Veoma sam uživao igrajući I Am Your Beast proteklih nekoliko dana i pošto sam igru završio – u smislu da sam video kraj i saznao da li će se njih dvojica uzeti – red je da ishvalim ovaj naslov onako kako on zaslužuje i preporučim ga istomišljenicima.

O I Am Your Beast sam već pisao nakon igranja demoa tokom junskog Steam Next Festa leta gospodnjeg 2024. i već me je demo bio silno impresionirao. Igra je tada bila najavljivana za Avgust te iste godine, ali se nešto docnije studio Strange Scaffold javio da kaže kako će izlazak ipak kasniti jer je potrebno još malo rada na igri a težnja je da se izbegne kranč koji bi svima umešanima ogadio rad na igri i igrama uopšte. Znajući kako gejmeri znaju da budu toksični, a pogotovo oni koji vole brze, teške, skill-based šutere, bio sam prilično ponosan gledajući kako se na tviteru ispod te objave ređaju odgovori tipa „uzmite sebi vremena koliko god je potrebno, video igre nisu važnije od vašeg mentalnog zdravlja.“ Utisak je da su indie igre tokom poslednjih petnaest godina ipak kultivisale jedan humaniji, empatičniji mentalitet barem kod jednog dela igrača, a i fer je reći da Strange Scaffold imaju možda ne OGROMNO ali verno sledbeništvo koje je spremno da studiju da dosta kredita unapred i na neviđeno jer je sve što oni rade ne možda uvek ODLIČNO, ali jeste zdravo eksperimentalno i spremno da se smelo poigra sa žanrom.

O Strange Scaffold sam nedavno pisao nakon završavanja njihove najpoznatije igre, El Paso, Elsewhere. Tu sam imao razne zamerke na razne elemente dizajna ali sam izuzetno hvalio Xalaviera Nelsona Juniora, šefa studija i glavnog autora te igre za kvalitet i intenzitet narativa koji je ovu igru izdigao iznad prostog pastiša Maxa Paynea i podario joj dimenziju ličnog, proživljenog, bolnog, katarzično, jelte, traumatičnog. Nelson je u ovoj igri bio i glavni glasovni glumac pa je i odrepovao tekst na nekoliko pesama na saundtraku i to da je za I Am Your Beast on ponovo u stolici direktora igre, da daje glas glavnom junaku i repuje na naslovnoj pesmi koja se čuje tokom poslednje, manične misije je veoma važno za karakter ovog naslova. Pogotovo što se ovde radi o žanrovski drugačijem modelu, iako je, ako hoćete da stvari pojednostavite do gradivnog nivoa, u pitanju ponovo akciona igra sa trčanjem i pucanjem.

No, I Am Your Beast je MNOGO sigurnija realizacija svog zamišljenog, idealnog modela. Za ovu priliku, razvoj igre pored Strange Scaffold potpisuje i kanadski (mada u suštini međunarodni, sa osnivačem koji sedi u Vankuveru dok ostali zaposleni sede kod svojih kuća diljem zemnog šara) Frosty Pop, firma koja je već sa Xalavierom i njegovom ekipom radila na privođenju El Paso, Elsewhere na konzole. Mislim da su i u ovom slučaju ljudi iz Frosty Pop bili prevashodno zaduženi za tehnički deo projekta – i obavili, dodaću, odličan posao – jer je što se tiče samog dizajna, ovde u prvim redovima Strange Scaffold: Nelson je direktor igre, RJ Lake je ponovo radio muziku, dizajn zvuka i bio režiser glasovne glume, Jim Brown je bio glavni dizajner mapa, Kevin Ribeiro takođe dizajner mapa a Damian McGivney je radio 3D grafiku. McGivney je ovde, mislim, sjajno kliknuo sa temom igre i mada je njegov rad na mračnom, atmosferičnom El Paso, Elsewhere bio solidan, ovde se razigrao u svetlijim prostorima i uneo delić psihodelije iz Hypnospace Outlaw na kojoj je sarađivao, dajući I Am Your Beast osoben i vrlo funkcionalan vizuelni identitet.

