Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas sa velikim zadovoljstvom predstavljamo jedan album na kome svira jedan od meni omiljenih mladih jazz pijanista, a onda i jedan album solo improvizacija za bas klarinet. Taman kako i bog zapoveda da se provodi Nedelja, dostojanstveno ali bez POTPUNOG opuštanja.
Finn Genockey: Tacet Trust je debi album kompozitora po imenu Finn Genockey, momka iz Londona i primer te neke međunarodne pa i međukontinentalne saradnje koja savremenim, mladim džez muzičarima nekako prirodno dolazi. Kvartet sa kojim je Genockey snimio ovaj album sopstvenih kompozicija je, pritom, malo i različit u postavi od Inc Quartet ili International Quartet ansambla sa kojim je ove godine nastupao po Londonu najavljujući izlazak albuma, tako da je u pitanju jedna fluidna grupa muzičara koja ipak ima neki osoben, prepoznatljiv zvuk, a za koji je zaslužan pre svega autor muzike i šef benda, a koji je – bubnjar.
Finn Genockey je sa jedanaest godina čuo Tonyja Williamsa pa je poželeo da i sam svira bubnjeve KAO I SVAKO ZDRAVO DETE, dodaću. Dalje je slušao Elvina Jonesa i Briana Bladea i njihov slobodni, poliritmički stil se dobro čuje u njegovoj svirci na ovom albumu. No, pošto veli da su ga opčinile i džez harmonije, pored bubnjeva je poslednjih deset godina svog života posvetio i pijanističkoj naobrazbi i sada se ravnopravno smatra pijanistom i bubnjarem. Studirao je na školama Junior Trinity i Junior Royal Academy of Music Jazz a sada je na Guildhall School of Music and Drama i veli da je veoma inspirisan da se i dalje obrazuje i akademski usavršava.
No, on je istovremeno i aktivan živi muzičar, unutar više raznih projekata, od sopstvenog benda koji je zamišljen kao posveta muzici Kennyja Wheelera, pa do The London Intercollegiate Jazz Orchestra, big benda koji je sam osnovao i za koji piše muziku. Svirao je i snimao i sa drugim muzilčarima (Emma Rawicz, Orla Gartland) a Tacet Trust je prvi album koji potpisuje kao kompletan autor i lider ansambla.
Pomenuti omiljeni mladi pijanista je Danac Rasmus Sørensen, čovek o čijem sam debi albumu pisao pre tri godine i koji je svoje vreme tada provodio na transverzali Danska-Švedska-SAD (partikularno Njujork, a gde je snimao albume sa još nekim muzičarima o kojima nisam pisao), ali sada ga vidimo i kao nimalo nedobrodošlog novog učesnika londonske džez scene. Pored njega na Tacet Trust sviraju Genockeyjevi stalni saradnici, trubač i flugelhornista Josh Short i kontrabasista Nico Klöffer. Short je londonski komšija koji se do sada već pojavio na par recentnih izdanja sa drugim liderima a Klöffer je nemački kontrabasista koji ovaj instrument – u njegovoj džez inačici – studira na visokoj školi Hochschule für Musik und Tanz Köln u, dakle, Kelnu, a sarađuje sa postavama kao što su Silent Explosion Orchestra ili 4Fliegen.
Za mene neiznenađujuće, Sørensenov pijanistički vatromet je ono što stoji u prvom planu albuma Tacet Trust. Nije da je Danac neki siledžija koji se nametljivo gura u prve redove i naravno da pričamo o albumu kompleksnih ritmičkih struktura i dinamike, kako to zna da bude kada bubnjari pišu muziku, ali čini mi se da Sørensen naprosto pleni zrelošću koja podrazumeva vrlo smele improvizacije oko Genockeyjevih zadatih tema i harmonija, sa razigranom, razrađenom hardbop rukom koja ne daje u proizvodu agresivnu muziku ali se ČUJE između svirke svih ostalih. The Tree Atop the Hill, recimo, rani, osmominutni hajlajt albuma, bi trebalo da nosi Shortova flugelhorna ali Short je svira nežno, melanholično kontemplirajući o devonskom krajoliku koji je tema pesme, pa je Sørensenovo snažno hardbop improvizovanje baš ona injekcija energije koja paše uz složene ritmičke obrasce i promene. Napisana za big bend ali na kraju aranžirana za kvarte ova pesma je i neka vrsta legitimacije tehnike i kvaliteta sve četvorice muzičara.
Odmah iza nje je Midnight, impresionistički, prilično kinematski komad u kome Short svira ekspresivnije, a Sørensen postavlja scenu na kojoj se ostali igraju jednostavnim, a vrlo evokativnim pointilističkim radom na dirkama na koji se zatim nadovezuje filigranski vez na bubnjevima i kontrabasu.
Genockey je inče jedan od onih bubnjara koji bubnjeve shvataju kao INSTRUMENT a ne samo alatku za brojanje ritma pa su njegove kompozicije izrazito dinamične i ritam se u njima menja često, tempo nije nužno fiksiran a ima puno prostora za izletanje iz zadate teme koji svi muzičari obilato koriste. U The Yawning Sun je Short pogotovo upečatljiv sa mnogo odlične, reske a senzitivne trube u soliranju. Naravno, kad Sørensen preuzme solo – posle već SJAJNIH ideja u pratnji – ovo je demonstracija koliko je ovaj čovek sazreo u par godina što je proteklo od njegovog debi albuma, prikaz muzičara koji džez DUBOKO razume i svira ga sa mnogo autoriteta.
Nećemo da pišemo baš o svim pesmama na albumu, ali Tacet Trust ja prijatna, vitalna ploča kompozicija koje su optimistične, prilično, čak i romantične, a čije izvedbe su naprosto radosne. Slušajte energični bop I Was Born Yesterday But I Stayed Up All Night i znaćete o čemu pričamo:
https://freshsoundrecords1.bandcamp.com/album/tacet-trust
Sa druge strane današnjeg matinea imamo jednog čoveka na bas klarinetu. I drugo nam neće ni trebati. Daniel Paz: Equilibrio je serija improvizacija za bas-klarinet koje izvodi meksički muzičar Daniel Paz i, za razliku od nekih drugih albuma za samostalni instrument ovog tipa, u pitanju je iznenađujuće topla, prijatna kolekcija lepih tema i strastvenih improvizacija koje ne propuštaju da profitiraju od tog svedenog, pomalo i svečanog konteksta koji se podrazumev kada imate samo jednu osobu ispred mikrofona i potpunu golotinju.
Paz je klarinetista i kompozitor iz Meksiko Sitija sa istorijom nastupanja na festivalima po Srednoj Americi i SAD i više aktivnih projekata. Jedan od njih, Ojos de gato NIJE istoimeni italijanski orkestar osnovan da se oda pošta Gatu Barbieriju, već ekipa okupljena da se svira Pazova vizija ciganskog džeza. Drugi, Polka Madre, je američko-meksičko-evropski projekat u kome se spajaju polka, balkanski folk i recimo nekakav postpank, pa je tu onda Ficus Trío, avangardni spoj free jazza i slobodne improvizacije u postavi bubanj-električna gitara-klarinet. Za nežnije dušice tu je Tres Tristes Tangos, opet trio (kontrabas, harmonika, klarinet) ali koji svira „rustičniju“ muziku.
Paz, dakle, sedi na nekoj lepoj sredini između avangarde, improvizacije, slobode sa jedne strane, i dobro istražene tradicionalne i plesne muzike sa druge a sa Equilibrio ga čujemo u toj ogoljenoj formi gde nema laži, nema prevare, svaki pokušaj glume se čuje i u ovakvim kontekstima muzičari ili sazrevaju ili ginu.
Paz ne gine. A mislim i da sazreva. Štaviše, on kaže da je materijal na ovom albumu snimljen 2018. godine u momentu kada je tražio ravnotežu. Sada, veli, kada ju je našao, usuđuje se da album i objavi.
Jasno je zašto muzičar strepi od toga što će se ovde čuti potpuno sam, bez ikakvog drugog zvuka da se iza njega zakloni, bez ikog drugog da ponudi kontratezu na ijednu njegovu tezu, ali mislim da Paz apsolutno nema čega ni da se plaši ni da se stidi. Njegove improvizacije su sigurne, štaviše dobar deo vremena razigrane i dostojanstveno radosne, sa sigurnim radom kroz spontano nastale teme i ukusom za harnoniju. Naravno, ton bas-klarineta je dubok, prijatan i nekako po definiciji lepo legne na ljudsko uho pa album onda nije u startu toliko konfrontativan za neutreniranog slušaoca kakvi su neki drugi slični projekti o kojima sam tu i tamo pisao. No, Paz nije sebi u zadatak stavio da samo uljuljka sebe ili slušaoca u zvonke, tople tonove i prijatno zrnaste teksture i njegova izletanja u atonalnost i gestularnu svirku su uzbudljiva i dobro sede uz tradicionalniji džez program. Sa Espera, recimo, imamo kompoziciju od skoro šest i po minuta koja fino profitira od laganog pomeranja od svirke po skalama u kojoj se kontemplativno istražuje tonalnost, prema distorziranim, energičnim ekscesima koji su ovde ipak pre svega punktuacija a ne krešendo.
Después de los patos je još jedan dobar primer svirke u vrlo klasičnom modusu koja prelazi u „avangardu“ sa proširenim tonalnim opsegom instrumenta i netradicionalnim tehnikama sviranja.
Paz ima i naglašenije džez soliranje u, recimo, dinamičnoj, energičnoj ¿¡Quién voy!? koja podseća koliko ovaj instrument ima širok tonalni opseg i koliko je dobro kada imate muzičara koji ume da ga iskoristi ovako sigurno. Humito je onda meditativna, gotovo pastoralna, jednostavna pesma u kojoj imate utisak da je autor zaista dosegao ravnotežu koju je tražio, Camaleón je egzotični, kontemplativni prolazak kroz donje registre, a Motivo na kraju albuma nudi po malo od svega što smo već čuli u jednom počasnom krugu koji zaokružuje iskaz. Veoma lepo:
