Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas se bavio gotovo isključivo avangardom sa, IPAK, dovoljno korena u džezu da niko ne ode kući nezadovoljan. Malo ćemo prošarati po Ujedinjenom kraljevstvu, malo po SAD, biće dosta zabavno.

Gledajući šta je ovog proleća sve izašlo na sjajnoj etiketi Jazz in Britain, odabrao sam da danas slušamo Sarost: Aurora, album novog trija u kome sviraju neki baš veteranski muzičari i koji nudi muziko što je, iako improvizovana i to od strane tri matora bela Britanca, ili BAŠ ZBOG TOGA ŠTO JE improvizovana od strane tri matora bela Britanca nekako ljupko bliska ekstatičnom američkom džezu šezdesetih godina prošlog veka, nesputane ekspresije, tragalačke dispozicije, duševne, moćne melodije i eksperimentatorskog, pustolovnog duha.

Sarost je osnovan nedavno. Ne kažu tačno kada, ali je sa nastupima počeo negde prošle godine, tako da se radi o svežoj postavi u kojoj sviraju tri čoveka što se znaju, i u različitim kombinacijama zajedno sviraju dobrih četrdeset+ godina. Na bubnjevima je ovde Mark Sanders, legenda britanskog fri džeza i slobodne improvizacije, profesor na Konzervatorijumu Lids i gostujući predavač na Kraljevskoj akademiji i Konzervatorijumu Birmingem i čovek koji je kroz gostovanja na raznim drugim visokim školama kroz šake propustio popriličan broj generacija mladih džez i improv muzičara, dajući im poduke i usmerenje. O Sandersu sam već pisao, ali da podsetim da je u pitanju čovek sa zastrašujućom karijerom i saradnjama što ubrajaju tako moćna imena kao što su Roscoe Mitchell, Evan Parker, Wadada Leo Smith, John Butcher i Christian Marclay.

Na sedmožičanom (!!!) kontrabasu je Paul Rogers, druga legenda britanske improvizacije, džeza i avangarde čovek koji je u ruke uzeo akustičnu gitaru sa dvanaest godina a ona je na sebi imala svega četiri žice. Ovo ga je, dakako, predodredilo da postane basista pa će Rogers pet godina kasnije, 1973. godine kupiti svoj prvi kontrabas. Iz Velsa se preselio u London naredne godine i tamo svirao po pabovima, da bi ga Mike Osborne uveo u londonsku džez scenu gde će Rogers skakati od postave do postave, od projekta do projekta, sa bine na drugu binu i nakupiti mnogo iskustva radeći sa takvim imenima kao što su Elton Dean, Keith Tippett, John Stevens, Howard Riley, Stan Tracey, Ken Hyder, Alan Skidmore, Evan Parker, Tony Marsh, Kenny Wheeler, John Etheridge… Od osamdesetih tešnje sarađuje sa ljudima kao što su Tony Levin, Alan Skidmore i Paul Dunmall a njegov trio sa Levinom i Dunmallom se pridružio pijanisti Keithu Tippettu da bi nastao legendarni kvartet Mujician. Onda se Rogers 1987. preselio u Njujork, i tamo tokom godinu i po dana – iako je živeo u Bronksu – radio sa kremom downtown scene i ljudima kao što su Gerry Hemingway, Don Byron, Myra Melford, Mark Dresser, Tom Cora, Tim Berne. Onda se vratio u Evropu, živeo u Francuskoj, radio sa neverovatnim brojem muzičara (Elton Dean, Sophia Domancich, Andrew Cyrille, John Zorn, Derek Bailey, Lol Coxhill, Barry Guy, Joachim Kuhn, Alexander von Schlippenbach) i počeo intenzivno da komponuje. Rogers je i danas vrlo aktivan sa recentnim albumima što ih je snimio sa, na primer, Paulom Rutherfordom i Emilom Grossom.

