Ovo je jedan od onih momenata kada ništa što napišete ne može da izrazi ono što osećate niti da obuhvati ono što treba da bude rečeno.

Umro je najbolji od svih nas? Pfffff… Ozzy bi bio poslednji koji bi sebe nazvao najboljim u bilo čemu. Bio je osrednji – a savršen – pevač. Bio je ispodprosečni biznismen koga je samo to što ga je Sharon brutalno upregla u jaram spaslo od života na socijalnoj pomoći i smrti – daleko prerane – od alkohola i opijata. Bio je dovoljno loš otac da svoju decu – barem onu koja nisu bila dovoljno spretna da se spasu – stavi u reality show koji je njegovu karijeru spasao a u njihove živote se tako fatalno usrao da se još oporavljaju. Da ne pominjemo da je ovo čovek koji je imao vrlo ozbiljnu, u izvesnoj meri samonanesenu celoživotnu bolest koja se ticala adikcije, da je nekada svoje najbliže tretirao na najgore načine, svoju ženu jednom pokušao da ubije…

Ali Ozzy je bio prvi od nas.

Mada on ni to ne bi priznao, sigurno se pozivajući na rok muziku koju je voleo pre osnivanja Black Sabbath, i, možda, ako bi imao napad iskrenosti, ukazao koliko je Tony Iommi zapravo bio VAŽNIJI za Black Sabbath, ne samo kao autor sve muzike iz njihovog klasičnog perioda kad bi on marljivo u studiju pisao pesme dok su se Ozzy, Geezer i Bill zapijali u bircuzu iza ćoška, nego i u održavanju imena, brenda, zvuka, legata Sabbatha onda kada je Ozzy ispao sa „ludog voza“, shvatio da se kokain ne jede i u osamdesetima se vratio sa karijerom koju je Sharon sada vrlo čvrsto kontrolisala i usmeravala a svog muža udarila na ozbiljne treninge kako bi bio spreman da radi i privređuje za familiju još decenijama. Sećam se sada intervjua sa Ozzyjem iz magazina Kerrang! leta 1988. godine u kome kuka kako mora da ide da vežba sa drugim ljudima i kako ga onda trener upari sa dvadesetpetogodišnjakom u životnoj formi koji mu zadaje brutalan tempo a Ozzy be like „rođače, imam 40 godina i probao sam svaku drogu poznatu čovečanstvu, aj leba ti, smanji malo“.

Takođe se sećam da je u istom tom tekstu, a nažalost ne pamtim ko ga je potpisao, davno je bilo, autor ispisao i da „Mr. Crowley kreće polako a onda čujete Ozzyjev glas koji vam je poznat koliko i zvuk govneta koje udara o dno klozetske šolje“ i to je bilo napisano ne samo kao kompliment već i kao podsećanje na činjenicu koliko je Ozzy već tada, a pričamo o periodu od pre tri i po decenije, bio ne legenda, ne selebriti nego gradivna komponenta rokenrola, bukvalno temelj kulture u kojoj danas živimo.

Nije on sebe tako video, jer da jeste, verovatno se ne bi deceniju i po kasnije prostituisao kroz The Osbournes, ali čak i takve stvari, pa i ona sramota koja je priređena Maidenima na Ozzfestu 2005. godine gde je Sharon na najgori zamisliv način „branila“ muža od dugogodišnjeg prijatelja Brucea Dickinsona, nisu zaista mogle da ukaljaju Ozzyjev lik, delo, legat.

I da bude jasno, ma koliko da je Tony Iommi „držao“ Black Sabbath u teškim godinama koje su trajale i trajale i trajale, i koliko god da je dobrih muzičara i pevača prošlo kroz bend, koliko god da je to bio NJEGOV bend više nego ičiji, onog trenutka kada se Ozzy odlučio da se vrati, kada je najavljen „reunion“, svet je znao da se ispisuje istorija.

Pa se onda ponovo ispisivala 2013. godine kada je Black Sabbath snimio svoj poslednji album.

Pa ponovo 2016. godine kada su izdali poslednje studijsko izdanje, EP The End.

Pa ponovo 2017. godine kada je izašao živi The End : Live in Birmingham.

Pa ponovo 2025. godine, kada je Black Sabbath održao svoj zaista poslednji koncert u Birmingemu, sa živim prenosom za ceo svet, „predgrupama“ u vidu najvećih imena metal istorije, jednom opštom ljubavlju i javnim priznavanjem da je Black Sabbath bio ne muzička grupa već praktično čin kreacije. Veliki prasak iz kog je nastalo sve što danas znamo i volimo ili makar sve što vredi.

A Ozzy je bio prvi, jer je bio pevač. Jer je za razliku od mračnih i ćutljivih brkajlija i bradonja iza sebe na bini bio ekstrovertan – makar i samo zahvaljujući alkoholu i kokainu – izvikivao čudne i strašne stihove u mikrofon, skakao i tapšao da publiku povede u isti psihodelični bluz-ambis iz koga je ova ekipa frikova izronila i svetu ponudila da kroz rupu na nebu vidi kako izgledaju sve dobre stvari koje nam obećavaju u raju a nikada nam ne daju da ih probamo.

Naravno da Ozzy nije bio PRVI onako kako je to bio Little Richard ili Chuck Berry ili Howlin’ Wolf, ali on JESTE bio prvi koji je metal muziku, filozofiju i svetonazor upisao u gene nove generacije što je izrastala u post-hipijevskom pesimizmu, usponu satanističkih grupa koje su ideje slobodne ljubavi shvatale… slobodnije od hipika, koja je gledala kako se hladni rat usijava dok im rodbina i ortaci ginu po Vijetnamu, koja je promašila LSD voz na koji se prethodna generacija srećno ukrcala i kojoj su dileri imali da ponude heroin i speed. Bio je prvi koji je izgledao i zvučao ne kao rok zvezda već kao demon koji radi cosplay rok zvezde ali SVI vide da nije u pitanju real deal i da je ovaj tip na bini toliko malo različit od nas da bismo sutra-prekosutra SVI mogli ovo isto da radimo.

Princ Tame? Pffff… Ozzy je bio SVETIONIK u mraku, Black Sabbath su bili izumitelji heavy metala ne zato što su bili vrhunski instrumentalisti i virtuozni izvođači nego jer su bili STVARNI, u onom najtežem, sartrovskom smislu, ekipa frikova i drogeraša koji se u jednoj pesmi zahvaljuju opijatima a u drugoj ih kunu za propast što su im je donela, u jednoj poštuju nečastivog, u drugoj slave Hrista. Sabbath nisu imali antiratnu gordost hipika ali su pisali o ratnim svinjama i pozivali decu da naprave bolji svet od ovog koji im njihova generacija ostavlja, pesimisti zauvek, a nekako dugovečni, činilo se besmrtni.

Ozzy nije umro. On se samo odmorio. I, ne, pesmu So Tired nije napisao jer se umorio od pitanja kakvog je ukusa slava te davne 1983. godine kako je to u jednom domaćem magazinskom teksu napisano – to je bila ljubavna pesma.

Ali jeste se odmorio. Od slave. Od Sharon. Od nošenja cele, CELE metal kulture na plećima koja su duže od dvadeset godina vodila rat sa Parkinsonom. Nije se predao. Pevao je, pre svega devetnaest dana, u Birmingemu, da se vrati na početak i da nas podseti da sad moramo malo mi. Gledali smo ga, gledao ga je ceo svet. I sada stvarno moramo malo mi.

Donji mikstejp sadrži neki moj izbor dragih pesama i dragih verzija pesama koje je Ozzy sa ili bez Black Sabbath snimio i izvodio. Manji deo je sa regularnih studijskih izdanja, veći sa živih, neautorizovanih i piratskih snimaka. Godine u zagradama označavaju momenat izlaska izdanja ali ne i momenat nastanka snimaka a koji je najčešće znatno stariji. Svi znate Sabbath, svi znate Ozzyja, ne moramo da dalje nešto posebno objašnjavamo. Ipak, dole su moje neke misli o svakoj pesmi ponaosob, pa ko ima vremena može da uz slušanje malo i čita.

