Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas imamo jednu posvetu nedavno preminulom muzičaru. No, tu posvetu nisam napravio ja nego Bill Laswell. A to je verovatno i bolje. Aïyb Dieng on Bill Laswell project: Akashic Bassmatter: The Space Between je jako dugačak i komplikovan naslov albuma koji sakuplja nekoliko živih snimaka u kojima možemo čuti razne postave kako sviraju koncerte na raznim mestima na svetu, a koje ste MOŽDA do sada čuli ako ste pretplaćeni na Bandcamp Billa Laswella, takozvani „Bassmaster“ program. Kako ova pretplata košta popriličnih 22 dolara mesečno slutim da niste. Ali ako se pretplatite, imaćete pristup ne samo celom „javnom“ katalogu koji postoji na ovoj stranici već i ekskluzivnim izdanjima, ekskluzivnim informacijama, ekskluzivnom merčandajsu itd. Naravno, znamo ko je Bill Laswell i teško je išta zameriti čoveku koji je muziku ovoliko zadužio na tome što ceni sebe, svoj minuli i sadašnji rad.

Ali da li znate ko je Aïyb Dieng? Statistički, verovatno ne znate i ovaj album će biti idealna prilika da se sa njim upoznate, nažalost tek nakon što je ovaj veliki muzičar umro, 13. jula ove godine. Laswell je sa njim sarađivao decenijama i zapravo prvi solo album na kome je Dieng bio autor najvećeg dela muzike (i imao neke fantastične kontributore, kao što su sam Laswell, Trilok Gurtu, Pharoan Sanders, Nicky Skopelitis, Bernie Worrell, Umar Bin Hassan i Bootsy Collins), naslovljen Rhythmagick, izašao je baš za Laswellovu etiketu, Subharmonic, 1995. godine, snimljen u Laswellovom studiju Greenpoint u Bruklinu.

Ali Dieng je svoju muzilčku karijeru započeo značajno ranije. Rođen 1947. godine u Senegalu, Dieng je postigao ono što mnogi dečaci u zapadnoj Africi sanjaju i već sa četrnaest godina živeo od udaranja u bubanj. Ovo je bilo u okviru grupe Xalam, rođačkog benda u kome je bilo devet članova šire porodice, negde ranih šezdesetih godina i Xalam su postali neka vrsta ne samo nacionalnog već i regionalnog fenomena sa uticajnom karijerom koja je inspirisala mnoge druge slične grupe u ovom delu Afrike. Kako je nekako bila i poželjna trajektorija u ono doba, Dieng je do 1968. godine uspeo da postane dovoljno veliko ime da se preseli u Pariz i tamo se nametne kao ozbiljan, prilagodljiv perkusionista koji je mogao da sarađuje sa veoma različitim muzičarima. Pričamo, naravno, o periodu, kada su mnogi afroamerički muzičari bežali u Evropu jer su tamo bili prihvatani kao ozbiljni umetnici i trpeli manje rasizma nego kod kuće, pa je Dieng u ovom periodu sarađivao sa takvim imenima kao što su Don Cherry, Colin Wolcott, Kenny Clark, Rashied Ali, cepao free jazz ali i funk i blues.

Njegov prvi snimljeni materijal će biti u mnogome i sažetak upravo ovih tendencija u muzici tog vremena, spoju zapada i „globalnog juga“, avangarde i tradicionalne muzike, eksperimentalnih tehnika i tehnologija sa folklorom. Pričamo, naravno, o albumu Fourth World, Vol. 1: Possible Musics Briana Enoa i Jona Hassella, urađenom u Njujorku 1980. godine na kome su ova dvojica vizionara slobodno spajala različite muzike i filozofska nasleđa, kreirajući intelektualni melting pot iz koga će izaći STRAŠNO mnogo dobrih stvari tokom narednih četrdeset godina. Ne najmanje bitno je svakako to da se dobar deo karijere samog Billa Laswella može percipirati kao eksperimentisanje upravo u prostoru koji su Eno i Hassell opisali ovim albumom.

Laswell nije svirao na ovom albumu, ali pored Dienga smo na njemu mogli da čujemo i ljude kao što su velški basista Percy Jones ili brazilski perkusionista Naná Vasconcelos i ovo je tada već veoma iskusnom senegalskom perkusionisti otvorilo mnoga vrata.

Nešto od toga bilo je u domenu džez muzike, na primer saradnja sa japanskim pijanistom Masabumijem Kikuchijem – saborcem Milesa Davisa, Sonnyja Rollinsa, McCoy Tynera itd. – ali Aïyb Dieng je imao tačno onu idealnu kombinaciju radne discipline i dubokog poznavanja „egzotične“ muzičke tradicije da bude obavezan deo menija na albumima veoma različitih muzičara koji su tokom osamdesetih lagano otkrivali World Music koncept i pokušavali da ga uključe u svoje opuse. Tako je Dieng sarađivao sa Yoko Ono, sa Mickom Jaggerom (na albumu She’s the Boss koji ja još uvek imam na polici iza leđa u domaćem vinilnom izdanju), sa Gingerom Bakerom, Williamom Burroughsom, sa Edom Blackwellom, sa Haroumijem Hosonom pa i sa Bobom Marleyjem. Naravno, saradnja sa Billom Laswellom koji je već osamdesetih bio ugledni producent sa perfektnim uhom za mnoge muzike koje nisu spadale u korpus zapadnjačkog popa, mu je bila više nego značajna pa je tako Dieng svirao i na albumu Sound-System Herbieja Hancocka 1984. godine, koji su zajednički producirali Hancock i Laswell, a gde se perkusionista pojavio zajedno sa takvim imenima kao što su Wayne Shorter, Hamid Drake, Henry Kaiser, Toshinori Kondo, naravno ponovo Skopelitis, Laswellov verni saradnik. Dieng je pred kraj života živeo na Floridi i zaravo iza sebe ostavio srazmerno malo snimljenog materijala. Veliki deo recentnih snimaka je bio unutar postava koje je predvodio Bill Laswell pa su tako ove godine unutar Bassmatser pretplate izašli albumi poput Molde i Moers, oba snimljena u prvoj deceniji ovog veka na festivalima u Norveškoj i Nemačkoj.

Akashic Bassmatter: The Space Between je onda za mnoge EKSKLUZIVNA prilika da čuju novije radove na kojima svira Dieng i, ako imate imalo afiniteta ka muzici Bila Laswella ovo je apsolutna lektira čak i da ste nekako neobjašnjivo bezdušni i baš vas briga što je njegov dragi, verni saradnik umro.

Album otvara Warsaw Intro – Tarab, snimljena na Varšavskim letnjim danima džeza 1998. godine. Na ovom snimku naravno imamo Skopelitisa na (jednoj) gitari, Laswella na električnom basu i još nekoliko muzičara, ali pored Dienga na perkusijama tu je i Hamid Drake na bubnjevima. No, ovaj petnaestominutni komad je velikim delom ekstatična meditacija bez ritma, sa mnogo klavijaturističkih i gitarskih akorda, a koja se onda razvije u psihodelični fank kakav od ovake ekipe očekujete. Snažno otvaranje.

Međutim, shit gets OZBILJNO real sa Milan 2012 part 3. Na ovom snimku iz 2012. godine Drake i Dieng vode glavnu reč, svirajući intro sa vrlo afrofuturističkim mirisom, preplićući ritmičke konstrukcije komplikovanih metrika i promenljivog tempa da bi onda kompozicija eksplodirala u ekscentrični džez-fjužn. Laswell naravno ovde unosi malo discipline svojom bas gitarom pod teškim korus efektima ali saksofon Petera Apfelbauma, trube Stevena Bernsteina i klavijature Bernieja Worrella utrčavaju u brutalan klinč sa perkusionistima i ovo je onda električni free jazz ekstaze i furiozne električne gitare Dominica Jamesa koji se do kraja pronađe u fank gruvu.

Stvari se direktno nastavljaju u Warsaw part 3, snimak iz istog grada ali pet godina stariji. Na bubnjevima je ovde Guy Licata i Dieng zajedno sa njim kreira hipnotički fank gruv na početku na koji se onda nalepi jako isprocesovana truba Nilsa Petter Molværa. Molvær koristi harmonajzer, dilej i ima pažljivi legato pristup koji podseća jednako i na Jona Hassella i na Toshinorija Konda i tek u drugoj polovini pesme svira reskije, prodornije, mada je to i momenat kada se perkusije primire i čita ovaj komad je elegantan, meditativan, sanjiv a dinamičan.

Niaje Maje je snimljena u Tokiju 2005. godine i gambijski majstor Foday Musa Suso ovde svira koru i peva. Njegov uvod za kompoziciju je nežan, ljubak, optimističan i Molvær se savršeno uključuje u dijalog dok Dieng i Drake postepeno podižu temperaturu. Ovo je „najafričkija“ kompozicija na albumu do ovog trenutka, relativno svedena i vezana za osnovne teme, folklorna ali i avangardna u isto vreme.

Maura Maura je takođe snimljena u Tokiju ali još 1992. godine i na njoj nema Laswella. Suso ovde pored kore svira i perkusije (uključujući „bubanj koji govori“), Dieng je na svom standardnom perkusionističkom arsenalu a „pravi“ bubnjar je Ginger Baker. Suso ovde izvlači folklorne zapadnoafričke napeve slične onima koje je u to vreme Youssou N’Dour učinio, jelte, poznatim publici koja je gledala MTV i ovo je, uprkos Bakeru u postavi – a koji u poznijem periodu karijere i jeste mnogo proučavao afričke udaraljke i ritmove – još izrazitije „afrički“ komad od prethodnice.

Jazz Middelheim part 5 je iz 2008. godine i ovo je praktično strejt psihodelični fank snimljen u Belgiji. Drake i Dieng sviraju hipnotički ritam, Laswell i Worell pružaju podršku a paradu predvodi Toshinori Kondo na trubi. Japanac, naravno, svoj instrument drži pod jakim efektima i ovo je fini spoj plesnog, energičnog ritma i efemerne, neuhvatljive jazz meditacije.

Album zatvara Kyoto part 2 i to je dvanaest minuta suvih udaraljki. Snimljena isto 1992. godine u Kjotu, ovo je ritmička meditacija u pokretu u kojoj Dieng i Baker rade čistu magiju, odustajući od ideje da postoji ikakva podela na zapadnjačku i afričku muziku, na džez, rok i folk, nudeći samo prefinjena psihodelična pulsiranja i diktat ritma kome je nemoguće odoleti. Treba biti muzičar ovakvog kalibra pa imati ovakav muzički nekrolog.

https://billlaswell.bandcamp.com/album/akashic-bassmatter-the-space-between-24-bit