Trebalo mi je malo vremena i introspektivne speleologije da shvatim zašto ne reagujem na roman Dan američkog pisca Majkla Kaningema onako kako su, čini se, reagovali svi domaći i strani prikazivači koje sam metodom slučajnog uzorka konsultovao. Napisan u ranim postpandemijskim danima i objavljen u originalu 2023. godine (kod nas ga je publikovala Laguna polovinom Novembra 2024. godine), on je uglavnom dobio vrlo pozitivne reakcije. Ističući minuciozan rad sa likovima „koji su svi ranjivi“ i besprekorno hvatanje pred- i post-pandemijske razlike u „ljudskom stanju“, autori prikaza su se uglavnom složili da se radi o Kaningemovom povratku u formu, gde ga je ponovna prilika da piše o epidemiji – kao u vreme dok je zaraza HIV-om značila smrtnu presudu za jedan vrlo partikularan, već marginalizovan deo stanovništva – revitalizovala i dala njegovom izrazu novi fokus.

Dan je osmi roman veoma cenjenog romanopisca, dobitnika Pulicerove nagrade i mnogih drugih priznaja u SAD, profesora kreativnog pisanja na Jejlu, te čoveka koga rutinski navode kao jednog od najvažnijih živih američkih pisaca u ovom momentu. On je strukturalno dovitljiv, tematski savremen – i na nivou glavne teme romana, ali i unutar individualnih tokova pripovedanja – i pokazuje strahovitu empatiju za sve svoje likove koji su, svi do jednoga zaista polomljeni i ranjivi na upravo one načine koje svaki od čitalaca intimno poznaje. A ovo nije zato što ih je čitalac već viđao u literaturi, nego zato što Kaningem upravo beži od readymade arhetipova i pravi vidan napor da prikaže „prave“ ljude, komplikovane, nedosledne sebi, suštinski nesaznatljive a svakako izvan moći proznog teksta da obuhvati svu njihovu dubinu.

Dan je napisan kao hronika jedne bruklinske porodice razbijena na tri dela, koji se događaju ujutro, sredinom dana i uveče, 5. aprila tri konsekutivne godine: 2019, 2020. i 2021. Likovi su isti, datum je isti, doba dana se razlikuju i naravno čitav svet se razlikuje jer se u okviru ove dve godine desila globalna COVID-19 pandemija sa svim svojim strahovitim efektima po demografiju, ali i još primetnijim efektima koje je imala na ljudsko ponašanje, navike, mentalno zdravlje.

Kaningem je izuzetno elegantan u svom izrazu, ulivajući sve svoje decenije iskustva u tekst koji ni najmanje ne poklekne pred teretom globalne drame što mu služi kao fon na kome će biti ispisan. Možda i svestan da je prerano da se ispiše „pravi“ pandemijski roman, onaj koji će svetsku promenu paradigme umeti da sažme u ispisanu reč i ostavi nešto za naraštaje, da ga čitaju i analiziraju, autor ovde pandemiju ne pominje, nikada ne imenuje virus ili oboljenje koje on izaziva. U romanu se nikada ne pominje „lokdaun“, nema ni jedne jedine reference na Svetsku zdravstvenu organizaciju, vakcine ili infodemiju koja je pratila propagaciju i mutacije samog koronavirusa.

Umesto toga, pandemijska pozornica se gradi „iznutra“ iz likova, kroz promene njihovih misli i izražavanja. Čitalac koji će ovo čitati dvadeset godina od sada, možda i sam u svojim dvadesetim godinama će morati da se posluži futurističkom verzijom Wikipedije da bi shvatio šta se to zaboga desilo izmđu prvog i drugog velikog segmenta romana, pa da su likovi svi odjednom anksiozni a njihova melanholična kontemplacija dobija preliv solipističke tuge.

Elegancija izraza jeste nešto što se gradi i Kaningem ovim romanom nudi i neku vrstu pokazne vežbe, ako hoćete i nastavnog sredstva za to kako se oslikavaju likovi i njihovo okruženje. Za nekoga, kao što sam ja, možda i fetišistički naklonjenog suvom, spartanskom pismu američkih autora kao što su Hemingvej ili Makarti, Kaningem ovde nudi i previše oslikavanja, opisujući scene na momente sa velikim nivoom detalja i dajući svojim likovima opširne reflektivne kontemplacije, samoispitivanja i introspekcije.

No, ovo jeste donekle „poenta“ romana, to davanje likovima prostora da osete a zatim sa samim sobom diskutuju o onome što im nedostaje. U neku ruku, ovo čini Dan ultimativnim „first world problems“ romanom, jer on govori o porodici koja pripada srednjoj klasi, ekonomski fražilnoj ali ne i socijalno ugroženoj, čiji svi članovi proživaljavaju krizu svrhovitosti. Ponovo, autor se ovde ne bavi arhetipovima, ali ima tipske zametke likova kojima onda dopušta zanimljive evolucije. Den je, recimo, otac porodice koji nikada nije nadrastao svoju mladalačku fiksaciju na to da bude rok-muzičar, iako nikada nije imao stvarnog uspeha u ovom „poslu“, pa je, po dolasku dva deteta na svet usvojio „prirodnu“ ulogu domaćice u kući, dok je njegova supruga Izabel, ona koja je „breadwinner“ jer svakog dana ide na posao i donosi hranu na sto.

Ali i Izabel radi u magazinu koji se bavi modom i svesna je da sedi u poslednjem vozu vagona umiruće industrije koji se ponosno, malo i prkosno vozi u provaliju ekonomske zastarelosti. Njen brat je mogao da bude lekar, čak je i dobio mogućnost da studira medicinu ali je u nekom momentu rešio da to nije za njega i sada predaje Engleski osnovnoškolcima i smaraju ga njihovi nezreli stavovi. Denov brat, decenijama neprepoznati i  posledično nekomercijalni njujorški vizuelni umetnik, od one sorte koja se ušvercuje na otvaranje tuđe izložbe da bi galeristima, novinarima i kritičarima pričala o svojim radovima je učinio uslugu lezbijskoj prijateljici i bio joj donator sperme za dete prema kome je posle toga – potpuno neočekivano za oboje – razvio snažna očinska osećanja i sada niko od njih dvoje ne zna šta sa tim da radi.

Itakodalje. Ovo su, dakle, likovi koji imaju neuspešne ili nezadovoljavajuće karijerne putanje, te konfuzne i postiđujuće nefunkcionalne emotivne živote. A svi su već u srednjem dobu i osećaju da ovo nije onaj život koji su im obećali kad su uplatili aranžman. I ne znaju šta da rade. Sem da jedni s drugima vode beskrajne trivijalne razgovore u kojima će samo na parče puštati da se primete frustracije i melanholija, ali će na kraju uvek okrenuti na šalu i, zbog silnog uvažavanja sagovornika obezbediti da se ni jedna tema ne obradi do kraja.

Ovo je, da se razumemo, vrlo „životno“ u smislu da prikazuje likove kakvi ljudi u stvarnom životu jesu a ne onakve kakve smo navikli da čitamo u literaturi, dakle, „zaoštrene“ do aerodinamične forme arhetipa (ili stereotipa ako ste slabiji pisac), opterećene dramskom ulogom i sudbinskom svrhom. Kaningemovi likovi su u ovom romanu anti-arhetipovi, zbunjena, nesazrela ljudska bića koja na momente eksplicitno pokazuju (makar čitaocu) da nemaju nameru da igraju ulogu koju im društvo dodeljuje (ili nameće) samo zato što su tako radili njihovi roditelji i generacije pre njih. Ovo su individue koje plutaju u moru istih takvih individua, kojima dramatično nedostaje svrha u koju će verovati, i to ih lomi.

Ima i nečeg disonantnog u tome kako Kaningem ovde prikazuje praktičnu primenu Hemingvejeve teorije ledenog brega, one koja tvrdi da je narativ ojačan ako autor iz njega izbaci ključni deo koji bi „objasnio“ njegovo značenje, a koje će čitalac dosegnuti kroz refleksiju na postojeći tekst. U ovom slučaju, Kaningem ni jednom rečju ne pominje pandemiju i to je njegov „iceberg theory“ u praksi, ali moj utisak je da on time promašuje da ne pomene, ali da u podtekst romana ugradi jednu interesantniju ideju, tu da je upravo ta individualna samobitnost, samorealizacija, koju likovi traže i nikada je ne nalaze, sloboda koju su njihovi roditelji izborili za njih – a sebi je nisu dopustili – da biraju sve dok ne izaberu ono što im „savršeno“ odgovara, da je to korozivni, toksični mem u centru kulture u kojoj svi ovi likovi žive, i da ih on čini nesrećnim.

Možda Kaningem toga nije svestan – on sam na kraju krajeva živi u toj kulturi i profitirao je, makar koliko možemo da kažemo gledajući spolja, od dosledne vernosti ideji da će on svoju slobodu tražiti dok je ne nađe – ali njegovi likovi su sputani upravo fantomom slobode, FOMO panikom koja je proširena na čitave njihove živote, koje oni, umesto da žive, provode u stalnoj refleksiji na to jesu li možda promašili svoj životni put. A pošto se toga stide, onda grade persone koje pokazuju spoljnjem svetu ne bi li sakrili izvorni stid, ali se onda tih persona TAKOĐE stide – jer to nisu autentično „oni“ – što pojačava osećaj krivice, promašenosti, pogrešne investicije vremena i resursa na planu čitavih svojih života.

Što, trezveno gledano, deluje kao zanimljiva literarna teza, ali je u praksi ona dala roman u kome ima vrlo malo dramske energije – na kraju krajeva likovi nemaju prave konflikte, razlike između sebe rešavaju ispraznim, formalnim razgovorima, emocije ne pokazuju – a što je, koliko god na formalnom planu bilo smelo, njegov nedostatak. U najprimitivnijim mogućim terminima rečeno: čitanje Dana je slično doomscrollovanju niz lajnu na twitteru i čitanje mikroispovesti ljudi koji u prazninu ispaljuju svoje nesigurnosti, nerazumevanja sopstvenog života, anksiozne epizode kada se suoče sa njegovim apsurdima, depresivna posrtanja koja se samo izuzetno retko transformišu u stvarne pozive za pomoć. Jer, da se razumemo, stid je moćan korektiv čak i u trenucima kada ste svetu – koji uglavnom ćuti dok vas gleda – ogolili 99% sebe. Onaj jedan procenat će skoro uvek sačuvati rezerve energije da napravi šalu, završi iskaz duhovitim pančlajnom, podseti sve da je ovo samo roleplaying igra u kojoj vam ostali igrači dodeljuju numerički skor jer bi i njih bilo sramota da se verbalno angažuju oko vaših tlapnji koje su istog ovog popodneva videli već deset puta u različitim varijacijama.

Na tviteru „pobeđuje“ onaj koji ima najzabavniju personu, onu za koju je statistički najverovatnije da će drugi palcem udariti po malom nacrtanom srcu kada na nju nalete, ma koliko da se iza maske klovna Paljacija krije depresivni, od životne radosti ispražnjeni dosta-mu-je-svega Paljaci. A Kaningemov roman onda prikazuje grupu ljudi kojoj nije dopušteno da prepozna da u stvarnom životu ne postoji agregatni skor, da se „lajkovi“ za kvalitet „persone“ koju projektujemo broje individualno, od trenutka do trenutka i da ljudi sa dobrim personama nisu životom zadovoljni jer su u njemu „pobedili“ u nekom objektivnom smislu već jer igraju uloge koje im se dopadaju, Paljacije koji možda nisu smešni svuda, svakome i na svakom mestu, ali su smešni danas, pa možda sutra ili prekosutra, pa onda tri puta u toku istog dana i to im donosi pravu nepatvorenu radost ma koliko persona njihovih Paljacija bila isfabrikovana i „neautentična“.

Ovo je možda nešto što ni Kaningem ne vidi. Čak i deca u ovom romanu su prikazana kao likovi koji svoje „uloge“ dece igraju sa melanholijom, resantimanom i stidom iako ona najmanje od svih imaju čega da se stide. Opširne digresije u romanu koje se tiču izmišljene osobe čiji život na Instagramu fejkuje jedan od likova u zamenu za lajkove koji stižu od pratilaca što nikada ništa ne komentarišu deluju kao autorov – neosuđujući ali snažan – komentar na to da su persone nešto lažno, nešto čijeg rada produkt može biti samo jednako lažan, isprazan, neispunjavajući, i da je nemogućnost dosezanja svoje „prave“ autentičnosti, svoje „stvarne“ životne svrhe i čistog „sopstva“ tragedija koju ovaj roman ne imenuje ali na nju ukazuje.

Ali ovo je pesimističan, u melanholiju bestidno uvaljan zaključak, ma koliko da ga Kaningem nudi suptilno, uz mnogo respekta za svoje likove, ili makar uz mnogo neosuđivanja. Na kraju, ovo je roman koji kao da ne veruje da njegovi likovi mogu da budu zabavniji, jači, „realizovaniji“ nego što jesu, jer je vreme teško a svet je protiv njih. Ali vreme, zapravo, nikada nije bilo lakše – i samo nam deluje da je teško jer sada imamo panoptikumski uvid u „stanje“ planete – a osoba, individua, ljudsko biće, pogotovo u „prvom svetu“, sa svim njegovim objektivno polomljenim elementima prekarnog rada, opadajuće privatnosti, silne socioekonomske nesigurnosti,  nikada nisu imali više mogućnosti da nađu svoje uloge koje će voleti, ma koliko da ih za života promene. Dan nam prikazuje ljude koji uloge traže, menjaju, odbacuju i stide ih se, uvek nezadovoljni i terminalno melanholični, i, mada ne mogu da pisca zbog toga mnogo JAKO osuđujem, sasvim ignorišu optimističnu, kreativnu dimenziju igranja uloga. A na kojem je, tom igranju uloga a NE na radikalnoj autentičnosti, da ne zaboravimo mudre poduke Helmuta Plesnera, izgrađena zajednica pa onda i ljudsko društvo.

Dan se od Lagune može kupiti ovde.