Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas malo avangarde a malo i romantike, kako bismo ispunili sve vaše potrebe vezane za konzumaciju džez muzike u toplim letnjim danima. Jer vas VOLIMO:
FAS Trio: Yab Yum je zabavna, blago obredna ploča slobodne improvizacije spravljene u Meksiko Sitiju, od strane ljudi koji ovo zajedno rade već dve decenije. No, njihov pristup improvizaciji je očigledno taj da je u pitanju proces a ne serija polaroida, pa je Yab Yum tek treći album koji su snimili za sve te godine. On je i smisleno drugačiji od prethodnih radova pod ovim imenom ali i od drugih savremenih radova ovih muzičara sa eksplicitnom ambicijom da se pronađu nove, neistražene teritorije na intersekciji fri džeza, slobodne improvizacije i tradicionalne muzike. Ono najvažnije, album Yab Yum zvuči avanturistički, rizično, na momente onako herojski naivno kako donkihotovska priroda slobodne improvizacije praktično zahteva.
Jorge Fernández je bubnjar iz Meksiko Sitija sa uobičajenom kombinacijom sviranja na krvarećoj oštrici beskompromisne avangarde, sviranja u MNOGO različitih postava i konteksta bližih ili daljih od tradicionalnog džeza uključujući fjužn i rok muziku, sa edukatorskom ulogom koju je igrao ili igra u različitim meksičkim obrazovnim institucijama, sa solidnim kompozitorskim stažom ali sa ljubavlju, iznad svega, prema improvizaciji. Zanimljivo je da je Fernández započeo svoju muzičku naobrazbu sa osam godina učeći gitaru i pevanje a da je pivotirao na udaraljke sa petnaest godina, kada je bilo vreme da se krene sa ozbiljnim studiranjem, na neki način radeći suprotno od onog što je nekakav uobičajen smer u kome razmišljaju mladi muzičari. Prvo je učio klasične udaraljke a onda se zainteresovao za džez i tu je, kaže, pronašao svoj sopstveni glas. Diskografsku karijeru je započeo 2014. godine uz pomoć stipendije za mlade autore koju je dobio od Nacionalne fondacije za unapređenje umetnosti, FONCA, ali Jorge Fernández Quartet sa kojim je snimio album je postojao i čitavu deceniju pre toga, rođen iz interakcija sa raznim muzičarima koje je imao nakon diplomiranja, tražeći pravu postavu za svoje ideje.
Fernández navodi uobičajena imena kao uzore za ono što radi: Thelonious Monk, Eric Dolphy, John Coltrane i Ornette Coleman, dakle najuglednija imena iz nekih od najrevolucionarnijih perioda američkog džeza ali je njegova muzika svesno pravljena da izbegne imitiranje džeza iz šezdesetih i sedamdesetih, koristeći njegova dostignuća kao polaznu osnovu. Na njegovoj Bandcamp stranici možete čuti mnogo muzike koja demonstrira ova njegova razmišljanja ali Yab Yum je verovatno do sada najveći odmak od tog „klasičnog avangardnog“ džeza a istovremeno mu je i najverniji po eksperimentatorskoj ambiciji.
Pored Fernándeza u triju su još i Remi Álvarez na flauti i elektronici, te David Sánchez na kontrabasu. O Sánchezu nisam uspeo da pronađem nikakve podatke, ne najmanje zbog toga što ime deli sa gomilom slavnijih ljudi od kojih su neki i vrlo poznati muzičari, ali Remi Álvarez je ime koje bi trebalo da je poznato svakom ljubitelju džeza u Meksiku. Ovaj veteran meksičke avangardne scene je i sam prvo sebe tražio u klasičnoj muzici pa se pronašao u džezu, samostalno naučivši da svira saksofon a nakon studija flaute sedamdesetih godina prošlog veka, 1984. godine je osnovao svoj džez-kvartet pa se kasnije preselio u Njujork, ulazio sve dublje u improvizaciju učeći sa takvim legendama kao što su Roscoe Mitchell, Anthony Braxton, Don Cherry i George Lewis. Zatim je i u Parizu učio kod Stevea Lacyja a i sam navodi da mu je otkrivanje muzike ljudi kao što su John Coltrane, Eric Dolphy i Ornette Coleman promenilo pogled na muziku i život sa njihovom kombinacijom spiritualne dubine, slobodne forme i nesputane kreativnosti. Njegovu muziku danas karakterišu, citiram, „sloboda, otpor i intuicija“ i imati Álvareza u postavi znači uvek imati obavezu da se ide neistraženim putanjama.
Sa Yab Yum FAS Trio kombinuju vrlo organsku, vrlo akustičnu svirku sa malo elektronike i eksperimentisanja sa tradicionalnim bojama kako bi postigli „drvenu“ boju zvuka. Ovo je improvizovana muzika, zasnovana na komponovanju u hodu ali ona je istovremeno i vrlo repetitivna (makar u prvoj polovini albuma), mnogo više zainteresovana za postizanje neke vrste ritualnog transa nego za stalne reinvencije odnosa između instrumenata i disrupcije forme.
Štaviše, često pominjem da u slobodnoj improvizaciji i free jazzu nestaju podele na pratnju i soliste i da su u ovakvim postavama „svi glavni“ ali FAS Trio taj pristup uspeva da spoji sa jednim opet dosta tradicionalnim pristupom svirci u kojoj ritam sekcija ima prepoznatljivu ulogu držanja ritma i kreiranja gruva a Álvarez na flauti preko toga solira. No, „tradicija“ o kojoj ovde pričamo ne mora nužno biti „džez tradicija“ i već naslov druge kompozicije, Por los Ancestros ukazuje da se u ovoj muzici traži spona sa ostavštinom predaka, i to ne konkvistadora koji su došli da pokore novi kontinent nego onih koji su bili mnogo bliži njegovom tlu, njegovom biljnom i životinjskom svetu, njegovoj klimi i njegovom generalnom ritmu življenja. Trojica muzičara onda izbegavaju za free jazz česte dinamičke varijacije, sa kompozicijama koje polaze tiho, uspinju se do katarzičnih klimaksa pa se ponovo stišavaju i ovo su mnogo „horizontalniji“ komadi, ujednačene dinamike, kinetičkog, pa i plesnog ritma i razigrane improvizacije.
Fernández ovde svira poliritmično i kompleksno, ali prebrojivo a Sánchez pomaže dobro odmerenim punktuacijama koje slušaoca drže usidrenim pa ga i usmeravaju na to kako se uz ove ritmove može plesati. Naravno, to je sve uglavnom naglašeno primitivno u nekakvom antropološkom smislu i nudi primalni, sirovi gruv koji osećate celim telom. Álvarez preko toga svira improvizovane napeve i na licu mesta smišljene teme koje svoju jednostavnost zaista duguju tradicionalnoj muzici a svoj razvoj džez-nasleđu improvizovanja.
Yab Yum je ploča sa osam kompozicija vrlo ujednačenog zvuka, ali vrlo dinamične razmene između muzičara. U drugoj polovini albuma Sánchez sve više svira gudalom i proširuje zvučnu paletu ulazeći u direktne dijaloge sa Álvarezom a i sam Fernández će se dohvatiti okarine pa su druge četiri kompozicije naglašeno psihodeličnije i nešto apstraktnije od onog što je prethodilo, dosledno ulazeći sve dublje u kolektivno nesvesno ali i u principe žestoke avangarde pa je, recimo, Confusión uvod a Magical Emanation vrlo autoritativna razrada free improv pristupa u kome se gubi granica između ritma i teme i svi instrumenti sviraju u istoj ravni. Espontaneidad koja album zatvara je iznenađujuće topao i umiljat zaključak ovog smera razmišljanja i slušaoca podstiče da krene sve iz početka jer ovakvo putovanje, da se razumemo, nije dovoljno iskusiti samo jednom:
https://musicjorgefernandez.bandcamp.com/album/yab-yum
Imamo jednog latinoameričkog muzičara i na drugom albumu koji danas slušamo. Bosiljka Kulišić & Nicolas Moretta: BalkArg A je kolaboracija između crnogorske harmonikašice Bosiljke Kulišić i argentinskog gitariste Nicolasa Morette, album originalnih kompozicija koje na ljupke načine oživljavaju nostalgiju i romantiku ali se ne dave u sentimentalnosti i nude zapravo strastvenu fuziju argentinskog tanga i balkanskog folklora. Ovo je prvi snimljen materijal za ovaj projekat ali mislim da bi bila šteta da bude i poslednji jer ovde ima da se čuje puno simpatične muzike. Bosiljka Kulišić i sama kaže da je napisano još kompozicija za koje ovde nije bilo mesta – već ih ima petnaest (od čega na Bandcampu četrnaest na izvolte i jedna kao bonus) – i da je sasvim izgledno da već iduće godine dobijemo novi album projekta BalkArg.
Bosiljku Kulišić možda i znate a ako živite u Herceg Novom, VEROVATNO je znate pošto je ova žena, čini mi se neizbežna, sa dosta javnih nastupa i gostovanja po televizijama. Rođena u Bosni i Hercegovini ali kao nažalost i ogroman broj drugih ljudi ekspatrirana tokom rata devedesetih, danas je ona pomalo svestrana edukatorka koja, iako je po vokaciji muzičarka – klasične studije na akademiji u Bernu, master studije izvođenja klasične muzike u Lucernu – jedan solidan deo svog vremena ulaže u raznorazne self-help poduke i knjige poput „Kako preživjeti sebe“ ili „5 ključnih elemenata uspješnog predavanja“. Da bude jasno, Bosiljka Kulišić nije nekakav samouki TikTok lajfkouč, ona ima i master iz pedagodije (ali i iz neurolingvističkog programiranja pa kome je to kontroverzno, nek zabeleži) tako da je prenošenje znanja i podučavanje njena pasija i zapravo u dobrom delu njenog rada muzika se koristi ne samo kao predmet učenja već i kao sredstvo poduke, pa i kao terapeutska metodika.
