Kada sam pre par nedelja seo i uzeo da igram RoboCop: Rogue City očekivao sam da dobijem malo jeftine, muške, niskobudžetne slovenske FPS akcije. Uostalom, ovu je igru pravio Teyon, poljski studio poznat – ako se ta reč na njih uopšte može primeniti – po dovođenju ’80s akcionih filmskih franšiza u moderne igračke kataloge. Pre nešto više od deset godina je Teyon uradio Rambo: The Video Game, on-rails shooter koji je firmi zaradio popriličnu količinu podsmeha. Terminator: Resistance iz 2019. godine je već uspeo da okrene neke glave i da bude opisan kao pristojno „B“ šutersko iskustvo a onda je RoboCop: Rogue City dobio sasvim respektabilne reakcije kritike i igrača te 2023. godine kada je u jesen izašao. Jedan od najboljih sažetaka kvaliteta ove igre sam video u komentaru čitaoca na sajtu Eurogamer: „RoboCop: Rogue City je igra sa ocenom deset od deset u klasi igara koje imaju ocenu šest od deset“, kao neka vrsta podsećanja na to da su „AA“ igre nešto za čim pogotovo igrač sa nešto dužim stažom prosto vapi. Igra od desetak sati sa jasnim setom mehanika, jasnom vizijom da će vam pružiti jednoznačno, ograničeno ali pažljivo doterano iskustvo, koja neće pokušati da vas zadrži uz sebe stotinu čeasova nekakvom na silu nakalemljenom ekonomijom i bezbrojnim sakupljačkim dužnostima – pa to je MAJ DŽEM svakog dana u nedelji!

Dakle, spremio sam se da igram korektan, možda šarmantno raštimovan šuter iz prvog lica urađen na osnovu jednog od ključnih akcionih filmova iz osamdesetih godina prošlog veka, ali nisam očekivao da ću dobiti mini-Deus Ex, igru koja je više „simulator Robokapa“ nego tek još jedan FPS. Teyon, i njihov izdavač za ovu priliku, Nacon su me prijatno iznenadili, ali gledajući unazad, znakovi su postojali. Nacon je uostalom, francuska firma koja u dobroj meri forsira upravo AA igre, publikujući naslove koje prave Francuzi poput Cyanide ili Spiders, Čileanci poput ACE Team ili australijski Big Ant Studios, a koji se nadmeću u istim žanrovima i formatima kao i njihova AAA sabraća, samo sa mnogo manje para i, ako imamo sreće, sa više duše.

RoboCop: Rogue City jeste igra pravljena sa budžetom verovatno deset puta manjim nego što je imao bilo koji Call of Duty, Battlefield ili, čak, Doom naslov poslednjih deset godina – kada vidite da se odjavna špica odrola za manje od tri minuta shvatite koliko je mali tim ovo pravio – ali dušu mu daje već to da je Peter Weller ovde sa karakterističnom „robotskom“ kadencom izgovorio sve replike koje Robokap ima, i pozajmio svoju unikatnu fizionomiju za lik Alexa Murphyja. Autentičnosti ovde, dakle ne manjka, svakako ne u domenu ljubavi koju je developer imao prema izvornom materijalu.

