Znajući da je Fantastična četvorka ne bez razloga nazvana „prvom Marvelovom porodicom“ i da se radi o stripu koji je šezdesetih godina prošlog veka i započeo ono što znamo kao modernu eru Marvela, ima dosta ironije u tome da je The Fantastic Four: First Steps, ne prvi ni drugi, pa ni treći, čak ni četvrti pokušaj da se po ovom predlošku napravi uspešan, kvalitetan, smislen film. The Fantastic Four: First Steps je peti dugometražni igrani film o Marvelovoj prvoj porodici a tehnički četvrti put da se startuje od nule, u novom univerzumu, sa novim glumcima, novom estetikom, i naporom da se napravi nešto dostojno stripa koji je promenio sve. Diferencija specifika je, naravno, da je ovo prvi put da se stvari rade pod punom Marvelovom kreativnom kontrolom, sa Disneyjevom punom ratnom opremom u pozadini, potpisom Kevina Feigea na špici i u okviru nečega što veliki deo stanovništva naše planete ne samo poznaje već i razume i prihvata kao „Marvelov kinematski univerzum.“

Marvel i Disney su najavili da se za naredne faze razvoja MCU – dosta mudro – odstupa od koncepta multiverzuma koji je ionako obećavao da stvari iskomplikuje preko svake razumne mere i da nekada najpopularniji filmski metaserijal na svetu pretvori u košmarni domen metastatičke interreferencijalnosti rezervisan samo za gikove koji svo slobodno vreme provode uređujući wiki stranice po Internetu i naroguše se ako sagovornik ne zna – i još više ako pokaže da mu nije važna – razliku između Marvelovog univerzuma 616 i Marvelovog univerzuma 828. Pitanje kojem univerzumu su onda pripadali prethodni Fantastic Four filmovi rađeni u produkciji pokojnog Foxa bi oni doživeli kao provokaciju, ali ima i nečeg simboličnog u tome da je Fox morao biti progutan od strane Diznija – ironično, Dizni je nešto najbliže Galaktusu što NAŠ univerzum poznaje – da bi bio snimljen prvi stvarno solidan film o Fantastičnoj četvorci.

Ironiji tu nije kraj. The Fantastic Four: First Steps se sam dešava u paralelnom univerzumu, a što je istovremeno elegantan način da se ovaj film zaista napravi kao serija prvih koraka slobodnih od zamornih veza sa „loreom“ i kontinuitetom sada već sedamnaestogodišnjeg MCU-a, ali i garancija konfuzije za, po slobodnoj proceni bar dve trećine gledalaca koji će u bioskop doći jer je leto i prave društvo nekom dragom giku, ali kojima napomena na početku filma da se radi o univerzumu 828* neće ništa značiti, ako je uopšte vide. Dve osobe koje su SA MNOM gledale ovaj film nisu neiskusne po pitanju gledanja superherojskih franšiza – godinama se već žrtvuju i idu sa mnom na projekcije radi mira u kući – a ni jedna od njih nije bila svesna da je ovo paralelni univerzum u odnosu na „mejnstrim“ MCU i obe su po završetku projekcije pitale u koje se vreme film događa i kako su ovi događaji povezani sa „poznatom“ superherojskom istorijom iz dosadašnje MCU produkcije.

*prikladno, Jack Kirby je rođen 28. Avgusta 1917. godine

Sa The Fantastic Four: First Steps su Marvel i Disney sebi zapravo dopustili da prepišu nekoliko trikova iz Warner/ DC knjige, odustajući od obaveznog povezivanja svih filmova i serija koji se proizvode unutar MCU konstrukta u jednu neprekinutu, kongruentnu celinu. First Steps je, tako, jedan od onih superherojskih filmova kakvi se maltene više ne prave: slobodan da bude samostalan iskaz, neopterećen vezama sa drugim pričama u drugim filmovima i televizijskim serijama, povrh svega oslonjen na to da će publika, čak i ako stripove ne čita, osmotskim upijanjem gradiva iz popularne kulture imati dovoljno znanja da film mnoge stvari ne mora da objašnjava.

U tom smislu, The Fantastic Four: First Steps je za početak osvežavajuće lišen nužde da se fokusira na „stvarne“ prve korake*. Njegova prva, ali VELIKA, pobeda je upravo da nas u priču uvodi u momentu kada je Fantastična četvorka već uhodan, sazreo tim, sa istorijom rada i prepoznatljivošću brenda. Ovo, milosrdno, nije „origin story“ i film dešavanja od pre četiri godine, incident sa istraživačkom misijom u kosmosu koji je četvoro protagonista bespovratno izmenio i dao im supermoći kakve nema niko drugi na planeti Zemlji, elegantno prikazuje kroz flešbek montažu koja vešto koristi pseudodokumentaristički materijal i brzo, efikasno editovanje da gledaoca podseti na deo mitologije popularne kulture koji on gotovo sigurno u nekoj formi već zna.

*uostalom, Galactus, glavni negativac ove priče, se u stripu pojavio tek u 48. epizodi originalnog Fantastic Four, pet godina nakon njegovog početka

Nazvati The Fantastic Four: First Steps „zrelim“ superherojskim filmom deluje malo i kontraintuitivno imajući u vidu da je smešten u vrlo bajkovitu, stripovski retrofuturističku viziju šezdesetih godina prošlog veka prepunu naučnog pozitivizma i lišenu hladnoratovske tenzije, ali važno je prepoznati i kontekst i sadržaj koji nam se predstavlja.

U prvom redu: kontekst. Originalni stripovi o Fantastičnoj četvorci su bili poveznica između klasičnijeg magazinskog stripa četrdesetih i pedesetih (i njegovih proznih palp predaka), sa njihovim svemirskim avanturama i devetnaestovekovnom pustolovnom egzotikom prenesenom u doba postojeće raketne tehnologije i svemirskih programa, i, sa druge strane, modernog superherojskog izraza srebrnog doba sa likovima po godinama i svetonazoru bližim čitaocima od onog što je važilo za superherojski strip u doba tridesetih i četrdesetih. Ali Fantastic Four nije bio samo mehanički spoj ove dve koncepcije, on je bio i vizionarski, aspirativni napor da se zamisli svet koji će biti „realan“ ali BOLJI od onog kome su živeli čitaoci stripa. Donekle slično Roddenberryjevim Zvezdanim stazama – koje su startovale pola decenije kasnije – Fantastic Four je bio reimaginacija „svemirske“ pustolovne proze u dobu stvarnih kosmičkih programa i nauke stavljane u službu osvajanja novih granica, a onda i reimaginacija sveta u svetlu te plemenite ambicije čovečanstva da pruži, za početak makar ruku izvan granica koje mu nameću gravitacija i atmosfera.

Roddenberry je zamislio futuristički socijalizam, a sa Fantastic Four Stan Lee i Jack Kirby nisu išli toliko daleko ali jesu zamislili svet koji se ujedinjuje kad je najteže i dela kao jedan kada su iskušenja najveća, vođen grupom od četvoro ljudi koji su sa jedne strane bili porodica u onom najboljem smislu – bliska, topla, podržavajuća, požrtvovana – a sa druge zatočnici nauke i racionalnosti, iznad svake ideologije.

U tom smislu, to da u The Fantastic Four: First Steps nema hladnog rata, da stanovništvo SAD ali i čitave Zemlje PO PRIRODI STVARI veruje Fantastičnoj četvorci i pušta je da čovečanstvo vodi u momentu krize nije samo bajkovita fantazija već rekonstrukcija Leejeve i Kirbyjeve hladnoratovske sanjarije o svetu koji prevazilazi predrasude i podele i okreće lice prema kosmosu koji predstavlja stvarni izazov. Film onda i prikazuje društvo koje je smisleno – ako već idealizovano – transformisano tehnologijom i naučnim znanjima koji su posledica postojanja i rada Fantastične četvorke, grupe „naučnih heroja“ više nego pukih „superheroja“, pomalo zastarelih likova koji kriju lica od javnosti i noću tuku džeparoše na ulicama. U jednoj od ranih scena u filmu vidi se kako Reed Richards koristi nauku i tehnologiju da nadzire razvoj organizovanog kriminala u Njujorku i predupredi delanje opasnih bandi kako bi „future proofovao“ svet za svog dolazećeg sina, Franklina.

A Franklin je onda poveznica sa tom zrelošću u domenu sadržaja. Osnovna dramska nit u filmu je, dakle, ne kako je tim Fantastic Four nastao, nego kako će da nastavi da radi sada kada Reed Richards i Sue Storm očekuju dete.

Možda su Kevin Feige i scenaristi ovde slučajno, a možda i sasvim namerno doneli odluku da The Fantastic Four: First Steps bude naglašeno „family friendly“ film, primećujući da poslednjih par sezona superherojske filmove na boks ofisu pobeđuju Barbike, Super Mario i, evo ove godine, Lilo & Stitch i Majnkraft. No, u superherojskom kontekstu je film o dvoje iskusnih superheroja koji čekaju dete zapravo iskorak u zrelost i Pedro Pascal i Vanessa Kirby uprkos razlici u godinama većoj od jedne decenije, imaju ubedljivu hemiju i dinamiku bračnog para koji je izluđujuće efikasno sinhronizovan pred drugima a koji ipak ima frikcije i momente iskušenja i nerazumevanja kad stvari ne idu po planu.

