Danas ćemo se pozabaviti sa dva recentna američka stripa koji ne bi mogli biti različitiji sve i da su prošli napredni kurs za različitost. No, zajedničko im je da su kratki, grafički karakterni i da su u oba slučaja u glavnim ulogama deca. Ali na sasvim drugačiji način!

The Goddamn Tragedy je izdao Oni Press (odnosno onaj deo Oni-Lion Forge Publishing Groupa koji se  i dalje oseća kao Oni Press) i u pitanju je kratki grafički roman (grafička noveleta, takoreći) u širem smislu pozicionirana unutar vestern-žanra. Strip je publikovan u Maju, kao jedna celina od četrdesetak strana, bez ikakve ambicije da ovo bude neka serijalizovana priča, spakovan u skoro pa starinski format horor-storije koja se prezentira od strane naratorke što je imala nekoliko decenija da o onome što je preživela razmišlja i ne pronađe dovoljno jasan odgovor na pitanje šta se zapravo desilo.

Chris Condon je zvezda u usponu američkog mejnstrim stripa, sa uspešnim serijalom That Texas Blood za Image rađenim sa Jacobom Phillipsom kao crtačem i njegovim prošlogodišnjim spinofom The Enfield Gang Massacre koji su prilično dobro demonstrirali Condonovu ljubav prema vesternu i neo-vesternu. Njegov ovogodišni miniserijal za Image News From The Fallout nije vestern ali jeste smešten u Nevadi tako da je fer reći da je Condon prilično jasno iscrtao granice svog interesovanja. Marvel ga je u međuvremenu dohvatio da radi Ultimate Wolverine – o kome ćemo u neko skorije vreme progovoriti koju – tako da je Condon definitivno ime o kojem će se tokom narednih nekoliko godina pričati.

Crtač na The Goddamn Tragedy je Shawn Kuruneru, Kanađanin japanskog porekla, slikar po vokaciji koji redovno ima solo izložbe po Kanadi, Japanu i SAD, ali i ilustrator publikovan u mnogim magazinima pa onda i crtač stripova koji je do sada sarađivao sa izdavačima kao što su Dark Horse (radeći sa Jeffom Lemireom serijal Fishflies i crtajući za spinofove Black Hammera), Image i Oni Press. Kuruneru radi i nezavisne, samizdat stripove Cave Grave i Poor Moon i ova dva stripa su vesterni po svojoj, jelte, orijentaciji tako da je spoj ova dva autora došao prirodno. Condon je, kaže, scenario i pisao imajući Kurunerua na umu – autori su se upoznali na festivalu stripa u Torontu TCAF pre nekoliko godina) – i bio je vrlo zadovoljan videvši koliko je ovaj ideja dodao u egzekuciji scenarija.

The Goddamn Tragedy počinje u San Francisku 1894. godine ali se stvarna priča događa gotovo pola veka ranije, na teškom i iskušenjima punom putu od Srednjeg (američkog) zapada ka Kaliforniji na koju su se u to neko doba zaputile mnoge porodice privučene idejom da će tamo pronaći ne samo slobodnu zemlju da zasnuju dom već i zlato koje će im pomoći da jednom zanavek umaknu siromaštvu. U 1894. godini besna starija žena upada u kancelariju novinara i pisca koji je napisao roman u nastavcima „The Goddamn Tragedy“ tvrdeći da je njegova fikcionalizacija istinite priče iz 1846. godine „veoma netačna“. Kada je autor pita a ko je sad ona da dovodi u pitanje njegov, jelte, risrč, žena se predstavi kao  Ellen Janson, jedina preživela od porodice Janson koja je te godine krenula u potragu za srećom, kao deo zaprežnog karavana što se otisnuo iz Misurija prema Kaliforniji. Autor pristaje da je sasluša i da zapiše njeno svedočenje jer će mu to pomoći da izbaci drugo, ovog puta autorizovano izdanje svog romana i onda strip svojim najvećim delom predstavlja događaje iz 1846. onako kako ih je žena, tada devojčica, zapamtila ali i onako kako ona zamišlja da su se stvari koje nije videla svojim očima, morale ili mogle desiti.

The Goddamn Tragedy, strip, je sasvim očigledno inspirisan stvarnim događajima, konkretno „družinom Donner“ koja je u stvarnom svetu 1846. godine krenula iz Springfilda u Misuriju, preko Oregon trejla, kako bi stigla u Kaliforniju ali se kad je počela zima zaglavila u planinama Siera Nevade, i tamo je od 87 članova originalnog karavana tridesetdevetoro ostavilo kosti. No, STRAŠNIJE od toga je da su doseljenici, nakon što su potrošili hranu i bezuspešno se bavili lovom u uslovima brutalne hladnoće i vejavice, u očajanju posegli za kanibalizmom, pa čak i ubili i pojeli dvojicu starosedelaca na koje su naleteli.

The Goddamn Tragedy je manja i intimnija priča jer prikazuje nedaće samo jedne porodice koja se odvojila od karavana i rešila da preseče kroz planinu kako bi skratila put. Condon ispisuje porodicu Jansonovih sigurnim potezima, oca kao duboko mentalno nestabilnu osobu sa manjkom samopoštovanja i viškom besa, stalno frustriranu što niko ne prepoznaje njegov dorinos porodici i sklonu naglim odlukama i besmislenim rizicima. Njegov alkoholizam i kocka su porodicu i doveli do ruba siromaštva, i poslali je na daleki put, ali Leo ostaje sklon verovanju tome da u životu postoje prečice i osuđuje sebe, krotku i namučenu suprugu, te ćerku koja samo što je ušla u pubertet na lutanje po planini.

Condon ovo piše razgaženim, oprobanim rukopisom, spajajući „pionirski“ (i martirski) Oregon trejl narativ sa klasičnim „zimskim“ hororom. The Goddamn Tragedy uzima elemente Kingovog (kasnije, jelte, Kubrickovog) The Shining i stavlja ih u kontekst surove, divlje planine u kojoj se jedino starosedeoci osećaju kod svoje kuće.

Kolonijalni motivi ovde postoje i scenario ih drži u pozadini a u prvom planu je toksični, patrijarhalni impuls da „glava porodice“ mora svoju porodicu da kontroliše, da je poseduje i da je koristi onako kako on smatra da je najbolje, pa makar i do mere kada će fizička porodica biti uništena u ime nekakvog ideala porodice upisanog u tradiciju i religiju. Priča je mučna, sa punktuacijom koja podrazumeva i strašno nasilje pa i kanibalizam, ali strip je dovoljno kratak da ništa od ovoga nema prostora da deluje pornografski ili eksploatativno.

Kuruneru ovaj strip radi kombinacijom razmazanog tuša i vodene boje. Njegove umetnićke slike koje možete videti po raznim galerijama (i na njegovim sajtovima) su uglavnom nefigurativne ali imaju jasno ponavljane forme i rad sa bojom i teksturom. Njegovi stripovi su, naravno, figurativniji ali i sami opsesivno istražuju pretapanje forme u boju i natrag. Naravno, Condonov scenario mu daje mnogo prilike da se igra sa svetlom – ovo je narativ koji se praktično čitav događa napolju i usred zime pa su tu brojne scene igre svetala i senki oko logorske vatre, prelamanja svetla kroz sneg itd. – a horor se ovde ovaploćuje kroz kombinaciju spiritualnog/ simboličkog i jako visceralnog pa Kuruneru može da razgra kreativne mišiće i da radi vrlo ikoničke a onda i vrlo „hororične“ stvari. Shawn Lee koji je ovo leterovao je imao samo da upiše tekst jer je Kuruneru išao na vrlo „ispran“ look and feel, bez linija za oblačiće sa tekstom i bez linija za ivice panela, pa The Goddamn Tragedy ima jedan zaista upečatljiv grafički karakter.

I, da se razumemo, strip nije ORIGINALAN niti po bilo kojoj metrici revolucionaran, ali je u pitanju kvalitetna, kratka horor priča sa dobrom postavkom i njenom razradom, urađena u grafički vrlo upečatljivom stilu i mislim da su i autori i Oni Press ovde zaboli premiju, a to da se štampano izdanje odmah rasprodalo govori i da je publika više nego gladna ovakvog sadržaja. Amazon ima digitalnu verziju ovde.

Drugi strip nam dolazi iz DC-jeve mantije i radi se o ponovo kratkom, one-and-done grafičkom romanu (well, romančiću) pod nazivom Superman’s Good Guy Gang. Ovaj je strip napisao i nacrtao Rob Justus, Kanađanin specijalizovan za kreiranje stripova i slikovnica za decu. Njegovi radovi poput Death & Sparkles ili Brave Enough su uglavnom namenjeni uzrastima ispod 14 godina a to je, ponavljam unazad već godinama, kritičko doba da se superherojski stripovi uvuku pod kožu deci i da od njih učine celoživotne poštovaoce koji će, kada ih jednom prođe srednja faza u kojoj će poricati sve što su voleli kao deca, da se vrate i prigrle superheroje udvojenom strašću.