Ovo se vidi i u drugim dimenzijama ove igre, sa pristojno pogođenim karakterizacijama likova koje pamtimo iz filmova, poglavito Murphyjeve koleginice i partnerke u patroli, Anne Lewis, te večito narogušenog, umornog narednika Reeda. Ova dva lika su i dobro podsećanje da trenutna – moronska – povika na „woke Holivud“ i industriju zabave uopšte, koja nam, eto, na nos nabija žene i crnce i kad ćemo već jednom da se vratimo na fanrička podešavanja iz osamdesetih kad su protagonisti filmova bili stoički muškarci, žene su znale svoje mesto a crnci su ginuli na kraju drugog čina da pojačaju motivaciju glavnog junaka, da je ta povika ne samo, da ponovimo moronska, nego i da je falsifikat istorije. RoboCop, jedan od najparadigmatičnijih američkih akcionih filmova osamdesetih godina ne samo da je u svojoj srži imao totalnu rodnu ravnopravnost, pravio čitave vizuelne gegove od kastriranja nasilnika metkom i tretirao manjine kao ravnopravne, asertivne pripadnike zajednice, nego je i u centru imao glavnog lika kome je stoicizam bio silom nametnut, i čija je lična priča upravo bila hronika napora da se pobegne od bezizražajne, neemotivne pragmatičnosti i osvoji delić izgubljene „emo“ slojevitosti koju „muževni“ muškarci vole da kriju. Uostalom, Michael Cunningham je svoj prvi roman objavio 1984. godine a prvi draft scenarija za RoboCop je bio završen naredne. Slučajnost? Ja ne mislim tako, bebo!

RoboCop je u mnogim elementima bio ne samo jako pametan film već je i kvalitetno predvideo budućnost pa onda radnja igre RoboCop: Rogue City, koja se u kanonskom smislu smešta između drugog i trećeg filma, može da se zadovolji time da ponovi i ponovno pretrese mnoge teme i dileme koje su bile tematizovane u prvom, Verhoevenovom filmu. Neki kritičari koje sam čitao su igri to zamerili ali moj je utisak da je ovo bio pravi izbor jer ne samo da je RoboCop veteranima dao dobro podsećanje na to koliko je prvi film bio slojevit i surovo satiričan, već i ono što je delovalo kao namerno prenaglašena satira u 1987. godini, u 2023. godini (i još više 2025. godini, u kojoj sam ja ovo igrao) danas deluje kao puko sažimanje naše današnjice.

U 1987. godini je, tako, privatizacija policije izgledala kao očigledan vic, ali ne moramo u 2025. nikome u Srbiji prepričavati koliko su ljudi u crnim uniformama sa kačketima i fantomkama gledali ove sezone u akcijama protv građana da bi nam svima bilo jasno da mi u tom vicu sada živimo. Dublje od toga, tema zamene policajaca „objektivnim“ i „nepogrešivim“ robotima koji će na zločin odgovarati uvek pravilno birajući optimalna rešenja je toliko uznemirujuća upravo jer nas sa svih strana razni grifteri ubeđuju u „objektivnost algoritma“ koja je zadužena i za pravično deljenje para od JuTjub ili Spotify striminga, ali i za pripremu materijala na sudu, i jer su mašine halucinacije poput ChatGPT-a i Groka postale deo kolektivne deluzije da je ovo tehnologija koja će ljudski rad učiniti nepotrebnim i zastarelim, istisnuti većinu nas sa tržišta rada, a onda nas i, navodono, osloboditi da se bavimo „kreativnijim“ stvarima dok roboti za nas rmbače.

To da RoboCop: Rogue City – idući sasvim ukorak sa originalnim filmskim predloškom – prezentuje jednu gotovo čisto marksističku raspravu o tome da automatizacija nije „zla“ sama po sebi ali da je istorijski zla kao oruđe koje kapital koristi da – ekstenzivno lažući o efikasnosti automatizacije – obezvredi ljudski rad i radnike ne učini „nepotrebnim“ već im smanji manevarski prostor, oteža pregovaračku poziciju transformiše, znamo to danas, u prekarnu masu umesto u makar proleterski pokret, je svakako velika komponenta uživanja koje sam ja ekstrahovao iz ove igre. Ali ona je i inače ambicioznija nego što sam očekivao.