Drugu polovinu ansambla čine Ebon Moss-Bachrach kao Ben Grimm (aka The Thing, mada se ovaj nadimak nikada ne čuje u filmu) i Joseph Quinn kao Johnny Storm, aka Human Torch. Na ime relativne ekonomičnosti trajanja filma – manje od dva sata – Grimm i Storm su više začin nego što njihove karakterizacije imaju prostora da se istraže. Ipak, ovde Grimm, uprkos teškoj CGI masci koju Moss-Bachrach nosi gotovo čitav film, prolazi značajno bolje sa više karakternih momenata, srećno odrađenim njujorškim street-smart šmekom, melanholijom zbog gubitka ljudske forme koja nije prenaglašena ali se oseća, čak i šarmantno osenčenom romansom-u-zametku. Nažalost, Quinn kao Human Torch suviše akcentuje „žestinu“ svog lika koji je, dakle, „usijana glava“ i mada mu scenario dodeljuje i relativno značajne uloge u prevazilaženju glavnog izazova u drami, njegov performans je jednodimenzionalan i nema ni 30% šarma koji je Quinna učinio apsolutnom zvezdom četvrte sezone Stranger Things.

Glavni izazov u drami je, naravno, pomenuti Galactus, jedna od najvećih kreacija Leeja i Kirbyja i verovatno najprepoznatljiviji vizuelni dizajn koji je Kirby ikada uradio za Marvel. Za ovu priliku, produkcija je odlučila da je klasika sa razlogom opstala tolike decenije i Galactus je i vizuelno i „karakterno“ upravo ono što treba da bude: sila, jedinstvena u univerzumu, koja ima humanoidni oblik, ali čiji su moral, motivacije i perspektiva iz koje posmatra kosmos na skali što čovečanstvo ne može ni da je pojmi. Spretno oslikan kroz nekoliko opservacija koje potvrđuju da je ovo markgruenwaldovska verzija Galactusa, starija od našeg univerzuma, ovaj Galactus ima jednostavnu, razumljivu motivaciju. Ovo je biće koje jede planete i to mu je jedini način da opstane, i ima nečeg imanentno mitološkog u ovakvoj postavci stvari, kao što ima i neke mitološke ravnoteže u tome da je Galactus spreman na kompromis sa Zemljanina ako mu oni daju samo jednu jedinu stvar. A koju, naravno, oni nikada neće pristati da mu daju.

Film, u dramaturškom smislu, naprosto nema dovoljno mesa da se izbori sa višeslojnošću centralnog motiva u kome se jedan život može trampiti za spasenje čitave planete ali je to život koji se Galactusu neće dati. Matt Shakman je IZUZETNO iskusan televizijski autor koji perfektno radi unutar pojedinačnih scena, kreira uverljive dijaloge čak i kada je tekst ponižavajuće deskriptivan i služi da i gledaocu koji sve vreme skroluje TikTok po telefonu bude jasno ko sada ide na koju stranu i zašto, ali Shakman nema ni mesta ni vremena da zaista radi na raspakivanju kompleksne drame u kojoj tim superheroja odlazi u svemir da spase planetu a zatim se na planetu vraća nerešenog problema, i dodatno bez ideje kako da ga reši sem da se Galactusu pokloni taj jedan život koji on traži a koji mu Fantastična četvorka nikada neće dati. Iako zapravo dobro opremljen asortimanom novinara i talk-show voditelja koji su u dotadašnjem toku filma bili zgodna podloga da se od nje reflektuju teze što su nam opisale svet u kome se priča dešava, Shakman vrlo uzdržano i sa slabim efektima razrađuje ideju da svet Fantastičnu četvorku u jednom trenutku počinje da posmatra kao grupu sebičnih individua koje su unilateralno osudile planetu na propast iako su joj pre toga samouvereno obećavale spas. Kriza u srednjem delu filma se prebrodi brzo, jednim govorom – Vanessa Kirby i ovde nađena odlična – i do kraja ostaje samo tehnologija kako rešiti zlo božanstvo iz svemira koje dolazi da pojede Zemlju, lišena etičkih dilema i uvida u ljudsko stanje. Drugim rečima, ako ste se sa ovim filmom nadali sofisticiranosti tema i koncepata koji dobijamo u aktuelnom stripu Fantastic Four Ryana Northa, valjaće da redukujete očekivanja.

