Ako ste se odmorili od Guns N’ Roses i borbe protiv okupacionog režima u Srbiji, da vidimo šta je drugo od metala bilo zanimljivo protekle nedelje.

Deo 1: BLACK METAL

Versteckt su tri tipa iz Belingema u državi Vašington sa mnogo drugih bendova u kojima sviraju i solidnim debi EP-jem, Eternal Ash. Nema tu sad nešto mnogo filozofiranja, ovo je sirov, pošteno oznojen blek metal koji ne poseže za nekakvim progresivnim tehnikama, nije prenaglašeno atmosferičan, snimljen je prirodno, jeftino, sa živim zvukom i mnogo entuzijazma. Pitko i simpatično:

https://verstecktblackmetal.bandcamp.com/album/eternal-ash

Allodium je u principu jednočlani (post) blek metal projekat iz Kalifornije a iza koga stoji multiinstrumentalista Jarl Eardwulf a koji je za potrebe drugog albuma preveo ime u Lord EarthWolf. Kad vidite kako se oblači – dekadentno, kao da su romantičarski pesnici XIX veka imali pristup opusima Burzum i Immortal – pomislićete da je ovo jedan od onih bendova gde su imidž i filozofija bitniji od muzike ali NIJE TAKO. Dream Labyrinth je vrlo solidno napisan i ekstremno profesionalno odsviran i produciran album na kome vokale odrađuje izvesni Dominick Giannattasio, a postoji još gostujućih muzičara, zvuk, miks i master je radio profesionalni inženjer zvuka, a jedna pesma ima i solo na saksofonu. Dakle, Allodium u ovoj inkarnaciji ne da zvuči profi u tehničkom smislu nego je i estetski u pitanju zanimljiva i inspirativna ekstrapolacija blek metala koju vredi hvaliti unaokolo iz sve snage. Naprosto, velika većina post-blek metala se svodi na shoegaze pop sa vrištanjem dok Allodium, iako i sam ima shoegaze komponentu, radi nešto DALEKO progresivnije, agresivnije i interesantnije (Edit: u međuvremenu je  album potpuno uklonjen sa Bandcampa pa nećete moći da ga čujete danas. No, ostavljam tekst i link za trenutak kada će se pojaviti):

https://allodium.bandcamp.com/album/dream-labyrinth

Spectrum Mortis iz Madrida mešaju doom, black i death metal za jednu zaista upečatljivu, veoma teatralnu predstavu što je nude na svom aktuelnom EP-ju Clavis Magica. Ovo su dve pesme, intro i autro veličanstvene meditacije o okultizmu, smrti i istoriji i prijaće svakome ko povremeno (svaki dan) razmišlja o istim stvarima:

https://spectrummortis.bandcamp.com/album/clavis-magica

Vrlo simpatičan, skoro polusatni novi EP za Poljake Funeral Mass mi je osvežio ovu nedelju. Nightborn Perdition dolazi posle već tri albuma koje ova ekipa iz Gdanjska ima u katalogu i nudi kinematičan, melodični blek metal sa puno dobrih rifova, kvalitetnim aranžiranjem, solidnim miksom. Funeral Mass uspevaju da spoje savremenu blek metal tendenciju ka melodiji i atmosferi sa „pravim“ kompozitorskim ambicijama i njihove pesme su kompleksne a opet tečne, pitke, prijatne. Odlično je:

Ruski blackened crust sastav Øtråva ima novi EP, Король крыс / King of rats i to su tri kvalitetne pesme na tačno idealnom mestu između blek metala i krastkora. Dakle, ima ovde i atmosfere, melodije, filozofije, a ima i propisne krljačine. Dobra produkcija, promišljene pesme, dobar bend:

https://otrava.bandcamp.com/album/king-of-rats

Iz Njemačke pak dolaze Sacrifizer, bend osnovan 2021. godine a orijentisan na, kako sami kažu, „Blackened Speed’n’Punk“. Ekipa, koja je nekada duo a nekada samo jedan čovek, iza sebe ima više kraćih izdanja i jedan album a EP Midnight Curse ima tri pesme vrlo priajtnog old school testerisanja koje ćete voleti ako imate imalo duše:

https://sacrifizergermany.bandcamp.com/album/midnight-curse

Na sasvim drugoj strani su, naravno, Abigail Williams iz Feniksa u Arizoni i mada ovaj bend nikada nije svirao blek metal po nekom mom ukusu, svakako ću reći da je A Void Within Existence, njihov šesti album za dve decenije rada prilično ubedljiv. Naravno, ovo je blek metal za mase, sa dosta komunikativnih elemenata iz delokruga „obične“ metal i rok muzike, i sa pravom produkcijom, ali ovo nije cinično sklopljena ploča i bend zvuči kao da se trudi da prebaci očekivanja. Korektno:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/a-void-within-existence