DC, naravno, ima relativno orkestriran napor da privuče decu stripovima iako je istina da su pre svega animirane televizijske serije ono što je istorijski najveći broj dece upoznalo sa njihovim superherojima. No, pored stvari kao što su razni Scooby-Doo i Loonie Tunes stripovi koje je ova firma izdavala poslednjih godina, tu su i prilično izdržljivi Teen Titans GO! Stripovi a onda i ovakve povremene one-shot inicijative da se baš maloj deci približe najveće ikone DC-jevog superherojskog ansambla.

Da bude sasvim jasno, Superman’s Good Guy Gang je namenjen uzrastu od pet do sedam godina, dakle, strip za decu koja su, u teoriji tek naučila da čitaju, ali ovde postoji sasvim razumna količina teksta i dijalozi, iako jednostavni, nisu ponižavajuće uprošćeni. Ima tu i par sasvim okej verbalnih gegova, a letering koji je radio Lucas Gattoni je zabavan i razigran a istovremeno čitak.

Sam Justus je talentovan ilustrator koji je, kaže, deset godina traćio svoj život radeći istraživanje tržišta i pišući „vrlo dosadne izveštaje“ pa je u nekom momentu rešio da rizikuje i počne da se bavi onom što voli, crtanjem i pričanjem priča. Pošto ima i dva mala sina – kojima je i posvećen ovaj strip – on u kući već ima potrebnu fokus grupu da na njoj testira svoje radove i sa Superman’s Good Guy Gang se jasno vidi jedan razrađen pripovedni postupak sa velikim, čitkim panelima, energičnom akcijom i jasnom naracijom, likovima koji imaju ikoničku prepoznatljivost i komičnu, karikaturalnu prenaglašenost itd. Justus je, kao i mnogi ilustratori njegovog uzrasta, delimično inspirisan televizijskom animiranom serijom Adventure Time (i njenim stripovskim spinofovima) pa se i u ovom stripu može videti jasan uticaj Pendletona Warda, izmešan sa klasičnom DC-jevskom superherojskom akcijom.

To da su svi likovi u stripu deca, iako ne izgledaju kao da imaju po osam i šest godina, je svakako opravdanje za njihove jednostavne karakterizacije ali i za grafički fokus na same likove, njihove facijalne i telesne ekspresije i manji broj detalja u pozadinama. Superman’s Good Guy Gang je pre svega dobronamerna farsična parodija na klasičnu superherojštinu i čitava se događa u parku, što svemu daje dimenziju detinje razigranosti.

Zaplet je jednostavan i zapravo se strip pre svega bavi upoznavanjem osmogodišnjeg Supermena sa drugim superherojima nego što je njihovo poražavanje velikog agresivnog robota – nastalog iz eksperimenta šestogodinjeg Leksa Lutora koji se oteo kontroli – PRETERANO važan element narativa. Justusov fokus je na Supermenu koji uživa u tome što je „super“, kao što bi i svaki osmogodišnjak na njegovom mestu, ali postepeno shvata da je njegova jedinstvenost istovremeno i prokletstvo jer nema ni jednu stvarno srodnu dušu da sa njom podeli svoju posebnost. Strip ne pominje njegovu zemaljsku porodicu i bavi se njegovim upoznavanjem sa dvoje drugih superheroja za koje nije znao da postoje, te njihovim spontanim Team-Up udruživanjem. I to je slatko, pogotovo jer Justus lepo rukuje karakterizacijama, pokazujući samog Supermena i kao malo arogantnog – jer je na kraju krajeva navikao da je najbolji i jedini – pa onda on po prirodi stvari dolazi u izvesnu koliziju sa svojeglavim Guyjom Gardnerom a koji je Green Lantern što ga Supermen prvo upozna. Gardner je i u svojoj „odrasloj“ personi karakterisan svojeglavošću i kratkim fitiljem pa on i Supermen ovde odmah vrlo dečački porede kome je (superherojski kapacitet) veći i tek će ih upoznavanje sa Hawkgirl malo trgnuti i naterati da se ponašaju zrelije.

Justs sigurno pogađa sve te klinačke dinamike i proizvodi dovoljno humorističkih momenata da uživaju i deca (na primer to da je slaba tačka robota na njegovom, jelte, dupetu) i odrasli (to kako Supermen ne uspeva da zapamti superherojske nadimke svojih saboraca) pa je Superman’s Good Guy Gang sasvim prijatno štivo da ga na brzinu pročitamo i mi matoriji, a ako imamo i neko adekvatno dete u blizini, TIM BOLJE. Strip se i završava obećanjem da će ovaj „geng dobrih likova“ imati i neke buduće avanture, pa ćemo videti da li će ova inicijativa dosegnuti uspehe Teen Titans GO! U svakom slučaju, evo Amazonove stranice.