Danas pričamo o (meta)serijalu Minor Threats, novom superherojskom univerzumu izniklom, od svih mesta na svetu, unutar ekosistema kompanije Dark Horse. Iako je primamljivo reći da je prirodno kako će Dark Horse, sad kad je izgubio svoj nezavisni status, krenuti u klasične korporativne strategije kreiranja superherojskih univerzuma prepunih istorije i „lorea“, koji će dalje moći da se eksploatišu na televiziji i u drugim medijima – na kraju krajeva, nije baš BEZ RAZLOGA Mark Millar svoj Millarworld preselio iz Imagea u Dark Horse onako kako je ovaj izdavač postao deo koncerna Embracer – istina je i da je Minor Threats makar prilično KARAKTERAN koncept koji je do sada doneo više dobrog, zanimljivog i svežeg a manje generičkog i istrošenog žanru što danas nosi sa sobom velike rizike, barem koliko i veliki potencijal za uspeh.

Naime, činjenica je da je eksplozvni uspeh Marvelovog kinematskog univerzuma otvorio investitorske kofere za raznorazne druge superherojske univerzume da probaju i sami da dosegnu zvezde, pa je praksa kreiranja novih superherojskiih univerzuma unutar sistema raznih strip-izdavača, dugo vremena smatrana jalovom jer nakon devedesetih praktično više niko u tome nije imao ozbiljnijeg uspeha, odjednom opet nabujala. Ali, gledajte, ma koliko da su se trudili izdavači pout Lion Forgea (univerzum Catalyst Prime), Imagea (Massive-Verse), AWA (koji je i osnovan na temelju novog univerzuma) pa i samog Valiant Comics što je devedesetih godina imao priličnog uspeha sa svojim originalnim univerzumom, rezultati u smislu krosovera u nove medije, film, televiziju itd. su zapravo dosta sumnjivi. OK, Vin Diesel je pre pet godina igrao u filmu Bloodshot, koji se još uvek kanim da pogledam, ali sem toga, praktično ništa od pomenutih univerzuma, od kojih su neki eksplicitno kreirani da budu pogdloga za televizijske serije, još uvek nije transformisano u drugi medij na iole značajan način.

Štaviše, većina superherojske televizije poslednjih godina koju ljudi hvale ili makar gledaju, od The Boys, preko Invincible, pa do poluuspešnog (ali u televizijskom smislu i jedinog uspešnog projekta Marka Millara) Jupiter’s Legacy temelji se na stripovima koji imaju ZNAČAJNO duži legat i radili su ih ljudi koji su u njih ulili srce, dušu i strahovito prethodno iskustvo u nezavisnom i korporativnom stripu, dajući im karakter koji možda ne nedostaje u APSOLUTNOM smislu ovim novim univerzumima, ali naprosto možda nije dovoljno vidljiv potencijalnim investitorima. I onda su i Massive-Verse i Catalyst Prime, pa i cela AWA avantura na kraju više stripovi za superhero-nerdove među strip-čitaocima, a koji su, štagod pokušavali da vas ubede, ipak jedna solidna manjina, a manje semena nekakvog novog superherojskog bujanja na televiziji i u bioskopima, čemu su se, verujem, mnogi nadali.

E, zato je Minor Threats prilično osveženje jer je ovo na likovima utemeljena, relativno svedena nova superherojska koncepcija, koju su postavila dva iskusna televizijska profesionalca, ali bez nekakve napadne „made for TV“ ideje u prvom planu, sa mnogo vidne pažnje da se napravi pre svega DOBAR STRIP.

Minor Threats sam, naravno, čekao sa puno interesovanja jer je tim koji je ovo počeo da radi za dark Horse 2022. godine bio isti onaj koji sam prilično pohvalio za Marvelov miniserijal M.O.D.O.K. Head Games godinu dana pre toga. Patton Oswalt i Jordan Blum su svoju komičarsku saradnju sa televizije uspešno nastavili u stripu pa se odmah vratili na televiziju, producirajući seriju M.O.D.O.K. za Hulu, ali su, očigledno iz cele te Marvel-avanture shvatili da bi isto ovo mogli da rade i sami, sa sopstvenim stripom na koga bi držali puna prava i od njegove televizijske adaptacije zaradili mnogo više. Tako je krenuo Minor Threats, a jedna od najboljih stvari koja se desila u pokretanju ovog projekta je to da su Oswalt i Blum uspeli da sa sobom povuku i crtača sa M.O.D.O.K. Head Games, magičnog Scotta Hepburna.

Iako je Minor Threats, dakle, počeo kao projekat sa jasnim horizontom televizije ucrtanim na mapu puta, njegova prva, utemeljujuća priča, četvorodelni A Quick End To A Long Beginning, je veoma „stripovski“ strip. Zadnja strana kolekcije izašle 2023. godine bombastično se poziva na Watchmen, Sin City i The Boys, i sve su ovo i dosta tačne reference, ali su, slutim, ipak nabrojane pre svega jer se radi o propertijima koji su uspešno migrirali u bioskop i na televiziju, i sam Minor Threats je po tonu sasvim osoben.

Naime, posebno u ovoj prvoj priči, Minor Threats je kombinacija akcione komedije i dobronamerne dekonstrukcije/ parodije nekih klasičnih superherojskih predložaka, naročito onih iz legata DC-ja i njegovog veoma uticajnog univerzuma. Sami Watchmen i The Boys su svaki na svoj način takođe bili dekonstrukcije/ parodije na DCU, no, Minor Threats nalazi poseban ugao iz koga gleda na stvari i više podseća na način na koji je Wildstorm u svojoj fazi na kraju prošlog i početku ovog stoleća rekonstruisao i dekonstruisao klasične DC trope, samo da je Wildstorm bio komedija.

Prva priča u Minor Threats uspostavlja ton time što nam svet i zaplet prikazuje iz perspektive „malih“, za nekakvu istoriju ovog sveta relativno nevažnih likova. Glavna junakinja je šankerka u baru u koji zalaze small-time superkriminalci (nešto nalik na Marvelov „A Bar With No Name“), i sama bivša maskirana provalnica i otimačica umjetnina i dragulja a koju je u „biz“ uvela majka, superkriminalka stare škole sa romantičnom predodžbom o životu s onu stranu zakona i nemogućnošću da uopšte zamisli da bi njena ćerka u svom životu želela da radi išta drugo do da pljačka juvelirnice ili banke i, izgledajući u kostimu BAŠ DOBRO za bezbednosne kamere, beži sa mesta zločina pre nego što neki od Twilight City heroja dojuri da zaštiti imovinu bogatih od gladi sirotinje.

Nekakva spona sa Watchmenom ovde može da se nađe u tome da je majka zapravo osoba bez supermoći, neko ko se oslanjao samo na šašave spravice i opremu a da je ćerka jedna od nove generacije supernadarenih individua a koje je kreirao – putem, recimo, mutacija – jedan skoro kataklizmičan kosmički eksces. Frankie, kako se glavna junakinja zove, je tokom svoje karijere adolescentske superkriminalke koristila svoju natprirodnu moć da od bilo kakavog materijala kome ima pristup napravi kompleksne autonomne robote i druge improvizovane hi-tech sprave/ igračke koje bi joj pomogle u izvršenju, jelte zločina.

No, Frankie više ne koristi pseudonim Playtime, ne nosi kostim i provodi svako veče iza šanka, služeći pića izraubovanim sitnim krimosima u staromodnim kostimima, koji su više noći prespavali po zatvorima nego u svom krevetu, i nada se da jednog dana sistem socijalne zaštite omogući bivšoj robijašici da preuzme staranje nad svojom maloletnom ćerkom od razvedenog muža.

Onda se dešava nešto tragično: sajdkika jednog od najmoćnijih superheroja u Twilight Cityju, koga zovu Insomniac i on je ovdašnja verzija – nešto patološkija verzija, takođe – Betmena, ubija jedan od poremećenijih superkriminalaca u gradu i Insomniac i njegove kolege – supertim nazvan The Continuum – kreću u BRUTALNU istragu po predgrađima, premlaćujući skoro do smrti sitne krimose, koje bi inače samo išamarali i poslali da spavaju u pritvoru, kako bi saznali gde se krivac nalazi. Frankie shvata da je sranje udarilo o fen, da je krhka ravnoteža između superkriminalaca i superheroja u kojoj postoje stalni sukobi ali niko nikog ne ubija, fatalno narušena i da je na njoj i tih par luzera koji su se u tom trenutku zatekli u baru dužnost da nešto učine.

Veliki deo uverljivosti ove motivacije za nekog ko je do tog trenutka DECIDNO gledao svoja posla i nije hteo da se meša ni u kakvu dalju „superpolitiku“ otpada na to kako Hepburn crta svoje superheroje, kao zaista zastrašujuća, natprirodno moćna prisustva, čiji bes kredibilno deluje kao nešto što dolazi od razgnevljenog božanstva. Njegov dizajn za The Searcher, ženu vanzemaljskog porekla koja je ovdašnja varijacija na Suoermena, perfektno se slaže uz karakterizaciju koju joj daju Oswalt i Blum, pa ona ostavlja taj utisak vanzemaljca koji nas je sve ubedio da je „naš“ i da ga razumemo, i koji ima iskreno plemenite namere, ali koji ima i moći što NIKO ne bi trebalo da ih ima i koji, kada je besan, predstavlja pretnju što u čoveku budi atavističke strahove.

U svakom slučaju, Frankie i njena ekipa otpadnika, ljudi i žena skoro bukvalno skupljenih s koca i konopca, čije su superkriminalne karijere, naravno, ZNATNO skromnije od njihovih narcisoidnih egoa što ih oni već godinama održavaju konzumacijom alkohola i raspredanjem lovačkih priča o slavnoj prošlosti, kreću u detektivsku potragu po Twilight Cityju kako bi našli čoveka odgovornog za smrt Kida Duska i, da se razumemo, UBILI GA kada ga pronađu. Ovo su kriminalci i njihova rešenja su jednostavna, konačna i simbolički razumljiva. Krv za krv, život za život.

Da je ovo pisao Garth Ennis, Minor Threats bi verovatno bio prepun krvi i vicere, no, Oswalt i Blum uspevaju da sigurno igraju na ivici između krimi trilera, realističnijeg superherojskog spektakla (u kome se, dakle, KRVAVO gine kad se gine) i komedije, i pruže nam strip prepun ekscentričnih karakterizacija i relativno svedene dramaturgije. Hoću reći, ovde se stvari dešavaju unutar kratkog vremenskog perioda, na svega 4-5 lokacija i razrešenje je, koliko god dramatično bilo, zapravo jednostavno i više po tonu odgovara nekakvom palpoidnom krimiću nego što traži superherojsku operetsku grandioznost.

I to jako dobro funkcioniše. Posebno moram da pohvalim to kako svaka od epizoda u fokus stavlja drugog glavnog junaka – članove tima koji su, jelte, jasno je, „minorne pretnje“ u opštem poretku stvari – i autori svaki put nalaze dobar glas i zanimljivu karakterizaciju, ali i to da se informacije o svetu, njegovoj istoriji, odnosima u superherojskoj zajednici, natprirodnim događajima koji su oblikovali kulturu Twilight Cityja itd. prenose organski, usput, i bez zamaranja sa masivnim lore-dumpovima. A Quick End To A Long Beginning nikad iz vida ne gubi to da smo ovde došli da pročitamo PRIČU i da je svet, uostalom, INTRIGANTNIJI kada nam se prikazuje u obrisima i aluzijama nego kada nas zatrpate OBJAŠNJAVANJEM. Ne znam da li ovo da nazovem old school pristupom pripovedanju ili, prosto, dobrom naracijom, ali taj je pristup očuvan i u kasnijim projektima unutar Minor Threats univerzuma i to se valja snažno pozdraviti.

2024. godina je onda donela i nastavak, The Fastest Way Down, jedan direktan „šta je bilo posle“ narativ, koji je uradila ista ekipa i koja prikazuje Frankie i neke od likova preteklih posle prve priče, kako pokušavaju da održe novo krhko primirje koje imaju sa superherojima nakon neočekivane završnice prve priče. The Fastest Way Down je dobar strip, štaviše odličan, ali jeste možda nešto manje prijatan za čitanje jer u njemu autori izbacuju najveći deo komičnog i parodičnog sadržaja koji je činio značajan deo prve priče i fokusiraju se na (melo)dramu u kojoj se pokazuje da ljudi odrasli u kriminalnom miljeu možda zaista nemaju mnogo šanse da postanu „dobri“ građani čak ni kada tu šasnu časno izbore sami za sebe. Ovo je interesatnan pristup daljem razvoju priče i Frankie nam se ovde prikazuje kao žena koja nema savršeno morano čulo ali koja IMA sasvim razumljive, relatabilne životne potrebe, ambicije, želje, pa je The Fastest Way Down možda i malo mučan narativ, ali je KVALITETAN i u njemu dobijamo još tog organskog prikazivanja detalja sveta u kome se priča odvija, sa zanimljivim delovima njegove istorije i aluzijama na DC motive koje će nerdovi među nama prepoznati.

U oba ova četvorodelna stripa je, da podvučem, jedna od najimpresivnijih njihovih dimenzija to sa koliko života i sočnosti Scott Hepburn radi ovaj svet. M.O.D.O.K. Head Games je, da se razumemo, bio sasvim solidno crtan strip ali sa Minor Threats Hepburn se apgrejdovao na sasvim novu razinu izvrsnosti, ne samo briljirajući u kompozicijama koje su povremeno vrtoglavo ambiciozne, ali nekako uvek dovoljno jasne i kadre da priču nose napred bez saplitanja, već i nudeći jedan strahovito razrađen dizajn. Svet Minor Threats ostavlja utisak pravog, autentičnog mesta, sa opipljivom istorijom, intuitivno shvatljivim mikrokulturama i socijalnim odnosima, sa lokalitetima koje ćete naučiti da prepoznajete, ali i kostimima likova koji jako mnogo govore o njihovim karakterima, svetonazorima, istorijama… Hepburn naoko bez napora pruža nekoliko sasvim razlilčitih superherojskih senzibiliteta, prikazujući različite timove i ekipe i time nam jasno sugeriše razliku u generacijama i mentalitetima između njih.

Ovome u velikoj meri doprinosi i odličan kolor gde Ian Herring daje prvorazredan program, par stepenika iznad onoga što sam video da je prethodno sa Hepburnom radio iskusni Carlos Lopez, te letering Natea Piekosa, ali utisak je da sam Hepburn prosto uživa u onome što radi, da je svaka linija povučena sa velikim crtačkim zadovoljstvom, da su fizionomije likova i njihovi kostimi direktan izraz njegovih razmišljanja o superherojštini i strip-medijumu uopšte i Kanađanin je sa ovim stripom definitivno izbacio do sada svoj najimpresivnji rad. Ove dve kolekcije možete putem Amazona kupiti ovde i ovde, ali nemojte još da ustajete, jer nismo gotovi sa stripovima iz ovog univerzuma.

Naime, dok Oswalt i Blum sa Neflixom pripremaju televizijsku seriju baziranu na ovom stripu (Hepburn je izvršni producent, kao što su, u ime Dark Horsea, i Mike Richardson, te Keith Goldberg) – a što je, jelte, urnebesno smešno znajući da Millarovi stripovi, praktično PRAVLJENI za Netflix, sa sve Netflix logom na koricama, nikako da se kredibilno transformišu u Netfix-seriju (sem pomenutog, sada skoro i zaboravljenog Jupite’s Legacy) – unutar strip-medijuma svet Minor Threats se na zanimljive načine proširuje kroz pregršt nezavisnih, i do sada od reda interesantnih, miniserijala što su ih pod patronatom Bluma i Oswalta radili drugi autori a pod kolektivnim nadnaslovom From the World of Minor Threats.

From the World of Minor Threats: The Alternates je izlazio 2023. godine, sa kolekcijom urađenom 2024. i ovo je pisao Tim Seeley a crtali su Christopher Mitten, sa kolorima Iana Herringa i Tess Fowler, a u leteringu koji je i ovde radio Nate Piekos. Ovo je dobra ekipa profesionalaca a Seeley je pogotovo dobro odmerio kako da pripovedanje krene u trku i da obezbedi čitaočevu empatiju za likove pre nego što uđe u detalje njihove komplikovane interpersonalne istorije i još komplikovanije multidimenzionalne fantazi-nauke koja stoji u centru zapleta.

The Alternates je storija o još jednoj grupi luzera sa supermoćima, ali ovog puta to nisu superkriminalci. Ovo je tim sitnih superheroja – jedan od njih nosi kostim jastoga, drugi ima magični predmet koji uvek pokazuje smer u kome treba da ide kako bi stigao tamo gde je naumio – sa sitnim karijerama i ozbiljnim sindromom samozvanca distribuiranim kroz tim. Štaviše, The Alternates i nisu bili pravi tim već grupa koja je maltene na silu sastavljena od gomile anonimusa što se prethodno nisu ni poznavali, poslata na verovatno samoubilačku misiju na drugu ravan postojanja. Priroda pretnje koja je tamo čekala – sa mogućnošću da umovi heroja padnu pod totalnu kontrolu nekog onostranog entiteta – je bila takva da su „moćni“ superheroji rezonovali kako je odveć rizično da se na zadatak šalju članovi The Continuuma jer bi njihov prelazak na stranu zla značio da možda niko u ovom univerzumu ne bi mogao da ih zaustavi.

Članove The Alternates upoznajemo na seansi uzajamne podrške i, zapravo, ova ekipa po svemu različitih ljudi sebe i ne vidi kao superherojski tim već kao grupu za podršku. Zajedničko im je da su svi iskusili nešto veličanstveno dok su bili u drugoj ravni postojanja, da su bili VIŠE od onog što su ikada zamišljali da će biti i da su povratkom u svoj univerzum i u svoje uloge minornih, sporednih likova oni sada osuđen na terminalnu depresiju i isključenost iz svoje zajednice, čak i porodica.

Seeley i sam vodi priču tako što u svakoj epizodi odmotava narativ iz perspektive drugog lika, i solidno mu to ide od ruke, dajući nam da gledamo jedan „luk iskupljenja“ za ljude koji nisu zbilja ništa krivi i njihov jedini greh je što naprosto nikada nisu bili „alfa“ superheroji, pa im je prilika da zablistaju upropastila živote. Ima ovde i solidne naučnofantastične metafizike a strip fino odmerava odnose humanosti, melanholije i propisnog superherojskog spektakla. Grafički je ovo, takođe, primereno psihodelično kada je to potrebno i od mene dobija tople preporuke, pa izvolite kliknuti.

Naredni miniserijal, From the World of Minor Threats: Barfly, je onda baš bio po mom ukusu. Napisao ga je Kyle Starks, a nacrtao i kolorisao Ryan Browne (na kolorima je pomogao i Kevin Knipstein), ponovo u leteringu Natea Piekosa, i ovo je sjajno shvaćena osnovna vrednost čitavog Minor Threats projekta, zatim interpretirana onako kako to od ovih majstora i očekujete. Starks ovo piše kao crnu komediju pripovedanu iz perspektive socijalnog dna Redporta, siromašnog predgrađa Twilight Cityja u kome se i dešavao najveći deo priče originalna dva serijala. Štaviše, glavni junak ovog stripa, Shiteater, na njegovom početku i sedi u istom baru u kome je Minor Threats i započeo. Ali on čak i nije superkriminalac sa nekakvom zanimljivom pričom, ili makar pričom koju uz dosta kićenja možete učiniti zanimljivom. Shiteater je humanoidna muva, luzer lakog kalibra kreiran kao jedan od nebitnih, potrošnih henčmena superkriminalca koji je imao dar da kontroliše psihologiju i fiziologiju insekata* a koji sada živi na slobodi što je nikada nije očekivao nakon što je njegov, jelte, šef, i praktično simbolički otac, stavljen iza rešetaka.

*ovo uključuje i arahnide poput paukova i škorpiona i Starks apsolutno nalazi za potrebno da u samom stripu na duhovit način objasni zašto ovo ima smisla

Shiteater je otpadnik čak i od zajednice minornih superkriminalaca, lik koga svi zajebavaju i na njemu se istresaju, neko ko i ne govori sa ljudima – jer muva nema potrebne organe da priča – klinac koji živi u iznajmljenom stanu kod gospođe što ima milion mačaka, i radi na crno u hamburgerdžinici gde ga vlasnik najstrašnije maltretira i u lice mu kaže da će da nastavi da ga maltretira jer SUTRA može da ga zameni istim takvim jadnikom koga će isto tako bedno da plaća i ponižava kad mi se digne i to je jedan neveseo život ekonomskog ropstva i socijalne izopštenosti. Jedina svetla tačka su kolega i koleginica s posla – kao i on, slabo plaćeni mladi ljudi sa dna društvene lestvice – a sa kojima on osniva pank bend. I baš kada se čini da Shiteater pronalazi neko svoje uporište u svetu i, sa svojom kožnom jaknom koja ima veliko zaokruženo „A“ na leđima, te gitarom kupljenom u zalagaonici gradi sopstveni narativ, njegov „stvoritelj“ izlazi iz zatvora i rešava da celom svetu pokaže svoju veličinu, ni ne pitajući Shiteatera da li on uopšte želi da učestvuje u njegovoj grandioznoj kriminalnoj šemi…

Starks ovo piše sa svim komičkim vatrometom koji se od njega očekuje, ali i sa dobrim rukovanjem socijalnim i krimi motivima. Zaplet i karakterizacije ovde nisu posebno originalne i predstavljaju varijacije na standardne žanrovske trope, ali egzekucija je briljantna, a zapravo je samo finale serijala u kome se onome „šta je bilo posle“ posvećuje dosta vremena momenat u kome Starks izlazi iz žanrovskog obora i daje likovima dodatnu dimenziju dubine. Što je odlično. Pank-rok i palp-krimić se pokazuju kao skoro prirodni partneri a Ryan Browne ovde onda prosto EKSPLODIRA, nudeći urnebesnu energiju i više vizuelnih gegova po kvadratnom milimetru table nego što će vaš mozak na jedno čitanje moći da isprocesuje. Odlična priča koju u kolekciji izašloj početkom Aprila ove godine možete kupiti ovde.

Konačno, From the World of Minor Threats: The Brood je serijal sa kraja prošle i početka ove godine – kolekcija će izaći tek 12. Avgusta – i ovo je u neku ruku „tradicionalniji“ superherojski strip, makar u tome da se bavi društvenim slojem koji ne dolazi sa najnižih stepenica zajednice i ima malo glamura. The Brood je pisao Heath Corson, čovek koji poslednjih godina dosta radi kao scenarista za razne DC animacije, a crtao je Britanac I.N.J. Culbard, čovek koji poslednjih deceniju i po uspešno radi i za američke i za britanske izdavače (Dark Horse, 2000AD, SelfMadeHero) i čiji je stil u ovom stripu koji je i nacrtao i kolorisao, negde kao da ste ukrstili novijeg Mikea Mignolu i Ryana Ottleyja iz vremena kada je crtao Invincible. Dakle, čist, ikoničan, dinamičan, varljivo jednostavan a karakteran. Culbard ne preteruje sa detaljima i kolori su mu, jelte, vrlo „digitalni“ ali on je ozbiljno maštovit i raznovrstan u ovome što prikazuje, pogotovo jer je The Brood priča ponovo pričana iz perspektive nekoliko različitih likova od kojih svaki ima drugačije supermoći i svet posmatra na drugačiji način.

The Brood je pre svega storija o komplikovanom, teškom ocu porodice kojoj je on, taj otac, dao bogatstvo i izvesni socijalni status, ali od koje za uzvrat nije dobio nepodeljenu podršku i bezuslovnu ljubav. Naravno, taj otac porodice je narcisoidni superkriminalac i The Brood je onda zapravo analiza toga kako njegova deca, od momenta u ranoj mladosti kada su individualno shvatila da njihov tata nije „good guy“, odrastaju i otimaju deliće autonomije nad svojim životima ispod senke autoritarnog patrijarha koji je odavno zaboravio da postoji suštinska razlika između harizme i etičke superiornosti.

Priča o deci moćnog kriminalca koja nisu nužno sama po sebi loša ali odrastaju u nelegitimno stečenom bogatstvu i usmeravana su u moralno dubiozne strane po prirodi stvari je onda ovde spretno dopunjena time da svako od dece ima posebne supermoći i načine da živi svoje živote i The Brood je jedan zanimljiv i zabavan narativ koji dobro spaja propisnu dramu sa melodramom, palp sa naučnom fantastikom i, sa tim posebnim odnosom koji glavni junak stripa ima sa The Searcherom, udobno sedi usred Minor Threats univerzuma. Kolekcija, kako rekosmo, izlazi za koju nedelju i moći će da se kupi ovde a nadam se da sam ovim tekstom dostojno osvetlio jedan zanimljiv savremeni projekat koji bi morao da bude interesantan ljudima što ih superherojština generalno zanima ali nemaju apetita da se uključuju u višedecenijske korporacijske univerzume. Probajte, nećete zažaliti.