Polovinom Jula Marvel je izbacio kolekciju Namor: Last King of Atlantis, sakupljajući čitav miniserijal od respektabilnih osam brojeva na gomilu i dajući nam najbolji moguć način da iskusimo narativ koji je u formi mesečnih svesaka izlazio od Jula prošle do Marta ove godine. Iako je Namor/ Sub-Mariner poslednjih godina – poslednjih DECENIJA zaista – striktno korišćen kao sporedan lik u stripovima u kojima su drugi glavni, a najčešće kao negativac ili u sivilo VEOMA umotan antiheroj, bilo je zaista samo pitanje trenutka kada ćemo mi, matori Marvelovi čitaoci što smo odrasli sa slikom mišićavog muškarca u kupaćim gaćicama i krilcima što mu rastu iz nožnih članaka urezanom u frontalni korteks, dobiti strip koji smo želeli celog života. I još važnije, strip kakav ovaj lik, sa svojom istorijom, kompleksnom karakterizacijom i složenim motivima koji se kroz njega prelamaju, već tako dugo zaslužuje.

Pre nekoliko godina imali smo, doduše, miniserijal Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores i ovo je bilo možda i zaista proverbijalno „testiranje vode“, strip koji se časno uhvatio u koštac sa osamdesetogodišnjim legatom ovog antiheroja, jedna introspektivna analiza istorije u kojoj je Namor uvek verovao da ispunjava svoju kraljevsku dužnost ali je često bio tvrdoglav, rigidan kralj, spremniji da se krije iza titule i krune nego da ih bude najdostoniji što može. Ovo je bio dobar strip, za svaki slučaj postavljen u nedefinisanu budućnost tako da njegovi događaji nemaju uticaja na tekuća pitanja u Marvelovom univerzumu. No, imam utisak da je Conquered Shores prošao dovoljno dobro da Marvel, kada mu je jedna od njegovih vedeta dala ponudu koja se ne odbija, učini pravu stvar.

Vedeta o kojoj pričamo je, naravno Jason Aaron, scenarista čiji je rad na Thoru, Avengersima, X-Men ali i na Wolverineu, Punisheru, Hulku i Ghost Rideru u velikoj meri nosio Marvel poslednje dve decenije, garantujući njihovim stripovima popularnost na ime propulzivne, za ignorisanje nemoguće energije koju mnogi drugi scenaristi naprosto nisu umeli da ponove. Aaron je na neki način čovek koji iznova priča jednu istu priču ali to radi sa takvom iskrenošću i dirljivo ranjivom otvorenošću za introspekciju da ona nekako iznova i iznova deluje sveže.

Štaviše, nije retkost da kada Aaron od te priče odstupi, dobijemo tehnički uredan ali blago bezdušan rad, kao što je bio, recimo krosover War of the Realms u kome je on imao na umu da napravi „Marvelovog Gospodara prstenova“ a servirao nam praktično koncentrovan junk food. Njegovi najbolji radovi, u Thoru, u Avengersima pa onda naravno i u Conan the Barbarian u onih par godina dok je Marvel ponovo držao ovu licencu su svi bili praktično opsesivna eksploracija istih tema sa maltene uzajamno zamenjivim likovima i predvidivim ciklusima krešenda, kontemplacije i kajanja. Ali kao maltene ni jedan drugi kolega u industriji, Aaron je neko ko uspeva da ovo večito vraćanje istoj formuli gotovo svaki put učini vrednim čitanja, pronalazeći nove filozofske dubine da se u njih zaroni, a stalno perfektuirajući svoj stil pripovedanja da se spoje tradicionalni, na klasičnom palpu zasnovani epski ton i progresivne, sada već moramo reći otvoreno levičarske ideje. Za slučaj da nije već sada dovoljno jasno: ja ovo odobravam IZ SVE SNAGE.

Aaron je nakon okončanja svog višegodišnjeg rada na Avengersima odlučio da bi ga ekskluzivno vezivanje za Marvel u daljem radu kreativno sputavalo i odbio da produži ugovor, birajući umesto toga frilensersku karijeru. Naravno, kao neko ko je za Marvel uradio MNOGO dobrog, ko je pre toga već u DC-ju obezbedio sebi vječnuju pamjat na ime Vertigovog „poslednjeg velikog“ serijala Scalped rađenog sa Rajkom Miloševićem Gerom, Aaron je sasvim dobro odmerio ovu odluku, svestan da može u obe firme da vrata otvara kurcem, da bira šta će kod koje da radi i da verovatno sam sebi ispisuje iznose na čekovima, a da mu pritom ostane dovoljno vremena za creator-owned radove sa kojima zarađuje PRAVE pare i sebi, potencijalno namešta slobodan udarac iz kog će jednom zabiti pobednički gol, apgrejdujući se na televiziju. O njegovom aktuelnom serijalu za Image Comics, Bug Wars, koji crta veličanstveni Mahmoud Asrar i koji se završava ovog meseca, pisaćemo uskoro, ali da ponovimo još jednom da Image ovo reklamira kao najprodavaniji strip u njihovoj rotaciji ove godine.

Naprosto, Aaron je sebi život uredio tačno onako kako je želeo, da ima i kreativnu slobodu i dobre odnose sa obe velike superherojske firme koje će ga rado ugostiti kada poželi da se pozabavi nekim od njihovih najskupljih igračaka. Otkada je „napustio“ Marvel, Aaron je već pisao Supermena i Betmena za DC – sa Betmenom je uradio, po mom mišljenju, jako dobar posao – njegov „povratak“ u Marvel je bio pišući strip o Baji Patku, a onda je došao Namor: Last King of Atlantis, jedan tačno onoliko aaronovski projekat kakav sam priželjkivao da vidim.

Namor: Last King of Atlantis je neka vrsta ekstrapolacije motiva koje je Christopher Cantwell već dotakao u pomenutom Conquered Shores, ali sada sa mnogo epskijim tonom, mnogo spektakularnijom pozornicom da se na njoj odmota ova operetska pripovest o osramoćenom kralju i kraljevstvu koje ga više ne želi. No, i Cantwell i Aaron, na kraju krajeva, samo uzimaju tradicionalnu Namorovu karakterizaciju i smisleno je ekstrapoliraju ukazujući da je krajnje vreme da se ovaj lik stabilizuje i utekne stalno ponavljanom ciklusu iz poslednje dve decenije u kome je on prvo ponositi suveren što samo ne da na sebe i svoje, onda bude ful-negativac koji je prelomio i smatra da je genocid jedino rešenje, pa bude pobeđen i osramoćen, ali mu na kraju oproste i onda sve ide iz početka.

Namor, kad smo već kod početaka, od zaista samog početka, poznih tridesetih godina prošlog stoleća, ima tu sivu, antiherojsku dimenziju koju je u njega ugradio tvorac Bill Everett, sa izvrsno pogođenim osećajem nepripadanja ni jednoj rasi na ime svog mešovitog porekla i nekom vrstom sindroma deteta razvedenih roditelja koje čitavog svog života nesvesno traži potvrdu od „starijih“ izmešanim sa sindromom samozvanca. Ovo je u neku ruku kvintesencijalno „marvelovski“ osnov karakterizacije, a što ide uz činjenicu da je Namor svoj publicistički debi i imao u prvom broju magazina Marvel Comics izdavanog od strane firme što se u to vreme još uvek zvala Timely Comics i ne samo da je sa dve decenije fore praktično najavio čitavu Marvelovu ergelu likova iz Srebrnog doba koji su svi imali dileme, komplekse, traume itd. već je veliki deo njegove karakterizacije bio dovoljno dobar da je National Allied Publications (danas DC) već 1941. godine bez mnogo stida prepiše i kreira svog podmorskog superheroja, Aquamana.

Kako to sudbina ponekad tako luckasto uredi, Aquaman je danas MNOGO veće i prepoznatljivije ime u kulturi glavnog toka nego Namor, ali Namor: Last King of Atlantis je možda najava nekakvog novog doba za Namora, pripovest koja je snažna, karakterno ambiciozna a vizuelno spektakularna, povrh svega priča koja se može čitati samostalno i koja ima vrlo definitivnu kulminaciju i zaključak, a koja bi onda mogla da bude perfektan predložak za film ili televizijsku seriju o Namoru. Samo kažem, Vincent Cassel ima skoro šezdeset godina i neće VEČNO izgledati ovako dobro, gvožđe* treba kovati** dok je vruće***.

*Vincenta

**kastovati za ulogu Namora

***dok Vincent izgleda ovako neizdrživo seksi

Sa Namor: Last King of Atlantis Jason Aaron radi ono što najviše voli da radi a opet uspeva da izbegne manirističku reciklažu i autoplagijatorsko samocitiranje. Ovo je, nagađate i sami, priča o stoičkom, usamljenom muškarcu koji je „one of a kind“ po mnogo osnova, neko čija lična istorija čini značajan deo istorije društva u kome je stasavao ali i sveta u kome je tim društvom vladao, a sa svetom ratovao, muškarcu koji je ne samo izgubio sve, već koji je došao do stadijuma u životu u kome je shvatio da je vreme da NAPUSTI sve.

Namor je na početku ovog stripa vehementno bivši monarh Atlantide i „kralj sedam stotina mora“, čovek koji je vodio previše ratova protiv „ljudi sa površine“ u naporima da obezbedi za svoj narod nekakvu ravnopravnost, ali prečesto skrećući u suprematistički totalitarizam i preteći „površincima“ istrebljenjem u ime odmazde za njihovo tretiranje mora kao free-far-all veletržnice iz koje svi uzimaju šta im se hoće i u nju bacaju svoje smeće kao da tu niko ne živi. Namor je, posle decenija življenja u stalnom grču rata, u stalnom dokazivanju da je najjači i da jedini ima pravo da vodi podmorsku državu, konačno uspeo da se suoči sa svojim narcističkim deluzijama, sa činjenicom da je i sam poverovao sopstvenoj nacionalističkoj propagandi, da nije, na kraju krajeva, ZAISTA bio neshvaćeni, usamljeni pravednik kome se suprotstavljaju ljudi bez vizije što se ne usuđuju da sanjaju velike snove, već da je u nekom momentu naprosto sleteo sa šina i postao puki negativac, čovek temeljito odsečen od svoje baze, za koga je razlika između života ili smrti ne samo „neprijatelja“ već i njegovih podanika postala apstraktni element partije globalnog šaha u koju se njegov život pretvorio.

Namor je, dakle, na početku stripa neko ko je sve to stavio iza sebe i ko prihvata da njegov život od sada pa do kraja treba da bude samo patnja kojom će on iskupljivati svoje nezamislivo velike grehe – ukljućujući ratne zločine kao što je bio plimni talas kojim je potopio čitavu državu Wakandu pre nekoliko sezona – pa ga zatičemo u specijalnom zatvoru za superzločince negde na jugu Atlantskog okeana, gde služi doživotnu kaznu pod budnim okom američke administracije koja je na sebe preuzela kaznenu politiku usmerenu na osobe poput njega, one što predstavljaju pretnju čitavom svetskom poretku.

Naravno da Namor u ovom zatvoru trpi stalna poniženja i ispašta praktično martirski dok se nad njim iživljavaju stražari koji ga vide samo kao fašističkog, genocidnog „rogue state“ državnika kome je međunarodna pravda na kraju doakala, ali naravno i da njegovi unutarnji monolozi prikazuju čoveka koji se iskreno kaje i koji ispaštanje doživljava kao pravičnu kaznu ma koliko da u njemu i dalje živi monarh što je bačen u blato tim poniženjima. Ovo je tipično aaronovska postavka, sa jasnom jukstapozicijom hrišćanskog ispaštanja i ničeovskog višeg čoveka u kojoj treba pronaći ravnotežu.

Ali naravno da ravnoteže ne može da bude jer večnost ispaštanja – s razlogom – ne postoji izvan religijskih mitova i Namor je, iako on sebe u početku vidi kao praktično nikog i ništa, i dalje neko ko na globalnom političkom planu ima izvesnu težinu. Kada postane jasno da pod površinom svetskih okeana bukti građanski rat jer nakon Namorove abdikacije nije došlo do jasne tranzicije moći, i da nekih sedam predvodnika sedam nacija pretenduju da svaki od njih bude jedini kralj, ujedinitelj, i da ovaj podmorski rat počinje da ugrožava i civilizaciju na površini, Namor dobija četvorodnevnu amnestiju i misiju da, kako zna i ume, ode pod vodu, priđe svom narodu i zaustavi rat.

Osam epizoda je generalno nešto više nego što je u poslednje vreme standard za Marvel kada pravi ovakve miniserijale i to je svedočanstvo ne samo o Aaronovoj reputaciji već i o ozbiljnosti sa kojom je ovaj projekat shvaćen od strane izdavača. Scenarista ovde ima prostora da vrlo temeljno radi na analizi i dekonstrukciji Namorovog karaktera, ali i na ekspanzivnom worldbuildingu kojim, posle više od osam decenija, Marvelov koncept podmorske civilizacije dobija konkretnije obrise, definisaniju istoriju, ujediniteljski religijski mitos, kompleksnu politiku.

Da odmah damo kredit tamo gde se mora dati, u ovome je DC sa Aquamanom bio ispred Marvela i Aaronovo oslikavanje sveta pod morem u dobroj meri se može posmatrati kao refleksija onog što znamo iz Aquaman stripova. No, diferencija specifika je sam Namor, čiji je karakter tako temeljito „marvelovski“ da u presudnoj meri obeležava ovaj narativ i čini ga distkinktno Marvelovim.

I Aaron ovde vrlo dosledno uzima osnove od Billa Everetta, prolazi kroz radove Roya Thomasa, Johna Byrnea ili J.M. DeMateisa i nudi veoma kredibilan koktel plemenitosti i celoživotne osujećenosti, besa i kajanja, kraljevske tragičnosti ali i jedne nikada-odrasle, nikada sazrele detinje frustriranosti mešovitim poreklom i odrastanjem na dvoru koji je, bez obzirea na prinčevsko vaspitanje i luksuz, Namoru uvek i diktirao sudbinu. Aaron se u nekom svojim prethodnim stripovima već bavio tim motivom monarha koji žudi za slobodom a sa Namor: Last King of Atlantis ima široko polje da ga temeljito ispita.

Naravno, njegov metod je to da se aktuelni zaplet stalno preseca flešbekovima na Namorovo detinjstvo i momaštvo i mada ovo vidno usporava pripovedanje, a to se može računati u „objektivne“ manjkavosti ovog stripa, upravo na ime tih flešbekova se moće reći da smo sa Namor: Last King of Atlantis dobili neku vrstu definitivne, utemeljujuće priče o Namoru, one koja će kodirati njegovu karakterizaciju, poreklo, motivacije, ali i presudne događaje iz prošlosti koji su ga oblikovali, i da će od sada pa na dalje, OVO biti Namor sa kojim će biti poređeni svi Namori.

Nije naravno loše kada lik star osam decenija konačno dobije tako čvrst i bogat temelj, ali veoma je važno i ukazati kako se Aaron ovde ne bavi samo udaranjem temelja. Ovo nije Wolverine: Origin, samo urađen za Namora, već strip koji flešbekove na ključne momente Namorovog odrastanja koristi da bi Namoru dao kredibilnu osnovu na kojoj će moći da uradi onu najtežu stvar za junake superherojskog stripa: da sazri i promeni se kao lik.

A što je i najveća vrednost ovog stripa, dakle, ne u smislu davanja Marvelovom univerzumu 616 više „lorea“, ne u smislu davanju mnogo više detalja istoriji podmorske civilizacije i političkim odnosima između njenih različitih nacija, već upravo u smislu korišćčenja svega toga da se pokaže zašto je Namor toliko prokleto komplikovan čovek za koga čitalac autentično navija iako su i Namor i čitalac svesni da je u pitanju genocidni suveren koji je u svojoj karijeri toliko duboko isprljao ruke da za njega nekakvog stvarnog iskupljenja ne može da bude.

Aaron ovo radi jednim vrlo metodičnim pristupom sporo i postepeno secirajući Namorovu ličnu istoriju zajedno sa istorijom Atlantide, pokazujući kako je mladić u osetljivim godinama učen da bude neustrašiv ali i nemilosrdan, kako su njegovi prirodni mladalački impulsi da ispravlja nepravdu kada je vidi i pomaže slabima kada ih susretne bili ne samo kritikovani već i surovo kažnjavani od strane dinastičke mašine što ga je pripremala da bude sila koja će da brani apstraktnu kraljevinu a ne konkretne podanike itd. Da bude sasvim jasno, Namor nije prikazivan kao žrtva i ovo nije nekakvo „pranje“ njegove biografije. On je nedvosmisleno narcisoidna osoba – kao da bi i mogao biti išta drugo sa detinjstvom u kome je učen da bude naredni kralj naroda izabranog od samog boga da radi u njegovu slavu – i njegove greške (masovno ubijanje, pokretanje ratova) nisu prikazane kao greške iz nehata ili nerazumevanja. One su greške ega, napumpane LIČNOSTI pod uticajem toksičnog superega formiranog kroz godine učenja od nemilorsdnog dede koji je glumio strogu, čak brutalnu očinsku figuru u nedostatku pravog oca, ali i pomenutog boga, Neptuna, koji se Namoru čitavog života obraća glasovima riba.

Aaronova glavna tema poslednjih deceniju i po je upravo taj odnos čoveka i boga koji mu se obraća. Ili, još tačnije, odnos MUŠKARACA i boga, a koji nije nekakav apstraktan koncept smešten u metafiziku već i stvarna očinska figura koja jednom rukom miluje i nudi oproštaj ali u drugoj drži korbač, mač, čekić, trozubac ili kakav drugi falusni simbol i njime kažnjava sve dok svoju ličnost i svetonazor ne imprintuje u potpunosti na ličnost svog vernika i sledbenika. Sa Namor: Last King of Atlantis je scenarista napisao jednu od svojih najfinijih rasprava na ovu temu baš zato što u ovom stripu ima posla ne sa „rogue“ likom, ne sa antiherojem, već sa likom koji je poslednjih dvadesetak godina gotovo isključivo imao ulogu negativca u Marvelovim stripovima. Dekonstrukcija i rekonstrukcija se onda može raditi od temelja i Aaron zaranja vrlo duboko, pokazujući kroz flešbekove formativne momente u životu mladog Namora, situacije u kojima je oblikovana njegova percepcija socijalne pravde, odgovornosti za društvenu stabilnost i dobrobit, klasne podele, uloge plemstva u životu nacije, a onda pokazujući, u sadašnjosti posledice koje je Namorova decenijska, neuredna, ratovima i ćudljivim ispadima ispunjena vladavina podmorjem ostavila na tkivu iste te nacije.

Prošireni format od osam epizoda obezbeđuje dovoljno prostora da se ovo sve istraži kroz opširnu naraciju u kojoj ima mesta i za male, pozorišne, karakterne momente, a onda i za spektakularne bitke u dubinama okeana, za skromne prosjake koji će kralja naučiti poniznosti ali i za drevna čudovišta iz najdubljih krajeva abisala koja i u „Kralju Atlantide“ izazivaju atavistički strah. I onda, kada do kraja narativa Namor napravi filozofsku tranziciju od „ja ne zaslužujem da budem monarh“ do „monarhija ne zaslužuje da postoji“, čitalac u ovu promenu njegovog razmišljanja POVERUJE a Jason Aaron Atlantidu prevodi u modernije društveno uređenje sa ubedljivim prikazom rasta solidarnosti i uzajamnog poštovanja između do malopre zaraćenih frakcija koje su se borile za presto.

Iako je, dakle, ovaj narativ  u svojoj suštini hronika filozofske i političke tranzicije i sazrevanja jednog čoveka, on je NARAVNO i epska pustolovna priča utemeljena na predlošcima najfinijeg palpa, od Burroughsa, preko Howarda do Moorcocka, sa daškom modernih georgemartinovskih nestašluka i aberacija. Namor: Last King of Atlantis nas vodi kroz do sada neviđene – čak i za samog Namora – predele podmorja, dovodi glavnog junaka u kontakt sa gomilom drčnih nacionalnih vođa i samoproglašenih kraljeva koji za njega više nemaju repsekta i rešili su da mu skinu glavu ako je pred njima ne pogne i naravno da onda usledi dosta brutalne akcije. Namor rano u ovom narativu rešava da ne ubija jer ne želi da još duša stavlja na svoj karmički račun, ali ovo scene akcije i borbe ne čini manje epskim, naprotiv. Jason Aaron uspeva da, uzimajući dosta predložaka iz Konana, Namora gurne na naredni nivo spektakla i epike, kreirajući u jednom momentu set pis gde se Namor sam bori protiv sedam armija u isto vreme, i one, koliko god da ga bodu kopljima i seku mačevima, ne mogu da ga sruše, a kada uveče vojske umorne od ratovanja protiv jednog, ali ludog, čoveka, odu u svoje logore da odmore i skupe snagu da sutra nastave, on stoji na bojištu, glasno peva i ne da im da spavaju. I ako se čitajući ovu rečenicu niste malo naježili od miline, IMAMO PROBLEM.

Dobro, ne PROBLEM problem, ali to je ilustracija tona koji možete da očekujete u ovom stripu i, mislim, jedinog prikladnog tona za čoveka koji je autentično Marvelovo plemstvo, za lik koji je stariji od Tora, Hulka, Iron Mana, jednog od trojice (druga dvojica su bili Kapetan Amerika i originalni Čovek-baklja) sa kojim je Marvelov mitos i nastao. Namor kroz Namor: Last King of Atlantis KONAČNO dobija svoje definitivno utemeljenje i poziciju koja mu je sve ove decenije u Marvelu i pripadala.

Za ovako epsku priču, a koja je izlazila uredno i bez kašnjenja, Namor: Last King of Atlantis je imao dvojicu crtača. Paul Davidson i Alex Lins su ovde podelili dužnosti između događaja u aktuelnom trenutku i prikaza prošlosti kroz flešbekove, i ovo je bio dobar estetski izbor sa „organskom“ razlikom između dva vremenska perioda. Lins, koga sam nedavno malo i kritikovao za blago nejasnu naraciju u Plastic Manu je ovde crtao flešbekove i ZABLISTAO, nudeći svoj sigurni kinematski stil, sa jasnim referencama na old school prikaze Namora iz pera Johna Byrnea i samog Billa Everetta. Davidson je radio aktuelni vremenski tok i njegovo pripovedanje je vrlo stripovsko, dakle, suprotno kinematskom kadriranju i naraciji, a što leži uz taj duh epske, fantastične priče koja se ovde pripoveda. Naravno Davidson ima fino oko – i još finiju ruku – za detalj i njegov deo stripa je raskošno urađen sa mnogo epskih, upečatljivih prizora koji će ostati za generacije što dolaze kao definišući momenti iz Namorove biografije. Kolorist Neeraj Menon je obavio BRILJANTAN posao, sa savršenim razdvajanjem prošlih i sadašnjih događaja, znalačkim zatamnjenjem kolorita kada se storija dešava baš duboko ispod mora, akcentuiranjem Donaldsonovih neretko vrlo kompleksnih kompozicija tako da budu čitke, dinamične eksplozivne. Imajući u vidu da ovde imamo posla sa jednim od najmoćnijih likova u Marvelu, osećaj snage ravne božanskoj je između ostalog posredovan i baš kolornim odlukama. Letering je radio Joe Caramagna i ja više nemam dovoljno reči da pohvalim njegov ukus u tome kako stvari čini čitkim, jasnim, nenametljivim a istovremeno karakternim.

Namor: Last King of Atlantis je, dakle, vrhunski Marvel u ovom trenutku i dolazi uz moju jaku preporuku. Naravno, ne mislim da je ovo strip koji će se nužno jednako dopasti svakome – čak i među Marvelovom publikom sigurno ima dovoljno raznolikosti da strip o matorom, toskičnom muškarcu koji ima momenat sazrevanja ne bude ono što baš svako želi da uzme u ruke kad sedne malo da se odmori. No, za poštovaoce Marvelovih klasičnih likova ovo je, mislim, jedan od onih momenata kada sebi čestitaju na tome što su decenijama bili verni ovom izdavaču i ovom medijumu. Jason Aaron je ovim ispisao jedan od svojih najfinijih superherojskih radova, a crtači su se pokazali dostojni širine, ali i dubine i suptilnosti njegove vizije. Moderni klasik. Amazon kolekciju prodaje ovde.