Uz dosta huktanja, buktanja, uzdisanja i generalnog prenemaganja nedostojnog sede glave, prihvatio sam se čitanja kolekcije Frank Miller’s Pandora (Book 1), izašle prošle jeseni a koja sakuplja šest epizoda serijala, jelte, Frank Miller’s Pandora što je sa izlaženjem krenuo krajem 2022. godine. Šest epizoda za skoro dve godine nije baš neki tempo, kažete vi, ali odmah dodajete da je Frank Miller ipak stariji čovek, podosta oštećen dugogodišnjom zloupotrebom alkohola, plus sada svoj sopstveni gazda koji ne mora da juri rokove i može da crta onoliko polako i metodično koliko mu je potrebno da sve na kraju bude onako kako očekujemo od jednog od ipak najvažnijih crtača koji su u američkom stripu radili u poslednjih pedeset godina.

Sve ste u pravu, naravno, osim što Pandora uopšte nije izlazila dve godine i šesta epizoda je izašla još Juna 2023. godine. A i Frank Miller Pandoru uopšte nije nacrtao. A kad smo već kod toga, uglavnom je nije ni napisao. Sve ovo povlači neke dobre ali i neke loše stvari u vezi ovog stripa a koje ću diskutovati u daljem tekstu.

Da bude odmah i jasno, Frank Miller Presents, pre nekoliko godina pokrenuta kompanija u kojoj je Miller glavni kreativni um a Dan Didio, bivši izdavač u DC-ju glavna biznis-njuška već i imenom sugeriše da njena izdanja neće biti isključivo radovi Franka Millera. Naprotiv, firma već na svom sajtu ponosito ističe kako je plan da se „kultiviše drugarstvo između umetnika i pisaca“, da se tu mentoriše i sarađuje i da umetnici i spisatelji pomažu ne samo jedni drugima da idu napred već da celokupan strip-medij evoluira kao posledica ovog napora. Dakle, Miller ovde nije ni isključivi a potencijalno ni glavni autor, već pre svega veteran industrije koji je smelo i odvažno često išao protiv preovlađujuće klime – ali pošto je ipak u pitanju vrlo marketibilno ime, korporacije su ga primile natrag u naručje koliko god puta da je on hteo da se u njega vrati – i koji nesumnjivo ima čemu da nauči druge autore, ali i da možda zaista obezbedi ambijent u kome će se praviti DRUGAČIJI stripovi.

E, sad, naravno, dosadašnji autput firme je uglavnom baziran na Millerovim popularnim stripovima koje je radio u neka srećnija vremena, poput nastavka Ronina i (najavljenog nastavka) Sin City. Osim ta dva serijala na koja Miller drži prava* imamo i Ancient Enemies koji je pisao Didio, a crtao ga izvrsni Danilo Beyruth, no, ovo je završilo sa izlaženjem pre dve godine a ja nekako nisam uspeo da se nateram da ga potražim, pogotovo jer FMP nema apetita da radi kolekcije, pa je čak i Pandoru o kojoj danas pričamo izdao Abrams Comicarts i to, vidimo, više od godinu dana nakon što se prva „sezona“ serijala završila.

*mislim, drži on prava verovatno i na 300, pa i na Holy Terror, ali niko pri zdravoj pameti valjda ne bi pravio nastavke toga???

Pored toga, postoji i Svengoolie Lost in Time, dvodelni, hm, serijal o čikaškom horor-klovnu koji je bio popularan pre trideset godina i nisam siguran otkud sad TO u ovoj ponudi. U svakom slučaju, Frank Miller Presents u ovom trenutku deluje kao da je u hibernaciji, sa pauzom koja se pravi dok, valjda, Miller priprema taj novi Sin City u saradnji sa Milom Manarom. Nisam siguran da Manara zna za ovu saradnju, ali da budemo za trenutak malo duhoviti, Sin City je već bio eksploatacijski strip i Manarina pornografska ekspertiza može valjda samo da ga unapredi.

Enivej, u svoj toj poplavi horora, nasilja, pornografije i mračnih odraslih tema, Pandora malko i štrči. Ako ste nekada u životu pitali kako bi to bilo da Frank Miller uzme da radi „young adult“ strip sa fantazijskom tematikom, sada imate odgovor, ali možda ćete zažaliti što ste uopšte postavljali pitanje.

Možda i ne, Frank Miller’s Pandora nije nekakav OČAJAN strip. Nije ni dobar, da se ne ponadate bez razloga, ali nije očajan i ima neke zanimljive elemente.

Jedan od njih je svakako to da je Miller stavio svoje ime na nešto što ni po kom osnovu ne može da se poveže sa stripovima po kojima ga znate. Miller je, na kraju krajeva, revolucionisao američki strip-mejnstrim time da je noir krimiće na kvarno ubacivao u superherojštinu sve dok narod nije prepoznao da je to u stvari DOBRO, a onda prebegao u Dark Horse da radi čiste noir krimiće i to je, bar u prvih par godina isto bilo dobro. Ja po starom Franku poslednjih par decenija umem često da pošteno opletem – i sve je zaslužio – ali pitanje je koliko bismo danas uopšte imali dobre krimi stripove Eda Brubakera i Davida Laphama da Miller osamdesetih i devedesetih nije radio Sin City, a onda ga pretvorio u mejnstrim fenomen kroz dva filma rađena sa Robertom Rodriguezom.

Frank Miller’s Pandora, pak, ŽESTOKO odstupa od formule bilo kog stripa Franka Millera koji može da vam padne na pamet. Ovde nemate žestoke, muževne protagoniste duše išarane ožiljcima, nemate fatalne, ranjive a snažne žene izgubljene na pola puta između plejboj duplerice i sadističke domine, nemate brutalan zaplet u kome loši ljudi hoće da dobrim ljudima urade loše stvari pa onda dobri ljudi moraju da lošim ljudima urade UŽASNE stvari i to je nekako okej. Pandora je „pravi“ omladinski strip sa sve devojčicom koja u predgrađu živi sa majkom što jedva spaja kraj sa krajem izdajući pod kiriju deo kuće ljudima koji hoće da plate stanovanje u prostoru koji nema ni sanitarnu ni ikakvu drugu dozvolu, sa dedom koji devojčici priča fantastične priče o svojoj mladosti i podstiče je da bude pustolovna, hrabra, radoznala, sa okolnom šumom koja krije tajne što, videćemo ubrzo, baš i nisu sa ovoga svijeta. Pa čak i sa goblinima, i nekakvim slatkim gnomima. Ovo je srazmerno moderan urbani fentezi sa protagonistkinjom koja je tek ušla u tinejdž uzrast a njeni susreti sa fantastičkim i neobjašnjivim imaju jasne refleksije u njenom pubertetu, odrastanju, sazrevanju, buđenju novih nagona, poriva, radoznalosti.

Znam šta mislite. Frank Miller nije baš poznat po svom dubokom razumevanju ženske psihologije i suptilnom pisanju ženskih likova. Njegove žene su ili kurve ili žrtve ili pomenute sadističke domine – što je skoro pa jedini način da Miller vizualizuje „jaku ženu“ – i šanse da on napiše iole pristojan lik tinejdžerke koja mora da navigira mučne klasne podele u školi ali i da iskusi svoje seksuallno buđenje se asipmtotski bliže nuli sa svakom sledećom reči koju ispisujemo u ovoj rečenici.

Zato je i zgodno da Miller, rekosmo, uglavnom nije ovo napisao. Miller je verovatno dao nekakav generalni autlajn i neke scene deluju kao da je on direktno učestvovao u njihovoj konstrukciji – tipično, scene gde se novi stanari kojima keva iznajmljuje gajbu pokazuju kao izopačeni ološ koji što bez mnogo suptilnosti glavnoj junakinji, devojčici Annabeth šalje otvorene seksualne pretnje – ali gro stripa napisali su Anthony Maranville (najpoznatiji kao scenarista na seriji Star Trek: Discovery) i Chris Silvestri, čovek koji je pisao Star Trek: Short Treks (kao i Maranville), bio asistent na scenariju u Hannibalu, a na StarTrek: Discovery je potpisan kao „additional crew“.

Daleko od toga da mislim kako televizijski scenaristi ne umeju da pišu stripove, ja sam uvek u prvim redovima kada treba da se brane Christos Gage ili Marc Guggenheim od neosnovanih napada za svoje strip-radove, ali Pandora ostavlja utisak stripa u kome ljudi sa nekakvim zanatom jednostavno nisu imali dovoljno jasan okvir u kome treba da rade. Takav okvir trebalo bi da provajduje urednik, ali ovde je kao urednik potpisan Pete Carlsson, a koji je prevashodno leterer ovog stripa i to je još jedno podsećanje na to da Millera urednici već decenijama ne mogu da urede jer je on prevelika zvezda iako je svoje najbolje radove napravio baš kad je iznad sebe imao jake urednike.

Enivej, Pandora je onda strip kome vidno nedostaje pripovedna jasnoća. Osnovna ideja – da imate devojčicu čiji je život neveseo jer je na dnu socijalne lestvice i ima probleme i sa majkom i sa stanarima, i sa nastavnicima i drugaricama u školi, a koja onda preko noći nalazi način da promeni čitav svet u svoju korist SAMO PITANJE JE PO KOJU CENU – je jasnije predstavljena u pres rilizu kojim je najavljivan ovaj serijal nego što se prezentira u samom serijalu. Štaviše, strip ima naglašeno razvučenu, meandrirajuću naraciju sa čestim zadržavanjem na detaljima koji nisu efektni – ili nisu efektni unutar ovih šest brojeva – i dok dođe do ove svoje premise mi smo već negde u trećoj ili četvrtoj epizodi. Annabeth pre toga upoznaje misterioznog mladića u šumi a koji je neka vrsta stereotipnog magičnog dečaka što se njoj odmah dopadne, no strip kasnije gubi interesovanje da se bavi razvojem ovog odnosa i akcenat prebacuje na artefakt koji treba da bude neka vrsta Pandorine kutije.

Dramaturški je ovo dosta nespretno a to je i pre nego što pomenem da jedan solidan deo naracije otpada na drugi svet, u kome žive nekakvi goblini i druga fantazijska bića i da Pandora zapravo i počinje scenama u ovom svetu gde ta bića pričaju o stvarima koje čitalac na početku ne može da ne razume a neće ih baš dobro razumeti ni do kraja šeste epizode. To da moderna publika voli readymade svetove sa puno „lorea“, istorije, odnosa među različitim nacijama i rasama, to su scenaristi ovde dobro prepoznali, ali u realizaciji onda vidno nedostaje sposobnost da se odvoji bitno od nebitnog, da se čitaocu daju važne informacije a da ga se ne zasipa kriptičnim dijalozima koji do kraja te neke narativne celine ne postaju jasniji.

Pandora onda u svojoj poslednjoj epizodi pravi i jedan prilično odvažan i, za moje pare pogrešan, korak time što je čitavu smešta u fantazijski svet, nominalno povezujući niti koje treba da nam daju nekakvu konzistentnu logiku između Annabethinog „zemaljskog“ života i te neke bajkovite dimenzije ali u stvarnosti gubeći nit pripovedanja, žrtvujući jednu ipak pristojno motivisanu i simpatičnu protagonistkinju i uvodeći masu novih likova na brzinu. Kada se šesta epizoda završi klifhengerom koji nam ništa ne objašnjava ali, još gore, ne proizvodi u čoveku ni nekakvu snažnu želju da vidi šta je bilo dalje, to je nezadovoljavajuće finale nekakvog prvog toma i, imajući u vidu da se ni na horizontu ne nazire kada će strip nastaviti da izlazi, služi kao solidna demotivacija da se iko njime dalje bavi.

Jedna od svetlijih tačaka Frank Miller’s Pandora (Book 1) je to što je ovde crtež i kolor radila Emma Kubert. Kao treća generacija u porodici koja je dala neke apsolutno legendarne crtače (Emma je ćerka Andyja Kuberta, bratanica Adama Kuberta i unuka Joea Kuberta, a naravno i da je završila porodični The Kubert School) ona je do sada već radila za DC, Dynamite, Image (serijale Stoneheart i Inkblot, kao i Radiant Pink, deo Massive-versea) i iako još uvek mlada, ima jedan razrađeni stil koji se zapravo dobro uklapa uz ono što moramo prepoznati kao neke ideje o Millerove naraciji (kadriranje kroz sukcesivne tanje, vertikalne panele) i karakterizaciji („creepy“ dizajn stanara koji izgleda kao da je demon, sa izraženim zubima i očima u senci). No, nije baš sve ovde onako sjajno kako Emma ume kad se trudi, odnosno, ne trudi se svuda podjednako. Dobre delove ovog stripa karakteriše relativno smandrljano tuširanje koje u nekim momentima može da bude stvar stila i estetskog izbora (pozadine koje su zbog toga apstraktnije i to je okej) ali u drugim aktivno umanjuje užitak u čitanju na ime grubih radova sa likovima, koji su onda zamazani često ružnim digitalnim kolorom. Šesta epizoda kao da je najviše inspirisala autorku jer se u njoj vidi dosta maštovitog dizajna onostranih bića, ali Kubertova bi, mislim, dosta profitirala od toga da neko strpljiviji tušira njene crteže i da uzme koloristu sa više, jelte, suptilnosti.

Frank Miller’s Pandora (Book 1) nije, rekoh, OČAJAN strip, pa nije ni nužno loš, ali sa imenima kao što su Kubert i Miller na naslovnoj strani to da nešto nije nužno loše ili očajno je isuviše nisko postavljena letvica da bi iko bio zadovoljan što je preskočena. Ovom stripu očigledno fali stvarni urednik koji bi strogo ali pravično narativ uterao u nešto sa više jasne kauzalnosti i manje rasplinjavanja a onda i imao jaja da ilustratorki vrati neke table i kaže da to mora bolje, pogotovo jer se ne radi o firmi koja juri nekakve tvrdo zacrtane rokove. No, baš to da su na naslovnoj strani imena poput Miller i Kubert verovatno znači da se takvog posla niko ne bi prihvatio i onda će Frank Miller’s Pandora, ako ikada bude nastavka, sasvim izvesno nastaviti slično ovoj prvoj knjizi, dakle, biće zanimljiva, puna potencijala, ali nedovoljno dobro realizovana. Šteta. Amazon kolekciju prodaje ovde (i u trenutku dok ovo kucam prodaje hardkaver za manje od četiri dolara što valjda samo po sebi govori dovoljno).