Dosta nesrećna nedelja u kojoj je poginuo Brent Hinds uz Mastodon, rokerski, vozeći motor, i umro moj blizak prijatelj iz detinjstva sa kojim sam pravio neke od prvih koraka u metalu. Ako postoji ta Valhala, nadam se da ljudi sad tamo cepaju neka hlađena pića i slušaju dobru muziku. A mi idemo redom.
Deo 1: BLACK METAL
Visitant je američki progresivni blek metal bend sa članovima Abiotic i Accursed i dosta originalnim zvukom. Debi album Rubidium uspeva da poveže teatralnost i šmek blek metala sa proggy ambicijama, da izbegne simfonijska zastranjivanja i da ima zanimljive i dobre pesme. I produkcija je zapravo prilično pogođena, uspevajući da kompleksnu muziku koju bend izvodi predstavi u svoj njenoj višeslojnosti pa sam ja solidno impresioniran:
https://visitant1.bandcamp.com/album/rubidium
Finski Noitasade, uglavnom jednočlani projekat iz Turkua ima demo snimak sa dve pesme prilično psihodeličnog blek metala. Mislim, Demo (2025), kako se ovo zove, nudi sirovi atmosferični blek metal ali vrlo naglašava ambijentalne elemente muzike, puštajući harmonije i instrumente da se rasplinu daleko preko granice rok-formata. Lepo to radi a cena za demo je koliko date:
https://noitasade.bandcamp.com/album/demo-2025
Process Of Suffocation je black-death duo iz Memfisa i njihova muzika je sirova, primitivna, svedena na skoro pa goli skelet. No, taj skelet ima šarma. EP La Corte De Los Condenados je usredsređen na agresiju i mračnjaštvo, sirove blastbitove i preteće rifove, bez nekakvog glamura ili filozofiranja. Samo se, dakle, grize. Al lepo se grize:
https://processofsuffocation.bandcamp.com/album/la-corte-de-los-condenados
Ritual Sin iz Bafala sviraju pankerski black’n’roll i to je sasvim slušljivo. Šest pesama na minialbumu Ascension Eternal su, onako, fine da se tapka nogom i pije pivo uz njih, zvuk je dobar i bend ima solidan karakter pa od mene dobija lepu preporuku:
https://ritualsin.bandcamp.com/album/ascension-eternal
Fallen Spell je brazilski jednočlani projekat u kome se radi atmosferični blek metal. Ali, mislim, album Retorno às Sombras je toliko sveden, zvučno i kompozicijski da ovo nije ono što danas podrazumevaju pod atmoblekom. Naprosto, ovo je serija opsesivno ponavljanih rifova i psihodeličnih vokala a atmosfera koju to pravi je halucinantna, dezorijentišuća, somnambulna. Sirovo je, naravno, produkcija je lo-fi ali koncept je zdrav a muzika vrlo efektna:
https://fallenspell.bandcamp.com/album/retorno-s-sombras
Za nemilosrdni black-death metal koji puca rafalno i ne uzima taoce moraćemo do Danske. A ŠTA NAM TEŠKO. Panzerchrist imaju novi album, Maleficium – Part 2, a koji je nastavak prošlogodišnjeg Maleficium – Part 1 i to je i jedna lepa ekstrapolacija onoga kako je skandinavski blek metal svoj zvuk zaoštrio tokom drugog talasa devedesetih, dosežući neke tehničke i konceptualne vrhunce početkom veka. Panzerchrist naravno postoje još od 1993. godine i bili su učesnici ove evolucije mada nisu poznati kao neke kolege poput Dissection ili, ne znam, Marduk. A šteta je jer sada sviraju MNOGO dobro, u postavi osveženoj 2023. godine, sa pevačicom koja razara, maštovito pisanim pesmama NEUMOLJIVIM krljanjem kao osnovnom vrednošću. Udri ’n’ razbi, da, ali sa SMISLOM:
https://panzerchrist.bandcamp.com/album/maleficium-part-2
Vukovarski Prognan ima novi album, Danak u Krvi, jedva četiri meseca nakon monumentalnog Sve će to narod pozlatiti. Goran Dragaš, naravno, i dalje piše kompleksne, epske komade epskog blek metala sa horovima i orkestracijama, ali Danak u krvi, inače sav u srednjevekovnom imaginarijumu vezanom za tursku okupaciju, kosovski boj itd. rizikuje da donese umanjene prinose, već time da izaziva osećaj kako smo samo nastavili da slušamo isti album koji, eto, ima još osam pesama. Takođe, i ovo su JAKO dugački komadi, od po deset i petnaest minuta i njihov efekat donekle može da bude otupljen jednom ultimativno predvidivom smenom folklornih motiva i blek metal krljačine. Meni je Prognan, da se razumemo, jedan od najuzbudljivijih metal projekata na ovim prostorima poslednjih godina i Dragaš je fantastičan autor, pa zato i mislim da vredi da malo stane, reflektuje, vizualizuje naredni stepenik evolucije ove muzike. Ako vam je ovo prvi susret sa Prognan, verujem da ćete biti impresionirani, a ima čime:
https://prognanband.bandcamp.com/album/danak-u-krvi
