Pišući o konzistentno zanimljivom američkom izdavaču Mad Cave Studios, a koji je prošle godine proslavio deceniju rada i, primetićemo, prosto se razbuktao od kreativnosti, u više navrata sam hvalio njihov naklon žanrovskom stripu bez nužnog high-concept pristupa (kakav karakteriše izdavaštvo Image Comics ili Dark Horsea), gde je prosto ponekad dovoljno da stripovi budu stripovi, energični, zabavni, na momente ekstremni, ali i interesantnu odluku da se u žanrovskom šarenilu koje karakteriše katalog ove kuće uglavnom ne mogu naći superherojski stripovi. Osim povremenih reprinta stvari kao što su Defenders of the Earth, Mad Cave nije zaista imao superheroje u svojoj ponudi… sve do prošle godine, kada je, pred kraj sezone izdao The Legendary Lynx, navodni prvi ikada reprint strip-serijala manje poznatog izdavača Triumph Comics koji je izlazio polovinom sedamdesetih godina prošlog veka i notabilniji je na ime ljudi koji su na njemu radili nego što se radi o stripu koji je nekako promenio industriju. Mada se tvrdi da je njegov uspeh spasao Triumph Comics od propasti.

Reč „navodni“ u prethodnom pasusu je ključna za, jelte, istinito razumevanje o čemu se u stvari radi kada u ruke uzmete The Legendary Lynx. Ovo je kolekcija od prve četiri epizode serijala koji je (opet navodno) imao svega jedanaest pre nego što je otkazan 1976. godine, daje čitaocu da opipa puls klasične street-level superherojštine iz sedamdesetih, sa prepoznatljivom kombinacijom gizdavih kostima, kung fu koreografije i sirovih, neprerađenih aplikacija motiva vezanih za magiju i okultizam. Ovakve stripove su u sedamdesetima izdavale kuće poput Atlas/ Seaboard Comics ili Pacific Comics, danas pomalo zaboravljeni izdavači koji su – ni malo ne treba u to sumnjati – dali svoj doprinos formiranju karaktera superherojskog i žanrovskog stripa sedamdesetih i osamdesetih i imali na ugovorima i neke od autora koji su iste takve stripove radili i za Marvel i DC (pričamo i o ZAISTA VELIKIM imenima kao što su bili Steve Ditko, John Buscema, Howard Chaykin, Neal Adams, Mike Grell…)

Priča o ovom stripu je ipak zanimljivija nego priča u samom tom stripu, reći će nam predgovor napisan od strane legendarnog J.M. DeMatteisa, a onda će i dva eseja na kraju kolekcije napisana od strane cenjenog strip-žurnaliste i publiciste Briana Cronina podvući istu poentu i dati još detalja. DeMatteis i Cronin nisu tek makar ko. O DeMatteisu sam pisao već mnogo puta i radi se o jednom od legendarnih superherojskih scenarista koji je tokom osamdesetih godina uveo osoben horor-ton u DC i Marvelove stripove i napisao neke od priča koje se i danas rutinski omažiraju, imitiraju i recikliraju. Cronin već oko dve decenije piše kolumnu Comic Book Legends Revealed na sajtu CBR (tj. Comic Book resources, praktično jedinom preživelom vebsajtu koji se bavi stripom iz vremena dotcom booma druge polovine devedesetih) i kada vam dva ovakva čoveka napišu tekstove prepune autentičnog uzbuđenja na ime toga da „izgubljeni“ serijal iz sedamdesetih, koji je spasao svog izdavača od gašenja i tokom skoro pedeset godina nikada nije bio reprintovan, dobija kolekciju, pa vam još dodaju diskusiju o istorijskim podacima koji (navodno!) u priličnoj meri menjaju percepciju onoga što znate o, jelte, istoriji američkog superherojskog stripa, počnete da obraćate dosta nervozne pažnje.