Na saksofonima je ovde Larry Stabbins, sedamdesetpetogodišnji muzičar i kompozitor iz Bristola, obrazovan da svira klarinet kada je imao osam godina, veran saksofonu (sa povremenim izletima na flautu) od jedanaeste a profesionalni, plaćeni muzičar od dvanaeste godine. Sa šesnaest je počeo da radi sa Keithom Tippettom i nakon prethodnih nekoliko sezona cepanja soula i fanka zatekao se usred britanskog free jazz melting pota, kao član bendova poput Centipede, Ark Tapestry, Keith Tippett Septet. Sarađivao je i sa legendarnim južnoafričkim perkusionistom Louisom Moholom, pa dalje krenuo u ozbiljnom free jazz i free improv smeru, radeći sa projektima kao što su Chris McGregor’s Brotherhood of Breath John Stevens’ Spontaneous Music Orchestra, Spontaneous Music Ensemble, pa onda produžujući u smeru London Jazz Composers Orchestra i saradnji sa Peterom Brötzmannom u Alarm Orchestra i Marz Combo. Bio je i u kvartetu Eddieja Prevosta, a onda se pridružio bendu Weekend, kultnom velškom, prilično avangardnom pop projektu koji je iza sebe ostavio malo muzike ali veliki uticaj. Radio je sa Eltonom Deanom, Tonyjem Oxleyjem, Simonom Boothom i mešao free jazz sa raznim „etničkim“ muzikama, udruživeo se sa didžejevima i svirao sa Adrianom Utleyjem iz Portishead, tesao svoj izraz i komponovao.

Kad se ovako tri jake muzičke ličnosti okupe pod jednim metaforičkim krovom, rezultirajuća muzika može da bude ili veličanstvena proslava slobode i kreativnosti ili mučno sudaranje ego-tripova, no nagađate da sa Aurorom dobijamo ovo prvo. U pitanju je studijski snimak urađen dan nakon nastupa trija Sarost na Bath Jazz Weekend fešti Januara ove godine i jedno zaista impresivno sažimanje tri fantastične karijere u nešto manje od sat vremena slobodne, a opet vrlo strukturirane, spontane a usmerene muzike.

Aurora je podeljena u četiri kompozicije, mada su ovo, naravno, relativno arbitrarne podele  i materijal treba slušati kao celinu. U skladu sa svojim zaista dugim karijerama i formativnim godinama u periodu kada je američki free jazz eksplodirao u galaksije neverovatne kompleksnosti i spiritualnosti, pritom utičući presudno na radove prekomorskih kolega, Aurora je muzički opus u kome je proces interakcije muzičara i pronalaženja načina da se da zajednički iskaz a da svako ima slobodu da unutar tog iskaza iskaže sebe važniji od toga da se unapred dogovore teme, tempo ili registar u kome će se svirati. Opet, vidi se da Sarost nije ad-hok postava i da ova tri čoveka sviraju zajedno pa je Aurora već od prve kompozicije, gotovo petnaestominutne First Lights, karakterisana laserski usredsređenom svirkom.

„Slobodna improvizacija“ ovde ne podrazumeva reinvenciju muzičkog jezika od nule i „zaboravljanje“ sve naučene tehnike i teorije kako bi se devičanski neukaljano ušlo u ocean zvuka. Sarost je prevashodno free jazz trio, utoliko što se ovde cene gruv, melodija i atmosfera, a spontano nastale teme se sa razumevanjem prihvataju od strane celog benda i istražuju dosledno i bez imperativa da se pobegne od harmonije ili ritma. Stabbins je svakako neko ko predvodi taj juriš, sa moćnim tonom i dubokim istraživanjem frekvencije ljudske duše putem snažnih vibrato motiva na tenor saksofonu. Sanders nudi složenu poliritmičku tapiseriju i dobro odmerene akcente a Rogers je sa svojim sedmožičanim instrumentom neka vrsta okrestra unutar orekstra. Ima ovde i dosta klasičnih freakout krešenda, ali muzika Sarost nikada ne zvuči usiljeno niti odglumljeno i uvek čuva gruv.