Dakle, drama, koliko je ima, treba da se nađe u likovima i ovde ponovo treba da podvučemo da su Vanessa Kirbvy i Pedro Pascal ODLIČNI, on kao „najpametniji čovek na svetu“, suočen sa nečim što izmiče racionalnoj analizi i dirljivo nesiguran, ona kao samostalna, snažna žena, majka koja ne da na sebe i svoje dete ali koja je istovremeno i emotivno i intelektualno najzrelija osoba u timu. Ovo su karakterizacije koje su se poslednjih par decenija utvrdile i kao „default“ pozicije u stripu i to da ih film sigurno preuzima a da ih glumci odlično realizuju jeste njegov trijumf. Julia Garner, pak, kao Shalla-Bal je svedena na nositeljku – pristojne – CGI maske i veoma jednodimenzionalna pa njen odnos sa Johnnyjem Stormom naprosto nema težinu koju bi trebalo da ima.

Ono što, međutim, The Fantastic Four: First Steps vidno izdvaja od recentne superherojske produkcije, ne samo Marvelove, je iznenađujuće zreo vizuelni deo filma. Ovde ne mislim samo na art direkciju i te zaista odlično pogođene aspirativne, retrofuturističke šezdesete godine, sa besprekornim kolornim kodiranjem sveta i likova, puno ukusno korišćenih sočiva sa umekšanim fokusom koja svetu, iako je očigledno „veštački“ napravljen, daju senzibilitet nečeg što pamtite, čak i ako ga niste neposredno doživeli, kroz slike, snimke i prepričavanja. Ovde mislim i na to da je u „akcionom“ smislu The Fantastic Four: First Steps milosrdno lišen obaveznog superherojskog sadržaja. Ovde praktično ne postoji ni jedna scena „tuče“ i pripovedanje mnogo više naglašava nesrazmeru između sile protiv koje se „naši“ bore i njihovih supermoćima odbdarenih ali suštinski sitnih fizikusa, čime se „pametna“, „naučna“ rešenja nameću ispred puke fizičke sile.

U tom smislu, direktor fotografije Jess Hall (Hot Fuzz, 30 Minutes or Less, Ghost in the Shell) radi kvalitetne scene „svemirske“ začudnosti i akcije, sa sve surfovanjem po površini neutronske zvezde koje su vizuelno sveže i upečatljive, a kada u finalu imamo konačni obračun u Njujorku, film izbegava dosadne, klišeizirane prizore zgrada koje se cepaju i ruše i zapravo u jednoj jedinoj sceni rušenja zgrade, ovo ima direktnu funkciju u pripovedanju i „borbi“ Četvorke protiv mnogostruko moćnijeg neprijatelja. Kadriranje je epsko i ukusno, osvetljenje pošteno, montaža odmerena i zrela i, uz vrlo lepo pogođenu muziku Michaela Giacchina (još jedan televizijski veteran), finale The Fantastic Four: First Steps ima TAČNO onoliko akcije koliko je potrebno, ni kadar više ni kadar manje, fokus na STVARNOG neprijatelja bez izmišljanja kojekakvih „miniona“ da bi tim imao protiv koga da se bori i jasnu koreografiju u kojoj sitni, srazmerno slabi Zemljani mogu da kredibilno pobede kosmičkog boga. Kada u ruci koja na kraju viri iz portala prepoznamo jasnu vizuelnu referencu na Jacka Kirbyja, to je samo trešnja na vrhu torte.

A tortu velikim delom čini savršen vizuelni dizajn robota po imenu H.E.R.B.I.E., veran stripu i upotrebljen sa ukusom, a pored njega mnogo raskošne analogne tehnologije i zabavnih, retro ali kul kostima.

The Fantastic Four: First Steps možda neće spasti Marvelov kinematski univerzum od rutine u kojoj se davi već nekoliko sezona i ne može da utiče na preprodukciju televizijskog sadržaja koja je zaslužna za dobar deo te dosadnjikave rutine, ali posle iznenađujuće pristojnih Thunderbolts*, ovo je drugi Marvelov solidan film za redom. Manje ambiciozan od Gunnovog Supermana, ali i značajno sigurniji u svom izrazu, on je i potvrda da u ovom trenutku superherojski film svoj spas vidi u optimizmu i aspirativnoj energiji superherojskog stripa ranog Srebrnog doba a to je trend koji u najmanju ruku možemo da sa zanimanjem ispratimo.