dva Mađara sa albumom atmosferičnog, melanholičnog blek metala naslovljenim The Throne Room of Fathomless Melancholy. I dobro, tog melodičnog blek i post-blek metala sad ima na svakom ćošku ali ovde se čuje da su u pitanju dva iskusna muzičara sa mnogo projekata iza sebe jer su pesme napisane sjajno, svirka je MOMAČKA a čak je i produkcija solidna, tako da se postigne ta atmosferična lelujavost a da zvuk opet ima definiciju i da udara. E, pa, odlično:
https://vindbvrn.bandcamp.com/album/the-throne-room-of-fathomless-melancholy
Za one koji blek metal vole samo kad je upitanju opskurna, avangardna, bombastična buka koju prave jednočlani francuski bendovi sa mnogo klavijatura, evo ga, I, Voidhanger Records ima novi, drugi album projekta Hasard. Hazard, jedini član benda Hasard je za Abgnose, kako se album zove, spremio mnogo bučnog programa koji deluje kao da stiže sa radija koji prenosi cirkusku predstavu iz samog pakla ali tako da i vi i radio sve vreme iz aviona koji se raspao u vazduhu padate prema tlu. Nije baš za svakog ali za one za koje jeste ima da bude opasno:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/abgnose
But wait, there’s more, isti izdavač ima i novi album takođe francuskog jednočlanog avangardnog projekta Esoctrilihum i mada među ova dva benda ima razlike, mislim da je ciljna publika ista. Asthâghul je svakako prolifičniji autor pa je Ghostigmatah – Spiritual Rites of the Psychopomp Abxulöm dvanaesti album za nekih osam godina diskografske aktivnosti i naravno skroz je bizaran sa svojom kombinacijom surovog blek metal prebijanja, ritualnih napeva i ambijentalne jeke. Ali opet, isto važi, kome treba da vidi šta ima iza granice, ovo će biti neprocenjivo:
Rotbringer iz Frankfurta na Majni sviraju nekakav blend blek metala, hardkora i death metala, ali rekao bih da na demo snimku Demo 2025 ipak preovlađuje blek metal pa onda neka ih ovde. Ovo su dve ambiciozno napisane pesme, sa melodijama i atmosferama, ali i sa okretnim, hardkoraškim aranžmanima te death metal vokalom. Vrlo je to dopadljivo za prvi snimak i bend s pravom stavlja na moj radar. Cena je naravno koliko date:
https://rotbringer.bandcamp.com/album/demo-2025
Iako kalifornijski Imperialist istorijski pripadaju blek metalu, moram da primetim da novi album, Prime, treći u opusu ekipe iz Monrovije, a unutar sedam godina, ima veoma izražen thrash metal mentalitet. Meni to ne da ne smeta nego mislim da su Imperialist konačno dosegli svoju finalnu formu. Muzika je oštra, agresivna i jako disciplinovano odsvirana (plus materijal je poslat Danu Swanou na miksovanje i masterovanje pa znate da zvuči ubitačno) a spoj blek metalskih melodija i punokrvnih trešerskih rifčina radi perfektno. Imperialist generalno navode Dissection i Immortal kao osnovne uzore i to se svakako ovde i dalje čuje ali moram da kažem da me progresivno sve obilatije ubrizgavanje te thrasherske energije u njihove pesme izuzetno veseli:
https://imperialistus.bandcamp.com/album/prime
Po mojoj računici Вечность je prvi pravi album za sanktpeterburški Gnot, sem ako ga oni ne računaju u minialbume. Ali štagod da je njegova klasifikacija, ovo je VRHUNSKI blackgaze/ post-black metal sa pesmama koje su odsvirane VIRTUOZNO, napisane majstorski i mene, koji ovakvu muziku slušam više fakultativno su držale na ivici sedišta sve vreme. Savršen blend shoegaze pop nevinosti i blek metal oštrine a cena KOLIKO DATE:
https://gnotband.bandcamp.com/album/–2
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Black Tongue Reverend iz Olbenija u Njujorku sviraju vrlo bluzerski stoner rok na svom albumu Upstate Of Mind. Ovo je ploča koja odiše autentičnošću i koja ima šta da kaže. Čak i da vas to što ona ima da kaže ne zanima, ovo nudi zarazan, bolestan gruv, ložačke sabatovske rifove, puno mentalno nestabilnih solaža, generalno odličan provod u produkciji koja je prijatno jeftina. Ne bih ja ovo ignorisao:
https://blacktonguereverend.bandcamp.com/album/upstate-of-mind
Acid Fog su iz Springfileda u Ilinoju i sviraju, citiram: stoner-doom/psych-rock. Enivej, novi EP, Crucifix nudi baš to, sa sabatovskim gruvom koji se onda meša sa srkldžrkovskom neposrednošću. Pesme su kratke ali bezobrazne, rifovi su dobri, zvuk okej i ovo je lako voleti:
https://acidfog87.bandcamp.com/album/crucifix
Circle Of Titans iz Vankuvera sviraju dopadljiv, blago progresivni, melodični doom metal tako da ovde bluzerski, heavy rifovi imaju simpatične parnjake u nešto kompleksnijim vokalnim aranžmanima. No, mislim, bend na EP-ju Overflow u prvi plan stavlja svoju ljubav prema Black Sabbath a i Black Sabbath su imali tu proggy komponentu u svojoj muzici, pogotovo na ranim albumima tako da je sto sve kako treba. Sasvim solidan miks i master, tako da se u ovome uživa bez ostatka:
https://circleoftitans.bandcamp.com/album/overflow
Zanimljivi su Kanađani Ivy Gardens sa svojim mišićavim, nekako pankerskim progresivnim sludge metalom. Ovo nije ni mnogo agresivno, ni mnogo komplikovano, samo je nekako SAVRŠENO lepršavo i žestoko, sa jednom optimističnom, žovijalnom komponentom ali i sa dovoljno mišića da bend shvatite ozbiljno. Album Death of Don Valley ima i dugačke pesme ali će vas prvo pripremiti predigrom kroz nekoliko kraćih, kinetičkih komada a onda će da vam ga zavuče. Majstorski:
https://ivygardens.bandcamp.com/album/death-of-don-valley
Ako volite mešavinu crustcorea i sludge metala, volećete i montrealski Doomsday Dementia. Ovde sve puca od dredova i Anti-Cimex majica a novi EP, Imposed Divinity sa svojim kratkim, ali potentnim programom služi kao predjelo za novi album koji uskoro izlazi. Opako je to, ovako sporo, gruverski i sirovo:
https://doomsdaydementia.bandcamp.com/album/imposed-divinity
Black Noon iz Bolonje su lik na gitari i lik na bubnju, sa EP-jem Dead Man koji ima četiri pesme dobrog, energičnog gruva i hrskave, mangupske gitare. Vokali su takođe bitni jer daju treću dimenziju gruverskoj, glasnoj muzici, držeći je u tradiciji psihodeličnog roka pa je ovo istovremeno i jako prosta i nimalo glupa muzika. Odlično producirano, takođe:
https://blacknoon.bandcamp.com/album/dead-man-ep
Omiljeni mađarski kolektiv psychedelic source records ima novi album, kao i svi prethodni snimljen u toku dugačkog džem-sešna gde dve gitare, bas, bubanj i klavijature prolaze kroz izmaglicu s onu stranu svesti i nalaze transcendenciju. Bend dodaje i svakojaka objašnjenja za to što radi i kako ga treba tumačiti ali ovo je muzika koju ili odmah razumete ili je ne razumeta i nikakva količina priče o njoj neće mnogo pomoći. Tjun in, trn on, znate već… Ovaj partikularni album, The Tail, the Head and the Snake Itself ima i na vinilu, a ako biste da kupite samo daunloud, cena je koliko date:
https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/the-tail-the-head-and-the-snake-itself-2
Salão Negro je pak Arthu, Brazilac koga najpre znamo po grindcore projektu Agamenon Project i DIY izdavačkoj kući WhoCares?Records, a koji pod ovim imenom svira doom-death metal. Ímpio je EP sa dve pesme i ovo je vrlo korektna, koljačka a gruverska muzika čija izmučenost ima mnogo martirskog šarma:
https://salaonegro.bandcamp.com/album/mpio
Iz Čilea pak dolaze Memento Mori, jedan od najmanje desetak bendova sa tim imenom, a koji svoj uskoroizlazeći album najavljuju „singlom“ Umbratil. Ali, pošto je ovo funeral doom metal, onda taj singl sa svoje dve pesme traje skoro 25 minuta. Ne donose Memento Mori neke ogromne nove perspektive u ovaj žanr, ali Umbratil je prijatna ploča prepoznatljivih gestova i solidno aranžirane muzike koja ide sporo, lamentira teatralno, ali ne preteruje ni u jednom ni u drugom i drži se dostojanstveno:
https://mementomoridoom.bandcamp.com/album/umbratil
Evo ga i novi Thūn, naslovljen III: Dreadstorm. Razlika u odnosu na prethodna izdanja je u tome da je ovo, pa, možda rokerskija ploča, sa možda nešto manje death metal elemenata i jednom širom, eksperimentalnijom vizijom u koju londonski (ali u stvari internacionalni) bend sada pakuje svoj doom metal. Ima tu dosta starog Thūna, sa maštovitim aranžmanima i poštenom, energičnom metal svirkom, dakle, ne treba da se plašite promene jer se ovde smelo ide napred i gradi na onom već postignutom. U postavi je i za ovu priliku Karl Sanders iz Nilea, pa znate da je ovo epski ambiciozan projekat:
https://thundoom.bandcamp.com/album/iii-dreadstorm
Za klasičniji, i vrlo vrlo solidni death doom dobijamo šesti album ekipe Fister iz Sent Luisa, naslovljen Graceless. Fister su tri tipa sa angažmanom u nekoliko drugih bendova ali koji postojano valjaju teške, mučne a ipak i minimalno melanholične zvuke sa ovim bendom još od 2009. godine. Graceless zvuči, uprkos imenu, graciozno, sa lepim rifovima, hipnotičkim harmonskim progresijama, izmučenim, vrištavim vokalom i tim odmerenim, sporim ali ne mrtvačkim tempom da vas uljuljka u alfa-stanje i prebaci na neko bolje mesto:
https://fister.bandcamp.com/album/graceless
Kvalitetno drogiran stoner-doom (oni ga krstili necromantic doom metal) stiže nam iz Kostarike na (mini?)albumu benda Crypt Monarch. Ovo je JAKO dobro, sa pet pesama sporih, valjajućih rifova i moćnih vokala, teškog ritma koji i dalje ima fin gruv. Bend se bavi istorijsko-mitološkim temama ali ih prevrće na lice hammer-horor-metala i to se savršeno uklapa uz ovu sporu, navarenu muziku. Perfekcija:
https://cryptmonarch.bandcamp.com/album/codex-pestilentia
https://violencerecordscr.bandcamp.com/album/codex-pestilentia
Imamo i treći Strange Vibrations. Naslovljen samo III, ovaj album ugodno plutajućeg psihodeličnog duo-projekta (Santtu Laakso da piše muziku i svira i Shane Beck da piše poeziju i recituje) bi trebalo da se svidi svakome ko je voleo prethodne albume Strange Vibrations ali i uopšte svakome ko voli Astral Magic, glavni Santuov projekat. Mislim, vrlo je to slično, iako Santu naglašava da ovde nema pevanja niti bas-gitare, optimistični psihodelični ugođaj i feelgood svemirske vibracije su tu:
https://astralmagic.bandcamp.com/album/iii
Teksašani Arbiter imaju i novi album, Towards the Burning Moon i moram priznati da ekipa iz San Antonija sazreva na najbolje načine. Prošlogodišnji EP jeste bio najava da će muzika Arbitera postati još psihodeličnija i kinematičnija ali Towards the Burning Moon nimalo ne zaostaje u departmanu rifova i propisnog hedbengerskog rokanja. Ima ovde dosta bliskoistočnih harmonija koje se fenomenalno uklapaju u psihodelični gruv a bend tešku rokčinu zakucava sa mnogo entuzijazma a BEZ pretrpanog, prekomprimovanog miksa i masteringa koje ovakve grupe, nažalost, često vole. Slušajte Arbiter, biće vam lepo a onda ih i kupite jer je cena KOLIKO DATE!
https://arbitertx.bandcamp.com/album/towards-the-burning-moon
Za još psihodelije koja voli težinu ali ne pokušava da vas njom ubije, imamo debi album grupe Insomniac iz Atlante, naslovljen Om Moksha Ritam. Izdavač, ugledni Blues Funeral Recordings naglašava mantričnu, hipnotičku prirodu ove muzike i stvarno ćete odmah osetiti kako ovo nije samo sporo i teško već i da ima tu repetitivnu, ritualnu strukturu sa pesmama čiji akordi i harmonije dodiruju te neke tačke u mozgu i otvaraju ga za slike koje ne umete da opišete ali ih žestoko proživljavate. Vrlo, vrlo VRLO lep debi album muzike kakvu bi svirali Pink Floyd da su odrasli na garažnom panku i stoner roku:
https://insomniacvibes.bandcamp.com/album/om-moksha-ritam
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Španski trešeri Raze imaju jedan album koji su snimili pre deset godina i od tada izbacuju samo kraće forme. Ove godine to je EP So Mad ali je on bar vrlo solidan, kombinujući oštar, napadački thrash sa mrvicom melodeath arome i heavy metal epike. Dobro to ispada, uprkos dosta nedinamičnom zvuku jer su Raze ambiciozni u pisanju i aranžiranju a imaju i ozbiljnu energiju. Metal Archives kaže da EP ima šest pesama, Bandcamp pokazuje samo četiri ali svakako pričamo o četiri odlične pesme:
https://razethrashmetal.bandcamp.com/album/so-mad
Hydra Vein su osnovani još 1987. godine u Brajtonu, naredne su izdali debi album a već 1990. su obustavili rad. Ponovo aktivni od 2019. godine, ovi Britanci se sada vode kao da imaju bazu u Amsterdamu, a jedini originalni član je basista Damon Maddison, pored koga je u bendu još jedan Britanac i dva Nizozemca. Novi EP, Perpetual Violence Machine sledi nakon trećeg albuma koji je izašao 2022. godine i, pa, odličan je. Osvežena postava zvuči vrlo entuzijastično, pesme su žestoke, brze, agresivne, u skladu sa večnim i nepromenljivim principima thrash metala, ali ima tu sasvim dovoljno heavy metal nijanse da stvari ne budu monotone i da se čuje da ovde imamo ljude sa dugačkim karijerama i poznavanjem žanra. Koliko razumem, ovo „stvarno“ izlazi početkom Oktobra ali daunloud već sada možete kupiti na Bandcampu pa svakako sebi priuštite ovih lepih pet pesama:
https://hydravein.bandcamp.com/album/perpetual-violence-machine
Portugalci Biolence postoje od kraja devedesetih ali su počeli da snimaju albume tek pre osam godina. Violent Obliteration im je treći i ovo je vrlo kvalitetan thrash/ death thrash metal jakog tempa, mišićave, agresivne svirke ali pesama koje imaju i dosta mrtvačke atmosfere i nude tu neku zagledanost na unutra i ozbiljnost tema. Bude tu i ozbiljnih izleta u death metal blastbitove, pa i nešto tamnih, disonantnih rifova, no u prvom planu je kvalitet pesama koje su pisane i aranžirane studiozno i sa osećajem za narativ ali i za svaki detalj. Vrlo impresivno, plus produkcija koja je veoma čista. Sjajan album:
https://selvajariarecords.bandcamp.com/album/violent-obliteration
https://biolence.bandcamp.com/album/violent-obliteration
https://ragingplanet.bandcamp.com/album/biolence-violent-obliteration
Solunci Pellocuse snimili su debi album i ovo je prijatan old school thrash metal sa dosta truda oko aranžmana da iznesu sve te cepačke rifove i promene ritma. Smešten negde između ranog Testament i srednje faze Kreator, album Burst In Exosphere ne lomi svoje kalupe ali demonstrira mnogo maštovitosti u poznatom formatu i fino se snalazi sa jeftinijom produkcijom. Časno.
https://pellocuse.bandcamp.com/album/burst-in-exosphere
Dosta jaku nedelju u departmanu zaduženom za thrash metal pojačavaju i Njujorčani Electrocutioner, a svojim drugim albumom, Harbinger. Ekipa sa Long Ajlenda je dosta aktivna poslednjih pet godina, sa nizom kraćih izdanja između albuma i na drugom albumu se prosto čuje ta nervozna energija i potreba da se ova muzika ČUJE. Pričamo o old school thrash metalu sa samo malo koketiranja sa death metalom i ovo je muzika pravljena za mošpit kardio, kvalitetna, tehnički impresivna, svirana vrlo precizno, ali pre svega sklopljena od mošerskih rifova i koljačkih sprintova namenjenih lomatanju ispred bine. Vrlo lepo:
https://electrocutionerthrash.bandcamp.com/album/harbinger-3
Čilenaci Old Force zvuče kao da su svoj album, The Future’s Guests’ Ultimate Revenge snimili 1985. a ne 2025. godine. Produkcija, dakle, nije sjajna ali je muzika oštar, okretan latinoamerički thrash metal i to je naravno neodoljivo. Bend svira vrlo old school muziku ali je tehnički više nego izvrstan a mada vidim da narod na JuTjubu kuka da su vokali loši, oni UOPŠTE nisu loši i pevač ovde radi slične stvari koje je Sean Killian standardizovao pevajući u Vio-Lenceu, sa nekim direktnim, jelte, stilskim citatima. A to je lepo:
Faster Than the Devil 4 je nova, četvrta u seriji split kompilacija izdavača Wise Blood Records iz Indijanapolisa. Prošle godine, negde u ovo vreme sam iz sve snage hvalio Faster Than the Devil 3 a Faster Than the Devil 4 je simpatično proširivanje polja borbe. Naime, umesto Amerikanaca, ovde su na programu Indonežani, Ventor, Nattmaran (koji je švedsko-indonežanska kombinacija) i Demon Sacrifice. Ovde su u pitanju bendovi koji takođe imaju iza sebe već nekoliko izdanja ali naravno oni pripadaju sceni o kojoj mnogo manje toga znate i ovo je izdanje idealna prilika da se upoznate sa indonežanskim thrash i black thrash metalom. Nećete zažaliti:
https://wisebloodrecords.bandcamp.com/album/faster-than-the-devil-4
God Has Left Us je drugi album za brajtonski Crypsis, izašao, evo, dvanaest godina nakon prvog. Ali to je jedna solidna thrash metal ploča sa puno autentične zlovolje i ne previše modernih elemenata. Ali mislim, to je dobra kombinacija, jer ljudi drljaju vrlo pošten, energičan i sveden thrash koji uspeva da zvuči i pankerski pa i postpankerski u svom izrazu a da nije izdao metal energiju:
https://crypsis.bandcamp.com/album/god-has-left-us
Dopadljivi poljski crossover thrash projekat xTHEOPHILUSx/ ima novi, pa, minialbum (?) naslovljen Nienawiść vs. Świat i autor kaže da ga je uradio na brzinu u nastupu inspiracije pa moli za oprost ako nešto nije savršeno. Ali, mislim, ovo je muzika agresije, brzine, prljavštine pa i ne mora da bude savršena i Nienawiść vs. Świat je još jedno vrlo solidno izdanje ovog projekta sa osam pesama agresivne, napadačke svirke koja se vozi na zujećim thrash i death rifovima i finom gruvu. Odlično je:
https://xtheophilusxmrxtx.bandcamp.com/album/nienawi-vs-wiat-2
Korp su kvintet švedskih muzičara sa dosta bendova u kojima su aktivni ali i posvećenim radom u ovom projektu gotovo trideset godina. Dobro, bilo je tu prekida pa novi album, And Darker It Shall Become, stiže skoro četvrt veka nakon prethodnog. Ali zvuči lepo. Ovo je blackened thrash sa dosta modernim šmekom, dakle priličnom količinom melodičnijeg blek metal programa u oštrom, napadačkom thrashu i koliko vidim tek je treće izdanje za švedski Grind to Death Records. Lepo:
https://grindtodeathrecords.bandcamp.com/album/and-darker-it-shall-become
Volim brazilske trešere Violator i lamentiram što albume snimaju ovako retko. Između prvog i drugog prošlo je sedam godina a do trećeg, koji je juče izašao, prošlo je još dvanaest. No, dobre stvari vredi čekati (kako ćemo videti i u narednom prikazu odmah ispod ovog) pa je Unholy Retribution JEBENO odlična ploča pametnog a opet neposrednog, krljačkog thrash metala. Violator znaju da se od njih ne očekuje nekakva progresiva i filozofija – ovo je uostalom, bend čije se prvo zvanično izdanje zvalo Fast-Food Thrash Metal – ali da se očekuje pošten, energičan metal u svetloj tradiciji bendova poput Nuclear Assault i Sepultura pa je i ovaj album pun premijum rifova, ultradisciplinovanog sprinterskog programa, sve upakovano u kvalitetne aranžmane i dobru produkciju. Violator istoriji thrash metala dopisuju neke fine nove pasuse i ovaj album je baš za sladokusce:
https://violatorthrash.bandcamp.com/album/unholy-retribution
Heh, ko čeka, taj dočeka, i, evo, jedan od najbolji klasičnih Bay Area Thrash bendova objavio je novi album. Govorim naravno o Dark Angel i činjenici da je njihov prethodni, četvrti album, Time Does Not Heal, izašao još 1991. godine. Vreme možda ne leči ali povećava žudnju pa je novi album, Extinction Level Event sa moje strane bio vrlo željno očekivan i moram da kažem da mi se dopada. Sad se vi kao iznenadite. Enivej, ovo je, pa, Dark Angel kakav poznajemo i volimo, neumoljiva borbena mašina koja je svoju agresiju uvek umela da umota u pametan, promišljen format i da se pozabavi i nekim ozbiljnim i teškim temama. I tako, Gene Hoglan i dalje podseća da je on definitivni thrash bubnjar (uz Lombarda i Perryja Stricklanda, naravno) i da nije izgubio ništa ni od brzine ni od preciznosti ni od maštovitosti, Ron Rinehart je svoj glas apgrejdovao u bolni promukli urlik a gitaristi (uključujući novu gitaristkinju Lauru Christine) ozbiljno prže. Pesme su mračne, agresivne i ne pokušavaju da imitiraju stari Dark Angel a opet su mu verne u duhu, produkcija je solidna i sve to na gomili je proslava za svakog thrash metalca i ceo njegov komšiluk. Prelepo:
xAPATHYx iz Delavera su, naravno, stereotipan straight edge hardcore bend, makar po kriterijumima iz 1993. Dakle, ovo je klecački moškor sa kratkim pesmama, besnim vokalima i proto-gangsterskim tekstovima. No, EP Another Enemy je zapravo vrlo simpatičan, sa pet komada od kojih ni jedan ne dobacuje do tri minuta, pristojnim zvukom i odličnim vokalima. Meni vrlo simpatično pogotovo uz poneki BAŠ treš-metalski rif a bogami i blastbit:
https://xapathydehcx.bandcamp.com/album/another-enemy
Metalizirani hardkor koji sviraju Coldskin iz Džakarte ima u sebi i dosta grindcorea, pa je ovo nekako u skladu sa onim što generalno očekujemo od indonežanske ekstremnije muzike: kvalitet u poznavanju forme, izvedbi, produkciji. Debi album, Fragments of Failure ima težak, debeo zvuk, preteće rifove, pevača promuklog preko svake razumne mere i dobar gruv. I za mošere i za trešere i za sve:
https://coldskinhc.bandcamp.com/album/fragments-of-failure