Najbolja stvar u vezi I Am Your Beast je kako je ovo ekonomična igra u svim mogućim smislovima. Urađena u Unity endžinu kao „pravi“ trodimenzionalni FPS, ona je istovremeno i do perfekcije podešena da bude onako brza, glatka, lišena nepotrebne frikcije koliko je neophodno da se igraču podari taj osećaj natprirodne, halucinantne nadmoći što ide uz premisu igre. Naime, I Am Your Beast nije „normalan“ FPS niti „normalan“ boomer shooter i ona strogo gledano spada u onu podvrstu FPS igara koju možemo imenovati „Post Void-Likes“, dakle, one igre u kojima je apsolutni naglasak na brzoj egzekuciji i sve ostalo je u drugom planu. Nezavisna igra Post Void iz 2020. godine verovatno nije bila prvi FPS ovog tipa ali jeste svojim psihodeličnim imaginarijumom ponudila kredibilan model koji su zatim drugi počeli da imitiraju i evoluiraju. Igre Mullet Madjack ili Anger Foot (i o jednoj i o drugoj ću pisati opširnije u dogledno vreme, ali vrlo povoljne utiske o njihovim demoia možete videti ovde i ovde) su napravile dosta dobrog posla svojim bizarnim, apsurdističkim ekstrapoliranjem ovih ideja, nudeći humor, nasilje i strahovit intenzitet igranja, a I Am Your Beast je neka vrsta „ozbiljne“ varijacije na ovu temu.

Da se razumemo, I Am Your Beast i sama ima meru psihodelije, pogotovo u svojoj audiovizuelnoj ravni, ali ona je umirenija i više se laća stripovske stilizovanosti kako bi grafika bila čitljivija, i koktela velike brzine i pumpajuće elektronske muzike kako bi igrača dovela u slično mentalno stanje onom u kome se nalazi protagonist, nego što želi da deluje ekscentrično.

Štaviše, Nelson je i ovde napisao prilično ozbiljnu priču, narativ koji, iako svedeniji od onog iz El Paso, Elsewhere, ima solidan emotivni naboj i na zanimljiv i efektan način jednu naspram druge stavlja represivnu disciplinu sistema i ranjivu ljudskost sopstva.

Naime, glavni junak ove igre – kome nikada, kao niti jednom drugom liku u igri, nećemo videti lice – je Alphonse Harding, bivši terenski operativac neke specijalne vojne jedinice SAD čiji ga predvodnik sada ponovo želi u svojim redovima. Harding to neće, smučilo mu se ubijanje na komandu po egzotičnim svetskim lokacijama pa se „samopenzionisao“ odlazeći u nekakvu od ljudi slobodnu snežnu šumu, verovatno negde na severu SAD, da tamo bleji u brvnari, sam lovi hranu, pravi male figure rezbareći sapun i razmišlja o tome koliko je grozan život imao i da je najbolje što sada može da radi da bude sam i raduje se svakom novom jutru. No, pomenuti nadređeni, general Burkin nije navikao da mu govore „ne“ pa šalje naoružanu ekipu da Hardinga nađe i privede ga u glavni štab jedinice gde bi ovoga podsetili kako ovo nije profesija iz koje se penzionišeš dok još možeš dobro da poslužiš sistemu, brifovali ga o novoj misiji i poslali da negde ubija za Ujka Sema.

Harding, naravno, na ovo reaguje prilično loše. On je čovek koga je vojska izdrilovala da bude psihopata, da u oduzimanju ljudskih života vidi upravljanje resursima a ne nekakav simbolički čin o kome treba kontemplirati, te on efikasno pobije ceo Burkinov tim. Burkin na ovo popizdi i zainati se da nepoćudnog black ops veterana dovede k nozi pa šta košta da košta i onda je čitava igra serija misija u kojima Burkin šalje nove, brojnije i bolje opremljene timove da u šumi nađu i, ako ne mogu da ga živog zarobe, onda likvidiraju Hardinga, a Harding ih SVE pobije. Bude tu i neizbežnog set pisa sa rušenjem helikoptera ručnim raketnim bacačem pošto je ovo simbolička slika koju su u previše nas urezali akcioni filmovi osamdesetih.

Zvuči dosta reduktivno, sirovo, palpi*, kao predložak za nekakav ’90s FPS kome ni ovoliko priče nije trebalo, ali I Am Your Beast ima zaista SOLIDAN narativni sloj, pogotovo jer je on sveden na razmene putem radio-veze između misija u kojima nema ni „prave“ grafike.