https://mega.nz/file/0koxEQAQ#5fCVKvtTzSKhm3f6L8hKargc_Fclq10nblBnLnhynw8

1. Ozzy Osbourne – Steal Away (The Night) (Blizzard of Ozz, 1980.)
2. Black Sabbath – Paranoid (Live at Last, 1980.)
3. Black Sabbath – War Pigs (Reunion, 1998.)
4. Ozzy Osbourne – N.I.B. (Speak of the Devil, 1982.)
5. Ozzy Osbourne – Suicide Solution (Tribute, 1987.)
6. Black Sabbath – Hole in the Sky (Past Lives, 2002.)
7. Black Sabbath – Iron Man (Come to the Sabbath, 1990.)
8. Black Sabbath – Live Forever (13, 2013.)
9. Ozzy Osbourne – Mr. Crowley (Live and Loud, 1993.)
10. Black Sabbath – Sabbath Bloody Sabbath (Sabbath Bloody Sabbath, 1973.)
11. Black Sabbath – Under the Sun (The End, 2016.)
12. Black Sabbath – Children of the Grave (Master of Reality, 1971.)
13. Black Sabbath – Symptom of the Universe (Past Lives, 2002.)
14. Black Sabbath – Hand of Doom (Come to the Sabbath, 1990.)
15. Ozzy Osbourne – The Wizard (Speak of the Devil, 1982.)
16. Black Sabbath – Sweet Leaf (Live at Last, 1980.)
17. Black Sabbath – God is Dead? (The End, 2016.)
18. Black Sabbath – Into the Void (Reunion, 1998.)
19. Black Sabbath – Black Sabbath (Come to the Sabbath, 1990.)
20. Black Sabbath – Electric Funeral (Reunion, 1998.)

A evo i kratkih mojih osvrta na svaku od pesama

Steal Away (The Night)

Ova pesma sa prvog Ozzyjevog solo albuma po napuštanju Sabbatha i ulaska u „zreli“ deo svoje karijere je zapravo danas i pomalo zaboravljena. Ona nije bila jedan od dva singla koje je Ozzy izbacio sa Blizzard of Ozz i mada ju je uživo svirao tokom prvog dela osamdesetih, nije se predugo zadržala u setu. A verujem da je to jer se možda i nije uklapala u generalnu estetiku i imidž čoveka koga su sada prodavali kao „čist“ heavy metal, sa ozbiljnijim temama i pesmama koje su zvučale mračnije i teže. No, Steal Away (The Night) je i dalje jedan od dragulja Ozzyjevog solo debija, brza, nestašna pesma sa romantičnim tekstom koji govori o dvoje ljubavnika što se iskradaju da ih drugi ne vide kad ašikuju. U to vreme još uvek oženjen svojom prvom ženom Thelmom, a tajno se viđajući sa Sharon, Ozzy je ovo napisao u očiglednom dopaminskom talasu dobrog raspoloženja, optimizma i obešenjaštva.

Paranoid

Za mnoge – uključujući mene – prva Black Sabbath pesma koju su ikad čuli, perfektni trominutni heavy metal singl koji je strimlajnovao proggy-blues kompleksnost ranog Black Sabbath i ponudio potpuno nezaboravan rif uparen sa Ozzyjevim Geezerovim pesimističnim, žalobnim tekstom o osobi koja nikada neće iskusiti koncept sreće i emotivne ispunjenosti. Tony ovde krlja klasičnu bluz pentatoniku, a zatim ispaljuje rafalni heavy metal solo godinama pre nego što će „shred“ tehnike Eddieja Van Halena skrenuti pažnju na prethodnike kao što su bili Jimmy Page, Ritchie Blackmore i Jeff Beck. Naravno, Iommi JESTE bio više „rifaš“ ali mnoge njegove solaže su LEGENDARNE, uključujući ovu. Ova verzija pesme je sa živog albuma Live at Last koji je izdavač izbacio dok je bend bio u praktično raspadu – nakon Ozzyjevog odlaska – sa sramotnim greškama na omotu (Ossie Osbourne, na primer) i bez odobrenja članova. No, mislim, 45 godina kasnije ovo je divan dokument sa dva koncerta iz rane 1973. godine na kojima se sva anarhija ali i sva moć ranog Sabbatha lepo čuju. Sećam se da mi je pokojni drug Željko rekao da ova verzija Paranoida ništa ne valja jer Ozzy zvuči kao žaba koja krekeće, ali, mislim, ovo je toliko BRZO da ja ni tada, sa nežnih 11 godina nisam mogao da mu odolim. Posebno treba ovde imati na umu da je Paranoid napisan kao filer, pesma da se popuni spisak na omotu albuma, kad je izdavač rekao da imaju premalo pesama za album koji je trebalo da se zove War Pigs (ali je izdavač i tu imao nervozu da je ime preekstremno). Tony Iommi je pričao da sa ovom pesmom ne da nisu pokušavali da naprave „hit“ – to su oni u ono vreme smatrali sigurnim znakom „prodaje“ – već da je bukvalno slupana u studiju za pola dana da se popuni spisak na albumu, da je Geezer napisao tekst koji se bavio njegovom celoživotnom depresijom, ali da on tada nije znao razliku između depresije i drugih mentalnih stanja, pa mu je „paranoid“ bilo blisko zbog, jelte, čestog šušenja gandže, da je Ozzy ovo otpevao držeći papir sa tekstom u rukama. Kad je Paranoid POSTAO ogroman hit i ostao pesma po kojoj će generacije pamtiti Black Sabbath, bend je bio skoro uvređen. Pravili smo onolike kompleksne pesme i ambiciozne aranžmane, rekao je negde Iommi, a onda ovaj isprdak od tri minuta na kraju postade pesma po kojoj nas prepoznaju…

War Pigs

Uključio sam vrlo malo pesama sa živog albuma Reunion iz 1998. godine u ovaj mikstejp jer je mastering ovog materijala tipično (za tu dekadu i sve posle nje) preglasan i ubija dinamiku svirke koja, pogotovo u ranim Sabbath pesmama čini veliki deo njihovog šarma. No, ova verzija War Pigs, iako ni slučajno najbolja koju sam ikada čuo (a biću toliko neskroman da kažem i da sam je par puta i bolje SVIRAO od onog što Bill Ward ovde nudi), sa pogotovo Billom Wardom koji zvuči indisponirano i pruža suvi minimum (plus ima onaj preteški, prebudženi zvuk bubnjeva koji je u Sabbathu gurao Vinnie Appice kada ga je menjao a koji se očigledno mnogo dopadao Thomu Panunziju, inćenjeru zvuka i producentu na ovom materijalu), ali, REAL TALK HERE: meni bukvalno idu suze kada slušam kako prvu i poslednju strofu Ozzy i publika pevaju naizmenično stih po stih. Ova bluz-gospel razmena je toliko bliska tradiciji muzike-robova-sa-plantaža na koju su se Sabbathi preko nekoliko generacija posrednika snažno oslanjali, pa još sa tim magijsko-realističkim antiratnim tekstom usred kataklizme koja se u trenutku pisanja dešavala u Vijetnamu a do 1998. godine je postala deo traumatične mitološke istorije čitavog zapada da ovo izvođenje pesme u meni izaziva nekontrolisane emotivne reakcije.

N.I.B.

Ovu pesmu je nemoguće ne voleti jer je u pitanju kratki, neopisivo zarazni bluz u kome se Lucifer ludo zaljubljuje u smrtnu devojku i odlučuje da postane DOBRA OSOBA. Yeah, right, pričaćete nam kako se TO završilo. Ali, ozbiljno, osnovni rif je neodoljiv, Ozzyjevo podvriskivanje šarmantno a ja sam, kao mlad dečak zapravo ovu pesmu prvi put čuo baš u ovoj verziji, sa Ozzyjevim ad hok skupljenim bendom koji je snimio album obrada Black Sabbath na koncertima u Ritzu u Njujorku. Zapravo, Speak of the Devil je bio ona klasična nagazna mina sedamdesetih i osamdesetih, album snimljen i predat izdavaču da se ispuni ugovorna obaveza iako ga niko ko je u njemu učestvovao najradije ne bi pravio. Štaviše, gitarsta Randy Rhoads i bubnjar Tommy Alridge su odmah digli ustanak jer im je delovalo kao da bi snimanje ovog albuma bila mrlja na njihovim karijerama i redukovala ih na nivo studijskih muzičara, unajmljene radne snage radije nego da budu PRAVI članovi benda kako su oni sebe videli. Alridge se na kraju nekako privoleo da ovo ipak snimi ali je Ozzy sebe u međuvremenu URNISAO pićem. Kako su Black Sabbath sa Ronniejem Jamesom Diom u tom trenutku pripremali izbacivanje svog prvog „pravog“ živog albuma, Live Evil, Ozzy je na kraju uspeo da se sabere, umesto Rhoadsa, a koji je uostalom, uspeo da pogine dok se Ozzy nije treznio, je doveden Brad Gillis i bend je imao samo pet dana da spremi materijal. I to se, da se razumemo, čuje. Gillis je daleko manje eksperimentalno smeo u ovim izvođenjima od Iommija ili Rhoadsa a na par mesta u N.I.B. i zaboravi kako pesma ide, no, gruv je fantastičan (Rudy Sarzo na basu i Alridge su zla mašina) a Ozzy zvuči perfektno…

Suicide Solution

Suicide Solution je jedna od najpoznatijih pesama sa Ozzyjevog prvog albuma i izvor mnogo kontroverzi koje su osamdesetih izrastale na preseku satanic panic uzbune i činjenice da je heavy metal postao multimilionski biznis sa televizijskim spotovima i industrijom merčandajsa kakva ranije nije bila zamisliva. Predmet tužbe u kojoj je citirana kao podsticanje tinejdžera Johna McColluma na samoubistvo, ovo je zapravo bila pesma o alkoholizmu. Bob Daisley, koji tvrdi da je napisao najveći deo teksta kaže da ju je pisao sa Ozzyjevim alkoholičarskim problemima na umu dok je Ozzy kazao da mu je stih „Wine is fine but whiskey’s quicker“ došeo u pamet kada je razmišljao o smrti Bona Scotta, originalnog pevača AC/DC. Kakogod, ovo je i pesma koja zvučno simbolizuje prelazak u osamdesete, sa svojim mračnim rifovima, ravnim, teškim ritmom, bez za Sabbath karakterističnog gruva, možda ukazujući na to da su producenti u ovom periodu imali mnogo više kreativne kontrole nad umetnicima nego desetak godina ranije. Ova živa verzija je sa albuma Tribute koji je Ozzy 1987. godine izbacio kao posvetu pokojnom Randyju Rhoadsu i mada su Rhoadsove solaže često ČIST ’80s eksces, bez mašte i sa puno (piro)tehnike koja ne ide nikud, njegovo sviranje rifova i generalno pratnje podseća ZAŠTO ga i 45 godina kasnije pominjemo kao jednog od najboljih gitarista koje je Heavy Metal ikada imao. Posle Iommija i Rhoadsa Ozzy će svirati sa mnogo dobrih gitarista ali ni jedan neće biti kao njih dvojica.

Hole in the Sky

Past Lives je dupli živi album iz 2002. godine gde ceo prvi disk čini sada autorizovana, remasterovana verzija Live at Last, ali drugi je onda suvo zlato do tada uglavnom neobjavljenih živih snimaka iz sedamdesetih. Konkretno, Hole in the Sky je iz Nju Džersija iz 1975. godine i nudi bend u neobjašnjivo perfektnom izdanju, pogotovo što Ozzy najavljuje pesmu pitajući publiku „Are you high?“ pa onda, kad publika to, jelte, potvrdi PA NE MOGU VALJDA SVE DA IH POHAPSE, Ozzy kaže „So am I!!!!“ Hole in the Sky je kvintesencijalni Sabbath, razoran, meljući tročetvrtinski gruv sa sa bluz-rifom i afrokubanskim brejkdaunom umesto refrena, a gde na poslednjoj noti Ozzy u ovoj verziji ni jednom ne uspeva da pogodi – priznajemo egzotično – Iommijevo razrešenje koje menja harmoniju. Tu je i tekst koji, ako ne slušate dobro, zvuči kao nasumično naklapanja naduvanog narkofila, ali se zapravo bavi zagađenjem vazduha i apokalipsom koju će rupa u ozonskom omotaču doneti a na koju su naučnici još sedamdesetih upozoravali.

Iron Man

Oh, čekajte, Iron Man je ISTO kvintesencijalni Sabbath, pesma za koju sam uvek bio pomalo i nadmeno šokiran da je licencirana za promovisanje Marvelove filmske adaptacije strip Iron Man, imajući u vidu da njen naučnofantastični, distopijski tekst stoji otprilike TAČNO perpendikularno u odnosu na fantaziju o tehno-milijarderu koji snagu metastatičkog kapitalizma koristi da izleči svoje daddy-issues probleme i usput pobedi alkoholizam, te sobali Gwyneth Paltrow. Enivej, Iron Man je jedna perfektna studija slučaja u kojoj se jasno pokazuje ZAŠTO su Black Sabbath bili bend kao ni jedan drugi u svoje vreme. Sigurno, Zeppelini i Purple su imali dugačke pesme ali one su uglavnom bile dugačke na ime dugačkih solaža, dok su Sabbathi pravili složene konstrukcije promenljivog ritma, elastičnog gruva, sa Iommijem koji je jurcao gore-dole po skalama kao da sprema ispit u muzikoj školi, Butlerom koji ide svojim putem i BAŠ GA BRIGA i Wardom čiji je ritmički vatromet ovde BRILJANTNO raznovrstan. Iako je ovo velikim delom još jedna bluz pesma u osnovi, Iommi koristi vrlo karakteristične molske harmonije svirane u „power chord“ harmonijama gde se na osnovni ton dodaje kvinta a kad krene solo, on dodaje još jedan interval i zvuči skoro kao da svira džez. Ukratko, Iron Man je kao da ste dvadesetominutne eksploracije King Crimson komprimovali u 5-6 minuta brutalnog heavy-blues mlevenja, sa PREVIŠE promena ritma i harmonije a koji svi nekako FUNKCIONIŠU, i nekim od najikoničkijih rifova u istoriji rokenrola. Plus, Ozzy, koji od publike zahteva da tapše u ritmu, kako to i inače uvek radi, na jednom mestu kaže da vidi jednu osobu koja ne tapše i to je URNEBESNO. Ovo je rani snimak, iz 1970. godine, izdat tek dvadeset godina kasnije, i hvata bend u njegovoj najvrelijoj fazi.