„Kako je moguće da nikada nisam čuo za ovog izdavača?“, upitaćete se, dok guglate drhtavom rukom i nalazite da je jedini Triumph Comics na internetu nekakva one-man-show firma koja izdaje savremene DIY digitalne stripove. Još gore, „Kako je moguće da nikada nisam čuo za The Legendary Lynx?“. DeMatteis kaže da je ovaj strip bio jedan od razloga što je Alan Moore odlučio da u američkom superherojskom stripu zapravo postoji dimenzija artističkog koja je uticala na njegov izbor životnog poziva, a i on i Cronin naširoko lamentiraju nad sudbinom i padom u alkoholizam crtača Douga Detmera, koga Cronin pominje u istom dahu sa Wallyjem Woodom i Joeom Orlandom, te tragičnim krajem scenariste Harveyja Sterna „koji nije ni dočekao da prvi broj The Legendary Lynx izađe jer je prethodno ubijen od strane drugog strip-profesionalca u nesrećnom incidentu.“ Kao najveću istorijsku kontroverzu vezanu za The Legendary Lynx navode to da Stern, kasnije se otkrilo, nikada nije ni pisao ovaj serijal već da ga je samo potpisivao, dok je prvih šest i poslednje dve epizode napisala tadašnja sekretarica u Triumph Comics, Carmen Valdez, žena koja će kasnije imati pristojnu karijeru kao autorka proze ali koja će tek posle više decenija izaći u javnost sa potvrdom da je ona bila ghost writerka, i tužiti Triumph Comics, tražeči nikada isplaćene tantijeme. DeMatteis nije bio lenj pa je ispisao i da je ovim ona, iako se za to nije znalo u to vreme, popločala put za docniji uspon scenaristkinja u američkoj strip industriji, od Ann Nocenti, preko Karen Berger do Gail Simone i da je zato ovaj reprint The Legendary Lynx tako važan.

Neću vas lagati, više puta tokom čitanja DeMatteisovog predgovora sam zastajao, prevrtao po mozgu sva skromna znanja koja imam o američkom stripu i pitao se je li zaista moguće da za ništa od ovoga ja nisam znao. Onda sam se setio da su negde na četvrtoj strani ove kolekcije ispisani sasvim drugi ljudi kao autori stripa, ljudi koje znam kao savremene, danas aktivne profesionalce i postalo mi je jasno da Mad Cave Studios ovde pokušavaju da odgraju isti onaj simpatični „Mandela efekat“ trik koji je Marvel pre dve decenije odigrao sa Sentryjem.

Dakle, ne, nikada nije postojao ni Triumph Comics, niti je mučena Carmen Valdez ikada bila stvarna osoba koju su decenijama krili od reflektora strip-istorije. Doug Detmer nije postojao, Harvey Stern nije postojao i, nagađate, The Legendary Lynx nikada nije postojala do 2024. godine. Ali nek sam proklet ako ovo nije jedan od najfinije odrađenih omaža superherojskom stripu sedamdesetih koji sam video, štaviše pastiš urađen sa tolikim nivoom posvećenosti da su DeMatteis i Cronin sasvim oduševljeno uzeli učešća u prevari a da čitalac koji možda nije svestan da se radi o postmodernom metafikcionalnom triku ima dosta male šanse da samo čitajući ovaj strip shvati da se NE radi o nečemu što je stvarno urađeno polovinom sedamdesetih. Ne i nikakve: letering je, iako kvalitetno omažira stil sedamdesetih ipak očigledno rađen kompjuterski, a digitalni kolori su takođe prekompleksni za ono vreme. I jedno i drugo je tehnički MOGLO biti izvedeno sedamdesetih osim što ne postoji šansa da bi izdavač kakav je navodno bio Triumph Comics dopustio koloristi i letereru da provedu deset puta više vremena na ovom stripu nego što je bio tadašnji standard.

The Legendary Lynx je napisao Alex Segura, višedecenijski profesionalac u američkoj strip industriji, čovek koji je u raznim funkcijama radio za DC i Archie Comics, kasnije bio na visokoj poziciji u Oni Press, a pored mase originalnih knjiga, stigao da napiše i prozne radove vezane za Star Wars ili Spajdermena. Oh, i naravno, napisao je gomilu stripova za Archie, DC, Marvel, ali i druge izdavače, uglavnom radeći one-shotove ili kratke priče u antologijama, očigledno nevoljan da se upusti u dugogodišnji rad na nekom tekućem serijalu (mada ćemo uskoro reći koju reč o njegovom recentnom miniserijau za DC o Questionu).

A što je sasvim u redu jer je Segura sebi obezbedio dovoljno posla pišući autorsku prozu i ovde je bitno pomenuti romane Secret Identity i Alter Ego iz 2022. i 2024. godine, koji su zapravo metafikcionalni osnov za The Legendary Lynx jer se u njima po prvi put pominju Triumph Comics i The Legendary Lynx. Tako da je The Legendary Lynx strip nastao prvo kao izmišljen serijal izmišljenog izdavča pomenut u romanu, a onda, evo, postao stvarnost. Ili neka vrsta stvarnosti.

Da bi se to desilo, crtež je ovde uradio izvanredni Sandy Jarrell, čovek koji je u industriju ušao radeći Meteor Men sa Jeffom Parkerom, naravno, za Oni Press, pa je njegov veliki talenat brzo prepoznast i od strane najvećih firmi u biznisu, te je Jarrell radio i za Archie i za Dark Horse i za Image i za DC. Sa Segurom je već sarađivao u pomenuta dva romana a ovde ga je kolorisala Grey Allison, ilustratorka (i mačkarka!) iz Ajove koja do sada nije radila mnogo stripova – ali jeste radila postere, stone igre itd. – ali, u tipičnoj Mad Cave tradiciji, ovo MORA da bude strip koji će je nametnuti industriji. Letering je radio Jack Morelli, legendarni leterer sa više od četiri decenije iskustva u industriji a čiji je rad početkom osamdesetih za Marvel i nekakva „tehnička“ spona sa estetikom koju The Legendary Lynx traži.

I, mislim, ne samo da je traži već je i VEHEMENTNO nalazi. The Legendary Lynx je perfektan pastiš superherojskih stripova iz sedamdesetih i ovo, da odmah kažemo, može da bude i neka vrsta prepreke na njegovom putu do srca modernog čitaoca. Možda i ne, naravno, ta nisam li ja taj koji stalno ponavlja da je usud superherojskog stripa taj da ima srazmerno staru publiku, koja ga čita već decenijama, ali činjenica je da je ovo strip koji ima naglašeni cheesy streetwise šmek karakterističan za stripove sedamdesetih i da to, iskombinovano sa znanjem da ovo NIJE stvarno deo nekog dužeg serijala i neće imati krosovere sa drugim stripovima, modernom čitaocu može da bude manje zanimljivo.

Ali ako ste kao ja, pa, onda ćete svaku sledeću stranu The Legendary Lynx okretati sa blagim jecajem slasti i diviti se Jarrellovoj i Allisoninoj grafičkoj magiji, Morellijevom dizajn-ukusu i Segurinim post-palp-emanacijama u najboljoj tradiciji Roya Thomasa, Chrisa Claremonta i Gerryja Conwayja.

The Legendary Lynx je mišmeš stripova koje ste svi čitali – ponovo, pod uslovom da ste kao ja – sa jasnim aluzijama na street-level superheroje i njihove avanture iz sedamdesetih godina prošlog veka kada su scenarije pisali klinci uzgojeni na radikalnim idejama hipi kulture, antiratnih, antinuklearnih i antikapitalističkih protesta kasnih šezdesetih godina. Nije da se ovaj strip nešto direktno bavi „socijalnim pitanjima“ – nisu se njima bavili nužno ni Iron Fist ili The Human Fly – ali on u sebi ima tu dimenziju probijanja kalupa mejnstrim kulture, sa protagonistkinjom koja je ne samo latinoameričkog porekla, već je i žena koju je u superherojski posao uterala porodična tragedija sa jasno izraženom komponentom partnerskog nasilja. Sam narativ je „običan“, u meri u kojoj se običnim može nazvati serija noćnih avantura u kojima se glavna junakinja suočava sa okultnim neprijateljima, spiritualnim saveznicima i endbossom koji je stotinama godina star demon što se u životu održava proždirući naslednike iz sopstvene krvne linije, ali pravi kvalitet ovog stripa, kao i MNOGIH stripova koje on omažira i emulira nije toliko u inteligentnim zapletima i neočekivanim preokretima, koliko u samom vajbu, atmosferi neočekivanog, pretećeg, bizarnog, psihodeličnog i u snažnim KARAKTERIMA (pre nego karakterizacijama) likova.