Jedna relativno sigurna strategija da me zainteresujete za metalcore izdanje je da ga natrpate do vrha veganskim/ animal liberation materijalom. Šveđani Times of Desperation rade baš to na EP-ju Vegan Manifesto ali pritom je i njihov metalcore malo bliži „normalnom“ metaliziranom hardkoru, ima momente kada zvuči i kao melodični death metal i generalno je simpatičan. Plus, cena je koliko date, pa eto, alalvera momci:
https://timesofdesperation.bandcamp.com/album/vegan-manifesto
Njihove komšije iz Švedske, Godless, pak, trpaju agresivan beatdown hardcore i to je isto dobro. Demo snimak naslovljen samo Demo ima intro i tri pesme propisne ulične pičkaže, bez filozofija, sa metal rifovima i mošerskim hardcore gruvom, napravljen da vas napumpa a ne da vas inspiriše da mnogo razmišljate. Udaranje:
https://godlesshc.bandcamp.com/album/demo
Tajvanski jednočlani Lasting Dose ima EP nazvan samo EP sa pet pesama teškog, agresivnog hardcore/ grindcore hibrida koji će vas energizovati i spremiti za radne obaveze bilo kog jutra naredne nedelje. Zvuk je težak, svirka kvalitetna, pesme su kratke i efikasne i sve je na mestu:
https://lastingdosehxc.bandcamp.com/album/ep
Finci Vulgar Mass sviraju klasični prljavi, garažni grindcore, mada nije da nemaju zanat u rukama. Novo izdanje, njihov debi album Systematic Sickness ima deset pesama solidnog old school rokanja po šnitu Agahtocles, Rot ili Carcass Grinder, dakle, rađenog za radničku klasu i poštenu inteligenciju, uz malo resursa ali mnogo entuzijazma i ta prljavština i sirovost sve čine simpatičnijim:
https://vulgarmass.bandcamp.com/album/systematic-sickness
Iako meksički grindcore projekat Inerte navodno još od 2018. godine ima pravu postavu i nije jednočlana grupa, kako je bio na početku, fakat je da novi EP, Cryptobiosis TOTALNO zvuči kao da je sve snimio jedan čovek. No, ako volite kućni grindcore sa solidnim tehničkim kvalitetima, dobro napisanim pesmama i, ključno, furioznim tempom, ovo je sasvim okej. Eros Guerrero (i njegova dva saradnika ako su stvarno svirala na ovome) ne smara nekakvim brljavim „gruvom“ u kome se mnogi moderni underground grindcore i mincecore bendovi izgube, nego ROKA. I ja to cenim, pozdravljam i preporučujem drugima za slušanje:
https://inertecrust.bandcamp.com/album/cryptobiosis
Da ne bi bilo zabune na koga misle nazivom svog benda, brazilski Stop Them odmah nabrajaju kapitalizam, neoliberalizam i imperijalizam i govore o diktaturi proletarijata. MA TAKO JE BRAĆO! Pozdravljam politički stav benda a ni debi album, Billionaire’s Paradise nije uopšte loš, sa tom političkom grindcore osnovom ali onda i sa malo blackened crusta u razradi. Muzika je kvalitetna, produkcija vrlo solidna i ovo je blackened-grindcrust izdanje koje treba puštati deci u školi da se što pre razviju u revolucionare kakvi su nam potrebni, Naravno, plaća se koliko date:
https://stopthem.bandcamp.com/album/billionaire-s-paradise
Laager iz Ontarija kažu da su mnoga piva povređena tokom snimanja materijala Total Paranoia. Haha, slatko. Enivej, ovo je D-beat/ crustcore sa standardnom formom ali i dosta duše. Ljudi fino sviraju, zvuk je okej i zabava je zagarantovana. A plaćate koliko hoćete:
https://laager.bandcamp.com/album/total-paranoia
Life on the Moon je drugi album benda Modern Life Is War iz Ajove nakon reujedinjenja, a peti u globalu, no on stiže solidnih dvanaest godina nakon prethodnog i, mislim, od njega se posledično dosta očekuje. Bend se svakako uložio iz sve snage i ovo je muzika između posthardkora, nojz roka i hardkorpanka sa mnogo atmosfera (uglavnom teskobnih) i mnogo mišićave, energične svirke koja čoveka ozbiljno napumpa. Trinaest pesama, mnogo ideja, dobar zvuk, bend koji se trudi da dokaže da nije ništa izgubio, pa je ovo vrlo vredno da se čuje:
https://modernlifeiswar.bandcamp.com/album/life-on-the-moon
Glazgovski Test of Patience priklali su četiri pesme solidnog metaliziranog hardkor treša na EP-ju Two For Flinching. Pesme imaju i gruv i rif, i pankersku neposrednost, tu je i ikonički sempl nedavno preminulog Michaela Madsena, a produkcija i kvalitet svirke su odlični. Apsolutni provod a cena KOLIKO VI KAŽETE. Pa posle pričajte da su Škoti škrtice:
https://testofpatience.bandcamp.com/album/two-for-flinching
Crucifixion Exercise je split EP bendova Pigliacci i Abuse Repression, oba iz Mičigena, oba bučna, haotična, vrištava. Ovde ima i grindcore pa i noisecore elemenata ali recimo da su Pigliacci bliži powerviolence agresiji samo sa više gruva i dužim pesmama, a Abuse Repression potiču iz emo/ screamo orbite ali onda završavaju u ČISTOM power electronic preterivanju. I sve je jebeno odlično. Kupite, slušajte, samo je dolar:
https://tombstonepressings.bandcamp.com/album/crucifixion-exercise
Britanci Reap sviraju „LOW END DOOMVIOLENCE“ ali to je naravno powerviolence sa niskim štimom. Ostalo je standardni program kratkih pesama, spastičnih aranžmana i očajničkog vrištanja i mada EP Symptoms of Mankind ne radi ništa supstancijalno novo ili originalno u svojih deset kratkih pesama, dovoljno je tr00 za moje potrebe:
https://fuckingreap.bandcamp.com/album/symptoms-of-mankind
Norveški Intet Haab, pak, sviraju chaotic blackened hardcore al TO JE TO. Debi EP, The New Hoax je primereno haotičan i agresivan, sa pesmama koje su kratke ali ima i jedna duža (dva i po minuta) da se čuje da bend UME, zvuk je dobar, prštav i generalno ovo je meni solidan program:
https://intethaab.bandcamp.com/album/the-new-hoax-ep
Dobri su onda i kopenhagenški Anti Ritual koji imaju crustcore osnovu i (post?) blek metal nadgradnju. Sve što treba da znate je da EP 80 Years ima četiri pesme težine, teskobe, mučnine i agresije, ali da je sve to temperirano melanholičnim melodijama i onda se lakše zguta. Odlično je, i prilično maštovito za muziku koja u osnovi vrti jedan ritam i dva rifa:
https://indisciplinarian.bandcamp.com/album/80-years
Ako ne možete da preživite vikend bez malo šaljivog ali pošteno odrađenog cybergrinda, imamo da ponudimo album američkog projekta Nuclear Dudes. Ovo je prvo bio solo projekat Jona Weisnewskog koga gejmeri znaju kao dizajnera koji radi u Blizzardu, a za ovaj novi album pridružio mu se Brandon Nakamura (Doomsday 1999) na vokalima. I, mislim, zabavno je. Produkcija na albumu Truth Paste je profi, pesme su jednostavne ali zabavne, humor je u prvom planu ali ne na račun ozbiljnosti muzike tako da, evo ga:
https://nucleardudes.bandcamp.com/album/truth-paste
Ufoufoufo sam već proletos hvalio a ovaj solo-umetnik iz Los Anđelsa samo šiba nova kratka izdanja. Najnovije je EP Clan Apis sa pet pesama maštovitog i maničnog mathcore/ metalcore koktela koji zvuči istovremeno i lično i iskreno, a onda i zanatski napredno daleko više nego što očekujete. Ovo izdanje je po ceni od „plati koliko hoćeš“ a cela diskografija, sa 23 izdanja je svega 4 dolara. Slušajte:
https://ufoufocore.bandcamp.com/album/clan-apis-ep
Ako postoji kategorija „komercijlanog“ grindcorea, onda razni projekti Shanea Emburyja čine oko 90% te kategorije. Basista Napalm Death je, jelte, poznat po svojim ekstrakurikularnim radovima sa Lock Up, Insidious Disease, Born to Murder the World, Venomous Concept itd. pa je Bent Sea samo jedan u moru projekata. Ali natprosečno solidan. Ovaj projekat, aktivan već skoro deceniju i po ima Emburyja uparenog sa belgijskim muzičarima jake reputacije. Dirk Verbeuren je bubnjar u Cadaver, Megadeth i još jedno 15 bendova, a Sven de Caluwé je, naravno, pevač i šef belgijske death metal atrakcije Aborted. Za debi album Bent Sea, posle mase kraćih izdanja, a koji se zove The Dormant Ruin, momci su napisali dvadeset komada sasvim korektnog grindthrasha, i mada to u nekoj osnovi zvuči kao i drugi Shaneovi bendovi, primećuje se da ovde ima vrlo primetnog truda oko pesama, sa mnogo kvalitetnih rifova, aranžmanske dovitljivosti, ali bez gubljenja iz vida da u grindcoreu mora da se KRLJA. Dirk je izvanredan bubnjar, Sven je sjajan pevač, Shane je veliki basista ali ovde je u prvom planu Dirkovo sviranje gitare i komponovanje u kojima se jako čuje da ne pričamo tek o još jednom vikend angažmanu za Shanea. Album je vrlo pristojno produciran (bas-gitara se čuje tako dobro da sam u čudu) a gostovanja likova kao što su Kevin Sharp ili John Cooke se podrazumevaju tako da ovo moram da ocenim kao ZAISTA vrlo dobar album:
https://bentsea.bandcamp.com/album/the-dormant-ruin
Mnogo volim što je ime Fucked uzeo jedan talentovan čovek iz Južne Karoline pa tako već godinama dobijamo kvalitetna grindcore izdanja sa daškom emo melanholije, umesto da ovo ime baštini neki kućni edgelord goregrind projekat pokretan incel mizoginijom. Enivej, novi album Fucked je odličan. Reassuring the Abundance of Misery je i produkcijski i kompozicijski, čini mi se najzrelije izdanje ovog projekta, sa jedanaest pesama koje nisu čak ni neki krateži od po pola minuta već umeju svoju karakternu, agresivnu ali pametnu muziku da razvuku i na tri ili pet minuta i da to bude dobro. Ovde brzine i krljačine ne manjka, zvuk jeste kućni ali je pun i snažan, tekstovi su odlični, album prosto emanira odraslost i zrelost i cena od koliko date za njega je skoro pa uvredljiva. Budite domaćin i platite ga pošteno:
https://fucked1.bandcamp.com/album/reassuring-the-abundance-of-misery
Dokaz da je dosta bitno da li sam ustao na levu nogu ili ne je i to da sam album Festering Underworld Cadence ostinskog benda Festerphage već čuo krajem prošle nedelje ali mi nije delovao kao dovoljno dobar da o njemu pišem. Dao sam mu novu šansu i, pa, evo ga… Mislim, nije to neko REMEK-DELO, štaviše, rekao bih da je fer nazvati ga tek demo snimkom za nešto što će bend božezdravlje raditi u budućnosti ali ovo je svejedno pristojan, garažni, prljavi slamming death metal koji zna kako se isporučuju dobra i koliko to da nam naplati. Dakle, kroz osam brutalnih, nabijačkih pesama varirajućih kvaliteta (kućne) produkcije i za jedan jedini dolar. Nije ovo nikakva konceptualna revolucija, i istina je da predstavlja bend koji tek nalazi svoje kreativne, jelte, noge, ali je zabavno.
https://festerphage.bandcamp.com/album/festering-underworld-cadence
Grey Skies Over Rapture su sa Novog Zelanda a Queen im je drugi album, prvi posle pandemije i nudi zanimljiv, progresivni death metal. Muzika je to solidne tehničke kompleksnosti ali pesme su takve da uvek imate jasnu narativnu liniju a melodičnost i komunikativnost su tu takođe u službi naracije. To čini Grey Skies Over Rapture daleko prijemčivijim za publiku koja ne bi slušala nikakav death metal i, zapravo, da je mastering malo dinamičniji, bilo bi još prijemčivije. No, ovo je svakako interesantna kolekcija ambicioznih kompozicija i demonstracija sigurne, ubedljive izvedbe pa, eto, probajte:
https://greyskiesoverrapture.bandcamp.com/album/queen
Za mnogo strejterskiji death metal idemo u Los Anđeles. Creation su osnovani prošle godine a Demo 2025 ima pet pesama vrlo tradicionalnog zakucavanja, sa puno old school ’90s sirovosti. Bend apsolutno želi da postigne taj neposredni efekat („This is our demo. No polish, no pretense. Just riffs, distortion, and intent. Recorded fast, mixed rough, delivered straight. If it hits, it hits.“) ali muzika je napisana pristojno, odsvirana kvalitetno i producirana zapravo jako dobro za demo. Beng jor hed tu dis:
https://creationmetal.bandcamp.com/album/demo-2025
Mind Conflict su dva Portugalca koji su prvi album pod ovim imenom izdali prošle godine a sada imaju EP sa dve pesme, Discomfort Zone i to je vrlo solidno. Mind Conflict trpaju onu danas dosta popularnu kombinaciju mošerskog death metala i metaliziranog hardkora pa mada ovo izdanje ima i blastbitove i sve to, karakteriše ga pre svega mrveći mošerski gruv i jako težak, chainsaw zvuk. Ako još volite da se tu čuje i neki boltthrowerovski rif, uživaćete:
https://mindconflict.bandcamp.com/album/discomfort-zone
Poljaci Tortured Corpse sviraju old school death metal, prljav, krljav, namršten i do vrha natrpan pretećim rifovima, primitivnim ritmovima, koljačkim, pećinskim programom. Bend na Bandcamp stranici čak i zaziva stari poklič „death to false metal“ ali svakako ima sa čim da izađe pred publiku jer je novi EP, Sinister Death pristojan. Ne inovativan ili ikako „eksperimentalan“ ali ovo je death metalčina kao iz bakine kuhinje:
https://torturedcorpse1.bandcamp.com/album/sinister-death
Isto Poljaci, Genocider, sviraju death metal kao da kuju gvožđe. Na demou Buried Alive sve odjekuje i pršti, varnice lete na sve strane a četiri pesme old school death metala (sa liričkim temama u rasponu od „War Eternal“ do „Rectal Assault“) ulaze u belo usijanje i poprimaju prijatnu, prepoznatljivu formu. Vrlo lepo:
https://genocider.bandcamp.com/album/buried-alive
Ajde recimo da britanski duo Cult Burial ide ovde mada je njihova muzika kombinacija death, black i doom metala. Al nekako mi deluje da je death metal u osnovi. Kako god da je zovete, ovo je muzika agresivnog, bombastičnog zvuka i pesama napravljenih da vas samelju ali da pritom zvuče epski i emotivno. Treći album za pet godina, Collapse of Pattern, Reverence of Dust uprkos svoj agresivnosti i disonanci koju istura u prvi plan zapravo pleni inventivnošću i jednim pitkim aranžiranjem pesama. Da samo produkcijski ovo nije pokupilo najgore delove black i death metala (em razmazano em prekomprimovano) bilo bi mi i prijatnije ali i ovako je odlično:
https://cultburial.bandcamp.com/album/collapse-of-pattern-reverence-of-dust
Ripping Remains su iz Portlanda u Oregonu i njihov death metal je mutan, prljav, kanalizacione estetike i ima baš dosta šarma. EP Necrodestiny je kao da ste uzeli rani Grave i rekli im da moraju da sviraju grindcore pa smo dobili nizak štim, uznemirujuće (dis)harmonije, ložačke rifove, zverske, demonske vokale, dobar gruv… Ripping Remains su meni prosto odlični, ne samo jer razumeju zvuk koji traže već i jer sviraju baš žestoko, sa puno energije a koju ni mutna, jeftina produkcija ne umanjuje:
https://rippingremains.bandcamp.com/album/necrodestiny
Demon Sluice je novi američki black death projekat u kome vokale radi Garry Brents, vlasnik GAB Recordings, ali i vlasnik milion projekata (uključujući jednočlane poput Gonemage, Sallow Moth, Homeskin), dok instrumentima rukuje nebinarna osoba po imenu Valefor. Prvi album, Dancers Beneath Shores of Fire, donosi pet pesama u oko 35 minuta muzike i to je sasvim korektan spoj old school death metala i nešto melodičnijeg black metala, sa finim, fluidnim aranžmanima i puno memorabilnih tema. Projekat nije usmeren na previsok nivo agresivnosti, ali ovo je većinu vremena uredan, mošerski death metal gruv sa lepim blek metal osveženjima, solidno je produciran i meni se to dopada:
https://demonsluice.bandcamp.com/album/dancers-beneath-shores-of-fire
Debi album pitsburških Ritual Mass, naslovljen Cascading Misery označava povratak izdavača 20 Buck Spin u vode sirovog, okultnog, kavernoznog, disonantnog death metala koje su pre nekoliko meseci privremeno napustili albumom Bleed istoimenog benda. Elem, Cascading Misery je PRAVI 20 Buck Spin sa divljačkom, skoro neljudskom svirkom, pesamama koje, kako i izdavač kaže zvuče više kao proračunati napad nego muzika, ali i sa jednim organskim, prirodnim šmekom u svemu tome. Ovo je prirodno izvođenje sasvim neprirodne muzike, death metal koji ubija, sahranjuje ali onda ostavlja cveće na grobu još godinama. I to je PRELEPO. Dobrodošli kući, ljudi:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/cascading-misery
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Beastial Piglord ima novi album, What It Is, Or Was i to je prijatna, kućna – kao i obično – meditacija o bleksabatovskim rifovima i melodičnim, psihodeličnim melodijama. Ima nečeg kod ovog momka iz Severne Karoline što njegove pesme čini eminentno pitkim ali i prepoznatljivim pa mu se može da eksperimentiše sa raznim stilovima a da mu albumi nekako budu ujednačeni i estetski dosledni. Ovaj nije izuzetak i takođe mu ni cena od koliko date nije izuzetak. Gruvi!
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/what-it-is-or-was
Ako sam dobro razumeo, Ukrajinci Doömzday svoju muziku zovu terror metal a što je neki prelazni oblik između raznih žanrova, blek metala, death metala, groove metala. Ne nužno koktel koji bih ispio na iskap, ali je EP Голос крові iznenađujuće zabavan i uspeva da ništa od svega što ljudi rade, a rade SVAŠTA, ne zvuči banalno čak i kada muzika ima jasan humoristički otklon. Bend ima iza sebe jedan album snimljen prošle godine i definitivno vredi da se prati:
https://doomzday.bandcamp.com/album/-
Danci Crooked Lines takođe dosta slobodno mešaju žanrove, ali njihov EP Joy je mnogo bliži „normalnoj“ muzici koju bi slušala, jelte, normalna publika. Ima ovde metalkora, ima matkora, nu metala, „televizijskog“ pank roka itd. ali osnova je nekakav prilično zdrav, energičan teški rok i sve to zvuči pitko. „We don’t tolerate genres. We crash them into eachother and laugh at the wreckage.“, kaže bend pa ako vam to zvuči zanimljivo, evo ga:
https://crookedlinesdk.bandcamp.com/album/joy
fleshwater iz Masačusetsa BAŠ ne bi trebalo da mi se dopadaju ali nalazim da je njihov blend šugejzerskog alternativnog roka i mišićavog posthardcore/ screamo krljanja nekako MOĆAN. Album 2000: In Search Of The Endless Sky ima strahovito mnogo energije, sa matricama koje su razaračke a onda preko njih ide taj eterični ženski vokal i to je sjajna kombinacija:
https://fleshwater.bandcamp.com/album/2000-in-search-of-the-endless-sky
Dopao mi se i prethodni album benda Offended pa je tako i sa novim albumom, Reminiscence. Ovo je i dalje progresivni rok sa metal zvukom i sjajnom pevačicom, ekipa dobrih muzičara koji pre svega pišu prijatne, pamtljive pesme bliže, ako hoćete, ranom Iron Maiden nego King Crimson. Dakle, ima da se tapka nogom, ima da se maše kosom a Carol Fernandez izvlači zarazne, ložačke vokalne linije da se sve zasladi. Bend i dalje zvuči kao da svira u istoj prostoriji u isto vreme i to muzici daje autentičnost i patinu koji meni jako prijaju. Slušajte:
https://offendedband.bandcamp.com/album/reminiscence
Kad smo već kod progresive dosta sam hvalio portorikanski Moths pre nekih mesec dana, za tadašnji album. Sada ista ekipa izdaje kratki EP snimljen uživo i daje ga po ceni od koliko sami kažete da je pravično. Live At Cart Music uzima dve pesme sa pomenutog studijskog albuma i daje im koncertni tretman i to je odlično. Ovo je žešće nego u studiju, sa svim žanrovskim elementima zaoštrenim a da se opet ne ide na puku snagu i da ima taj puni program proggy preleposti koji mi je prijao kod studijskog materijala. Ljudi i dalje odlično sviraju a žena i dalje lepo peva tako da, izvolite:
https://mothspr.bandcamp.com/album/live-at-cart-music
Primal Fear nisu nužno baš skroz po mom ukusu, ima u njihovom zvuku dosta tog nemačkog megakičastog, bombastičnog power metala između poštenog obožavanja Judas Priest al da se ne pravim sad sofisticiraniji nego što jesam, novi album, Domination, petnaesti za nekih 28 godina rada ima svoje lepe momente. Ovo je vrlo sigurno, vrlo tehnički kvalitetno, producirano da sve puca a Ralf Scheepers pušta svoj glas sa velikim guštom pa ja svakako ovde nalazim dovoljno klasičnog bajkerskog metala da me zadovolji (npr. Destroyer ili Heroes and Gods):
Baš sam juče sedeo i gledao stare snimke Glenna Hughesa na JuTjubu i mislio kako tom čoveku vreme ne može ništa, kad on, OP, izdaje novi album. Chosen ima deset pesama kvalitetnog hard roka i AOR-a, sa tipično hjuzovskim naklonom ka bluzu pa i soulu koji je doneo još u Deep Purple polovinom sedamdesetih. Nije ovo sad neki revolucionaran pa ni SJAJAN album ali je pitak, sa lepim gruvom, vrhunskim pevačem i ako volite generalno ono što Frontiers izdaju, treba da slušate TATU:
Iako postoje dva švedska heavy metal benda sa imenom Ambush, danas nas zanima onaj pravi, dakle, onaj koji je izdao četvrti album, Evil in All Dimensions. Mislim, nema neke filozofije, ovo je taj švedski novi tradicionalni heavy metal zvuk koji u poslednjih dvadesetak godina izbacuje strašno mnogo odbre muzike, bend je vrlo kvalitetan i svirački i produkcijski i jedino je pitanje koliko je melodičniji ili epskiji od proseka. Odgovor je MALO je melodičniji i epskiji od proseka sa NWOBHM matricom koja odlazi u smeru power metala sa multitrekovanim vokalima i generalno trudom oko vokalnih aranžmana. Ambush umeju da sklope dobru pesmu i umeju da iskombinuju podžanrovske elemente da skladno rade zajedno pa se ovaj album vrlo sigurno šeta između ulične NWOBHM tvrdoće, klasičnog hair metala, ulickanijeg power metala, i da sve to zvuči kako treba i bude efektno. Znaju ljudi znanje a to da ovo objavljuje Napalm valjda znači i da će to znanje da dopre do širokih masa, kako i treba da bude:
https://ambush.bandcamp.com/album/evil-in-all-dimensions
ALBUM NEDELJE
Eh, prelepo je kada album nedelje zvuči ovako patinirano a opet sveže i savremeno. Speed Queen su jako, JAKO simpatičan belgijski speed metal sastav sa modernom produkcijom ali vrlo prijatnim old school pesmama, napisanim i aranžiranim DALEKO iznad savremenog proseka. Album …with a Bang! kojim posle nešto više od deset godina rada beleže svoj dugosvirajući debi je do vrha pun veličanstvenog uličnog metala, napisanog perfektno, odsviranog precizno a opet sa dušom, sa prelepim vokalnim aranžmanima i rifovima kojima se možete grejati cele zime. Žestoko, ložački a melodično i bez pozeraja i glumatanja nekakve ekstremnosti, Speed Queen su skoro pa previše dobri za ovaj svet. Nadam se da će taj svet ipak prepoznati njihovu vrednost i adekvatno je valorizovati. High Roller Records su sa ovim zaboli apsolutnu premiju:
https://officialspeedqueen.bandcamp.com/album/with-a-bang