Live Forever

Na poslednjem Sabbathovom albumu, iz 2013. godine, Rick Rubin je u ulozi producenta bend donekle uterao u „klasičnu“ doom metal matricu, sa niskim štimom, teškim, debelim zvukom i karakterističnim rifovima za ovu podvrstu muzike koju je ovaj bend, uostalom, izmislio. No, 13, kako se album zove, i dalje zvuči kao pravi Sabbath a Live Forever je dobar primer sa svojim energičnim elastičnim gruvom koji nije studijski „umiren“ i dosta harmonske slobode koja izlazi iz bluz osnove. Reflektivni, malo i melanholični tekst zapravo idealno osvetljava kontroverzu u centru Black Sabbath fenomena, sa Ozzyjem koji kaže „Well I don’t wanna live forever/ But I don’t want to die…/ I may be dreaming or whatever/ I live inside a lie!“ a što nije najmanje iskrena stvar koju biste mogli da čujete od šezdesetpetogodišnjaka koji se već dugo bori sa Parkinsonovom bolešću a iza sebe je stavio alkohol, kokain, seksualno nasilje*, pokušaj ubistva svoje supruge**…

*koje je pretrpeo u školi

**a ta supruga je Sharon, koja je ostala hladna ko špricer i nije tražila čak ni razdvajanje, a kamoli da ga je nešto sudski gonila… Jeben je igrač Sharon.

Mr. Crowley

Ova živa verzija snimljena je početkom devedesetih na turneji koju je Ozzy planirao kao poslednju, jer mu je već bilo dosta svega. Znamo kako je TO na kraju prošlo, ali u pitanju je jedna od najvoljenijih pesama iz Ozzyjeve rane faze i, zapravo, čitave solo karijere, posveta „Velikoj zveri“, britanskom okultisti (i drogerašu), Alistery Crowleyju na koga se cela Ozzyjeva generacija ionako ložila. Mislim, Jimmy Page je živeo u njegovoj kući (ne u isto vreme kad i Crowley, ZABOGA), a Bob Daisley i Ozzy su ovu pesmu napisali nakon što je Ozzy pročitao Crowleyjev The Diary of a Drug Fiend ali i nakon što su u studiju u kome su snimali album našli misteriozno ostavljen špil tarot karata. Ova živa verzija jako potencira raskošni gotski uvod na orguljama i utemeljuje Ozzyjev „prince of darkness“ alter ego na jedan simpatičan, kid-friendly način. Mislim, ovo je bila jedna od VRLO popularnih pesama u igrama Guitar Hero i Rock Band, pa je tako Crowley, posle Sabbatha, Zeppelina, Davida Bowieja i Iron Maiden uspešno zarazio još nekoliko generacija klinaca svojom, jelte, zarazom.

Sabbath Bloody Sabbath

Nisam uspeo da nađem ni jednu živu verziju Sabbath Bloody Sabbath koja bi mi se dovoljno dopala da bih je ovde uvrstio, uglavnom jer Ozzy nikada više nije uspevao da otpeva one visoke tonove u poslednjem delu pesme. Na Speak of the Devil Gillis kao da ne može da se seti kako taj rif uopšte ide, a na Reunion Ozzy prosto odćuti ceo taj komad pesme. Zato, evo studijske, oficijelno NAJBOLJE verzije ove pesme sa onim genijalnim otvarajućim rifom za koji se kaže da je spasao Black Sabbath jer Iommi u to vreme više nije imao ideja i bio je totalno blokiran dok ga ova rifčina nije odčepila. Naravno, pričamo o kvintesencijalnoj heavy metal komadini, sa pretećim rifovima, iznurujućim gruvom i Ozzyjem koji zaista zvuči kao da se transformiše u demona do kraja pesme. Da taj poslednji, mračni rif (pretposlednji, ako računamo i kodu na kraju) zvuči OVAKO teško, snimljen na srazmerno primitivnoj opremi i sa skromnim studijskim mašinama 1973. godine je svedočanstvo o Iommijevom božanskom statusu koji mu nikada i niko neće moći osporiti.