Superherojski strip je u sedamdesetima već počinjao da se vidno otrže kandžama CCA cenzure (naravno, naslovna strana prvog broja The Legendary Lynx koja je i naslovna strana ove „kolekcije“ ima prominentni CCA logo u desnom gornjem uglu*)  i da u standardni superherojski program pridodaje elemente hardboiled krimića, horora i socijalne drame koja je stidljivo počinjala da prikazuje stvarne društvene protivrečnosti, instance partnerskog nasilja, „prave“ smrti likova. Naravno uz sav klasični superherojski vodvilj jeftine i jednostavne „tehnološke“ naučne fantastike, fantazijskih i folklornih motiva i sapunsko-operskih oživljavanja spektakularno ubijenih likova.

*i njen motiv, kompozicija i generalna estetika jasno omažiraju naslovne strane MASE prvih brojeva baš ovakvih stripova iz sedamdesetih, uključujući prvi broj Spider-Woman čiju je naslovnu stranu uradio Joe Sinnott, ali i možda najviše Chaykinovu naslovnicu za prvi broj serijala Scorpion koji je baš 1975. godine izašao za Atlas/ Seaboard Comics.

Segurin scenario za The Legendary Lynx sve ovo dosta umešno uspeva da sklopi u četiri epizode koje, čak emulirajući i za stripove tog doba vrlo česte probleme sa tempom pripovedanja,* uspevaju da prikažu i deo civilnog života glavne junakinje, flešbek na njen „superhero origin“ ali i trening koji je prošla da bi postala Lynx, da je dovedu u sukob sa nekoliko pitoresknih superzločinaca, da je provuku kroz seriju psihodeličnih epizoda u kojima ona ima opipljive susrete sa onostranim, te da se sve nekako na kraju zaokruži u finalu u kom figuriše njen kolega iz redakcije u kojoj radi.

*jedna od karakteristika ove epohe je bilo i napuštanje ideje da svaka epizoda mora imati zaokružen, celovit narativ, kako je generalno bilo pravilo u šezdesetima, pa su urednici i autori umeli i da se malo previše opuste žonglirajući između lokacija i vremena i, ponekada, više linija naracije, često sebe uterujući u problem da im zafali prostora kad je najvažnije

Segurini dijalozi, a pogotovo monološka naracija u kojoj protagonistkinja pripoveda ovaj strip su tačno pogođeni po tonu i, srećom, izbegavaju raspisanost koja je bila karakteristika nekih od scenarista onog doba (videti pod Roy Thomas ili Chris Claremont koji su praktično pisali romane što su ih onda crtači nekako morali da ilustruju a letereri da sve to sklope na smislen način tako da se nekako i vidi crtež a i da slova ne budu toliko sitna da ne mogu da se pročitaju), držeći se street-smart efikasnosti koju su imale legende poput Conwaya, njegovog cimera Lena Weina ili njihovog dobrog ortaka Stevea Engleharta i dajući palp-prozi u miligram odmerenu dozu ’70s feminizma sa protagonistkinjom koja ide unaokolo i odvaljuje loše likove od batina a BAŠ loše među njima grebe kandžama po licu ili im baca šiljke u oči. Lynx, odnosno Claudia Calla, nema neku ogromnu DUBINU karaktera, ali ima KARAKTER i ovo je onoliko cool lik koliko i bilo koji street level superheroj iz sedamdesetih koji ste voleli.

(Na ovom mestu ćemo kratko pomenuti i domaći rad iz, doduše, ranih osamdesetih, Cat Claw Baneta Keraca i Toze Obradovića, jednu VRLO pristojnu emulaciju ovakvih stripova tokom ranog perioda u kojoj je Obradović pisao scenarije gde su Keracove humorističke tendencije još uvek držane pod kontrolom i sve je dosta podsećalo na Spajdermena i generalnu marvelovsku  street-level superherojštinu sa polovine sedamdesetih.)

Ozbiljno, Segura je ovde uspeo da napravi sjajan presek svega što je činilo da superheroji onog doba budu istovremeno i cool i malo tragični, spajajući deliće Spajdermena, Iron Fista, White Tigera (koji JESTE bio prvi Marvelov superheroj latinoameričkog porekla i prvi takav superheroj u američkom stripu uopšte), Shang-Chija, ali i superheroina poput Spider-Woman pa čak i Dazzler koje su debitovale samo koju godinu kasnije.

Naravno, zvezda ovog stripa je crtež. Jarrell do sada nije radio za Marvel, ali, mislim, ako je ikada postojao crtač koji bi MORAO da od njih dobije ponudu koja se ne odbija, na primer da nacrta nekakav novi serijal o White Tigeru, smešten u sedamdesete, to je ovaj čovek iz Severne Karoline. Jarrell ne samo da perfektno oživljava epohu – pogledajte kostim glavne junakinje koji je praktično proto-verzija disko-kostima kakvi će se par godina kasnije nositi u Studiju 54 a iz njega poleteti da osvoje svet, a pogledajte i kratku, nepoćudnu kosu protagonistkinje, savršene fizionomije i odeću ljudi na ulici i po barovima – već još perfektnije oživljava epohu superherojskog stripa koju The Legendary Lynx rekonstrušie, nudeći taj pomenuti blend kung fua, kriminalističkog noara i okultno-magijskog horora što je u to vreme bujao.

Jarrellov lejaut je čist a kompozicije su perfektne, sa mnogo kvalitetnog pripovedanja u kombinaciji jednog vertikalnog i više horizontalnih panela i ovaj me je strip podsetio zašto povremeno sebi naglas kažem da su sedamdesete bile dekada sa najboljim crtežom u istoriji superherojskog stripa* jer su imale i realističan, zreo stil u odnosu na nevinije i detinjastije šezdesete, ali i skretanja u horor, ekspresionizam, visceralnu akciju pod uticajem onoga što se u toj dekadi dešavalo na filmu i u skladu sa postepenim slabljenjem CCA cenzure.

*sigurno nevezano za to što sam tada ja počeo da ih čitam, jelte

Jarrell kombinuje debele, snažne poteze tušem u konturama sa grubim senčenjima i mnogo korišćenja rastera što njegovim crtežima daje teksturu i dubinu koja se dalje podebljava kolorima rađenim da budu bez gradijenata, sirovi, kako je to u ono vreme bio standard. Naravno, ovo su sve estetski izbori – recimo scene u kojima je protagonistkinja u svom civilnom identitetu i na poslu su crtane vrlo tankim linijama, gotovo bez senčenja, sa svetlijim, manje kontrastnim kolorima i to sve izgleda kako treba. Onda imamo momente akcije, horora, demonstracija magije, susreta sa neobjašnjivim i Jarrell i Allisonova ispucavaju lopticu DALEKO izvan proverbijalnog parka, kreirajući tablu za tablom čiste superherojske umetnosti, rađene direktno „na terenu“, u pripovedanju a ne na posterima i naslovnim stranama. Jarrell ovde i umešno spaja rad i stil nekih od crtača koji su sedamdesetih bili već etablirani profesionalci i, pogotovo u Marvelu kreirali ono što se znalo kao „kućni stil“ ove firme, sa jasnim vizuelnim aluzijama na ono što su radili Ross Andru, Sal Buscema, Mike Zeck, Jim Starlin, Jim Mooney i kolege, ali onda i spretno prikazujući prelaznu fazu koja će onda proizvesti osobene radove osamdesetih u crtežima majstora kao što su Howard Chaykin, Frank Miller i Mike Mignola.

Ili, drugim rečima: ako ste sedamdesetih voleli Peter Parker: The Spectacular Spider-man, Iron Fist, Spider Woman, The Deadly Hands of Kung Fu, pa onda sa Millerovim Daredevilom postali svesni da prisustvujete svojevrsnoj tihoj revoluciji i ostali u ovom superherojskom sranju sve do danas, The Legendary Lynx je doza simpatične pseudonostalgije ali i ugodno zabavan strip koji sebi dugujete. Iako je njegova „istorijska dimenzija“ kompletno lažna – ali su DeMatteisovi i Croninovi tekstovi zapravo odlični i bave se mnogim „stvarnim“ stvarima – njegova estetika je potpuno istinita i to treba slaviti. Izvolite do Mad Cavea da ovo naručite.