Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Nisam svesno odlučio da danas pišem o dva izdanja PRILIČNO AVANGARDNOG DŽEZA nego se to prosto tako namestilo samo od sebe. Uostalom, kada Satoko Fujii izda novi album, mi stanemo mirno, to je tako i zakonski uređeno i nema prostora za neka kreativna tumačenja. Takođe, odavno nismo slušali album solo improvizacija na saksofonu. Pa eto.

Dakle, prvi album, od dva koja ćemo danas sa zadovoljstvom poslušati je Kaze & Koichi Makigami: Shishiodoshi i on nam donosi prilično urnebesan sudar japanske i evropske džez avangarde u prostoru u kome se tradicija i revolucija srdačno pozdravljaju stiskom ruke i gledaju kako jedna drugoj što efikasnije da zariju nož u leđa. Pobednici smo na kraju, mi, slušaoci, mada je fer reći i da Shishiodoshi zvuči kao ploča tokom čije su se proizvodnje muzičari baš solidno zabavljali. A i sama Satoko Fujii kaže „Veoma smo se zabavili praveći ovu ploču. Koichi je u muziku uneo nešto unikatno i to je i nas nateralo da sviramo drugačije“. A kad kaže „drugačije“, pijanistkinja vas priprema na preko sat vremena ljute improvizacije u kojoj se svira  i bučno i brzo ali koja ima i pasaže razoružavajuće folklorne naivnosti koju u blender ubacije Koichi Makigami, po vokaciji glumac i plesač, po karijeri muzičar, ali po interesovanjima, očigledno, renesansna ličnost.

O Satoko Fujii sam već pisao dosta opširno pa ne bih ponavljao priču o njenom životu i priključeniju. Evo teksta od jesenas o njenom kvartetu u kome je navedeno sve što o njoj treba da znate ako ste namerili da se u nekom finijem društvu predstavite kao poznavalac japanskog avangardnog džeza i njenog mesta u toj bari punoj krokodila. Za ovu priliku, pak treba da ukažemo da je Kaze jedan od projekata u kojima je pijanistkinja aktivna poslednju deceniju i po i da je prelepo videti ga u novoj inkarnaciji.

Kaze je osnovan 2010. godine, kao japansko-francuski kvartet sa sumnjivo prevelikim brojem truba a bez kontrabasa. Sa japanske strane su u njemu Satoko na klaviru i njen životni partner Natsuki Tamura na trubi, dok boje francuske zastave, sve tri, brane još jedan trubač, Christian Pruvost i bubnjar (i elektroničar) Peter Orins. O Fujii i Tamuri smo, dakle, već pisali, a Francuzi su, da ne bude zabune, vrlo iskusne, vrlo stare kajle avangardnog džeza i improvizacije.

Christian Pruvost je klasično obrazovan, sa fokusima koji su obuhvatili elektroakustičku kompoziciju, akuzmatičku kompoziciju i konkretnu muziku, i to sad zvuči JAKO akademski i ozbiljno, a Pruvost i jeste čovek koji voli da radi u kontekstima koji teorijski omogućavaju mnogo eksperimentisanja. Međunarodni ansambl Dedalus u kome svira, dvanaestočlani bend Organik Orkestra i Grand Orchestra of Muzzix – tridesetočlani „big bend“ čiji je umetnički direktor – su sve entiteti koji istražuju kontekste u kojima veće grupe muzičara mogu da zajednički rade sa velikom individualnom slobodom. U solo kontekstima on često trubu istražuje kao nekakav totalni generator zvuka pre nego kao džez ili klasični instrument – ali na ovom albumu i generalno unutar Kazea on ume da bude vrlo zabavan i razigran.

Orins je aktivan od sredine devedesetih, naravno najveći deo vremena unutar konteksta eksperimentalne i improvizovane muzike i neki od njegovih projekata su takođe napravljeni sa idejom improvizovanja velikih grupa muzičara u isto vreme (na primer La Pieuvre, orkestar improvizatora kojim od početka upravlja dirigent, Olivier Benoit, a koji je kasnije postao umetnički direktor nacionalnog francuskog džez orkestra). Kod Orinsa je važno napomenuti da je pre nepunih dvadeset godina započeo zanimljivu saradnju između francuskih muzičara iz sfere džez-avangarde i improvizacije, sa vijetnamskim muzičarima koji izvode tradicionalnu vijetnamsku muziku i tu je odrađeno nekoliko turneja i snimljen je album.

Nije, naravno, retkost da evroamerički improvizatori traže saradnju sa muzičarima koji rade unutar tradicionalnih muzičkih modusa jer se u njima spontanost ceni a teorija ima manju težinu od ekspresije i nekako je onda i Kaze kvartet sklopljen oko ideje da se četvoro ljudi služi intuicijom, da se mnogo i sa puno respekta slušaju ostali, da se muzika kreira suptilnim promenama boje isto koliko i užurbanom, dinamičnom svirkom. Kaze je i pre saradnje sa Makigamijem već proširivao svoju postavu petim članom svirajući sa legendarnom Ikue Mori 2020. godine a postoji i varijanta Trouble Kaze u kojoj je u postavi šest članova i svaki instrument je dupliran.

Na Shishiodoshi nemamo duplirane sve instrumente, ali trubu na momente imamo u triplikatu. Koichi Makigami je veteran japanskog avangardnog teatra i plesa, čovek aktivan od ranh sedamdesetih, prvo u okviru pozorišne trupe Tokyo Kid Brothers a zatim sa trupama koje su nastupale u Njujorku i Londonu, da bi 1976. godine osnovao svoju muzičku grupu, Hikashu, legendarni japanski progresivni/ avangardni rok sastav. Bend je isprva bio doživljavan kao „tehno-pop“ grupa, pa je imao ugovor i sa Columbijom ali je Makigami vrlo ozbiljno vukao u avangardnom smeru pa su kroz bend prošli i razni velikani avangarde, od Otomoa Yoshihidea na gramofonima do Torstena Rascha na sempleru. Hikashu je i dalje aktivan sa relativno redovnim tempom izdavanja novih albuma.

No, Makigami je paralelno nastavio da radi i u teatru, osnivajući baletski grupu Tutuland Academy sa Nicholasom Dicksonom i Kotakeom Nobutakom 1987. godine a u muzici nastavljajući da sarađuje sa velikanima avangarde kao što su John Zorn, Kazutoki Umezu, Akira Sakata, Kenji Endo, Otomo Yoshihide, Ned Rothenberg, Marc Ribot, Cyro Baptista, Jaap Blonk, Jim O’Rourke, Peter Evans, pa je čak bio i gost na nastupima Faith No More u Japanu pre desetak godina. Sa Kazeom je već nastupao 2023. godine kada je kvartet radio japansku turneju a pre toga su se upoznali kada su oni nastupali na festivalu Jazz Art Sengawa čiji je on jedan od direktora. Shishiodoshi je onda snimljen Maja prošle godine na koncertu u Lilu, u Francuskoj, gde Orins i Pruvost inače žive.

Na ovom albumu Makigami svira trubu i šakuhači ali i velikim delom izvodi vokalne akrobacije koje samo povremeno možemo nazvati pevanjem. Ljubitelji Ground Zero će se sećati šta je Yumiko Tanaka radila sa svojim glasom u ovom bendu i postoji jasno utemeljenje u japanskom tradicionalnom i teatarskom muzičkom nasleđu za ovo što Makigami radi.

Shishiodoshi je sastavljen od tri dugačke improvizacije i ovo nije album rafalnog punk-jazza, osim naravno, u momentima kada jeste. No, koncept je ovde svakako da se kompozicije razvijaju preko dužih vremenskih perioda, sa muzičarima koji imaju slobodu i odgovornost da rade šta žele ali tako da se uklope u duh kvinteta. Prva i najduža kompozicija, Make a Change, naravno, kreće glasno i razigrano i ovo je najbliskije „normalnom“ free jazzu što ova ekipa ovom prilikom prilazi. Naravno, Kaze su vrlo navikli jedni na druge i znaju kako se ove stvari rade, ali Makigami je iks-faktor, čovek koji izvodi mnogo vokalne akrobatike i u velikoj meri usmerava tok improvizacije celog orkestra. Ako volite apsurdističke, često groteskne, u svako slučaju zabavne vokalne improvizacije, Makigami uspeva da svojim radom inspiriše i ostatak benda da se uključi pa na naslovnoj kompoziciji, drugoj na albumu, dobijamo nekoliko momenata grupnih vokalnih improvizovanja.

No, ovo nije album samo free jazza ili samo teatarskog vokalnog izraza pa tu ima i dosta vrlo apstraktne svirke, sa Satoko Fujii koja ulazi u klavir i svira direktno po žicama, Orinsovim „etničkim“ udaraljkama i bizarnim trubačkim eskapadama koje zvuče kao da je neko uhvatio zvuk usred skoka i izgužvao ga dok se ovaj grčevito brani a Makigami iz mrtvog ugla uleće sa maničnim kricima.

Iako su ovo najvećim delom improvizacije, muzika Kazea je uvek bazirana na nekoj osnovi pa je treću i poslednju kompoziciju, Inspiration 2 potpisao Tamura. Ona kreće zvižducima i cvrkutom, transformišući se prirodno u neku vrstu malog seoskog slavlja sa udaraljkama koje najviše podsećaju na gamelan iz jugoistične Azije i razigranim, melodičnim trubama. Par minuta kasnije, zvuci se ponovo rasprše u potpunu apstrakciju, potonu u gotovo tišinu pa iz nje ponovo izrone kao jegulja što se valja po blatu i uživa da vas šokira kad se najmanje nadate. Makigami ovde svira šakuhači i nudi tribalne, repetitivne vokalizacije pre finala u kome Fujii napadne svoj klavir sa takvom furioznošću da ostatak orkestra nema drugog izbora nego da uleti u paklenu free jazz završnicu koja je publiku u Lilu, ne sumnjam, ostavila u esktazi.

Shishiodoshi nije ni lak album da se presluša, on traje dosta dugo i ima mnogo delova koji zahtevaju mir, kontemplaciju, usredsređenost, ali i otvorenost koju podrazumeva onaj „deep listening“ što ga je patentirala Pauline Oliveros. No, on je velikim svojim delom zabavan a uvek besprekorno odvažan da isproba SVE što može da se isproba pa makar nešto od toga delovalo i naivno. I prelepo je da ljudi sa toliko decenija iskustva iza sebe IMAJU kapacitet da zvuče naivno. Kaze su, dakle, ovde u brutalnoj formi a Makigami im junački staje na megdan i saradnja koja iz toga izlazi je legendarna:

https://satokofujii.bandcamp.com/album/shishiodoshi

E, sad, drugi album je pomenuta ploča improvizacija za saksofon i to SOPRAN saksofon, onaj najperverzniji od svih saksofona, koji sviraju samo ljudi što žele da nas uhvate u raskoraku i da nikada nismo sigurni da li slušao saksofon ili klarinet. Naravno, ja sam prilično gluv čovek, hoće to posle četrdeset godina slušanja metala isključivo na najjačem, ali istina je i da saksofonista sa kojim danas imamo posla voli da svira tehnikama koje zvuk njegovog instrumenta čine avetinjskim tako da zaista niste u trenutku sigurni čuje li se to metal ili drvo.

Edu Pons: 14 soledades para saxo soprano je izašao za etiketu iz Barselone, dungchen records koja sebe opisuje rečima „zvuci za visoke planine“. Čisto da znate ako ste krenuli u planinarenje ili, čak, na alpinistički vikend, Pons (koji je, slutim, i jedina osoba iza ove etikete) poslednje tri godine izbacuje stvari koje opisuje i kao „hallucinated, bastard jazz from Spain“ a to su uglavnom sve projekti koje radi pomenuti sam, povremeno u saradnji sa možda nekim drugarima, ali najveći deo vremena solo. „A temple of sound where everything can happen“ kao slogan kojim dodatno opisuje svoju muziku ne treba da vas uplaši ali treba da vas malo isprovocira, naravno.

Eduardo Pons je saksofonista koji sebe opisuje pre svega kao „slušaoca“ a što se perfektno uklapa uz već navedenu deep listening temu današnje džez Nedelje. Klasično je obrazovan na konzervatorijumu Huesca a David Ruiz mu je bio mentor i sa njim je Pons i dalje nastavio da sarađuje na raznim projektima, a dok je sam produžio svoje obrazovanje preko ESEM programa u Barseloni. Kao svirač, on sarađuje sa većim brojem različitih projekata u raznim žanrovima među kojima su Omar Sosa & Taller de Músics Ensemble, Reptilian Mambo i muzičari poput Marine Herlop i kontrabasistkinje Giulie Valle. Pons je i sam aktian u osnivanju sopstvenih projekata, pa on stoji iza bendova kao što su Hulm, Hekura, Lidia Facerías & Edu Pons, Bang Mantra i In Roots, a nastupao je na raznim relevantnim festivalima kao što su Sónar, Slap!, Pirineos Sur, Vijazz, Estival de Jazz de Igualada, Zaragoza Jazz Festival… Pons je u ovom trenutku i predavač na pomenutoj muzičkoj školi Taller de Músics u Barseloni a ovaj album je, pa, neka vrsta serije minijaturnih studija i eksperimenata.

Naime, dok je prva kompozicija na 14 soledades para saxo soprano dugačka neke 164 sekunde, većina od četrnaest komada traje manje od jednog minuta. Pons ovde ne traži transcendenciju u iznurujućim, produženim rvanjima sa zvukom već, naprotiv, u manjim celinama gde se po jedna ideja može istražiti u nekoliko desetaka sekundi, neretko samo sa moduliranjem jedne jedine note i osluškivanjem njenog pretapanja u teksturu.

Ovo je, jasno je, spartanski kontekst, ali je pravilno odmeren. Zvuk je sirov, uhvaćen jednim mikrofonom – možda i ne profesionalnim – a svirka je posvećena, sa mnogo težine koja se daje savakom tonu. Kompozicije nemaju imena jer je ovde sve apstraktno, bestelesno i lišeno spona sa žanrovima, ali naravno da sve proističe iz free jazza i njegovih sudara sa akademskom avangardom. Pons tokom svog sviranja ne svira stvarne teme ali duže kompozicije, na primer prva, imaju prostora da se iz njih razvije tonalna improvizacija pored svih distorzija i naprslina koje njegova tehnika proizvodi. I treća kompozicija je neka vrsta dekonstruisanog džeza sa solažom koja se uzdigne i završi u dvadeset sekundi pre nego što naredna kompozicija, devedesetosekundna „IV“ donese visoke tonove i lagani vibrato i posle nekoliko trenutaka vam se čini da slušate životinju – na primer mačku – koja pokušava da peva.

Ovakva muzika, naravno, živi na tome da slušaoca izvodi iz uobičajenog opsega boja i tonova, da mu pažnju skrene upravo na zvuk, da ga natera da aktivno sluša i prepoznaje nijanse u nečemu što isprva deluje sasvim jednobojno, dubine u nečemu što deluje kao da ima samo jednu dimenziju. „VI“ je praktično jazz balada, samo što je neko napada na polovini a „VII“ je pijana spirala koju izvodi zvezda padalica koju posmatrate iz nemogućeg ugla.

Kada na kraju čujete aplauz shvatite da Pons nije bio sam pred mikrofonom, i da je ovo bio duhovni striptiz najvišeg ranga. A to je uvek divno:

https://dungchenrecords.bandcamp.com/album/14-soledades-para-saxo-soprano