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Black Water Rising iz Bruklina su ekipa iskusnih muzičara sa dosta kilometraže iza sebe, u projektu svirke teškog, ložačkog stoner roka. Album The Edge je ono što ja čujem u svojoj glavi kada neko kaže „butt rock“, glasan hard rok koji gazi teškim korakom, ima vrlo nabudženu produkciju, ali i zanatske kvalitete da ga vrte na radiju bez imalo rezerve. Black Water Rising ne izmišljaju neke nove forme i ovo je veoma u tradiciji bendova poput Monster Magnet i slično, dakle, hardrokerski, minimalno granžderski i u potrebnoj meri kamiondžijski da se pokriju oba dela spektra. The Edge stiže posle solidnih petnaest godina diskografske pauze i mada je mastering DALEKO preglasan za moje potrebe, muzika je dobra:
https://blackwaterrising.bandcamp.com/album/the-edge
Recimo da Farseer iz Čikaga idu ovde iako je njihova muzika dosta kros, jelte, žanrovska, sa elementima sludge i doom metala, ali i post-metala, pa i progresive. No, imam utisak da je pored svega drugog heavy gruvčina ono što dominira na albumu Portals to Cosmic Womb te da onda nekako sludge metal komponenta stoji u osnovi ovog zvuka. Glasno, energično a opet i malo hermetično, ovo je zanimljivo za slušanje:
https://farseerofchicago.bandcamp.com/album/portals-to-cosmic-womb
Matt C White ima novi album, A Cosmic Year i ovog Njujorčanina sam dosta hvalio nekoliko godina unazad za njegovu finu, funkcionalnu fuziju hard roka, bluza, southern groove muzike… A Cosmic Year nastavlja sa solidnim autputom, ubacujući u kombinaciju i malo psihodelije i fanka i ovo je prijatna ploča kojom White ide još dalje u odavanju počasti svom starom kraju (Severna Karolina) i nekakvoj smislenoj rekonstrukciji folklorne muzike koja je na njega uticala. Zvuk je lep, muzika ima eksperimentalnu dimenziju a ne napušta dobar gruv, dakle sve je kako treba:
https://mattcwhite.bandcamp.com/album/a-cosmic-year
HÖG iz Portlanda u Oregonu zakivaju baš glasan, dinamičan stoner rok, u kome nema mnogo brige za to hoćete li se oznojiti ili ne. Dok je piva i, jelte, drugih tekućina, ovde će da se prži. Album Blackhole je do vrha pun energične, visokooktanske svirke ali nije ravan i nedinamičan kako često znaju da budu stoner rok albumi kada ekipa reši da su ipak metal bend. Ovde ima i dubine i dinamike, bubanj je lepršav, bas plete gustu mrežu a gitara radi mnogo sjajnih bluz solaža sa mnogo efekata, bez nasnimljene ritam-gitare u pozadini. Ovakve bendove smo navikli da slušamo na krš garažnim snimcima pa je time slađe što je ovo jako kvalitetan studijski rad sa produkcijom koja je PUNA a da ne oduzima živu, sirovu dinamiku svirci. Ekstremno sam impresioniran!!!!!!!!!
https://hogpdx.bandcamp.com/album/blackhole
Ripple Music ove nedelje imaju novi album Italijana Supernaughty i to je, nagađate, sjajno. Apocalypso je napravljen posle pauze od skoro pet godina i ovo je zrela, kvalitetno napisana ploča glasnog, gazećeg stoner roka, sa dobrim rifovima, dobrim pevanjem, prijemčivim refrenima. Na neki način, ovo se može nazvati i nekakvim kućnim stilom Ripple Music, koji voli stonersku osnovu ali „metalskiju“, glasniju nadgradnju pa se onda Supernaughty perfektno uklapaju u zvuk ove etikete radije nego da su izdali za zemljake kao što su Heavy Psych Sounds Records ili Electric Valley. Enivej, Apocalypso ima osam pesama nisko naštimovanog, teškog, ali zarazno melodičnog roka i ovde nema greške:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/apocalypso
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Kolumbijski Tyrants uprkos naslovu svog trećeg albuma, Baptized In Blood, ne sviraju death metal već thrash metal. I to odličan. Ovo je tehnički perfektna, precizna svirka ukrštena sa dobro napisanim pesmama koje nude i oštar, napadački rif i mnogo gitarskih harmonija i solaža, zanimljive ritmičke momente, ali i propisni, sprinterski treš. Zvuk dobar, kvalitetan, bend NAPALJEN, nema greške:
https://tyrants2.bandcamp.com/album/baptized-in-blood
Čileanci Krapula imaju iza sebe dva studijska albuma i istoriju postepenog morfovanja iz hardkor panka prema krosover trešu. Novi živi album, En Vivo Ex Hotel Royal Valparaíso zahvata kompozicije iz njihove novije faze (dakle iz ovog veka) i nudi deset odličnih trešerskih komada snimljenih Maja ove godine. Krapula prosto imaju autentičnost u izrazu a zanatski kvaliteti su tu ali ne kidnapuju izvedbu i ne pretvaraju je u bezdušno prosviravanje materijala. Dakle, žestoko je, a karakterno, baš kako treba! Plaćate po želji:
https://krapulacrossover.bandcamp.com/album/en-vivo-ex-hotel-royal-valpara-so
Peruanski Noctum zvuče odlično na EP-ju Capitulation of Evil. Ovo je black-thrash metal sa skoro idealnim odnosom sirove blek metal prljavštine i disciplinovanog thrash krljanja. Rifovi su kvalitetni, harmonije ukusne (slušajte mejdnovske terce u Escape the Slaver), ritam sekcija precizna, vokal je satanski a produkcija iznenađujuće puna i kalorična. Odličan materijal i odličan bend:
https://noctum.bandcamp.com/album/capitulation-of-evil