Under the Sun

Jedna od pesama koje su kodifikovale doom metal, Under the Sun je samo jedan od komada na albumu koji je ostvario strahovit uticaj na dalji razvoj heavy metala. No, bend ni ovde nije napustio svoj eklektični „everything and the kitchen sink“ pristup, pa posle prvog dela pesme koji je, da ponovimo, ČIST doom metal što gazi olovnom čizmom i poliva istopljenom lavom, pesma ima harmonični srednji deo, sviran visokim tempom i sa Ozzyjevom praktično obrednom reciklažom melodije od samo dva tona. Iako snimljena 2013. godine na Novom Zelandu, ova verzija zvuči onoliko savršeno koliko je to zamislivo bez Billa Warda na bubnjevima i kredibilno nas vraća u sredinu sedamdesetih sa Ozzyjem koji je u fazi odbijanja religijske dogme i potrage za slobodom.

Children of the Grave

Naravno, ni za ovo nisam uspeo da pronađem dobru živu verziju ali to je i jer je studijski original SAVRŠEN. Ovde je bend već koristio pogodnosti studijskog snimanja pa Children of the Grave nije samo dobrim mikrofonima snimljeno živo izvođenje, već profitira od nasnimljenh udaraljki i gitara, ima kompleksnu dinamiku i strukturu. Naravno, ni malo ne škodi što su Geezer i Tony naštimovani niže nego do tada – uglavnom jer je Tonyja bolela povređena ruka od svirke po jako zategnutim žicama – pa je zvuk dublji, teži i mračniji. U svom tom mraku lako se zaboravi da tekst pesme zapravo podstiče mlade da promene svet i učine ga boljim mestom za život, a što je i blago nekarakteristično za Sabbath onog vremena.

Symptom of the Universe

Još jedan snimak iz Nju Džersija iz 1975. godine i još jedna izvedba u praktično NEOBJAŠNJIVO sjajnoj formi benda koji je do ovog momenta već prilično pucao po šavovima. Iommijev rif – jedan od najtežih koje je ikada napisao – nije ni malo umekšan time što bend ovo svira strahovitim tempom, a Ozzy vrišti bolje nego ikada u životu i pesma se završava bez džeming-dela koji studijska verzija ima na kraju i koji me je uvek zbunjivao.

Hand of Doom

Kad vam bend koji u svojim redovima ima neke narkomane sa prvoboračkim stažom napiše pesmu o tome da je heroin, jebiga, loš, onda stvarno treba da se zamislite. Hand of Doom, originalno sa Paranoida, je besprekoran spoj posthipijevskog, mračno bluziranog reflektovanja na rat u Vijetmanu i poledice koje je on ostavio na američke vojnike, a koje je Geezer Butler – autor teksta – gledao kako šezdesetih dolaze u Ujedinjeno kraljevstvo sa ozbiljnom heroinskom zavisnošću nakon pokušaja da se izbore sa PTSP-om. Ne jednako poznata kao War Pigs ili Iron Man, ovo je svejedno pesma koja ovu fazu Black Sabbath reprezentuje sa dostojanstvom i spektaklom, a ova živa verzija iz 1970. godine je UBITAČNO effikasan primer Sabbathovog heavy-prog-bluesa.

The Wizard

Kad smo već kod bluesa… Ova verzija Sabbathovog veličanstvenog komada sa prvog albuma je čak i na Speak of the Devil ispala dosta dobro. Gillis nema sjajan zvuk gitare, da se razumemo, ali ovu pesmu ionako nose ludačke promene ritma i Ozzyjevo pijano pevanje. Usna harmonika, kao i uvek, predstavlja sponu sa bazom, muzikom nastajalom na plantažama, u šupama, u teretnim vagonima a optimistični tekst je tu da podseti da Sabbathi ni na početku nisu pevali samo o mraku i beznađu.

Sweet Leaf

Razlika između sludge metala i doom metala je možda toliko akademska da mogu da je objasne samo najučeniji metalci među nama i najnavareniji naučnici među njima, ali, evo, Sweet Leaf je praktično ilustruje. Pored teksta koji OZBILJNO hvali kanabis i njegova psihoaktivna svojstva kao sredstvo za otvaranje uma i upoznavanje samog sebe, tu je Iommijev teški spori, lepljivi rif iz kog su bukvalno nastale cele karijere Iron Monkey, Eyehatgod, Bongzille i tisuća drugih bendova. Ozzy nikada nije zvučao ovako zaljubljeno, bukvalno se udvarajući marihuani a Wardov i Butlerov gruv je bukvalno BOLESTAN. U pozitivnom smislu. Ovoj pesmi praktično ne treba brejkdaun i promena ritma u sredini ali ona ih naravno ima i ovo je jedan od najbrutalnijih krešenda koji su Sabbathi ikada napravili.

God is Dead?

Evo odmah druge strane ilustracije, prvog singla sa poslednjeg albuma Black Sabbath iz 2013. godine, u živoj verziji sa koncerta u Asutraliji iste te godine. God is Dead? – naravno inspirisana ničeovskim proglasom o smrti tvorca – je DOOM METAL ispisan velikim slovima, spor, težak, reflektivan komad u kome se tuga čuje iz harmonije isto koliko i pretnja, i sa tekstom koji je toliko pun sumnje u sve i beznađa u kome se čini da nema ni tračka svetlosti da je onda lako propustiti ipak koliko-toliko optimistički zaključak u kome se pronalazi nekakvo pomirenje između tvorca i palog anđela. Jedna od najdužih, najepskijih a istovremeno najjednostavnijih Sabbathovih pesama.

Into the Void

Into the Void je meni lično bio momenat u kome sam shvatio da Sabbath sviraju muziku koju niko drugi ne svira. Poslednji komad na albumu Master of Reality – ovde u vrlo solidnom izvođenju sa Reuniona – je definicija doom metala što se mene tiče, sa sporim, mrvećim uvodnim rifom, pa onda strofama koje su brže ali ni malo ne gube na težini i Ozzyjevim jenostavnim, bluzerskim, praktično obrednim napevom u kome se govori o napuštanju planete Zemlje na kojoj više nema nikakve nade za budućnost. Kasniji brzi deo je samo privremeni klimaks pre nego što se pesma vrati u spori, hipnotički gruv i kulminira neobično optimističnom harmonijom na kraju. Kažu da je ovo bio omiljeni rif Eddieja Van Halena, a ja kažem da je ova pesma, samo taj njen rif na početku, praktično izmislio doom metal.

Black Sabbath

Oh, ali čekajte. Doom metal su Black Sabbath izmislili dve godine ranije sa pesmom Black Sabbath koja je bila na albumu Black Sabbath nazvanom po filmu Marija Bave iz 1963. godine (Black Sabbath) ali inspirisane vizijom koju je Geezer Butler, krajem šezdesetih VRLO umešan u okultizam i magiju, imao kada se probudio usred noći u sobi koju je sam ukrasio pentagramima i raspećima a nakon što je zaspao čitajući knjigu o okultizmu što ju je dobio od Ozzyja. Stihovi koji pesmu otvaraju, gde se narator pita ko je ta figura u crnom što stoji ispred njega i posmatra ga su doslovno Ozzyjevo prepričavanje onog što mu je Geezer sutra ispričao, dodajući da je knjiga NEKAKO NEOBJAŠNJOVO nestala iz njegove sobe. I, OK, ovu pesmu valjda svi znaju? Najsporiji, najmučniji momenat kojeg je rok muzika do tog trenutka imala, dispeč pravo iz kolektivnog nesvesnog i očajnički zapis gubljenja sebe u svetu koji doslovno ide dođavola, Black Sabbath je napravio muzički most između bluza i heavy metala, uzimajući klasičnu bluz pentatoniku i menjajući je promenom jedne note a onda razvijajući harmoniju u tritonus, onaj harmonski interval koji ne bez razloga zovu „đavoljim akordom“. Strahovito spor tempo kojim je bend izvodio pesmu, ogromni dinamički ekstremi između najtiših i najglasnijih delova, Wardovo NEMILOSRDNO ubijanje bubnjeva (sa, da se ne zaboravi, potrebnim minimumom gruva očuvanim sve vreme) i Ozzyjevo pevanje koje i na studijskoj i na ovoj ranoj živoj verziji zvuči bukvalno kao da je udaljen trideset sekundi od potonuća u potpunu demenciju čine ovo možda najvažnijom pesmom koju je heavy metal ikada imao.

Electric Funeral

Znali ste da ovo mora doći za kraj. Još jedan besmrtni doom metal rif koji neobjašnjivo savršeno kombinuje metal težinu i bluz gruv, moćan, gazeći ritam i strahovito dobro korišćenje dinamike su samo podloga za Ozzyja koji peva kao da ima posla sa razbrajalicom iako ređa apokaliptične vizije što kao da su došle iz neke zabranjene, PRAVE verzije Starog zaveta. Srednji deo je u ovoj živoj verziji pojednostavljen jer Ward očigledno nije imao apetita za sve one sinkope, ali čak i tako Electric Funeral ne gubi ni trunku svoje moći. Amin.