*naravno, naslovi misija su vrlo tomklensijevski: On Your Six, White Noise, Starting Gun, Permafrost, Late Shift, Burning Crescent, Backstab, Pitfall, Stalemate, Heavy Ordnance i, moja omiljena, u aluziji na Igoove Jadnike nazvana Javert and Valjean

Mada ima dizajna. Dok Harding i Burkin jedan drugog vređaju preko radija, dinamika slova koja se ispisuju na ekranu, njihov oblik, boja i kadenca dodaju mnogo karaktera već ODLIČNOJ glasovnoj glumi (Nelsona i Matthewa Kurtisa, vrlo solidnog glasovnog glumca koji je radio desetine igara uključujući Evil West, Civilization VII, rimejk System Shocka…) i I Am Your Beast bez nekakve nametljive „političke“ diskusije uspeva da plasira mnogo zanimljivih ideja i poenti vezanih za odnos sistema prema pojedincu, za toksičnomuške stereotipe koji se skoro po definiciji pripisuju pripadnicima specijalnih jedinica vojske, ali i da, kada se u ove razgovore umeša vojnik Byron Ford (glas mu daje mladi Brandon Jenkins), čovek svestan da je Harding okorela mašina za ubijanje i da će on biti jedan od pripadnika nekog narednog odreda od kojeg će ovaj napraviti mleveno meso, dobijemo toplu, kredibilnu vezu između dva muškarca koji se ne znaju, koji nemaju ni najmanji razlog da jedan drugog mrze ali koji znaju da će se za koji dan naći oči u oči na bojištu i da jedan od njih neće sa tog bojišta otići na svojim nogama. Razgovori između Forda i Hardinga su hajlajti narativa, sa izvrsnim odnosom nervozne duhovitosti i otvorene, ranjive emocije. Kad jedan drugog počnu da (kao) u šali oslovljavaju sa „babe“ to je baš onako perfektan detalj kakav očekujemo od tako kvalitetnog autora poput Nelsona.

Dakle, priča je svedena, ekonomična, pripovedana u kratkim komadima radio-drame između misija, koji ne traju duže od minut i imaju sjajno odmeren prateći vizuelni program, a onda je i čitava igra baš takva.

Iako, dakle, u osnovi FPS – igra je iz prvog lica i u njoj pucate u druge ljude – I Am Your Beast nije igra u kojoj metodično istražujete kompleksan prostor. Naprotiv, svaka misija je komprimovani, frenetični trk kroz mapu, tokom koga morate tu mapu upoznati, biti svesni gde su prečice, a gde koji resurs, odakle će doći neprijatelji i kako najbrže da sa njima izađete na kraj, ali sve ovo radite boreći se i protiv štoperice, pokušavajući da u okviru zadatog vremena obavite postavljene zadatke. Sami zadaci variraju na zadovoljavajući način – isprva će igra tražiti samo da pobijete sve Burkinove vojnike na mapi i posle toga vam dopustiti da se evakuišete podzemnim prolazom, zatim dodavati u miks zadatke kao što je uništavanje radarskih antena ili aktiviranje laptop računara. Sami zadaci nisu bitni, oni služe kao dodatne varijable kompleksnosti koje vas teraju da optimizujete svoj put kroz mapu i da, u idealnom slučaju bez zaustavljanja, obavite sve poslove, iza sebe ostavite trag krvavih tela na snegu i ponizite Burkinovu imperijalističku udarnu pesnicu opstajući da prkosno živite još jedan dan.

U opisu demoa sam pomenuo da ovim I Am Your Beast dosta podseća na Hotline Miami, kada bi ovaj bio igra u tri dimenzije izvođena iz prvog lica, i svakako postoji uporedivi adrenalinski pljusak u tom perfektuiranju putanje kroz mapu, ređanju neverovatne serije hedšotova i parkur-pentranja uz drveće, trčanja preko razapetih žica, klizanja ispod laserskih zraka da izbegnete postavljene mine. I Am Your Beast parkur forsira mnogo više od drugih Post Void-like naslova i njegova lakonogost se može prepoznati kao niskobudžetna, indie rekonstrukcija onoga što su radili Mirror’s Edge ili Titanfall (naravno i Ghostrunner), ali i dalje „prizemljenija“, pa i „realističnija“ od onog što poslednjih godina rade hiperkinetički FPS naslovi kao što su Ultrakill, Turbo Overkill, Reaver, Sprawl, Beyond Sunset… Ovde nema skokova po dvadeset metara u vazduh, klizanja pedeset metara po podu i post-ljudskih fizičkih kapaciteta glavnog junaka. Naravno da Alphonse Harding radi neverovatne stvari ali igra je tako podešena da vam deluje ubedljivo kako običan čovek, nakon godina strahovitog treninga može da ih zaista uradi.

Osećaj moći koji ovo daje je opojan. I Am Your Beast je, nakon kritika koje sam imao za demo i izrazio nadu da će pentranje uz drveće i hitboksovi biti doterani, zaista unapredio oba ova elementa i u praksi je sad ovo igra gotovo savršenih kontrola, podešenih na ideju da će igrač prelaziti teren neverovatnom brzinom i bez zastajanja na onaj svet slati dvocifren broj naoružanih vojnika. Pominjano korišćenje terenskih resursa se ovde isto radi u trku, pa tako, uzimajući dobre trikove od igara kao što je, recimo Super Hot, Harding može da bukvalno u letu hvata oružje što ga ispuštaju poraženi protivnici i da ga odmah sam koristi.

Ovo je onda, u praksi jedna tečna, glatka, jako strimlajnovana Rambo-fantazija* u kojoj goloruki čovek ulazi u šumu punu naoružane vojske i 45 sekundi kasnije iz nje izlazi kao jedini preživeli. Tipičan tok događaja podrazumeva pritrčavanje vojniku s leđa, udarac nogom, hvatanje njegovog pištolja u letu, gaženje po njegovoj glavi da ga overite, dva brza hica kojima – hedšotovima, naravno – ubijate njegovu dvojicu kolega dok se oni okreću prema vama, hvatanje sačmare jednog od njih, trk uz drvo, pa na žicu koja vodi do malog logora na susednom brežuljku gde ćete iz vazduha pogoditi bure sa gorivom da ono eksplodira i ubije sva četiri vojnika koji u tom logoru čekaju da naiđete. Neće, dakle, proći ni pet sekundi a vi ćete promeniti dva oružja i imati sedam života na duši.

*samo sa optimističkom dekonstrukcijom čitavog tog mita o modernom ratniku

Da bi ovaj „kondenzovani Rambo“ radio kako treba, autori su uložili vidan napor da sve bude zaista strimlajnovano, kako bi pravi izazov igre bila vaša koordinacija pokreta i planiranje u trku a ne mučenje sa kontrolama, kačenje za geometriju mapa, problemi sa vidljivošću. I onda I Am Your Beast zaista PEVA, nudeći prostrane, dobro osvetljene mape na kojima igrač jasno vidi i intuitivno razume kuda i kojom brzinom može da prođe, prepoznaje oružja koja su odložena u sanducima ili naslonjena na burad po konturi, a pakete sa lekovima i pancirne prsluke po boji, i njegovo je samo da iz nekoliko pokušaja optimizuje svoju putanju kroz živo meso tako da dobije što višu ocenu.

Igra, naravno, ima nekoliko slojeva kompleksnosti a koji se postepeno uvode u dizajn. Harding isprva ima samo svoju odeću a u kasnijim mapama može da uzima šlemove i pancir koji mu dopuštaju da pretrpi više štete i duže potraje pod nemilosrdnom neprijateljskom paljbom. Protivnici bez oklopa padaju od jednog metka u glavu ali neki od njih nose šlemove koje prvo morate hicem ukloniti. Bačeni noževi, pak, rešavaju i oklopljene protivnike iz jednog udarca, a isto važi i za metalne lovačke zamke za medvede koje Harding koristi kao projektile. Naravno, u dobroj Hotline Miami tradiciji, ispražnjenu (pa i neispražnjenu) pušku možete baciti na neprijatelja i ona će ga u dobrom broju slučajeva ubiti na mestu. U kasnijim misijama Harding može da pokupi i ofanzivne mine, pa i ručne raketne bacače koji mu omogućavaju da nanese još veće gubitke neprijatelju po jedinici vremena, ali bitno je da bude jasno: I Am Your Beast nikada ne postaje igra „napucavanja“. Ovde nema čekanja protivnika, nema zauzimanja zaklona i taktiziranja, uvek se sve radi u jednom tečnom (ili, dok se ne izvežbate, manje tečnom) pokretu koji podrazumeva zapanjujuće skokove, brzi trk, nišanjenje u letu, pogađanje slabih tačaka neprijatelja bez greške, potpunu dominaciju bojištem.

Igra ocenjuje svaku od misija na skali sa četiri ranga, gde je C najniži a S najviši i ovde se računa i brzina kojom ste misiju odradili ali i količina „specijalnih“ ubistava koja ste počinili (a koja vam redukuju potrošeno vreme u krajnjem skoru). Takođe, nezavisno od rangiranja, nakon prvog uspešnog prelaska svake misije, igra otključava opcione ciljeve za tu misiju, koji mogu biti raznovrsni, na primer da pobijete se protivnike u misijama gde to inače nije uslov za prelazak, da postignete određeni broj specijalnih ubistava (npr. pucanjem u gnezda stršljenova ili korišćenjem metalnih zamki, snajpera, sačmara), da ne ubijete ni jednog protivnika, da radite samo nožem, da sve protivnike ubijate hedšotovima itd. U par navrata u kampanji dalji napredak biće uslovljen ispunjavanjem ovih naprednih uslova; jednom ćete morati da ispunite bilo koji opcioni zadatak u bilo kojoj prethodnoj misiji da bi vas igra pustila dalje, a poslednjih 4-5 misija će vam se otvoriti tek kada u bilo kojoj prethodnoj dosegnete rang S.

Ovo ne treba da deluje kao zastrašujući zahtev – mada to „gamifikovanje“ svakako malo narušava fikciju kampanje i, proverio sam malopre, čak 75% čitalaca IGN-a je u anketi reklo da ne odobrava zaključavanje „narativa“ iza visokog zahteva koji se tiče veštine igranja – jer je zapravo način da vas podstakne da igru igrate onako kako je ona zaista pravljena da se igra, dakle uz tesanje veštine i učenje-na-terenu i, ako sam ja, poslovično trapav i nesnađen ove uslove ispunio bez mnogo problema, možete i vi. Dobijanje ranga S na misiji koju sam odabrao da u njoj to postignem je podrazumevalo pretrčavanje nekih 60 metara i ubijanje devet vojnika za deset sekundi i naravno da sasm se osećao kao natčovek nakon što sam to postigao.

Da bi sve ovo teklo glatko, audiovizuelni dizajn I Am Your Beast je morao biti posebno fino osmišljen i podešen. U opisu demoa sam pomenuo da igra ima „stripovski“ izgled sa jakim, crnim konturama i cel-shading senčenjem i da time podseća na igru XIII, stari FPS koji je time i direktno aludirao na strip od koga je nastao. Možda ovaj izgled i jeste odabran jer je i XIII nudio narativ o „rogue agent“ operativcu koji mora da se bori protiv svojih (sam strip je, prilično očigledno, dobar deo svoje inspiracije dugovao romanu Bornov identitet Roberta Ludluma) ali je on važan pre svega jer garantuje izvrsnu preglednost i čitljivost igre.

Moram da još jednom ponovim, I Am Your Beast je STRAŠNO brza igra. Misije traju kraće od minut, često kraće i od 40 sekundi i kada Alphonse Harding trči ogromnom brzinom, klizeći po snegu puca u glavu čoveka ispred njega, ustaje, hvata njegovu sačmaru, diže u vazduh maleni logor pa se penje uz merdevine da sa snajperskog tornja nogom na zemlju baci snajperistu, i sve to traje tri ili četiri sekunde, igra mora da bude ĐAVOLSKI sigurna da igraču daje sve potrebne informacije da napravi sve potrebne odluke kako bi se ovo desilo, i da te informacije budu u formi pogodnoj da ih on isprocesuje bez razmišljanja.

Svetle boje, dobro definisane konture vojnika (i oružja, opreme itd.) koje čine da pomislite kako su ovo 2D sprajtovi iako su u pitanju jednostavni, niskopoligonalni modeli i kvalitetno osvetljenje su deo ove forme, ali tu je onda i gomila nedijegetičkih informacija, markera, indikatora i merača i čudesno je kako sve te podatke mozak igrača hvata u letu, razume ih i to razumevanje primenjuje. I Am Your Beast možda neće biti igra po svačijem ukusu, ali njen vizuelni dizajn, uključujući interfejs je IZVANREDAN i postiže veoma snažnu sinergiju između izražene, karakterne estetike, i besprekorne, predsvesne funkcionalnosti. Ne treba ni da napominjem da je izvođenje u 60 frejmova po sekundi ovde apsolutni imperativ i igra ovo, zahvaljujući relativno jednostavnoj grafici i uzdržanijem osvetljenju nego što je imao El Paso, Elsewhere, briljantno postiže.

I dizajn zvuka je odličan, uključujući sjajne „barkove“ vojnika koji će komentarisati Hardingove poteze, povremeno sa strahom, povremeno sa divljenjem, zapanjeno pitajući „is he allowed to do that?“ kad vide da je bacio pušku na njihovog kolegu i ta ga je puška, iako prazna, ubila, dovikujući „he’s doing parkour!“ kad krenete uz drvo i pokušavajući da održe profesionalni ton i distanciranost iako vide da ste sa tri hedšota u dve sekunde ubili troje njihovih kolega. Ovo istovremeno vojnicima, koji su inače jednostavno nacrtani i rudimentarno animirani 3D modeli, daje karakter a igraču nudi onaj voljeni fidbek u kome on razume da igra reaguje na njegove poteze.

I Am Your Beast, kažem, ne mora biti za svakoga. Mislim, njen koktel hiperkinetičkog nasilja i ranjive muškosti bi TREBALO da je za svakoga, ali RAZUMEM da još kao ljudska rasa nismo evoluirali do tačke na kojoj svi misle i rezonuju kao ja. Dobro, sve je to work in progress, dozvoljavam. No, za MENE je I Am Your Beast skoro idealna igra. Njena kampanja traje manje od tri sata, a ako ne jurite visoke rangove (ja sam sebi zadao da moram na svakoj misiji u narativu postići minimalno A, da bih prešao na sledeću) možete je smandrljati i za dva i po. Misije su kratke, slatke, hrskave, ukusne, idealne da u igru uskočite na petnaest minuta pre posla, odradite dve i odete na posao sa osećajem da ste nešto postigli, a opet nude ozbiljan izazov ako odlučite da jurite S rangove na svima. Sam osećaj igranja je savršen, sa perfektnim zvučnim i vizuelnim fidbekom koji čini da ubistva na ekranu gledate kao izraz spretnosti a ne sadizma i briljantno disciplinovanim splatterpunk akcentima koji ne kvare tu toplu srž narativa, sa savršenim kontrolama, smisleno proširenim hitboksovima u odnosu na demo da izazov bude brojnost neprijatelja a ne to da ih je teško pogoditi u glavu i jebeno dobrom muzikom RJ Lakea koji ovde povećava BPM i kreira strahovit osećaj urgencije i napetosti.

Utoliko, I Am Your Beast je igra kojoj ću se, iako sam je „završio“, lako, rado i još dugo vraćati. Osim kampanje, tu je i pregršt dodatnih bonus misija, pa i dodatni narativni deo naslovljen Support Group u kome nekoliko preživelih vojnika prepričava svoje susrete sa Hardingom i ove misije su teže i kompleksnije od većine onih u kampanji. Dobiti visoke rangove u svima njima deluje kao prilično ugodan domaći zadatak za mesece koji su pred nama. A onda će na red doći i plaćene DLC misije…

I Am Your Beast bi mogao da bude savršeniji samo kada bi imao editor mapa pa da narod može sam da nastavi da pravi svoje maštovite i kompleksne varijacije na ovaj zdravi, sjajno osmišljeni predložak. Nažalost, uprkos mesecima moljakanja na Steamovim forumima, reklo bi se da od toga nema ništa. No, nadajmo se da je I Am Your Beast ostvario dovoljno dobar komercijalni uspeh da mu se Strange Scaffold vrate. Iako je Hardingova priča gotova, sam dizajn-model je više nego zdrav i funkcionalan, svakako odmah u dolasku zreliji od onog što je ponudio El Paso, Elsewhere, da se može zamisliti nekakav I Am Your Beast 2 neke naredne godine, sa novim protagonistima, novim mapama, novim idejama ali starom adiktivnom energijom akrobatskog, efikasnog ubijanja ljudi koji su se zatekli sa pogrešne strane američke imperijalističke mašine. Strange Scaffold trenutno radi neke druge igre ali ovo mi se čini kao isuviše dobar naslov da bi ostao samo na ovoj jednoj. Igrajte je, ako ste kao ja. Uživajte i recite i drugima da uživaju i da traže da se pravi JOŠ ovako kompaktnih, efikasnih igara. Trebaju nam kao ozeblom sunce.