67 South dopušta ritam-sekciji da postavi temelje pre nego što Stabbins uleti na sopran saksofonu. Njegova arpeđa i visoki, napukli tonovi se dramatično kontrastiraju atonalnim teksturama kontrabasa i Sandersovim složenim ritmovima, i mada je ova kompozicija tiša nego ona prva, 67 South je sedamnaest i po minuta tenzije, tamne energije, odlazaka u neidiomatskim smerovima potpuno slobodne improvizacije.

67 North je kraća sa svojim osam minuta i deset sekundi trajanja i nudi Stabbinsa u svečanom raspoloženju dok improvizuje himnični uvod na sopran saksofonu, nudeći smirenu, optimističnu meditaciju koja će postepeno preći u bučni freakout kada se umešaju ostala dva muzičara. Sanders udarcima u metal plete lavirint odjeka i abrazivnih šumova a Rogers radi stakato rifove gudalom i sve deluje kao da se tri muzičara trkaju jedan sa drugim, pazeći ipak da niko nikog ne pretekne i da se preko linije cilja pređe zajednički. Gospoda.

Jedanaestominutna Boreas Curtains koja zatvara album ponovo ima Stabbinsa na tenor saksofonu. Iako Stabbins na neki način predvodi ovaj projekat svojim proklamacijama melodije, sve kompozicije sem ove potpisuje ravnopravno čitav trio. Jedino, dakle, u Boreas Curtains vidimo da je kao četvrti autor potpisan i Keith Tippett, veliki kolega i lider preminuo 2020. godine i ova kompozicija kroz metodičnu, posvećenu improvizaciju razvija se u spiritualnu, dirljivu himnu što do kraja ne gubi svoj fri džez „drajv“ ali zvuči meditativno, dostojanstveno, dirljivo. Prelep album i apsolutno zakucavanje od strane tri veterana:

https://jazzinbritain1.bandcamp.com/album/aurora

Drugo i poslednje izdanje za danas je po formi bliže klasičnoj akademskoj muzici i zatiče svoje muzičare na uskoj ali uzbudljivoj ivici između džeza, atonalne kompozicije i slobodne improvizacije. „Kamerniji“ po formi ali i dalje zanimljiv, Jonathan Reisin: Too Good X Unreality je i izdanje fenomenalnog austrijskog izdavača Boomslang Records koji izbacuje toliko dobrih albuma u jedinici vremena da moram da se aktivno uzdržavam kako ne bih ove nedeljne osvrte na džez pretvorio u tekuću reklamu za Boomslang.

Jonathan Reisin je rođen u Izraelu, ali živi u Bruklinu, što je generalno SUPROTAN smer od onog što ljudi inače rade, ali valjda i jedini način da mladi muzičar željan učešća u najvrelijim muzičkim eksperimentisanjima na planeti ispuni svoje snove. Kao klinac koji je odrastao u „malom gradu u Izraelu“, Reisin je sa šest godina počeo da uči da svira violinu što mu je poklonio deda. Deset godina je trajala njegova klasična naobrazba kao violiniste, presecana čestim odlascima da se gledaju nastupi Izraelske filharmonije, da bi ga onda školski fank bend pitao da li bi im se pridružio ali pod uslovom da pređe na saksofon jer, jelte, radilo se o rekosmo, FANK bendu. Reisin je pristao i naravno, ovo ga je odvuklo u smeru istraživanja džeza i improvizacije. Već dve godine kasnije je svirao džez festivale po Francuskoj i Južnoj Koreji a onda i snimio album sa sastavom Batterista predvođenim muzičarima iz Nju Orleansa.

Studirao je na Džez institutu Muzičke škole Rimon gde je ušao 2017. godine, a gde su ga podučavali Yoni Rechter, Mordy Ferber, Avishai Cohen, da bi onda po dobijanju stipendije 2019. godine došao u SAD, da studira na Berkliju i tamo diplomirao pa posle zaradio i master. Navodi da je saradnja sa muzičarima kao što su George Garzone, Kris Davis, Joan La Barbara, Francisco Mela, Joe Morris, Billy Martin, Ingrid Laubrock i Sylvie Courvoisier na njega imala veličanstven uticaj, pa je 2022. godine Reisin krenuo i sa sopstvenom diskografskom karijerom izdajući debi album.