Metal Archives tvrdi da se varšavski Hornad raspao još pre osam godina a oni nikad diskografski aktivniji. Novo izdanje, minialbum Echoes of Gods nudi šest pesama ozbiljno ambiciozno napisanog death/ thrash metala sa malo blek metal začina i mada je zvuk dosta ružan za moj ukus bend ima mnogo vrlina. Naprosto, muzika je maštovita, čuje se neka dublja koncepcija u materijalu i ovo je onaj poslovični poljski kvalitet na delu:
https://hornadlabel.bandcamp.com/album/echoes-of-gods
Nemački black-thrash veterani Desaster imaju novi album i ako on ne donosi ništa supstancijalno novo njihovom opusu, svakako ono staro što kod njih volimo već tolike godine uspeva da predstavi sa dovoljno svežine i elegancije. Bend, aktivan od kraja osamdesetih, se u ovom veku pazi da ne preforsira svoje kreativne, jelte, kapacitete, pa se novi albumi objavljuju na svakih nekoliko godina i to onda bude dobro. Kill All Idols je deseti album u totalu za Desaster i ima modernu, dosta bučnu produkciju. No, pesme uspevaju da budu dovoljno maštovite i, čak, melodične pa da to ne bude nepremostiva prepreka i ja sam tu našao dosta lepih momenata za sebe:
https://desaster.bandcamp.com/album/kill-all-idols
Imamo i još Nemaca, sa novim, drugim albumom minhenske ekipe White Mantis. Bavarci na Arrows at the Sun zvuče ne samo nestašno i energično, sa brzim, žestokim pesmama i upečatljivim, pa i duhovitim rifovima nego pesme imaju neočekivano kompleksne aranžmane. Osamdesetih bi ovo bilo smatrano možda i za progresivni thrash negde na pola puta između nemačkih Assassin, američkih Holy Terror i skejterskog krosovera. Impresioniran sam i nadam se da će svet prepoznati kvalitet i inventivnost White Mantis jer je ovaj album ODLIČAN:
https://whitemantisthrash.bandcamp.com/album/arrows-at-the-sun-2
Sadistic Force iz Teksasa za sebe kažu da nisu tek još jedan metal bend nego, čekajte da vidim, „visokooktansko vaskrsnuće zlatne ere metala“. Dobro? Bend osnovan 2020. godine ima iza sebe već dva albuma i meni se ono što su do sada radili prilično dopalo. Prosto, Sadistic Force se izdvajaju iz mase modernih black thrashera time što su im pesme kompleksnije, aranžmani ambiciozniji, a sa dolaskom novog bubnjara (Juan Pablo Campo koji svira u otprilike pola teksaških metal bendova) bend je dobio na energiji, na tehnici, na čvrstini. EP Morbid Odyssey ima pet pesama i ovo je bogato produciran, odlično napisan a i dalje divljački intoniran black thrash. Navalite:
https://sadisticforce.bandcamp.com/album/morbid-odyssey
Primećujete da je thrash metal ODLIČNO rodio ove nedelje, pa onda tu nekako lepo legne i novi album klivlendskog benda Vindicator. Vindicatoru je Whispers of Death peti album za nekih dvadeset godina rada i ovo je kvalitet na sve strane. Bend kombinuje old school varvarski thrash sa pametnim, upečatljivim rifovima i pravi pesme koje imaju svu primalnu energiju treš metala iz ranih osamdesetih upletenu sa tehničkim i aranžerskim veštinama koje bismo očekivali od više progresivnih thrash metal sastava kasnih osamdesetih, Uz solidnu produkciju, Vindicator nude sjajan provod sa čak dvanaest pesama koje idu celim putem od skejterske žovijalnosti do kompleksnih Metallica-sreće-Testament-i-Death Angel aranžmana, ali bez imitacija, bez kopipejstovanja, sa mnogo inventivnosti. Izvrsno je:
https://vindicator.bandcamp.com/album/whispers-of-death
M.U.F su iz Mađarske a njihov zvuk je negde između krosover treša i nešto modernijeg metaliziranog hardkora. Ali, mislim, ovo je JAKO kvalitetan bend starijih, iskusnijih likova koji na EP-ju Nincs megváltás istuku četiri pesme ljutine i žestine sa rifčinama i energijom koje me podsećaju na Ratos de Porao. A mislim, slušajte, super je, a plaća se koliko hoćete:
https://mufcross.bandcamp.com/album/nincs-megv-lt-s
Finski blek trešeri Terror Cross imaju novi album, Hell Is Our Force and Power i to je jedna meraklijska proslava energije metala i, jelte, dobrohotnog satanizma. Uprkos imidžu veselih pijandura, i srazmerno jeftinoj produkciji albuma (vidte vi taj omot u kome bend svira na bini a napadaju ga porno-demonke sa srednjevekovnim oružjem), Terror Cross ovde ne samo što sviraju MOMAČKI, sa idealnim omjerom discipline i satanskog entuzijazma, nego su i pesme lepe, sa pamtljivim rifovima i melodijama. Prelepo je i čoveka ispuni pozitivnim osećanjima za ceo dan:
https://terrorcross.bandcamp.com/album/hell-is-our-force-and-power
Vrlo heavy, vrlo agresivan metalizirani hardkor stiže nam iz Ujedinjenog kraljevstva na EP-ju Beneath sastava The Burial Code. Zvuk je ovde JAKO iskomprimovan u masteringu, tako da svaka nota zvuči kao macola posred temena, ali su, ruku na srce, pesme takve da je ovo adekvatno rešenje. Dakle, zajebani rifovi, vokal zverski, gruv agresivan. Meni se dopada a cena je koliko date:
https://theburialcode.bandcamp.com/album/beneath
Hot And Ugly iz mesta Lorens u Kanzasu kažu „our punk is more metal than your death“ što je interesantan, jelte, estetski predlog. Kad smo već kod estetike, i omot albuma This Isn’t Even My Final Form je kao nekakva halucinacija generativnog AI modela kome je prompt bio ono drugio što bend kaže na svojoj Bandcamp stranici: „Do Satan, Worship Drugs“. Album je sniman na parče od 2019. godine u prilično DIY uslovima i njegova, jelte, finalna forma je kombinacija hardkor treša, semplova i halucinantnih, depresivnih tekstova. Mene to DOSTA DOBRO radi, sa prijatnim zvukom i pesmama koje imaju ambicioznu chaotic hardcore energiju a da su opet dosta uredne i nisu SUVA agresija. Fino je ovo:
https://hotandugly.bandcamp.com/album/this-isnt-even-my-final-form
Done to Death su alternativni metal bend iz Belingema u Vašingtonu, ali, mislim, njihov album, Revisions of the Past je vidno (i eksplicitno) inspirisan pank rokom i hardkorom, onim sa političkim, besnim prelivom, pa onda i sve zvuči kao da slušate Propagandhi koji su otkrili sludge metal. I, mislim, kombinacija je dobra, bend je solidno maštovit u pisanju pesama, agresivan koliko treba a sa opet jednim civilizovanim, umivenim licem koje može da se okrene i prema „normijima“ i da oni ne pobegnu. Fino je a cena je koliko date!
https://donetodeath.bandcamp.com/album/revisions-of-the-past
Dopao mi se pre nekoliko meseci prvi EP mičigenskih Hoffa, a koji je ukazao da njihovo objašnjenje „Sometimes we make punk, sometimes metal, sometimes neither“ nije bez vraga. Novi EP, nazvan samo Hoffa nastavlja da istražuje granice rokenrol teritorije i pored tri autorske pesme, koje se kreću negde između pank roka, nojz roka i sanjivog post roka, te jedne obrade Black Flag (odličan White Minority kaver), tu je i dron komad koji EP otvara i traje skoro 14 minuta. Ovde ima za svakog ponešto, a za mene sve, dok je cena koliko ko da:
https://hoffaband.bandcamp.com/album/hoffa-ep
Ratlörd je supersimpatičan australijski nekropunk sastav sa prvim izdanjem koje se isto zove Ratlörd. Ovo je kaseta od pet pesama vrlo lepe kombinacije panka i (blek) metala, bez mnogo smaranja, bez filozofiranja i konceptualizacija. Ratlörd cepaju energično i znaju da će slušalac ceniti krv, znoj i suze. I u pravu su:
https://primitivemoth.bandcamp.com/album/ratl-rd
Performing „PINK“ in Its Entirety – Live at Shindaita Fever je živi album japanskih superšampiona Boris snimljen 2016. godine i upravo izašao u sklopu proslavljanja dvadesetogodišnjice izlaska albuma Pink i Dronevil. Lepo je što Boris rade te jubileje (Dronevil smo dobili u novom, luksuznom izdanju) i što dodaju i te neke neobjavljene snimke. Pogotovo jer je Pink, za razliku od Dronevil, album koji užasno profitira od žive izvedbe. Sećam se kako sam ga slušao u vreme izlaska i bio temeljito poravnat sa patosom kombinacijom garažnog panka i stonerske psihodelije, isporučenom NEODGOVORNO visokom brzinom i uz entuzijazam koji je Borisu doneo potpuno nove generacije publike. Pink je dosta učinio na vozdizanju ovog benda iz stoner rok geta i dosta tadašnje, jelte, kritike je ovaj album smatralo izdanjem godine, a ovo živo izvođenje iz 2016. godine je, naravno URNEBESNO i pokazuje Boris na vrhuncu moći, sa anarhičnom ali nezaustavljivom i smislenom energijom koja prosto šiklja iz zvučnika. Nepropustljivo:
https://boris.bandcamp.com/album/performing-pink-in-its-entirety-live-at-shindaita-fever-20160924
Britanci Fates Messenger u suštini sviraju metalcore, ali toliko su agresivni i toliko minimalno melodični da je ovo dobrim delom i death ili deaththrash metal. Minialbum Eternal War je bučna, brutalna ploča solidnog gruva, dosta dobrih rifova, vokala. Sve je solidno i mošerski i onako, pošteno agresivno:
https://fatesmessenger.bandcamp.com/album/eternal-war-2
The Grind Times su all-girl crustcore grupa iz Japana a njihov EP, Slapping on a Billionaire’s Wrists ima četiri pesme impresivne energije i pristojnih zanatskih kvaliteta. Ovo je crustcore sa grindcore začinima, gde su pesme energične, trešerske, brze, ali nisu baš mikro-trajanja već imaju malo aranžmanske širine. Zvuk je okej a pevačica je ODLIČNA i svako ko voli crust i grind ovde će se najlepše provesti:
https://thegrindtimes.bandcamp.com/album/slapping-on-a-billionaires-wrists
Confluence of Auditory Defilement je split album dva kopenhagenška benda i jedna od najagresivnijih ploča koje ćete čuti ove nedelje. Sadopimp sviraju ekstremno teški, tvrdi sludgecore sa superheavy zvukom i tri pesme brutalnog gaženja. Decorticate su, pak, powerviolence ekipa, ali za razliku od većine powerviolence kolega koje se snimaju u garaži mobilnim telefonom iz 2003. godine, njihov materijal ima isto tako težak, brutalan zvuk, a što, kombinovano sa brzom, preciznom svirkom deluje LETALNO:
https://decorticate-sadopimp.bandcamp.com/album/confluence-of-auditory-defilement
Retorsion su iz Budimpešte i kažu „We are RETORSION and we reek like the stench of burning death!!!“ Dakle u pitanju je klon američkih proto-grindera Repulsion? SASVIM TAČNO, Achievement Unlocked! Enivej, EP Rosszabb, mint a Halál je najava za debi album koji će imati dvadeset pesama, ali ovo ima četiri i DOBRO JE. Mislim, ako volite Repulsion, ovo je to, furiozni ubrzani metal koji se u realnom vremenu ukršta sa pankom i zajednićki morfuju u grindcore, sa odličnim rifovima, dobrim, prštavim zvukom, masakrirajućim solažama i tempom koji vas nosi poput kakvog cunamija adrenalina. Prelepo je i što se ovo plaća koliko hoćete PA BUDITE LJUDI:
https://retorsion.bandcamp.com/album/rosszabb-mint-a-hal-l
Belgijanci Barren i Austrijanci Distaste imaju split EP bez posebnog imena ali sa pet pesama krvničkog prebijanja. Barren su chainsaw grind, dakle, imaju zvuk švedskog death metala ali su im pesme kratke, brze i jako eksplozivne i sjajni su! Distaste onda slušaoca overe sa još dve pesme vrlo tehničkog, vrlo brzog i agresivnog grindcorea. Izvanrednost kao takva:
https://necrorecords1.bandcamp.com/album/barren-distaste-split
https://barrenchainsawgrind.bandcamp.com/album/split-w-distaste
Nijemci Feind svoju muziku i dalje drže negde između death metala i grajndkora, sa kratkim, eksplozivnim pesmama, ali sa dosta tehničke ekspertize i ambicioznog aranžiranja koje muzici daje i prilično avangardni preliv. No, sve se dešava u vrlo visokoj brzini, sa rafalnim bubnjevima, disonantnim, oštrim gitarama, dementim vokalima. EP 9mm Neuroleptika ima čak deset pesama i pravi je adrenalinski šok:
https://feind.bandcamp.com/album/9mm-neuroleptika
Atavistic Decay iz Indijanapolisa objavlil su svoj prvi EP, Immakulate Invokations, a nakon demo snimka od pre par godina i ovo je IZVRSNO. Dve pesme koje se ovde čuju nude duboki zaron u psihodelični, mračni death-doom metal, sa sporim, mučnim tempom i hipnagogičkim gitarskim napevima koji savršeno podcrtavaju „bolest“ u korenu ovog zvuka. Druga pesma, štaviše skoro sasvim napušta metal komponentu i pretvara se u neku vrstu saundtraka za narkotički out-of-body košmar. Ako do sada niste bili satanista ili satanistkinja, postoji realan rizik da vas ovaj EP konvertuje. Izlazi i vinil u Oktobru:
https://atavisticdecay.bandcamp.com/album/immakulate-invokations
https://night-terrors-records.bandcamp.com/album/atavistic-decay-immakulate-invokations
Dismembered je „Violent Belgian mosh-metal“, kažu iz Dismembered. Fajn, sasvim sam raspoložen za malo nasilnog mošinga. Demo 2025 se pokazuje kao vrlo pristojan, vrlo studijski kompetentan rad negde na prirodnoj razmeđi između slamming death metala i beatdown hardcorea, ali sa odličnim zvukom, vrlo organskim gruvom, kvalitetnim rifovima i dobrim vokalom. Sve radi kako treba a plaća se po želji:
https://dismembered8551.bandcamp.com/album/demo-2025
Australijanci Ashen sa svojim drugim albumom, Leave the Flesh Behind, ne prave neke drastične iskorake od svog prvenca od pre dve godine – koji se meni tada veoma mnogo dopao – ali i ne moraju. Njihov zvuk je i dalje prilično zdrav, težak, energičan a elegantan, pesme imaju atmosferu, ali imaju i rif i sve što treba. Ashen, prosto, znaju da se nameste na poziciju u kojoj old school osnova zvuči pravoverno i moćno a onda blaga avangardna nadgradnja svemu daje osobenost i karakter. Lepo:
https://ashendeath.bandcamp.com/album/leave-the-flesh-behind
Finski Grave Hex imaju nestvarno težak zvuk na svom debi albumu, Vermian Death. Ovo je skandinavski death metal koji zvuči kao da su vam na glavu navalili čitavu kompoziciju vagona napunjenih nakovnjima i onda šmekerski rifovi i dobar gruv skoro da dođu kao bonus. Bend je osnovan prošle godine, debi album je kraći od pola sata i sve je groteskni, mučni old school death metal kao iz bakine kuhinje:
https://gravehex.bandcamp.com/album/vermian-death
https://night-terrors-records.bandcamp.com/album/grave-hex-vermian-death
Iz finske su i znatno manje poznati Routahauta, a kojima je EP Suu täynnä routaa prvo izdanje. No, ovaj prilično mistični kombo (ne znamo ko je u bendu, svi tekstovi su na Finskom itd.) ima zanat. EP ima šest pesama vrlo tvrdog, teškog zvuka, odsviranih ubedljivo i sa apetitom. Nije to MNOGO više od, jelte, pokazne vežbe kako skandinavski chainsaw death metal zvuči, ali je DOBRO:
https://routahauta.bandcamp.com/album/suu-t-ynn-routaa-2
Innumerable Forms su me pak zakucali u patos. U pozitivnom smislu. Ekipa iz Bostona na svom trećem albumu, Pain Effulgence svira mračan, kavernozan death metal koji bi, kako to obično kažem, svirali pećinski ljudi da su imali gitare i pojačala. Ovo je teško, mesnato, sa bolesnim, psihodeličnim gruvom i doom metal neužurbanošću i mada je zvuk snažan, on ima dinamiku i služi kao moćan protivotrov za plastičnost kojom nas truje dobar deo moderne death metal produkcije. Izvrsna ploča:
https://innumerableforms.bandcamp.com/album/pain-effulgence
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Drone metala i uopšte drone muzike imamo koliko hoćemo, ali kao svugde, malo toga valja. Naravno, kad je u pitanju muzika koje ni ne zahteva nekakvo veliko poznavanje teorije, procenat smeća u ukupnoj produkciji se uvećava. Zato skrećem pažnju na Droni Eye Omi, duo iz Albukerkija gde je jedan gitarista inače proizvođač gypsy jazz i flamenco muzike, a drugi je osnivač i šef izdavača Desert Records koji u svom katalogu ima bendove poput Fuzz Evil ili Red Mesa. Pomenuti šef firme, Brad Frye i svira u Red Mesa, a on i Ronaldo Baca su na Live at Guild Cinema zabeležili prvi koncertni nastup svog do sada studijskog projekta, Droni Eye Omi. I lepo je. Ovo nije puko obožavanje Sunn0))) već dinamičan i prijatan drone metal, sa tri dugačke kompozicije koje ne hvataju isključivo na težinu i muku već imaju prostora za dinamiku i nekakav „pravi“ free improv (sa, naravno, drone pristupom) u trećoj kompoziciji, gde bendu gostuju bubnjar, još jedan gitarista i violinista. Frye svira bariton gitaru tokom celog koncerta i sve je sjajno:
https://dronieyeomi.bandcamp.com/album/live-at-guild-cinema
Hundreds of AU iz Nju Džersija su posthardkor ekipa sa izraženom emo dimenzijom i sad, takva muzika meni može da bude megaodbojna ili prilično dobra. Album Life In Parallel je daleko bliži priličnoj dobroti, sa inventivnim pesmama, odličnom svirkom i jako solidnim zvukom. Miks je prostoran i slojevit iako je zvuk žestok i težak, a bend piše stvarno dobre pesme. Sjajno je:
https://hundredsofau.bandcamp.com/album/life-in-parallel
Na njih se onda nekako prirodno nadovezuje novi Malevich, jedan od najboljih albuma ove nedelje. Ekipa iz Atlante je do svog trećeg albuma, Under a Gilded Sun stigla u post-everything fazu pa su tu ostaci grindcore i emo početaka, elementi post blek metala, shoegaze rocka, ali i sludge metala pa i death metala. Gadna papazjanija, istina je, ali Malevich zvuče iskreno, strastveno i neposredno čak i dok sviraju muziku čiji bi krindž faktor bio opasno preblizu čiste desetke u rukama nekog manje, jelte, pedigriranog kolektiva. Zvuk na albumu je pritom dosta ŽIV i mada je glasan, miks je zdrav, instrumenti nisu ispasirani u jednu ravan i sva ta nepatvorena emocija koju bend ima se ovde lepo čuje. Meni je ovo vrlo, vrlo dobro:
https://malevichatlanta.bandcamp.com/album/under-a-gilded-sun
The Road Warrior iz Ohaja sebe nazivaju “klasičnim rok bendom“ i naglašavaju da ime nisu uzeli po filmu ili rvaču. Dobro je da smo to raščistili, jelte. Enivej, EP Ignition Sequence, snimljen uživo, mada ne znam da li i pred publikom, nudi pet pesama nečeg što bismo u sedamdesetima i ranim osamdesetima zvali hevi metalom bez ikakve rezerve. Ovo jeste rokerski, dakle, nema nekakvih neoklasičarskih stilizacija, u muzici se čuju bluz osnov i gruverska filozofija, ali rifovi, ritmovi i sam zvuk su čist rani metal. Jedna pesma omažira Maidenov Running Free, na kraju krajeva. U svakom slučaju, ovo je VRLO LEPO:
https://theroadwarrior.bandcamp.com/album/ignition-sequence-ep
Čileanski YLIÖN ima vrlo sladak, vrlo sirov EP, Nuevos Tiempos koji, uprkos imenu, zvuči vrlo starinski. Ovo je garažni heavy metal koji kao da je snimljen pre 40 godina u šupi, sa mnogo entuzijazma, nemirnih solaža, evokativnih rifova, puno falseta na vokalima. Jeste lo-fi, ali je sjajno, onako iskreno i ljudski. A i plaća se koliko hoćete:
https://ylion.bandcamp.com/album/nuevos-tiempos
Nemački speed-power metalci Iron Savior već u više navrata su izdavali albume sa novim verzijama svojih starih pesama pa tako ove nedelje imamo Reforged – Machine World. Izbor je ovde na kompozicijama sa albuma kao što su Dark Assault iz 2001. godine ili Battering Ram iz 2004. i naučnofantastični ali oštri heavy metal format koji bend baštini je ovde u sasvim zdravoj formi. Pesama je šesnaest u nešto više od osamdeset minuta muzike pa navalite:
Iz Nemačke su i Mob Rules, bend koji mi nikada nije nešto specijalno značio ali ljudi sviraju duže od trideset godina i to treba ceniti. Novi album, Rise of the Ruler nudi korektan melodični power metal u korektnoj produkciji i mada mi ništa ovde sad nije nešto WOW, sve je sasvim ljudski i pristojno sa dobrim tempom, poletnim melodijama, dostojanstvenim aranžmanima.
Imamo još nemačkog power metala, ali Reinforcer snimaju za italijanski Scarlet Records pa su u startu malo udaljeniji od mojih preferenci. No, drugi album, Ice and Death im ima korektan himnični, saksonski prizvuk, bliži severnjačkom formatu nego mediteranskoj verziji power metala koja je neki standard za Scarlet. Mastering je MNOGO glasan, melodije su cheesy, ali Reinforcer imaju šmeka i ovo je meni sasvim slušljivo:
https://reinforcer.bandcamp.com/album/ice-and-death
Burning Sun su bend eksplicitno inspirisan radom Iron Savior, Helloween itd. Ovaj je projekat zvanično iz Mađarske ali pored jednog Mađara, tu su i jedan Čileanac i jedan Italijan (koji doduše nije svirao na aktuelnom albumu), pa je ovo simpatična transatlantska power metal ekipa sa kućnom ali dobrom kućnom produkcijom i pesmama koje neće sa trona skinuti Blind Guardian ili Helloween ali koje su, pa, simpatične. Album Retribution bi bilo sevap snimiti u nekom pravom studiju, sa pravim, elte, pojačalima itd. ali i ova verzija napravljena „u kompjuteru“ uopšte nije loša i bend predstavlja kao ekipu vrsnih muzičara koji ovaj stil razumeju i solidno pišu i izvode:
https://burningsun.bandcamp.com/album/retribution
Brazilski progresivci Jack The Joker nisu nešto MNOGO po mom ukusu ali već to da za njih progresivni metal ne znači samo djent sa melodičnim refrenima je dovoljno da ih preporučim. Treći album, The Devil to Pay in the Backlands im izlazi devet godina nakon drugog ali ih sada izdaje ugledni Frontiers i ovde ima puno komplikovane metrike, složenih ali pevljivih kompozicija, džezrokerskog ekscesa izmešanog sa strastvenim metalom. Pa okej je to. Još samo da miks ne forsira toliko bubnjara Vicentea Ferreiru, al kapiram da je on šef…
Solunski Blizzard su osnovani 1992. godine ali su tek sada snimili prvi album, Forgotten Gods i onda je malo i šteta da ovo nije samo mrvu bolje producirano. Muzika je prijatan heavy metal u stilu, jelte, klasika poput Iron Maiden ili Saxon ili desetina drugih NWOBHM bendova, pesme imaju solidnu energiju, pristojne rifove, dobre solaže a bend svira prilično raspoloženo (slušajte bas). No, užasno nedinamičan zvuk bubnja i previsoko miksovan vokal dosta kvare povoljan utisak i, eto, ovo bi, da se remiksuje, ali temeljito, bilo jako solidno. Ovako je slušljivo:
https://blizzard2.bandcamp.com/album/forgotten-gods
Šveđani Viral sviraju baš klasičan NWOBHM i spadaju u trenutno aktuelni talas švedske, jelte, renesanse ovog zvuka. The Merchant im je drugi album i ovo je sofisticiran, ukusno napisan i aranžiran heavy metal koji voli dobar rif i energičan ritam, ali voli i pažljivo iskomponovan gitarski solo, pa i povremene gudačke aranžmane. Bend ima solidan zvuk, smešten je taman gde treba između rokerske sirovosti i neoklasičarske ambicioznosti i prijaće vam ako volite ovakvu muziku:
https://viralofficial.bandcamp.com/album/the-merchant
A iz Australije bi bili Dragonsclaw, još jedan moderni bend koji svira klasičan NWOBHM. Ova ekipa je sa radom započela pre petnaest godina i Moving Target joj je treći album, sa prilično slatkim, vrlo ’80s omotom i muzikom koja je sasvim na liniji onog što želimo i očekujemo. U Dragonsclaw sviraju prilično iskusni muzičari, sa bivšim i sadašnjim članovima Night Legion, Paindivision ili Thundasteel mada je najpoznatiji svakako pevač Giles Lavery, pedigrirani profesionalac danas u Alcatrazz i Warlord, nekada i u White Wizard. Naravno da onda ovaj album nudi vrlo pitak, patiniran metal sa lepim odnosom epike i kvalitetne, mišićave svirke. Nema tu nekih suviše originalnih ideja i ambicija da se izađe izvan jasnih granica žanra, ali kvalitet je neosporan a album vrlo prijatan:
https://dragonsclawofficial.bandcamp.com/album/moving-target
Ko voli baš cheesy hard rock/ AOR po šnitu osamdesetih godina, sav u neonskim sintisajzerima, himničnim refrenima i velikoj, bučnoj produkciji, tu su mu Crowne. Šveđani na svom trećem albumu, Wonderland, zvuče vrlo zdravo, skidajući šmek koji su polovinom osamdesetih imali Blackfoot, Whitesnake ili, evo, Europe, ali pišući vrlo solidne pesme i generalno nudeći dobar, cheesy ali znojav provod za sve hair metal entuzijaste među nama. Naravno, ovo izdaje Frontiers pošto ti ljudi praktično drže tri četvrtine ovog tržišta na celoj planeti:
Imamo još Šveđana, a bend Skull Revenge je izdao svoj debi album, State of Oblivion. Ovo je heavy metal, ali moderniji sa dosta nedinamičnim zvukom i dosta gruva. Nije to po mom ukusu, ne volim kad su gitare ovao zaravnjene, bubanj ovako jednoličan, ali bend ima solidne rifove, dobro pevanje, i može uz ovo čovek lepo da se provede:
Frontiers ove nedelje imaju GOMILU izdanja, nisam čak ni sva pokrio, ali evo da skrenem pažnju na album španskog hard rok benda Strangers, naslovljen Boundless. Ovo je pitak, ne sad nešto ORIGINALAN ili imaginativan teži rok, ali zvuk je pristojan a pevačica ima prijatan glas i sve te fore koje su osamdesetih izmišljali rahmetli John Sykes i Gary Moore se ovde korektno primenjuju. Pitko, možda MALO izlizano, ali generalno ugodno:
ALBUM NEDELJE
A albuma nedelje DVA. A drugi od ta dva je zapravo TRI albuma. Kako? Zašto? Evo! Napalm Records i ja retko nalazimo zajednički jezik, ali Burning Witches su ipak svetska nematerijalna baština. U Švajcarskoj bazirana all-girl power metal atrakcija za svoj peti album, Inquisition u postavi ima i Courtney Cox, vladarku masnih heavy metal solaža koju smo obožavali još dok je svirala u The Iron Maidens tako da je zvuk na albumu žešći i napaljeniji nego ikada a devojke ne samo da su izbrusile tehniku do dijamantskog sjaja nego i pišu pesme od kojih krv brže struji a vazdušna gitara se sama svira. Volim što Burning Witches power metal i dalje shvataju kao žestoku, znojavu cepačinu u kojoj se NWOBHM osnova sudara sa stvarima koje su radili Dio i Judas Priest iz osamdesetih i na to se dodaje ukusna, ne prevelika količina epske neoklasike. Album ima dvanaest pesama i gomilu mnogo dobrih momenata sa sjajnim pevanjem Laure Guldemond pa pričamo o ploči uz koju se čovek kredibilno sprema za rat ili najbolji provod u životu:
https://burningwitches.bandcamp.com/album/inquisition
E, sad. Da li iko može više da pohvata šta zaboga rade velški Dope Smoker? Evo, MENI nije jasno a slušam im sve albume, čitam šta pišu po mejlovima… O prethodnom albumu koji je izašao pre nekoliko meseci nisam ni pisao jer je on izlazio u nekakvim etapama, u različitim verzijama… I novi album, LXST CΛSSXTTX ima tri verzije, običnu, instrumentalnu i purpurnu ali su makar sve izašle iste nedelje i čovek to sve može nekako da obuhvati intelektom nakon što se probudi iz kome u koju ga je ova muzika bacila. Jer, jelte, Dope Smoker je ona letalna forma satanskog stoner roka koja vas uhapsi gruvom, otruje fazom i hipnotiše psihodelijom. I sa LXST CΛSSXTTX dobijamo posebno snažan dokaz da Gareth ‘Lightnin’ Hopkins ovo sranje kapira bolje nego 99% kolega, nudeći gruv koji je prljav, jeftin, kao da ste ga izvukli iza kontejnera u nekoj slepoj uličici – i otimali se sa pacovima oko njega – ali koji RADI. Štaviše, ovde pored gitare, bubnja i basa u postavi imamo i didžeja (Hostile, dum’n’bass didžej iz Londona) koji skrečuje i producirao je ceo album i Dope Smoker svoju disertaciju o prirodnom savezništvu drogeraškog stoner roka i drogeraškog lo-fi beats hip-hopa izlaže sa izuzetnom uverljivošću. Možda mislite da su skreč i repovanje nekompatibilni sa sabatovskim teškim rokom, ali LXST CΛSSXTTX ovu predrasudu razara sa posebnim guštom i otvara oči. Ovo je toliko psihodelično, toliko DOBRO jebanje u mozak da bi Dope Smoker trebalo da dobiju Nobelovu nagradu za mir. I za hemiju. E, sad, tri su ovo albuma u jednom i vi se sad pitate koliko će vam para trebati za sve to. Dobra vest je da Hopkins i ekipa svaku od verzija albuma nude po ceni koju sami odredite jer, mislim, takva je to muzika. Kao i da je razlika između verzija više filozofska nego zvučna. „Normalan“ album je ona „prava“ verzija, Purple je svedenija varijanta, sa manje elektronskih intervencija, repovanja itd. dok instrumentalna verzija svodi muziku na praktično suvi power-trio format i izbacuje sve semplove, skrečeve itd. Da se ne zabunite: trebaju vam SVE TRI, ovo je MONUMENTALNO:
https://dopesmoker.bandcamp.com/album/lxst-c-ssxttx
https://dopesmoker.bandcamp.com/album/lxst-c-ssxttx-purple-version
https://dopesmoker.bandcamp.com/album/lxst-c-ssxttx-instrumentals