Početak je, da se razumemo, vrlo „robokapovski“ standardan. Murphy i Lewisova odgovaraju na opštu uzbunu jer se grupa uličnih kriminalaca zabarikadirala u televizijskom studiju i drži taoce, ulaze u zgradu ne čekajući pojačanje i, oslanjajući se na Murphyjevu praktičnu neranjivost i robotsku preciznost u nišanjenju, likvidiraju većinu prestupnika, probijajući se do prostorije na vrhu gde su taoci. Ovo je krvava, bučna introdukcija u kojoj se navikavate na to da Murphy ide sporo i ne može da se izmakne hicima ali da mu pojedinačni meci nanose jako malo štete, te da hici iz njegovog Auto 9 pištolja eksplodiraju gangsterske lobanje kao zrele lubenice i otkidaju udove. Look & feel je, dakle, pogođen. Onda Murphy, u kritičnom trenutku krene da gličuje, pred očima mu iskaču uspomene vezane za njegovu porodicu i ovo dođe u koliziju sa programom koji kontroliše njegovo vršenje policijske dužnosti. Samo zahvaljujući tome da je koleginica prisebna stvari se dobro završe ali ne pre nego što televizija objavi snimak na kome se vidi kako RoboCop okleva u momentu kada životi vise o koncu.

Murphyjeve kolege su svejedno oduševljene kako je akcija prošla, ali ne i Max Becker, predstavnik kompanije OCP koja finansira policiju i koji, onda, detroitskom policijom, u svakom praktičnom smislu rukovodi kao nekakav nadrkani, kokainom naćefleisani ’80s menadžer. Becker je superiorno odvratna pojava, čovek koji misli da emituje Big Dick Energy iako samo oko sebe sipa resantiman i svi ga mrze i on je neka vrsta „pravog“ negativca koji ova igra ima.

Jer, za razliku od šefova bandi koje će RoboCop loviti po Detroitu, Beckera ne možete rešiti preciznim hicem u muda (ili, eto, čelo) i on je, uostalom, samo jedna od hidrinih glava, a gde je hidrino telo napravljeno od novca deoničara kojima OCP prodaje i šarenu lažu o tome da će dalji razvoj programa koji je proizveo Robokapa dovesti i do toga da ljudska rasa prevaziđe smrt. U hidrinom srvcu, naravno, sedi „The Old Man“, predsednik borda i old money džentlmen koji, za razliku od Beckera, prema Murphyju gaji skoro očinski odnos – i time je, naravno opasniji.

Scenario igre je prilično slojevit i dinamičan u žongliranju svojih multiplih tema i likova sa javnim i tajnim agendama i može sebi da priušti da ponavlja mnoge od ključnih tačaka prvog filma kako bi poente podvukao, dok ih istovremeno elaborira na više prostora nego što je film imao mogućnosti. Ovde je tema poštene, ali do granice samouništenja dovedene policije – a što je korporaciji i cilj, kako bi je zamenili ne zaista funkcionalnim ali navodno neizbežnim robotima – istraživana iz nekoliko uglova i ovo je možda i jedini element zapleta koji deluje „zastarelo“, imajući u vidu militarizaciju i povećane investicije u policiju za koje znamo da su trend u SAD. Opet, RoboCop: Rogue City priča upravo o odumiranju poslednjih ostataka „prave“ policije i kao takav, on svojom fikcijom rukuje umešno.

Pogotovo kada nakon debrifinga u stanici koji sledi iza prve misije igrač konačno dobije mogućnost da Murphyja izvede na ulice Detroita i bira između jedne glavne i nekoliko sporednih misija. Ovde je iluzija „mesta“, ali i društvene stvarnosti prilično sjajno uhvaćena sa odličnim grafičkim dizajnom eksterijera grada koji je odavno prešao svoj industrijski apeks, đubretom na ulicama, beskućnicima i grafitima, fasadama zgrada koje su videle bolje dane, seksualnim radnicama, alkoholičarima… Ono što Poljaci zapravo jako dobro rade je da izbegavaju „misery porn“ i ono karakteristično gađenje prema urbanoj sirotinji i njoj odnosnom životu na ivici zakona koje smo gledali u mnogo desničarski kodiranih akcionih filmova osamdesetih godina (videti skoro bilo šta iz opusa J. Lee Thompsona ili Michaela Winnera iz ove decenije) i predstavljaju nam retrofuturističku viziju Detroita koji je pušten da umre a koja je sablasno saobrazna onome što znamo o Detroitu danas. Naravno, ovde u pozadini i dalje stoji ambicija firme OCP da sagradi „Delta City“, praktično čitav novi grad koji bi bio „moderan“, „bezbedan“ pa i „napredan“ a gde bi se staro urbano jezgro Detroita prepustilo entropiji i ne moramo ovdašnjem čitaocu ni da objašnjavamo koliko te dve reči imaju zlokoban prizvuk.

RoboCop: Rogue City od Verhoevenovog filma (i nešto manje od Kershnerovog nastavka) onda preuzima i tu spretnost u povezivanju onog što se vidi na terenu sa širom slikom, pa pored iskustava iz prve ruke sa nasiljem i bedom na detroitskim ulicama, igrač biva prirodno upleten i u predizborni rat između aktuelnog gradonačelnika – koji jeste malo prevrtljiv ali potiče iz radničke porodice i intuitivno prepoznaje Delta City projekat kao urbicid za račun krupnog kapitala – i kandidata koji dolazi iz korporativne sfere, slatkorečiv je i dobro naučen šta treba kome da priča pa su mu onda u Murphyjevom prisustvu puna usta ljudskih prava koja se moraju garantovati kiborzima kako bi Murphy povratio svoje, jelte, „sopstvo“ i bio prepoznat kao osoba a ne kao puki alat kojim rukuju OCP i Max Becker.

Moralne odluke u videoigrama su često IZUZETNO crno-bele – podrži siroče koje živi od prodaje sopstvenih organa ili psihopatu koji jede žive mačiće za doručak – ali scenario ovde radi neophodni minimum da se stvari malčice zasive i čak i pokazuje se da i „naš“ gradonačelnik voli da manipuliše medijima a da onaj drugi, makar kolateralno može da dovede do povećanja društvenih sloboda. I to je zanimljivo. Igra prati jedan solidan broj varijabli koje se tiču odgovora što ih igrač daje u raznim situacijama, ali i odluka koje opcione misije na terenu da odradi i ja sam imao utisak da je kastomizovani film (odnosno serija slajdova) na kraju igre koji mi je prikazao rezultate mojih činova i sudbine likova bio ne samo verna reprezentacija logičnih ishoda mojih postupaka već i sasvim u skladu sa mojim svetonazorima koje sam kanalisao kroz Murphyjevo ponašanje. Vrlo retko se dešava da u finalu ovakve igre sve vreme klimam glavom sa zadovoljstvom videći kako sam inspirisao likove da budu najbolja verzija sebe – uglavnom jer nemam nerava da jurim silne opcione misije – pa je onda ovo svedočanstvo o toj udobnoj kompaktnosti RoboCop: Rogue City.

Naime, ovo je igra u kojoj kampanja može ležerno da se završi za 12 sati, ili manje ako ste precizniji u pucanju nego ja*. Priče ima taman toliko da budete investirani, misije koje imaju lanac događaja što ga morate slediti nisu predugačke i u njima se stvari dešavaju logično i to da RoboCop: Rogue City na mene nije ni jednog momenta ostavio utisak da igram FPS igru od tri sata kojoj je dodato deset sati loše odmerenog RPG sala je jedan od najvećih komplimenata koje mogu da mu uputim.

*mojim ostarelim očima sivo-zelenkasta kolorna šema igre nije preterano pomogla da izdvojim neprijatelje iz pozadine kada je bilo potrebno da ih preciznim hicima onesposobim, pa sam često jurišao prema smeru iz kog dolaze meci i gledao da oklopljenom pesnicom smrvim ljude s one strane zakona

Pomaže to što većinu stvari koje igrač radi možemo podvesti pod širi koncept policijskog procedurala, od uzgrednih stvari kao što je kažnjavanje pogrešno parkiranih vozača, pronalaženje izgubljenih mačaka i sprečavanje grafiti artista da žvrljaju po zidovima, preko pomaganja ženi poginulog kolege da nađe svog maloletnog sina koji se uhvatio sa lošom ekipom u hudu, pa do centralnih misija koje zahtevaju forenzičko istraživanje scena zločina i pronalaženje dokaza na njima. Samo u jednom slučaju sam imao utisak da igra odlazi predaleko od ove logične centralne premise – ceo rani incident sa glumcem koji snima reklamu – ali i ovo se završilo „pravim“ policijskim razrešenjem a pritom je imalo kvalitetnu, grubu ali efektnu satiričku dimenziju pa mi nije smetalo.

U mehaničkom smislu, RoboCop: Rogue City nije posebno ELEGANTNA igra. Murphy se kreće sporo, što je okej kao ograničenje u borbi ali kada treba da prepešačite nekoliko detroitskih blokova to zna da se otegne. Scene zločina i druge bezbednosno interesantne lokalitete skenirate Robokapovim senzorima ali ovo je uglavnom spori pixelhunting koji ne zavisi od pameti igrača i predstavlja pre svega manuelni rad. U par navrata situacije morate razrešiti igranjem miniigara – uglavnom vezano za demontiranje tempiranih bombi – a miniigra je i čitava podmehanika unapređenja karakteristika Murphyjevog Auto 9 pištolja sa ređanjem čipova u mreži. Srećom ovoga nema mnogo, a kada Murphyjev pištolj apgrejdujete par puta on postaje toliko predimenzionirano moćan da maltene do kraja igre ne morate da pokupite ni jedno drugo oružje.

Ali hoćete, jer ipak, što je Robokap bez skraćenih sačmara a i podivljali policijski ED-209 roboti se najlakše ruše kad pri ruci imate ručni raketni bacač. To da igra uspeva da postigne isti odnos ozbiljne društvene kritike, dekonstrukcije akcionih klišea i power fantasy krljačine je svakako dostignuće vredno aplauza.

Pucnjava je u RoboCop: Rogue City primerena filmskom predlošku. Robokap se kreće sporo, velika je meta i igrač mora da razume kako da koristi postojeće zaklone – na primer stubove – i da prioritizuje među metama kako bi sa što manje štete prošao kroz susrete sa neprijateljima. Neprijatelji su, naravno, brojni i povremeno u svojim redovima imaju i ljude sa „posebnim“ sposobnostima – neki od njih nadahnjuju svoju ekipu, drugi zovu pojačanje – koje je najpametnije prve eliminisati, ali tek u drugoj polovini kampanje igra počinje da prepoznaje da igrač ima nepoštene prednosti na svojoj strani (oklop i moćnije oružje) pa počinje da dovodi neprtijatelje sa teškim oklopom koji mogu da prežive i 5-6 direktnih pogodaka sačmarom u glavu. Ovo ume da uspori borbu i natera igrača da sedi iza zaklona, čeka da mu se obnove merači specijalnih sposobnosti, da mu se regeneriše donja petina zdravlja (pošto mora da štedi ampule sa regenerativnim nabojem kojih nema mnogo na terenu) ali zapravo je nameravana taktika, mislim, spretno žongliranje sa posebnim Robokapovim sposobnostima, koje sve imaju svoje merače i obuhvataju dodatni oklop, brzi sprint, te EMP udar koji ruši na pod praktično sve protivnike u radijusu od nekoliko metara. Otud je jurišanje u masu neprijatelja, aktiviranje ovog Area of Effect napada, pa zaklanjanje iza prepreke dok se  on ne obnovi zapravo neinutitivno ali efektno rešeje za veliki deo „normalnih“ sukoba u igri.

Nije da tu nema suptilnosti. Recimo, mnogi – uključujući i u najranijem delu igre – neprijatelji na Robokapa bacaju ručne bombe, svesni da je to efikasnije od metka, pa ako uspete da ih pogodite hicem nakon što bombu akriviraju ali pre nego što je i bace na vas, ona će pući među protivnicima i povući potencijalno više od jednog u smrt. Još ako je tu neko bure sa gorivom, pa se proizvede lačana reakcija – MAŠALA! Oružja se dobro osećaju pod rukom, svako ima svoj trzaj i mada su automatske puške jače od, recimo, mikroautomata, oni su lakši za nišanjenje i često sam ih radije koristio. Kad dušmanin u igru uvede robotske protivnike, pogađanje nekog od njih u glavu dovoljan broj puta će im poremetiti programske rutine pa će se okrenuti protiv, jelte, svojih. Ljudske neprijatelje, pak, Murphy može da hvata i nosi kao živi štit, da ih baca po zidovim ali i u tavanicu ili prema njihovim kolegama i ovo, naravno, daje ugodan osećaj moći koji vam može malo umanjiti kad se zateknete u unakrsnoj vatri i gledate kako vam se zdravlje topi. Samo nišanjenje je poluautomatizvano, i, priznajem, do kraja igre nisam razvio osećaj kako da nateram algoritme da rade za mene umesto protiv mene, no svaki pogodak u glavu od koga je ona pretvarana u kašu krvi i kostiju je donosio propisan dopaminski šat. Šta ću, ta sam generacija, ubijte me.

Naravno, lokaliteti u kojima se sva ta akcija dešava su standardni ’80s jelovnik: napušteno fabričko postrojenje (ovde se Murphy sreće sa snajperskom opozicijom i merak je pucati u kranove koji će onda na njih ispustiti tone metalnog otpada), napuštena klanica (u kojoj vođa prve bande izvodi rokenrol koncert na plejbek n’est ce pas?), kanalizaciono podzemlje Detroita, gomila garaža, magacina i skladišta i, naravno, sedište kompanije OCP, ali tu imamo i par nadahnutih momenata što se dešavaju po privatnim stanovima i stambenim zgradama te jednu urnebesno dobro pogođenu akcionu scenu u VHS video klubu.

Tokom svih tih događanja imate utisak da ste zaista u svetu iz RoboCop filmova, jer su likovi dobro napisani i upečatljivi. Pored pomenutih likova iz filmova (a pojavjuje se i TV voditelj Casey Wong) uz Maxa Beckera vredi istaći i uličnog prevrtljivca i adikta Picklesa i njegov luk iskupljenja, televizijsku novinarku Samanthu Ortiz koja se trudi da razotkrije korporacijske muljavine protiv građana pa makar po cenu kršenja zakona, Robokapovog „novog“ partnera, Ulyssesa Washingtona koga cela detroitska policija mrzi jer smatraju da je špijun za OCP, te psihološkinju Oliviju Blanche koja čitavu transhumanističku dimenziju filma spretno pretresa kroz periodične terapijske intervjue sa njim ali ima i dobro odmerenu „terensku“ ulogu u poznom delu igre.

No, i sam svet u kome se radnje dešava je „lik“ i to upečatljiv, sa građanima koji svi imaju neke svoje muke i agende, preko gengbengera na ulicama koji pripadaju raznim bandama, pa do reklama koje ćete čuti na radiju, vrlo dobro napisanih komada surove distopijske satire.

Vizuelno igra, rekoh, briljira kada su u pitanju eksterirjeri izmučenog, izdanog Detroita, a sama art direkcija u domenu dizajna likova nije loša. Bande imaju prepoznatljiv ’80s identitet – svaki treći Torchhead je kao kosplejer pokojnog Keitha Flinta a Vultures su „prava“ bajkerska bulumenta i možete ih u borbi gađati njihovim motorima – a panduri, Murphyjeve kolege, imaju svoje fizionomije i karaktere sa, uglavnom, pristojnom ako već ne SJAJNOM glasovnom glumom.

U prezentacijskom smislu igru onda spopliće sama tehnologija, odnosno Unreal endžin na kome je napravljena, kao neka vrsta metafikcionalnog primera enšitifikacije što sledi putanju razobručenog kapitala o kojoj igra priča. Unreal je nekada bio etalon kvaliteta i jedini ozbiljan takmac id-ovom Quake 3 endžinu, ali dok je najnovija iteracija id-ove tehnologije (koju smo videli u Doom: The Dark Ages i Indiani Jonesu) briljantna kao i uvek, Epicov endžin je danas jedan neudobni, premasivni komad tehnologije spremniji da se koristi u kreiranju neinteraktivnog sadržaja kao što su filmovi, nego što je ZAISTA pogodan za igre.

I jači naslovi od RoboCop: Rogue City imaju čitavu listu problema sa ovom tehnologijom poslednjih godina a pogotovo to što je Teyon mali tim u prvi plan ističe brojne pro-et-contra činjenice vezane za Unreal. U „pro“ uglu imamo tu činjenicu da ovako mali tim može da napravi igru u kojoj su neke scene, naročito one na ulicama grada, zaista impresivne. Nivo detalja je ogroman, fizika čestica (makar i simulirana) je upečatljiva kad vetar nosi papire, i to kako se svetlo odbija od površina je praktično masterklas. Čak i u scenama gde samo stojite i pričate sa likovima ne možete da ne primetite sve suptilne načine na koji njihova sopstvena anatomija baca senku na samu sebe.

U „contra“ uglu je onda, pa, sve ono drugo što je zahtevalo MNOGO ljudskog rada. RoboCop: Rogue City IZGLEDA kao deset puta skuplja igra sve dok se likovi ne pokrenu jer oni istog trenutka upadaju u „uncanny valley“ procep, sa krutim, neuverljivim animacijama i još neuverljivijim snalaženjem u prostoru. Još gore učitavanje praktično svake nove scene – naročito tokom kinematika – nam daje kratak kurs iz toga kako 3D modeli od apstrakcije postaju nešto „stvarno“ jer igra sporo, presporo učitava prvo podložnu mrežu pa sloj po sloj dodaje teksture i na kraju uključuje osvetljenje. Ovo ne SMETA u igranju ni na jedan opipljiv način ali doprinosi osećaju jeftinoće a koji se onda može pretočiti i u trezveniju percepciju činjenice da su borbene misije uglavnom dugačke instance hodanja unapred i pucanja u mete koje nemaju nikakav koncept samoodržanja, dok ste vi, jelte, praktično hodajući tenk, da RPG sloj igre podrazumeva i unapređenje desetak atributa glavnog junaka i da niko normalan neće ulagati u „engineering“ kad može da ulaže u snagu oružja i kvalitet oklopa jer naprosto NEMA dovoljno načina da hakovanjem ili drugim inženjerskim sposobnostima u borbi nadomestite slabost svoje pucaljke ili slab oklop (a i da ima, to ne bi bio RoboCop), da ako niste naštelovani na verhoevensku frekvenciju originalnog RoboCopa vama ova priča može delovati klišeizirano a likovi vam biti nesimpatični hodajući stereotipi smešteni u groteskno karikiran ’80s svet.

Meni lično, sve to nije bio prevelik problem. RoboCop: Rogue City je pre svega dovoljno kratak i kompaktan da i njegovi dosadni delovi ne mogu da čoveka fatalno zamore, akcija mu je jednostavna ali je i visceralna i čoveku pruži onu bazičnu zabavu koji traži od bilo koje FPS igre, a čitav roleplaying sloj je dovoljno efikasno dizajniran da igrač na kraju vidi jasnu sponu između uzroka i posledice i može da kredibilno kaže da je u ovoj igri on BIO Robokap. Meni je to bilo više nego dovoljno a ko ima pretplatu na PS+ može igru igrati bez dodatnog plaćanja isto kao i ja. Pre par nedelja izašla je i DLC ekspanzija Unfinished Business za koju ću tek videti kada ću je igrati, ali do tada, ako ste moje generacije – i još igrate igre – RoboCop: Rogue City je napravljen BAŠ za vas. Pa eto.