Too Good X Unreality mu je treći album, nastao iz dvogodišnje saradnje sa pijanistom po imenu Shinya Lin i bubnjarem koji se zove Jarred Chase. Lin je zanimljiv lik, neko ko klaviru prilazi sa idejom prepariranja i kombinovanja elektronike sa akustikom, pod uticajem dva velika uzora: Johna Cagea i Cecila Taylora. Baziran u Njujorku i suosnivač kolektiva Chaospace, a koji se bavi podrškom azijskim, jelte, muzičarima i multidisciplinarnim umetnicima, Lin je posvećeni improvizator i muzički eksperimentator, sa već solidnim diskografskim tragom nastalim u poslednjih šest godina. Jarred Chase je bostonski mladi muzičar koji iza sebe nema previše snimljenog materijala i koji se, pošto je i sam studirao na Berkliju, sa Reisinom verovatno poznaje sa fakulteta.

Too Good X Unreality nije ploča gruverskog džea, ali to valjda u ovom trenutku niko ni ne očekuje. Iako se ovde da čuti i ponešto standardnih džez skala, većina muzike je više kamernog, više avangardnog tipa, sa Linom koji daje veliki deo atmosfere i pronalazi mnogo apstraktnog, tuđinskog zvuka u utrobi svog prepariranog klavira. Chase je metodičan perkusionista, neko ko ne voli da zvučnu sliku prekriva nepotrebnim udracima i notama i njegova komunikacija sa Linom je disciplinovana, nudeći skelet na koji saksofonista može da nanosi forme i boje. Ovo je vrlo izraženo u centralnom delu albuma, u naslovne dve kompozicije Too Good X Unreality Pt. 1 i Pt. 2 gde je muzika često svedena na izolovane note, zvuke i udarce, često bestelesna pa i hermetična, bliža Johnu Cageu nego Cecily Tayloru ali uvek zanimljiva i nikada nesigurna u koju je stranu krenula.

Nije sve baš TOLIKO apstraktno na albumu i, recimo, Walk and Talk koja album otvara nudi nešto bliže kamernom džezu sa Reisinom na sopran saksofonu kako razmenjuje fraze sa Linom i vozi se po skalama dok Chase drži ritmički temelj na kome dvojica drugih muzičara munjevito menjaju tempo i smer sviranja. Na Through The Glass trio na momente ima praktično čiste free jazz ispade, sa snažnim tenor saksofonom i energičnim ritmičkim radom, ali ovo su epizode u dužoj kompoziciji koja nema problem i da ode u te hermetične daljine i svedene muzičke konstrukcije karakteristične za Reisinova interesovanja u ovom momentu.

Lin predvodi Offertorium svojim klavirskim resitalom iz koga izranja ostatak kompozicije, dramatično, ali i pomalo crtanofilmovski prenaglašeno. To je dobra kombinacija i ova kompozicija preko svojih osam minuta trajanja uspeva da ponudi i formalnu disciplinu avangardnog eksperimentisanja i džezerskiju razigranost.

I na Turn Off the Voices (For Jimmy) Lin i Chase nude vrlo tuđinski, vrlo hermetičan ambijent udaraca i tekstura u koji Reisin uspeva da udene nežniju, emotivniju meditaciju na tenor saksofonu, da bi do kraja i on prihvatio apstraktni, jump-cut pristup izgradnji ovog komada. Ironično, poslednja kompozicija se zove Prelude i ovde se Reisin vraća na sopran saksofon, predvodeći trio atonalnim cvrkutom na koji mu Lin i Chase odgovaraju sitnim, ljupkim improvizovanjem. Album cerebralne muzike, svakako, ali sa dosta uzbuđenja i lepih slika:

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/too-good-x-unreality

https://jonathanreisin.bandcamp.com/album/too-good-x-unreality