Početkom Juna ove godine umro je Sylvester Stewart, pevač, kompozitor, aranžer, producent, bendlider i inovator poznatiji celom svetu kao Sly Stone. I 2025. godina je udarila još jednu recku na već mnogo težak spisak velikih muzičara koje nam je uzela.
Slya Stonea sam prvi put čuo slušajući živi album koji je kompilirao snimke nastupa raznih muzičara na festivalu Woodstock. Jeste, bilo je to Avgusta 1969. godine, ja sam album čuo nekih 15-16 godina kasnije, i mi u ono vreme nismo morali da objašnjavamo na koji Woodstock festival mislimo.
Treba li reći da sam bio zapanjen? Do tog vremena sam već bio prpošni, jelte, roker i metalac koji je slušao sve te gitare i bubnjeve, klavijature i daire i za mene je nastup grupe čije je puno ime bilo Sly and the Family Stone bilo kao da slušam uragan zvuka koji dolazi sa svih strana, diže me sve više i više i u euforiji koja se ne prekida odlučuje da me nikada ne spusti na zemlju.
Naravno, James Brown je bio veća faca u osamdesetima. Sly Stone se do tog nekog vremena već temeljito bio urnisao narkoticima, odlučio da se penzioniše što se tiče muzičke industrije, bio dobrano na putu da postane svešteno lice i imao nekoliko – ultimativno bezuspešnih – pokušaja da restartuje svoju karijeru. James Brown je, pak, imao karijeru koja je i dalje išla uzlaznom putanjom, sa mejnstrim momentima prvo u filmu Braća Bluz 1980. godine, pa onda u Rockyju IV, dokazujući da kum soula i u osamdesetima ima svašta da pokaže mlađariji poput Michaela Jacksona, Princea i Public Enemy, koja je mlatila pare i osvajala srca i umove nove generacije a koja bez njega ne bi postojala (ta mlađarija, ne generacija nije JB bio baš toliko veliki jebač).
Ali znate šta se kaže za Slyja Stonea? „James Brown je možda izmislio funk, ali Sly Stone ga je usavršio.“ Štaviše, Sly Stone je bio presudna karika između tradicionalnijeg urbanog soul i fank zvuka, gospela i bluza sa jedne strane, i roka, ritma i bluza, psihodeličnog roka i p-funka sa druge. Briljantno talentovan teksaški klinac koji je sa sedam godina svirao klavir, sa jedanaest već savladao gitaru, bas i bubnjeve, u školi je svirao u raznim bendovima, neretko kao jedan od retkih nekavkazoidnih članova. Možda je ovo uticalo na njega da kroz glavni deo svoje karijere bude prominentno lice crne muzike koje je belu muziku i bele slušaoce bolje razumelo i pružalo im ruku. Još polovinom šezdesetih je kao radio didžej u San Francisku vrteo Beatlese i Stonese, dok je podučavao slušaoce tajnama soul zvuka a uveče svirao klavijature sa uticajnim crnim umetnicima poput Marvina Gayeja, Dionne Warvick, bendom The righteous Brothers.
Kada se 1966. godine Slyjev bend Sly and the Stoners spojio sa bendom Freddie and the Stone Souls – koji je predvodio Slyjev brat Freddie – rođen je multirasni ansambl Sly and the Family Stone koji će ne samo definisati zvuk fanka poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih već i biti nova, važna stavka u građevini afroameričke popularne kulture tog doba.
Svojom niskom albuma između 1967. i 1974. Sly i njegova familija iscrtala je trajektoriju muzike koja je bila telesna koliko i duhovna, uzimajući dušu i zanos soula i gospela, dodajući gruv fanka i ritma i bluza, žestinu rokenrola. Ovo je bio i politički nabijen, buntovan izraz, ali i izraz čiste ekstaze u kome su se preko prostora kraćeg od jedne decenije spektakularno sudarili ekumenski optimizam ekstatičnih živih svirki, mračni, teskobni elektronski fank ranih, primitivnih ritam mašina i studijske manipulacije zvukom.
Sly Stone je tako u svom repertoparu imao i komade poput Dance to the Music, I Want To Take You Higher, Are You Ready, poletne, ujediniteljske eksplozije radosti i plesa, u kojima programski nije pravljena razlika između belog i crnog, sa jednim – iz današnje, cinične perspektive skoro neshvatljivo naivnim antropološkim optimizmom – a onda, kada je pokret za građanska prava u SAD počeo da se raspada nakon ubistava prvo Malcolma X-a pa onda Martina Luthera Kinga Juniora i velikog pritiska Službe na aktiviste i simpatizere, organizacije poput Crnih Pantera, ali i muzičare asocirane sa afrocentričnim diskursom, da ne pominjemo nakon ozbiljnijeg upoznavanja sa kokainom i anđeoskom prašinom, mračni, hermetični fank Africa Talks to You ‘The Asphalt Jungle’ ili Thank You for Talkin’ to Me, Africa.
Famlija se raspala nakon koncerta u januaru 1975. godine u Radio City Music Hallu u Njujorku gde se, posle nekoliko godina problematičnih koncerata na kojima bi muzičari – uključujući šefa – odbijali da sviraju, padali u nesvest ili odlazili sa bine pre kraj koncerta bez objašnjenja, a slušaoci često reagovali spontanim demoliranjem prostora, na kraju pojavilo toliko malo publike da je bend morao da moli i prosi pare da se vrati kući. Sly je posle ovoga pokušavao da okupi novi bend, imao nekoliko albuma kao solo-umetnik, a koji su pokazivali da kao producent i kompozitor nikada nije zarđao, ali fundamentalno ostao zapamćen kao najsjajnija zvezda koja je krajem šezdesetih spojila crno i belo na način koji niko pre njega nije učinio i koji će iz korena promeniti globalnu popularnu kulturu.
Pesme u donjem mikstejpu su najvećim delom, sa raznih zvaničnih i nezvaničnih živih albuma Sly and the Family Stone, uključujući legendarni nastup na Woodstocku. Tamo gde nisam našao bolje verzije, ubacio sam pesme sa studijskih albuma, partikularno, recimo, u slučaju dugačke, spore kode Sex Machine. Ima tu i jedan komad sa njegovog povratničkog albuma iz 1976, čisto da se vidi da Sly nije hteo da se preda. Omot je, kao i uvek, pravio AI a mikstejp možete slobodno strimovati ili skinuti sa donjeg linka:
https://mega.nz/file/8goyRLQR#TeqNwrmeumFyHPWUFyv_fI732af38HjpWrRzOAZArsc
- M’lady (Sly & The Family Stone Live At The Fillmore East 1968)
- What is Soul? (The First Family: Live at Winchester Cathedral 1967)
- Frisky (Fresh, 1973)
- Don’t Burn Baby (Dance to the Music, 1967)
- I Want To Take You Higher (Woodstock: Sunday August 17, 1969)
- Dance to the Music (Sly & The Family Stone Live At The Fillmore East 1968)
- What Was I Thinkin’ in My Head (Heard Ya Missed Me, Well I’m Back, 1976)
- Don’t Call Me Nigger, Whitey/ Sing a Simple Song (Live At Hoch Auditorium, 1974)
- I Can’t Turn You Loose (The First Family: Live at Winchester Cathedral 1967)
- Loose Booty (Small Talk, 1974)
- Plastic Jim (Life, 1968)
- Stand! (Woodstock: Sunday August 17, 1969)
- Are You ready (Sly & The Family Stone Live At The Fillmore East 1968)
- Saint James Infirmary (The First Family: Live at Winchester Cathedral 1967)
- Africa Talks to You ‘The Asphalt Jungle’ (There’s a Riot Goin’ On, 1971)
- Family Affair (Live At Hoch Auditorium, 1974)
- Babies Makin’ Babies (alternate version) (Fresh, 1973)
- Underdog (A Whole New Thing, 1967)
- Thank You (Falettinme Be Mice Elf Agin) (Live At Hoch Auditorium, 1974)
- You Can Make It If You Try (Woodstock: Sunday August 17, 1969)
- Thank You For Talkin’ To Me Africa (There’s a Riot Goin’ On, 1971)
- Sex machine (Stand!, 1969)
