Danas ćemo pogledati dva recentna stripa o Paji Patku, oba nastala u Evropi i oba sa radikalnim odstupanjima od njegovog „normalnog“ status kvoa, a oba TAKO različita jedan od drugog. Omiljeni devedesetogodišnjak ima još mnogo kapaciteta da nas iznenadi, reklo bi se. I obraduje.

Prvi na redu bio bi What If… Donald Duck Became Iron Man, jednodelni strip izašao krajem Maja u sada već redovnom serijalu one-shotova što ih Marvel izdaje a koji predstavljaju reimaginacije klasičnih Marvelovih superheroja unutar Dizni univerzuma. Paja Patak je već imao prilike da bude zvezda u What If… Donald Duck Became Thor i What If… Donald Duck Became Wolverine, a ovaj potonji strip je, kao jedna od ranih ovakvih inicijativa, još uvek imao relativnu slobodu da se poigrava sa kanonskim motivima. Kasniji radovi, uključujući Mini kao Ms. Marvel i Mikija i njegove prijatelje kao Avendžerse su se uglavnom zadovoljili prepričavanjem originalnih priča u novom ruhu.

Priznajem da sam se blago ohladio spram ove What if… serije, uglavnom jer mi se čini da se ovde ne ulaže previše kreativnog napora. Da ne budem nerazumen, crtež i kolori su po pravilu besprekorni, ali sa scenarističke strane ovo se pretvorilo u štancovanje po formuli koja naprosto nije previše uzbudljiva. Čak  i da Dizni komponentu stavimo sa strane, fakat je da Marvelovi „normalni“ What if… naslovi svoj raison d’etre grade na energiji disruptivnog, prevratničkog, neočekivanog, odvažnog. Ovim diznifikovanim verzijama sve to nedostaje i spakovane su u skromne formate sa malim brojem strana unutar kojih jedva da ima vremena da se grubo skicira priča iz stripova što ih je Marvel izdavao pre pedeset ili šezdeset godina i da se ubaci par gegova. Rekao sam to već više puta, razumem da su ovi stripovi u teoriji namenjeni deci, ali deca apsolutno nemaju kontekst da razumeju kako se originalne Marvelove priče ovde transformišu u child-friendly formu pa mi to da su one ovoliko jednostavne i, naprosto plitke, naprosto nije zadovoljavajuće. Posebno jer ove stripove rade Italijani koji unutar svog izdavaštva konzistentno imaju VELIČANSTVENU istoriju kreiranja pametnih, višeslojnih, intelektualno više angažujućih stripova o Mikiju, Paji Patku i njihovim drugarima. Domaća publika ovome može da posvedoči ako kupuje Džepnog Paju Patka i mislim da je fer da svi zajedno, sa sve Amerikancima – koji nekakav uvid u moderniji italijanski Dizni-autput imaju preko Fantagraphicsa i sporadično Dynamitea – tražimo da ove What if… eskapade budu, pa… uzbudljivije. Jer su u ovom trenutku u najboljem slučaju uslužnog kvaliteta.

I razumem koliko je razmaženo da strip koji je crtan ovako lepo ja opisujem kao nešto uslužnog kvaliteta, ali kriterijumi su OBJEKTIVNO visoki, posebno kada na poslu imate Italijane. What If… Donald Duck Became Iron Man je crtao Donald Soffritti, jedan vrlo ugledan italijanski crtač koji je i pre upisivanja Akademije Dizni imao uspešne objavljivane stripove. Godinama je radio za italijanski Disney, crtajući, recimo W.I.T.C.H. ali i crtao različite autorske stripove za francuske izdavače (na primer Les Quatre Quarts i Alienor) i do sada je već za Marvel radio neke alternativne naslovne strane. Soffritti je, naravno, pravi čovek na pravom mestu i What If… Donald Duck Became Iron Man je veoma sigurna prezentacija savremenog „kućnog“ stila – ili jednog od kućnih stilova – koji biste zatekli u italijanskim magazinima sa Diznijevim likovima, pogotovo sa izvrsnim kolorima koje i ovog puta isporučuje Lucio Ruvidotti. Pored njega i Laure Tartaglie koja ponovo radi letering, povratnik u serijal je i Luca Barbieri, koji je napisao scenario a ponovo po zapletu Stevea Behlinga. I PONOVO ponovo se valja zapitati šta Behling ovde zapravo radi imajući u vidu da je  Barbieri okoreli profesionalac italijanskog stripa koji je radio i Zagora i Martija Misteriju i Dilana Doga i Dragonera, da je radio za magazin Topolino – vodeću italijansku publikaciju za Dizni propertije – i da je pisao i poslednju avanturu u voljenom serijalu Wizards of Mickey, ali i to da je What If… Donald Duck Became Iron Man zaista samo ekstremno skraćeno prepričavanje „origin story“ priče o Marvelovom Iron Manu.

OK, da budemo fer, postoji jedna velika razlika između Paje Patka i Tonyja Starka. Paja, naime, nije tehnološki tajkun i milijarder koji se obogatio praveći oružje sa kojim je američka vlada vodila ratove diljem zemnog šara, već, znate već, hronično švorc pripadnik niže srednje klase koji zbog dugova prema svom stricu, prebogatom i patološki škrtom Baji Patku u ovom stripu pristaje da odradi poslić za njega iako postoji rizik da zbog toga zakasni na sastanak sa svojom devojkom Patom. Već ovo smeštanje Paje Patka između volja i interesa dve osobe koje u emotivnom i ekonomskom smislu kontrolišu njegov život daje ovom stripu posebnu aromu, ali je u centru, naravno to da usred poslića biva kidnapovan od strane Braće Buldoga koji ga prisiljavaju da izda strica tako što će od planova za robotizovanu mašinu za kopanje zlata napraviti aparat kojim će Buldozi da provale u Bajin trezor i odnesu mu sav novac.

Ne najoriginalniji zaplet na svetu ali Barbieri izvlači komedije koliko se može iz činjenice da Buldozi u suštini delegiraju dužnost čoveku koji nema ni najmanji motiv da im pomogne ako može da im odmogne, jer su lenji, glupi, bahati i arogantni. Fer. Paja, naravno, među planovima nalazi i šemu za kreiranje „oklopa za vrtlarske radove“ a koji on onda pravi umesto naručene sprave i onda opremljen oklopom koji ima i bacače plamena, napada Buldoge i postaje heroj dana u dovoljno kratkom roku da ipak nekako stigne na sastanak sa Patom.

Ovo je Iron man u zaista najkomprimovanijoj formi i mada strip ima dobar humor koji je utemeljen u karakterizacijama (na primer to koliko duga Baja oprašta svom rođaku nakon što mu je ovaj spasao sve što ima) i Paju tretira kao osobu koja, iako suštinski smlavljena teškim životom, ima i ispravnu ličnu etiku i preduzimljivost, sve je to veoma skraćeno, dramaturški jedva iznad nivoa skice. Teško je čitajući ove stripove ne pomisliti na veličanstvene radove Romana Scarpe ili Giorgika Cavazzana koji su izvrsno spajali avanturu i geg-humor, rad sa karakterima i složenije zaplete, i poželeti da ovi What if… radovi budu makar malo ambiciozniji.

Crtež je, rekosmo, odličan, kao i kolori, ali i ovde se primećuje koliko Soffritti često koristi spleš stranice ili table sa samo dva panela, da nekako ispuni ni trideset strana koliko mu je dodeljeno. Lep strip, ali naprosto tanak na svim nivoima. Naredni u serijalu se bavi Šiljom koji je postao Spajdermen a koji izlazi krajem Jula, pa, eto, videćemo. What If… Donald Duck Became Iron Man možete putem Amazona kupiti ovde.

Srećom, naš drugi današnji strip je tu da malo izvuče prosek. Donald Duck: Donald’s Happiest Adventures izašao je Januara 2023. godine na Engleskom jeziku, naravno za Fantagraphics, a originalno je publikovan 2018. godine, na Francuskom, za Glénat pod naslovom À la recherche du bonheur, odnosno Potraga za srećom. Čim pogledom okrznete na naslovnu stranu i prepoznate karakterističan rad Nicolasa Keramidasa znaćete sa čime ovde imate posla. I, sasvim je moguće, u uglu usana pojaviće vam se pomalo kvaran osmeh.

Nicolas Keramidas i Lewis Trondheim su, naime, 2016 godine u Glénatovoj ediciji Créations originales, a koju onda Fantagraphics u SAD republikuje kao Disney Originals, uradili Mickey and Donald: Mickey’s Craziest Adventure, jedan pomalo ikonoklastični, urnebesno energični i do apsurda duhoviti remiks nečeg što su tvrdili da su „stari“ stripovi o Mikiju i Paji koje su samo pronašli, u nekompletnoj kolekciji koju je neko, umazanu kafom i tu i tamo i pocepanu, prodavao da izvuče neki dinar. Naravno, ovo je bila samo sprdnja ali autori su ovakav koncept postavili da bi sebe oslobodili potrebe da kreiraju „normalan“ strip o Mikiju i Paji koji bi morao da se pridržava dramaturških pravila i umesto toga se pravdajući nedostajućim stranicama napravili priču koja ide od satiričnog krešenda do satiričnog krešenda, podsmevajući se sa puno ljubavi svom izvorniku i transformišući dvojcu protagonista u umorne,  postmoderne antiheroje.

Mickey and Donald: Mickey’s Craziest Adventures je na mene bio ostavio veoma jak utisak, pa možete moj detaljni osvrt pročitati ovde, a Donald Duck: Donald’s Happiest Adventures je nastavak ovog rada i u svakom praktičnom smislu produžetak istog filozofskog pristupa klasičnim Diznijevim junacima gde se kroz mnogo suvog, a na momente i brutalnog humora pronalaze egzistencijalističke zapitanosti, dileme i brige u njihovim karakterima.

Trondheim i Keramidis i za ovaj strip tvrde da je nađen i od njihove strane samo priređen za publikovanje ali ključna razlika u odnosu na prethodnicu je to da je Donald Duck: Donald’s Happiest Adventures jedna integralna priča. Ovde nema dovitljivog izgovora o nedostajućim tablama i mada je i ova priča formatirana kao serija gegova od po jedne table – navodno objavljivana u nastavcima – njena dramaturgija je mnogo tradicionalnija i ovde nema sumanutog skakanja sa lokaliteta na lokalitet, stalnog spuštanja čitaoca in medias res i grubih rezova.

U tom smislu, Donald Duck: Donald’s Happiest Adventures se čita i kao konvencionalniji narativ, ali tonalno ovo je i dalje jedna energična, pa i nemilosrdna dekonstrukcija klasičnih priča o Paji Patku. Već na prvoj tabli imamo panel jedan u kome Paja uz rezigniranu grimasu konstatuje da je u svom poštanskom sandučetu pronašao samo „račune i još računa“, da bi na panelu dva svom komšiji, Džounsu, koji zaliva cveće zajedljivo poručio da bi mu bilo bolje da vodu čuva za kupanje jer smrdi, a Džouns odgovara da bi Paji bilo bolje da čuva svoje bale za lizanje poštanskih marki. Odmah posle toga Pajini sestrići izlaze iz kuće obaveštavajući ga da su mu napravili tortu ali Paja nalazi BRDO isprljanih sudova u NEMOGUĆE punoj sudoperi, ima masu problema sa vodom u kupatilu kada pokuša da se okupa i na kraju ga iz kade izvuče telefonski poziv strica Baje Patka koji vrlo grubo i nestrpljivo traži da Paja dođe do njega jer ima „hitan i opasan posao“ da se obavi. Pajin pančlajn je da kaže „A bio sam tako srećan dok on nije pozvao“. A to je bukvalno samo prva tabla stripa.

Trondheimov scenario, kao i u prethodnom ovakvom projektu, uzima ono što su prepoznatljivi, uobičajeni zapleti, situacije i karakterni momenti klasičnih Diznijevih stripova a onda ih pomera za nekoliko stepeni od centra, tako da možemo jasnije da vidimo da su neki odnosi u ovom univerzumu zasnovani na uceni, da su zlostavljački ili u najmanju ruku utemeljeni na zajedljivosti, nestrpljenju, podrazumevanom disbalansu moći. Sve smo ovo ZNALI, naravno, ali Donald Duck: Donald’s Happiest Adventures radi dovoljno u satiričnom smeru da pronađe nove naslage energiju u legatu Carla Barksa. Njegov Baja Patak je ovde kapitalista čija je beskrupuloznost istraživana već unutar prvih nekoliko tabli kada se on gotovo zgrane na pominjanje solarne energije, jer je on svoje bogatstvo izgradio na temelju uglja, nafte, fosilnih goriva, a čak i kada bi on bio lider u proizvodnji čiste energije, to bi ugrozilo njegov drugi biznis – proizvodnju sirupa za kašalj.

No, Donald Duck: Donald’s Happiest Adventures nije ZLOBAN strip. On će svog glavnog junaka provesti kroz brutalnu šibu i više puta ga staviti na rub očajanja zato što se bavi jednim zaista plemenitim pitanjem: kako biti srećan. Donald’s Happiest Adventures je pomalo ironičan naslov jer Paja zapravo od strica prihvata misiju da mu pronađe „tajnu prave sreće“, a što je, kada se radi o starom multimilijarderu, najbogatijem patku na svetu koji bukvalno pliva u novcu i patološki je opsednut bogaćenjem – za koje je sada shvatio da mu NE donosi onoliko radosti koliko je očekivao – skoro nemoguća misija.

Za razliku od prethodnog stripa, Donald Duck: Donald’s Happiest Adventures nije odmah globtroterska pustolovina prepuna akcije, smrtnih opasnosti i egzotičnih lokacija. Pajina potraga za tajnom prave sreće počinje praktično od kuće i prvo se istražuju životni stilovi Cakanog Caje – rođaka kome uvek sve ide od ruke i ni u šta ne mora da uloži nikakav napor – i Baka Kate, stare vlasnice farme u okolini grada koja je sve što ima izgradila sa svojih deset prstiju i srećna je BAŠ ZATO što može da radi za sebe svakog dana. Ni jedno ni drugo nisu od pomoći Paji, Cakani Caja jer je za njega sreća uvek nešto što se čeka i zamišljanje šta će život naredno da mu besplatno servira je ono što ga pokreće, a Baka Kata jer Paji objašnjava da je čovek srećniji kada daje nego kada uzima – što naravno nije nešto sa čime smete da izađete pred Baju Patka. Otud Paja i njegov drugi stric, naučnik Ludwig Von Drake, igrom komičnih slučajeva završavaju usred evropske diktature* i prolaze niz situacija koje uključuju satirisanje „snažne ekonomije“ države koja je čitava jedno veliko Potemkinovo selo, ali i uspešnu revoluciju koju vrše građani. A zatim neki od njih, naravno, odmah emigriraju u SAD.

*državu po imenu Brutopia izmislio je Carl Barks i u nekim najosnovnijim crtama je bazirao na tadašnjem Sovjetskom savezu, no ni ondašnje priče nisu pravile neke direktne paralele sa postojećim ličnostima u SSSR

Paja će imati još pustolovina do kraja stripa, sa sve skretanjem do Tibeta da od tamošnjih mudraca čuje neku pametnu i, zaista, većina recepata za sreću koje dobije IMAJU SMISLA. Ali nisu univerzalni. Čak i njegov lični savet klincu da ne treba sebe da poredi sa drugima u svemu jer će tako u svemu biti nesrećan par panela kasnije biva ismejan jer Paja shvata da niko ne živi u vakuumu, uključujući njega. Tako, na kraju on dolazi natrag u Patkovgrad svestan da nema odgovor za strica i fatalistički pomiren sa sudbinom…

Neću spojlovati kraj stripa ali ima nečeg skoro budističkog u tome kako Paja nauči svoje lekcije ali i da svom stricu nešto što ovaj nikada nije očekivao. Ni jedan od njih možda nije EUFORIČAN na kraju balade, ali obojica su pomereni iz svojih terminalno frustriranih karakterizacija, makar na kratko. I to je hepi end? Još kako.

Keramidas ovde, naravno, ponovo briljira, dajući Paji Patku jedan „prljavi“, istrošeni kvalitet, sa jako deformisanim konturama, permanentno zblanutim izrazom lica, često iskošenim geometrijama kompozicija. Svet u kome ovaj Paja živi je vrlo detaljan, vrlo taktilan i opipljiv – sa mnogo jakih tekstura – ali je i nestabilan, stalno u riziku da sklizne, raspadne se, pogubi ono malo logike što ga drži na okupu. Kolore su radile povratnica Brigitte Findakly i nova članica tima, Christina Hwang i Donald’s Happiest Adventures izgleda u svakom svom detalju izvrsno, spreman da u njega zagrizete i u slast ga pojedete. Ovo je i strip koji vas ostavlja da se pitate da li IKO ikada može da bude zaista srećan, ali njegov satirični humor nije destruktivan, nije nihilističan i namera mu je da vas na kraju svega ostavi sa više energije nego kada ste došli. Pa probajte. Fantagraphics će vam ga prodati ovde, a francuski original imate ovde.