Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Tražili ste dva albuma ove Nedelje. Dva ćemo vam i dati. I biće vam mnogo. I tako i treba da bude.

Ponekada vam je potrebno da se samo na sat vremena resetujete uz kolekciju džez balada. Ponekada ćete imati sreće da je ta kolekcija skoro do vrha puna originalnih kompozicija a ne petstoto izvođenje Billa Evansa i Dextera Gordona. Gregory Tardy: Abide in Love bruklinskog saksofoniste i kompozitora Gregoryja Tardyja je izašao krajem Maja i pruža upravo takvu, retku a dragocenu priliku.

Tardy je saksofonista dubokog, punog, toplog tona i vrlo izražene duhovnosti u svojoj svirci. Biografija na njegovom sajtu počinje rečima „Muzika je izraz duše i uvek pokušavam da govorim kroz svoj instrument.“ U nastavku dodaje da je jednom čuo jednog starog muzičara kako kaže „bolje je kad te osete nego kad te čuju“ i ovo mu je zazvučalo toliko istinito da je pokušao da celu svoju karijeru upravlja ovim načelom.

Tardy je danas deo njujorške scene, ugledni saksofonista, klarinetista i kompozitor baziran u Bruklinu i sa istorijom saradnje sa nekim od najjačih imena downtown jazza koja mogu da vam padnu na pamet (Bill Frisell, Dave Douglas). No, Tardy džez nosi praktično u genima a muziku u krvi jer je rođen, sada već poprilično davne 1966. godine u Nju Orleansu, u veoma muzičkoj porodici. I majka i otac su mu pevali u operi pa je mali Gregory na vreme zadojen umetničkim mlekom i krenuo da uči klasični klarinet čim je to bilo tehnički izvodljivo. U srednjoj školi se naosvajao nagrada za svoju svirku i krenuo da se priprema za karijeru simfonijskog muzičara. No, nagađate, s obzirom na to gde je živeo, i znajući da su saksofon i klarinet instrumenti koji se sviraju isto iako zvuče različito, Gregory je bio tražen na lokalnoj sceni da uskoči u ovaj ili onaj džez kombo kad god je postojala tezga a nije imao ko da svira. Vremenom će sviranje džez saksofona da ga postepeno odvuče od klasične muzike, a kada je čuo Monka i Coltranea kako sviraju Monk’s Mood odlučio je da je njegov životni poziv da bude džezer.

Nakon sviranja po bluz i džez klubovima u Sent Luisu, vratio se u Nju Orleans da uči džez i bio deo bujajuće scene na kojoj su svirali Nicholas Payton, Brian Blade, Victor Goines, Mark Turner i mnogi drugi. 1992. godine snimio je prvi autorski album a te godine ga je i Elvin Jones pokupio da svira sa njegovim projektom Jazz Machine. Teško je i zamisliti šta je mladi saksofonista koga je u džez avanturu uvukao John Coltrane osećao svirajući nekoliko godina sa Coltraneovim bubnjarem. Ovo je, naravno, bio i trenutak kada je Tardy shvatio da je neophodno da se preseli u Njujork i od tada je tamo aktivan kao kompozitor, lider i saradnik mnogih velikih imena uključujući ljude kao što su Eddie Palmieri, Andrew Hill, Chris Potter…

Abide in Love je, nakon tri godine diskografske pauze, novi Tardyjev iskaz i, da budem vrlo jasan, iako je ovo album džez balada i ima ljubav u imenu, ovde se uglavnom ne radi o pukoj romantičnoj ljubavi. Tardy je jedan od onih muzičara i autora koji svoju muziku vide kao izraz duboke spiritualne povezanosti sa nečim, jelte, večnim i većim nego što je „obično“ zemaljsko bitisanje i ovo su meditativne, duhovne pesme u kojima su ljubav i radost uzajamno zamenjive kategorije. Na Abide in Love, dakle, nećete čuti ni trunku tuge, sumnjičavosti, kajanja ili očajanja, kako bi možda bilo normalno za ploču koja govori o „običnoj“ ljudskoj zaljubljenosti. Ovo je album dubokih kontemplacija o ljubavi kao otelovljenju božanskog, načinu da se ljudi sa njim spoje pa se onda pesme i bave aspektima ovog gubljenja granice između sebe i svega ostalog i mirne, radosne ekstaze koju to podrazumeva.

Tardyjev ton je ovde veličanstven. On je jedan od onih saksofonista sa totalnom kontrolom nad svojim dahom i dinamikom nota koje taj dah proizvodi, a onda i muzičar koji ima prirodan osećaj za ritam, tempo i dramu koju proizvodite njihovim variranjem kroz kompozicije. Takođe, njegov zvuk ima u sebi finu teksturu, sa tenor saksofonom koji će biti prirodno distorziran kada je potrebno da se notama da malo „težine“. Ne znam da li je to samo moj problem, ali kad slušam albume muzičara koji se bave sličnim temama i svi saksofoni na njima zvuče skroz legato i nemaju ni malo „ljudske“, lomne dimenzije u svom zvuku, meni je to nekako sterilno.

Kod Tardyja nema ničeg sterilnog i ovo je veličanstven album dostojanstvenih, sporih ali uzbudljivih kompozicija na kojima pored njegove zrele, duhovne a istoremeno i duhovite svirke imamo i neke odlične saradnike. Najviše se ističu trubač Marcus Printup, sa kojim Tardy ima studijsku saradnju još od polovine devedesetih, i pijanista Keith Brown. Dugogodišnji saradnik Wyntona Marsalisa, Printup je na ovom albumu briljantno ekspresivan, parirajući dubokom, duševnom tenoru lidera svojim sjajnim fraziranjem i razrešenjima. Brown je pak, muzičar rođen u Memfisu, sa bogatim iskustvom sviranja u mnogim idiomima, uključujući fank, R&B, free jazz… Saradnik Kenyja Garretta, Georgea Colemana, Tereona Gullyja, Brown dosta svira i sa bubnjarem Williem Jonesom III a koji je deo kvinteta i na ovom albumu, pored Seana Conlyja, jednog sjajnog kontrabasiste koji je svirao sa strašno mnogo muzičara (Regina Carter, Freddie Hubbard, Tony Malaby) i ovde upotpunjuje ubistvenu postavu što svira uglavnom Tardyjeve kompozicije.

I, ovo je apsolutno moćan album, čije su pesme, kako ploča odmiče, sve duže i kompleksnije. Format „balade“ se nikada zaista ne napušta i ovo je spora, odmerena, PRIJATNA ploča ali sa dubinom koju tipično nećete naći na modernim albumima ovog tipa koji smatraju da je najbolji način da se opustite taj da vas vrlo malo angažuju. Abide in Love će vas, naprotiv, VEOMA jako angažovati bez obzira na nominalno nizak intenzitet svirke, to je baš onakva ploča modernog džeza kakve čovek ponekada traži, da ih sluša, da ih obožava i čuva u godinama koje će doći kao dragocenost što će joj se mnogo puta vraćati:

https://gregorytardy.bandcamp.com/album/abide-in-love

Drugi album za danas je, naravno, sasvim drugog tipa, drugog tona, drugih ambicija i proizvešće sasvim druge efekte u vama. Ali samo i isključivo pozitivne. The Resonators: Dashin’ Headless počinje sketovanjem Jelene Kuljić, naše pevačice koja je, nakon rođenja u Zrenjaninu 1976. godine stvorila sebi ozbiljnu karijeru u Nemačkoj, gde je studirala a danas živi, radi sa nekoliko bendova i deo je ansambla pozorišta Kammerspiele u Minhenu već deset godina. Jelena je vrlo uspešna u svom povezivanju interesovanja za avangardu sa kvalitetnom pevačkom tehnikom pa onda nije neko veliko iznenađenje da je zatičemo u proširenoj postavi benda The Resonators kome je Dashin’ Headless drugi album.

Naime, The Resonators je začet 2021. godine kao projekat basiste po imenu Reza Askari, profesora na Visokoj muzičkoj školi Vircburg. Askari, sin iranskog oca i nemačke majke je rođen 1986. godine i prvo je svirao klavir ali je onda kao tinejdžer krenuo da svira pank i tu je morao da u ruke uzme bas-gitaru. Ispostavilo se da mu se to sviđa pa je 2006. krenuo sa studijama električnog basa u Kelnu gde je diplomirao 2012. godine. Za master se bavio improvizacijom jer je u međuvremenu svirao sa raznim džez orkestrima, uključujući Nemački nacionalni džez orkestar. U svojoj karijeru nastupao je sa jakim imenima kao što su Lee Konitz, Benny Golson, Barre Phillips, Mark Dresser, a trenutno predvodi trio Roar.