Ono što moram da podvučem u vezi ove autorke je ljubav prema životinjama i čak i inače dosta „ozbiljan“ dizajn omota ovog albuma sadrži sliku mačke sa akustičnom gitarom u rukama a koja, pretpostaviću, predstavlja Morettu. Nicolas Moretta je, dakle, Argentinac, rođen u Buenos Airesu, nastanjen u Herceg Novom, vrstan gitarista i, da odmah razjasnimo, NE isti Nicolas Moretta koji je osnivač argentinske firme More Guitars što se bavi dizajnom i proizvodnjom gitara. Ovaj Nicolas Moretta ima naobrazbu iz tango muzike i veliko sviračko iskustvo u Južnoj Americi a gde je sarađivao sa Silvanom Casavale, Rudijem i Ninijem Floresom i nastupao je, kažu mi „na svim značajnim festivalima širom Latino Amerike“, trenutno aktivan u tandemu sa Bosiljkom, svirajući tu ljupku kombinaciju tanga i balkanske muzike.
I, mada naglašavam da je BalkArg A „ljupka“ ploča, ona nije trivijalna. U sviranju Bosiljke Kulišić se čuje akademsko nasleđe, ne samo u disciplinovanoj, odsečnoj tehnici već i u obogaćivaju tradicionalne harmonije jednim istraživačkim duhom koji joj daje relevantnost i novi život i u dvadesetprvom veku. Ima na ovom albumu mnogo motiva za koje biste se zakleli da ste ih već čuli, ali muzika je na njemu sva autorska – dve pesme je napisala Bosiljka, dve je uradio Nicolas a ostale potpisuju zajedno – i samo je vrlo znalački smeštena u korpus tradicionalnog zvuka, da odmah bude familijarna, ugodna, pa i intimna. Stari kapetan je, recimo perfektna mala pomorska poskočica u razigranom tročetvrtinskom ritmu, tarantela sa harmonikom koja temu obradi tako detaljno da kada Moretta na gitari dobije momenat da svira „solo“ on mora da se tako snažno transformiše u „barbu“ da prosto osećate kako mu raste brada. Glas Žene je onda, recimo dostojanstveni valcer i ove dve pesme su pisane za radio dramu Sat Starog kapetana u produkciju Herceg Festa iz Herceg Novog. Milonga Adriatica je onda vatreni, energični tango kakvog se ne bi postideli ni u jednom argentinskom baru koji drži do sebe, bez obzira na jadranske motive koje Moretta stručno prosipa preko ritma harmonike.
Mačke se pominju na više od jednog mesta na albumu pa je Mačija igra narodnjak po svom zaraznom ritmu („kombinacija kola i latinoameričke polke. Oni imaju neke svoje polke koje su drugačije od naših…“, kaže Bosiljka) ali sa melodijom koja ima detinji optimizam i mogla bi da bude na saundtraku naredne Super Mario igre bez ikakvih problema. Moretta i ovde plete po gitari kao iskusni tamburaš a gaženje po papučici za gas prema kraju pesme je posebno lep element koji podseća da ni akademski muzičari nisu rođeni sa metronomom u rukama i da razumeju šta znači prepustiti se žaru borbe. Mačak Žarko je sa skoro tri i po minuta druga po dužini na albumu i to je praktično epska, dostojanstvena oda mačoru koga pre slušanja ovog albuma nisam znao ali koga verujem da bih sada prepoznao ako me put nanese u Herceg Novi. Epiku i emociju ove pesme objašnjava i to da je u pitanju posveta preminuloj baki i teškom emotivnom trenutku u životu autorke a gde je pomenuti mačak fokalna tačka sećanja koje je trebalo transformisati iz bolne u plemenitu uspomenu. Treća pesma sa mačkom u imenu, Gato (para Tatin) je Nicolasova i u njoj se zapravo radi o formi argentinske narodne muzike i plesa a gitarista ju je napisao kao posvetu svom preminulom ocu, zaljubljeniku u Gato.
Za ljubitelje tradicionalnog plesa tu je Početak kolo koje je „kolo“ samo po tome što negde duboko ima dvočetvrtinsku osnovu ali oboje muzičara sviraju u kompleksnom, poliritmičnom modusu sa temama koje se razvijaju kroz taktove i lete po skalama, i do kraja i ova kompozicija – polka! – zvuči kao nešto što biste čuli u videoigri koju bi potpisao Nintendo. A što je, ko me poznaje, jedan od ozbiljnijih komplimenata koje umem da udelim.
BalkanArg A je, prosto, album tokom koga je teško skinuti osmeh sa lica. Kombinacije tanga i balkanske muzike nisu baš naročito retke među ovdašnjim autorima podignutim na tradicijama džeza i klasike, i mnoge od njih su sentimentalne i intimne na svoju štetu. Sa druge strane, ovaj duo ima konceptualnu čistotu i radost izvođenja kojima se jako izdvaja iz te bare pune učtivih krokodila i osvaja jedan prepoznatljiv, autentičan identitet. Odlično je i čekaćemo naredni album sa apetitom:
