Toxic (u originalu Akipleša) je jedan od onih filmova kome je lako naći neprebrojne mane, možda ga čak i, ako je čovek sitna duša (a ja sam sitna duša INKARNEJT) kritikovati za pretencioznost, svakako mu zameriti nedovoljnu dorečenost, ali koji uprkos svemu tome ostavlja vrlo jak utisak i danima nakon što ste ga gledali vam se u glavu vraćaju slike koje ste videli a u svest pomisao da sudbine koje ste ispratili nisu neko ozbiljno umetničko preterivanje već bukvalno prepričan horor koji se dešava na mnogo mesta u svetu baš sada, u trenutku dok ovo kucam i u trenutku dok ovo čitate. Kao takav, Toxic je film koji treba da se vidi, da se pominje, da se preporučuje, da se malo i agresivno nameće drugima jer iako govori o malim ljudima – štaviše malim ŽENAMA – i bavi se u teoriji marginalnom temom, zapravo jako mnogo toga radi da osvetli i klasne i ekonomske i socijalne i političke protivrečnosti modernog društva, onako kako se one reflektuju na žene i to na žene zatečene u najosetljivijim godinama razvoja ličnosti. Kao neko ko u bliskoj porodici ima devojčice upravo uzrasta kojeg su i protagonistkinje filma, mnogo toga u njemu je sa mnom posebno jako rezoniralo.

Toxic je prvi celovečernji film litvanske režiserke po imenu Saulė Bliuvaitė, tridesetogodišnje diplomke Litvanske akademije za muziku i film, pušten na festivale prošle godine – osvojio je Zlatnog leoparda na festivalu u Lokarnu u Švajcarskoj, pobeđujući i reputabilne, iskusne režisere kao što su Španjolka Mar Coll, Britanac Ben Rivers i korejski veteran Hong Sang-soo – u litvanske bioskope je ušao Marta ove, a od pre nekoliko nedelja dostupan je za striming na nekim od nama prijateljskih servisa. Ja sam ga gledao na MUBI-ju.

Iako joj je ovo debitantsko ostvarenje, Saulė Bliuvaitė je već okusila delić slave – i kontroverze – koja ide uz bavljenje teškim temama i njihovo iznošenje pred međunarodnu javnost kada je 2019. godine bila koautorka scenarija (i montažerka) na filmu Isaac, prvom filmu Jurgisa Matulevičiusa i prvom litvanskom dugometražnom filmu uopšte koji se tematski bavi progonom Jevreja u Litvaniji tokom Drugog svetskog rata i učešćem lokalnog, većinskog stanovništva u tim, dakle, „aktivnostima holokausta“.

Isaac je podigao dosta – pozitivne – prašine a Saulė Bliuvaitė je tokom studija a onda i posle diplomiranja radila kratke filmove koji su kulminirali četvrtim radom, Limousine, iz 2021. godine za koji je dobila nagrade na festivalima u Poljskoj i Nemačkoj. Toxic onda dolazi kao logičan sledeći korak i neka vrsta očekivanog „breakthrough“ filma, a koji je, kako te stvari i treba da budu, istovremeno sirov u svom iskazu i sofisticiran u estetici, ali pre svega proživljen, zasnovan na ličnom, sopstvenom iskustvu autorke koja je napisala scenario i režirala.

Naime, iako nikada nije radila kao fotomodel, Saulė Bliuvaitė je, po sopstvenom priznanju, bila veoma mršava kao klinka pa su joj svi govorili da treba da ide na kastinge i da će možda imati sreće da je angažuju da se fotografiše za nekakve modne kampanje. Kaže da je sa drugaricama išla na kastinge organizovane u tržnim centrima u Viljnusu, tamo su satima čekale u redovima da ih slikaju i onda bi obično dobijala odgovor nekoliko nedelja kasnije da bi morala još da smrša.

Toxic je, dakle, film o mračnoj strani modne industrije, ali posmatrane, kako autorka naglašava, od spolja. Ili, ako više volite, sa dna društvene lestvice. Odbacujući olake ocene da je Toxic samo „poverty porn“, a koje su mu negde prilepljivane, autorka svakako može da se pozove na to da ona sama dolazi iz srednje klase i da njen film ne prikazuje puku „sirotinju“ već da se bavi kompleksnijim problemom nego što je samo klasna promocija, radeći na intersekciji klase i roda, ali i na interfejsu između „prvog“ sveta i država koje, iako im se tvrdi da imaju ravnopravno mesto za stolom, kao da sve vreme osećaju nelagodu jer znaju da su u najboljem slučaju tampon zona koja će biti prva žrtvovana ako stvari krenu da se ruše.

Litvanija je, da se razumemo, jedna od uspešnijih postsovjetskih država, pripadnica baltičke grupe zemalja, sa dugom istorijom nezavisnosti od ruskog uticaja i srazmerno kratkim, pedesetogodišnjim pripadanjem Sovjetskom savezu. Članica Evopske unije i NATO pakta od 2004. godine, Litvanija se smatra državom razvijene ekonomije, dobrih ličnih prihoda, sa visokim ocenama koje se tiču Indeksa ljudskog razvoja, slobode govora, digitalne infrastrukture.

Ali kada gledate Toxic, Litvanija je kao da gledate predgrađe Bora ili Kladova, Zenice ili Prizrena krajolik obeležen gotovo uniformno sivim nebom, starim automobilima ostavljenim da zarđaju u neodržavanim, u divlje žbunje zaraslim dvorištima odavno napuštenih fabrika, matorim muškarcima koji nose majice na tregere i loču u lokalnom bircuzu, dimnjacima industrijskih postrojenja i gustom mrežom visokonaponskih vodova koji prelaze preko svačijih glava. Toxic je film o ljudima – ženama – samo u svom osnovnom obliku, ali fotografski je on u velikoj meri i film o državi i društvu koji su uprkos svim tim lepim indikatorima nabrojanim u prethodnom pasusu, svesni da su izgubili. Budućnost, nadu, razlog za postojanje, dopišite sami, ali kada u jednom od retkih napada empatije stariji muškarac kaže mladoj devojci da uzme pare koje joj daje i da kako zna i ume pobegne iz ove rupe, on ne misli samo na gradić u kome se film dešava, jedno provincijsko mestašce u kome se nikada ništa ne događa a kada se i događa to nije ništa lepo.

Toxic je ispunjen autobiografskim detaljima i to mu daje dobrodošlu autentičnost, pogotovo imajući u vidu da u njegovom izrazu ima dosta artificijelnosti i distancirane poze koja je tu udenuta s jasnom namerom da se kreira osećaj teskobe i produženog beznađa u kome protagonistkinje žive. Na primer, scena blizu početka filma u kojoj se dve trinaestogodišnje devojčice tuku na ulici jer je jedna od njih ukrala pantalone iz kasete drugoj je bazirana na doživljaju iz života autorke, osim što je u njenom slučaju neugodnost krađe na kraju razrešila njena baka. U filmu, pak, podržavajuće bake ne mogu ništa da reše, i deca se osećaju prepuštena sama sebi, onako kako se deca, pogotovo sa nežnih trinaest godina, skoro uvek i osećaju, ali Toxic prikazuje da ovo, nažalost, nije više samo subjektivni osećaj.

Istočnoevropska meditacija o gubitku nevinosti i refleksijama na svršetak perioda nekakve stabilnosti i bezbednosti koje su bile podrazumevane unutar socijalističkih društava pre pada gvozdene zavese početkom devedesetih godina prošlog veka je praktično umetnički žanr za sebe i Toxic u njega ugrađuje svoju diskusiju spretno se baveći jednom na poseban način ranjivom grupom: mladim tinejdžerkama iz država na obodima, jelte, „zapada“ koje na telefonima, kompjuterskim monitorima i možda i na televiziji (ako su old school) gledaju manekenke i foto modele a onda same dobiju ponudu da probaju da se bave ovim poslom.

To da neće sve one postati nova Linda Evangelista ili Naomi Campbell je, naravno, podrazumevana istina, ali Toxic nije film koji se bavi first world problemima tinejdžerki koje bi da dobro zarađuju, lepo se oblače, putuju na najpoželjnije svetske lokacije i žive život izobilja a ne pada im na pamet da uče ili nešto rade već se nadaju da će ono što im je majka priroda udelila kroz genetiku biti dovoljno. Pa ako usput moraju da odrade i neki transakcioni fellatio, to je valjda puki cost of doing business.

Toxic, naprotiv, nastupa iz dve važne pozicije. Prva je odsustvo cinizma. Protagonistkinje ovog filma imaju po trinaest godina. Film u punoj meri podrazumeva i prikazuje da, koliko god da su one samostalne u razmišljanju i zrele u ponašanju – a deca su danas naravno mnogo zrelija i informisanija nego kad smo MI imali po trinaest godina – one imaju TRINAEST godina i naravno da ne mogu da budu osuđivane kada ih odrasle osobe – u ovom slučaju žena koja vodi lokalnu „školu za fotomodele“, te nekakav fotograf koji priča Engleski pa mu to daje auru međunarodnog glamura – obrlate pričama o tome da one imaju dosta talenta i dobru priliku da „rade“.

Druga je to da su odrasli ti koje treba da krivimo kad deca počnu da se ponašaju „problematično“, odnosno da je odsustvo interesovanja, razumevanja, empatije ne samo splet nesrećnih okolnosti već problem upravo one generacije koja pada na najtežem ispitu: davanja narednoj generaciji fer šanse.

Ali Toxic onda i postavlja svoje teze bez mnogo govorancije i sa nekoliko efektnih scena tako da bude sasvim jasno: zbunjeni, neempatični odrasli, koji više vremena troše sebično zadovoljavajući svoje potrebe i samosažaljevajući se kada ne mogu da ih zadovolje produkt su ne, eto, zle sreće, nego društvenog razvoja što je došao posle oslobođenja i iz koga su ideje solidarnosti, uzajamnog podržavanja i odgovornosti pojedinca za prosperitet kolektiva izagnane na ime toga da su bile pretvorene u prazne fraze tokom socijalističke ere. Zamenjene idejom da je za društvo zdravo kada postoji stalno nadmetanje, te da su individualna sreća i zadovoljenje individualne želje ideal kome se teži, a da je uspešno društvo zapravo skup anegdota o uspesima njegovih članova pre nego mesto na kome se radi na tome da se svima pruži prilika, ovo su koordinate u kojima se razvija moderno, postkomunističko društvo u Litvaniji, ako je verovati filmu Toxic.

Ovo nije nekakav žal za sovjetskom „disciplinom“ i „slavom“, da ne bude nikakve zabune, samo opservacija da je iz društva izvučena kičma solidarnosti u nekom trenutku i da je zamenjena idejom kompeticije koja, kako film pokazuje, u proseku ispada sve samo ne zdrava.

Marija i Kristina su klinke koje se u filmu prvo potuku – Marija je nova u gradu jer ju je keva ostavila kod babe dok ona kod kuće reši problem sa, jelte, dečkom a Kristina je preduzimljiva klinka iz porodice koja se raspada i koja će učiniti sve da ode pre nego što se ona raspadne do kraja – ali onda, jer trinaestogodišnjakinje nisu BAŠ TOLIKA zlopamtila, postanu ortakinje, pa onda saveznice, a onda i najbolje drugarice koje jedna drugu strahovito vole. Naravno da ni jedna od njih tu ljubav neće izraziti rečima – mlade tinejdžerke koje se pripremaju da budu manekenke što će šetati svetskim modnim pistama grade svoje fasade i maske IZ SVE SNAGE pripremajući se na život ispunjen glumom bez obzira da li su ispred kamere ili ne – ali kad imate nekog ko će vam u veceu asistirati dok šoljom mleka pokušavate da namamite pantljičaru da pomoli glavu iz vaše guze, pa da je taj neko ona ščepa za glavu i izvuče napolje, znate da ste sklopili JAKO prijateljstvo.

Toxic je rađen kao serija polaroida, bez mnogo dramaturgije rađena priča o tome kako klinke iz malog grada u litvanskoj provinciji u kome je, koliko može da se vidi, sve stalo, idu u manekensku školu, slušaju kako njihove vršnjakinje mlate pare po Japanu i nadaju se da će neki agent da ih zapazi na nekom od kastinga što im se stalno najavljuju. Pritisak je ovde REAL, i klinke primenjuju sve trikove sa interneta koje im brat gugl servira, od šminkanja i nošenja odeće koju bi konzervativniji među nama nazvali „kurvinjskom“, preko guranja prsta niz grlo da ispovraćate sav ručak što vam je ćaletova švalerka (koja, uostalom, kuva dosta loše) malopre servirala u činu nekarakteristične dobrote, do naručivanja jaja pantljičare sa dark veba, kako biste u sebe ugradili pljosnatog asistenta što treba da neželjene kalorije uskladišti u svom a ne u vašem telu. Ubrizgavanje rastvora mokraće žena u drugom stanju – PUNA JE HORMONA KOJI UBRZAVAJU METABOLIZAM PA BRŽE GORE KALORIJE – se pominje ali, da se razumemo, ova deca žive u vukojebini i do toga ipak ne mogu da dođu.

No, poenta je tu. Krojački santimetar je brutalna porota koja merenjem obima struka, kukova i butina određuje sudbine devojčica koje su, da podsetimo, još u osnovnoj školi, a fotograf i vlasnica manekenske škole tu decu tretiraju kao, jelte, odrasle osobe u pogledu „posla“ i poštovanja klauzula ugovora.

Do kraja filma postaje i dosta jasno da pomenuta škola ima i sopstvenu, ne baš časnu šemu da zarađuje na sirotinji koja se ponadala da je budućnost glamura i uletanja u keš realna za njeno čedo, opterećujući porodice čak i „uspešnih“ polaznica nevidljivim troškovima i insistirajući da kršenje klauzule o „negojenju“ mora da povlači za sobom sankcije. Surovost modnog biznisa je, naravno, jedno, ali aplikacija te surovosti na trinaestogodišnje devojčice iz provincije i njihove familije koje ionako jedva sastavljaju kraj s krajem je… neljudska surovost.

Ono gde Toxic nije dorečen je upravo u toj minimalnoj dramaturgiji, u toj seriji polaroida kojim priča svoju priču. Sa jedne strane, ovo je efektno jer film može da gledaoca provede kroz niz epizoda koje svaka za sebe imaju nekakvu težinu a da ne mora da stalno objašnjava kako protagonistkinje dolaze od jedne do druge epizode. Pa tako momenti seksualnog uznemiravanja (i nasilja, makar u elipsi) ili seksualne eksploatacije maloletnih devojaka prolaze efektno, upravo izbegavajući poverty porn prenaglašavanje, ostavljajući prećutno podsećanje da ova deca kroz te epizode prođu na snagu i odlučnost i sutra su normalna, ali da se traumatični dug na računu mentalnog zdravlja gomila.

Sa druge strane, film naprosto nema narativni luk koji bi imao tezu, dokaz i zaključak i kao i mnogi slični savremeni neorealistički radovi kao da se zaustavlja na prvom koraku, izlažući fenomen ali bez ambicije da o njemu diskutuje. Možda sam samo ja star i konzervativan pa čim film nema jasno izloženu dramu i likove koji se tokom nje menjaju, to meni nije dovoljno, no Toxic definitivno ostaje korak prekratak u tome da, posle svega ovoga što nam je izložio, ponudi nekakav dijalektički zaključak. Ne nužno ni rešenje, samo nekakvo izmeštanje iz pozicije zatečenog stanja. Ovako kako jeste, Toxic, kao i mnogi drugi slični filmovi što se snimaju po Evropama, Južnim Amerikama itd. ima tu primetnu distinkciju da biste njegove scene mogli da poređate i drugim redosledom, mnoge od njih i da izbacite i da se u njemu ništa značajno ne promeni. Mnoge scene, rekao bih, prenose samo „mood“ a ne nekavu esencijalnu informaciju i to je u filmu koji na kraju sedne i dramski poentira prihvatljvije, ali u filmu koji namerno izbegava da ima klimaks je malo teže da se te stvari praštaju.

No, makar ovde pričamo o vizuelno vrlo solidnom programu. Autorka sa svojim glumicama ne radi ne znam kako mnogo na ekspresiji, ali to je „feature, not a bug“ i to da Vesta Matulyte kao Marija, Ieva Rupeikaite kao Kristina, Aleksandra Krivulina kao Mažvile i njihove druge koleginice većinu vremena provode sa bezizražajnim pogledima u daljinu je pametna karakteristika filma koji govori o industrijskoj objektifikaciji ženskog tela, lica i ženstvenosti same. To da ova deca treniraju bezizražajnost, starmalu hladnokrvnost i distanciranost, da kada im fotografi kažu da se nasmeše, one jedva vidno mrdnu krajeve usana je mnogo snažniji iskaz vezan za eksploataciju dece u modnoj industriji nego da ste ih sad kao nešto terali da „glume“ kako im je teško i da izgovaraju dijaloge kojim će sebe objašnjavati kao žrtve. Ovo podržavamo iz sve snage i zapravo autorka izuzetno spretno radi sa prepoznatljivim vizuelnim kodovima „industrije lepote“ ali tako da ih primenjuje na decu od po trinaest godina u krš-školi u nekakvoj litvanskoj zabiti. Devojčice ovde sede u crnom donjem vešu, našminkane i umotane u najlone i čekaju da ih prozovu. Devojčice izvode jednostavne koreografije na komandu, pokazujući spektar glumljenih emocija. Devojčice puze prema kameri, u spavaćici i štiklama.

Efektnost vizuelnog programa ovog filma (vrlo iskusni Vytautas Katkus kao direktor fotografije) kada je u pitanju ta objektifikacija žene – a gde je „male gaze“ samo deo problema, ne i čitav problem – je efektno spojena sa jednakom, možda i impresivnije raskošnom vizuelnom kompetencijom kada je u pitanju prikazivanje konteksta. Toxic nije film puno reči i moćnih proklamacija i njegova se teza izlaže najviše vizuelno, čak manje u scenama „akcije“, koje su odlično snimljene – videti recimo košarkaško zezanje na kraju filma – a najviše u promišljenim kadriranjima, zrelim kompozicijama koje hvataju i istorijsku i ekonomsku i mentalitetsku i socijalnu dimenziju života u neimenovanom gradiću. Kolorit je takođe pažljivo filtriran da samo podvuče detalje koji gledaocu treba da daju podsvesne informacije pa čak i ako ne znate ko je Marilyn Manson niti razumete šta piše na leđima majice sa njegovim likom, intuitivno vam je jasno zašto Marija, koja nosi tu majicu dok njene „koleginice“ nose crni veš, očigledno nije iz ove priče i time je njen napor da BUDE iz ove priče više potresan, više osuđujući za generaciju koja je nasledila nezavisnost Litvanije, a onda svojoj deci priredila OVO.

Film izbegava prenaglašavanje snimanja iz ruke – koristeći ga samo onda kada scena to opravdava potrebom da se rakurs gledoca kreće oko nečeg što se dešava – i zapravo je najupečatljiviji kada nam pruža statične, disciplinovano komponovane scene u kojima se radnja odvija u srednjem planu u pozadini je neka visoka konstrukcija – fabrički dimnjak ili dalekovod – a prvi plan je prazan jer je u njemu ostavljeno mesto za gledaoca (ili odsutne roditelje?), sa dobro odabranim bojama. Tu su i tamne, nemušte noćne scene u kojima ni ne znamo tačno šta vidimo, ali ih osećamo, a odmereno korišćen melanholični saundtrak Gediminasa Jakubke fino podvlači neizgovorene ali jasne poente.

Toxic je, dakle, istovremeno i snažan iskaz i film koji bi komotno mogao da ima još pola sata „priče“. Dakle, on nije „savršen“, ali jeste upečatljiv i, a što je možda i najvažnije, govori o jednoj ozbiljnoj temi sa razumevanjem proizašlim iz ličnog iskustva ali i dobro proučene istorijske i socioekonomske realnosti. U svojoj ekspresiji on izbegava manirizam čak i tamo gde sam ga optužio za povremeno ređanje scena koje su samo „mood“ i uspeva da jednu vrlo ličnu problematiku izdigne na nivo kritike čitave civilizacije izrasle na fantazmu kraja istorije. Pa, to zaista nije mala stvar i onda ova autorka zaslužuje svu našu pažnju u budućnosti.