The Resonators je, pak, Rezin eksperiment u spajanju elemenata free jazza i improvizacije sa rok formama i električnim instrumentima. Prvi album je bio urađen u kvartet postavi u kojoj su pored bubnja, električnog basa i električne gitare bili dodati i duvački instrumenti, a za ovaj drugi The Resonators su sekstet koji pored Jeleninih vokala ima dodat i Fender Rhodes električni klavir.

Pored Askarija, u bendu su još i Sebastian Müller, berlinski gitarista specijalizovan za havajsku čeličnu gitaru, kelnski bubnjar Thomas Sauerborn, Jelena Kuljić, veoma iskusni džez pijansta Achim Kaufmann na Fender Rhodesu (rođen 1962. godine) i samo godinu dana mlađi, legendarni Frank Gratkowski na saksofonu.

Ovo je vrlo jaka postava i nije neko iznenađenje da će Dashin’ Headless, snimljen 2023. godine na muzičkom festivalu Plush u Kelnu, a kada je ovaj sekstet po prvi put i nastupao pred publikom, zvučati moćno i ubedljivo.

Ovo je u velikoj meri improvizovana, pa i slobodno improvizovana muzika, mada i dalje sa primetnom merom roka u svom formatu. No, Askari je od početka išao na to da se free jazz ovde ukrsti sa slobodnijim, pustolovnijim formama roka, oslanjajući se pre svega na psihodelične eksperimente iz poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih i ovde je kombinacija Fender Rhodesa i električne gitare zapravo presudna za osobeni šmek koji The Resonators imaju. Da se razumemo, Müller svoju gitaru distorzira i, pogotovo u prvoj kompoziciji svira kroz brze, kratke, grčevite gestove, uklapajući se uz nemoguće izlomljen, poliritmički shizofren ritam koji zadaju Askari i Sauerborn, pa onda prelazi na alterovane akorde i drhtave, avetinjske vibrato tonove ispod kojih Kaufmannov klavir zvuči kao da se budi iz teškog kodeinskog sna. Dakle, ovo je rok na samim granicama onog što biste prepoznali kao rok.

Gratkowski je sa svoje strane, naravno, tipično razigran, cvrkutav, pružajući muzici pun free jazz program rafalne improvizacije i jurnjave po skalama, ali kompozicije su ugodno dugačke, sa mnogo prostora da se dinamički transformišu i The Resonators ne dopuštaju da se njihov koncept iscrpi u bučnom, katarzičnom izbacivanju serije money shotova bez brige za atmosferu.

Štaviše, pevanje Jelene Kuljić je komponenta koja ovu muziku, inače prilično hermetičnu i primerenu pre svega publici koja je bliskija „pravoj“ avangardi, drži dovoljno blizu uha „običnog“ slušaoca da The Resonators mogu da posluže kao neka vrsta gateway drug iskustva što će i civile privući ovim našim gadarijama. Postojanje tekstova i jedan vrlo teatralan, pokušavam da izbegnem da kažem „brehtovski“ ali ZNALI ste da to negde mora da se pojavi, performans onda daju i ostatku ansambla kontekst u kome pogotovo gitarista i pijanista proizvode savršena „noćna“raspoloženja i nude muziku koja nije nimalo umanjena u svojoj „avangardnosti“ ali kreira izrazito „vizuelnu“, evokativnu atmosferu.

Slobodna improvizacija u kojoj prestajete da čujete individualne instrumente i imate utisak da muzika dolazi direktno iz primordijalnog kosmičkog haosa je slobodna improvizacija koja u čoveku ostavlja duboke emotivne i duhovne pečate i ona koja zaista može da bude inicijantsko iskustvo i za ljude koji do sada nisu trošili ovakve programe. Kada onda u trećoj kompoziciji bend bez nekakve velike najave uleti u iznurujući, plesni psihodelični fank, čini će vam se nepristojnim da ne ustanete i uletite u akciju i sami. Müller ovde svoju gitaru razara, šetajući je od hendriksovštine, preko Dereka Baileyja sve do metalskih „shred“ trkanja po skalama, a Jelena Kuljić završava predstavu recitujući jetke stihove o prljavim noktima i napuštanju. Savršeno.

https://gratkowski.bandcamp.com/album/dashin-headless

https://theresonators2021.bandcamp.com/album/dashin-headless