Kad sam već zagazio u američki moderni blek metal, red je da ukažem i da je novi Oskoreien PRILIČNO DOBAR. Ovaj duo iz Los Anđelesa albume snima retko – ovo je tek treći u preko 20 godina rada a od prošlog je protekla skoro decenija – a i njihovo viđenje blek metala je daleko od za žanr tipičnog teatra i kostimografije, ali i od tema kojima se ova muzika uglavnom bavi. Hollow Fangs je tako album melodične, poprilično „post“, pa i prilično kontemplativne ali ne nužno šugejzerske muzike kroz koju bend provlači i svoja interesovanja za taoističku filozofiju ali se i bavi istraživanjem prevazilaženja traume. Na papiru deluje jako akademski ali Oskoreien znaju da ga prikolju momački i da je samo ovo lepše masterovano ja bih ga nosio na rukama po trgovima i bulevarima naših gradova:

https://oskoreien.bandcamp.com/album/hollow-fangs

Empillarist je, naravno, jedan momak iz Čilea koji se za omot albuma svog debi albuma, Pale River, Ghost Reflection slikao sa namazanim licem, mačem u ruci i crnom mačkom koja pored njega ide u taj osvajački pohod u koji se on zaputio. Jebiga, kad je nešto šarmantno onda je šarmantno i Pale River, Ghost Reflection je ploča sirovog a neodoljivo melodičnog blek metala čija je svaka melanholična nota kompenzovana garažnim haosom u korenu zvuka. Čuje se i mjaukanje mačke na početku treće pesme, akustičnog interludija The Forest’s Scent. Neodoljivo:

https://empillarist.bandcamp.com/album/pale-river-ghost-reflection-2

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

U punoj sam meri očekivao da mi album naslovljen Where Silence Sings a Hymn, debi izdanje sijetlskog trija Mycon, bude smaračina, ali ispostavlja se da su Mycon PRILIČNO DOBRI. Ovo je doom/ sludge metal sa dosta melanholije ali i dosta sirovosti u zvuku, utemeljen na dugačkim, sporim pesmama i praktično ritualnim vokalima gitariste Shevina. Svedenost zvuka, koji je vrlo organski napravljen, sa puno teksture i hrskavih distorzija doprinosi ukusnosti (!!) muzike i pomaže da se album lepo iskonzumira.

https://mycon.bandcamp.com/album/where-silence-sings-a-hymn

Norvežani Kuiper sebe opisuju ovako: „Five humanoids with loud equipment get properly intoxicated in a cabin. Shenanigans ensue.“ Naravno da je ovo pijan, gruverski stoner rok ali album Goloka Sessions pored sve svoje neobaveznosti u garažnom zvuku i džemerske prirode pesama, ima dovoljno skandinavske discipline i kontrole kvaliteta da ne bude zaboravljivo smeće. Faz je prijatan, ritam hipnotičan, vokali umiljato psihodelični a cena za daunloud je koliko date pa izvolite, nećete se kajati:

https://steinsopp.bandcamp.com/album/goloka-sessions

Za ljubitelje mučnog, dronerskog sludge-doom metala, evo nam ga drugi album benda Stomach. Stomach su iz Ženeve ali Ženeve u Ilinoju a album Low Demon je kao da ste uzeli Eyehategod, u piće im sipali meskalin i pustili ih da se sapliću po studiju, sa uključenim mikrofonima. Ovo mislim u najpozitivnijoj konotaciji jer Low Demon zvuči kao sludge metal u ozbiljnoj komi, iz koje se svakih nekoliko minuta probudi, pokuša da ustane pa ponovo kolabira. Razorno:

https://stomachdoom.bandcamp.com/album/low-demon

Acrid Rot iz „močvarnih vukojebina Pensilvanije“ sviraju sludge metal mnogo… oštrije forme. Štaviše, album Where Flesh Transcends…Man Stands Tall je barem onoliko hardcore i death metal koliko i sludge metal. Ali to što radi on radi dosta šarmantno, nudeći ugodno raznovrsnu a uniformno agresivnu muziku i ko voli da hedbenguje makar isto koliko i da se drogira, ovde će naći svoj saundtrak:

Praznik usred leta, kad mu se najmanje nadamo! Witchsnake imaju novi album, nazvan prosto Satanas, da se neko slučajno ne zbuni šta je glavna inspiracija za ova dva čoveka čija muzika uvek zvuči kao nešto što bi titularni Satana svirao da mu neko umeša čaj od maka sa tekilom koju inače ljušti. Voleo sam ove ljude i na prethodnim izdanjima i mogu i da primetim da se trend da su pesme malo tehnički urednije nastavlja i na ovom albumu, ali nemajte brige. I dalje, naime, pričamo o ekstremno sirovom, nadrogiranom, jako abrazivnom, teškom psihodeličnom stoner-rokanju. U moje vreme su bendove koji ovako sviraju hapsili po viđenju, tako da možete samo da se zahvalite Nečastivom na svom lobiranju koje je izvodio preko svojih posrednika među nama da možete da Witchsnake slušate bez straha od represije. Uživajte, a ako se setite, dajte i koji dinar ovim ljudima, traže samo onoliko koliko im vi sami ponudite:

https://witchsnake69.bandcamp.com/album/satanas

Margarita Witch Cult su pre dve godine imali zapažen debi album a pre toga i demo koji se meni bio jako dopao pa mi je milo da vidim da birmingemski trio nastavlja da radi i napreduje divovskim koracima. Drugi album, Strung Out in Hell izlazi ponovo za Heavy Psych Sounds Records i kako rimska etiketa ne objavljuje ni prosečne a kamoli slabe albume, i ovo je jedan od modernih klasika stoner roka. MWC imaju u sebi mnogo sabatovskog DNK, naravno, ali sa ovim albumom stručno šire paletu zvuka, držeći se suvoće i prirodnosti power trio formata ali i pišući neverovatno zabavne psihodelične hard rok pesme. Scream Bloody Murder je jebeni HIT, Conqueror Worm je neodoljiva doom metal halucinacija a Crawl Home To Your Coffin je Black Sabbath na BAŠ DOBROM heroinu a to su samo prve tri pesme na albumu. Remek dela se, izgleda, snimaju svake nedelje, samo mora neko da nam na njih ukaže a iako je ovome titula albuma nedelje izmakla za MRVICU – videće se posle zašto – radi se svakako o jednoj od najboljih stoner rok ploča ove godine:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/margarita-witch-cult-strung-out-in-hell

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL

泥虎 odnosno Deidora su thrash metal ekipa iz Tokija i odlično zvuče na novom demo snimku, Studio DEMO 2025. Ovo su tri pesme razjarenosti ali i šmekerskih old school rifova, muljave ali tople produkcije i ničim zauzdane agresije. Pri svemu tome, ova lepota se plaća koliko hoćete pa nemojte da se štekujete. Ovo je tipično japanski razuzdano a opet disciplinovano i pritiska svu dugmad koju treba:

https://deidorathrash.bandcamp.com/album/studio-demo-2025

Odličan novi EP za hrvatski Zlotvor, a nazvan, u nastavku teme sa prošlogodišnjeg prvenca, samo „II“. Tomislav Ferenc održava izuzetno visok nivo kvaliteta kojim nas je šarmirao pre nekih petnaest meseci, nudeći ponovo vrhunski odsviran metal na razmeđu thrash i death ekstremnosti, samo sa vokalima direktno iz klasične heavy metal furune. Tempo je furiozan, pesme su kratke, aranžmani dinamični i pametni, a produkcija je vrlo dobra i ovo je JAKO JAKO dobro, pa ne budite neodgovorni. Takođe, cena za daunloud je koliko date a ovo vredi BAŠ MNOGO:

https://zlotvor.bandcamp.com/album/ii

Bendova sa imenom Nemesis, nagađate, ima doslovno na desetine. Najnoviji je iz Šarlota u Severnoj Dakoti i taj Nemesis  ima EP Klyoxin-X. Klyoxin-X je nekakav futuristički farmakološki produkt koji, sudeći po tekstu naslovne pesme, izaziva VRLO LOŠE fiziološke efekte kod korisnika. Pa pripazite ako se to pojavi u nekoj prodaji u apoteci blizu vas. Enivej, ovo su četiri pesme HIPERBRZOG (njihove reči) thrash metala/ crossover thrasha i, mislim, sjajne su. Bend svira brzo i disciplinovano, rifovi su jednostavni i napaljujući a pevač (koji je istovremeno i gitarista) svaki čas izleti u retro-intonirani, polomljeni speed metal falseto koji mene, naravno uvek odobrovolji do krajnjih granica. Super je a ako kupite i disk dobijate i petu, bonus pesmu:

https://nemesisnc.bandcamp.com/album/klyoxin-x

Zanimljiv mi je prvi album Čileanaca Skarbrand, naslovljen Obliteration, jer je ovo melodični, prilično progresivni thrash metal koji ne hvata na žestinu i ulični šmek a opet nije ni uobičajeni prog-thrash sa „akademskim“ stavom. Obliteration je ploča na kojoj ni u jednom trenutku niste sigurni šta će se naredno desiti i mada to ima i svoje očigledne mane, Skarbrand donose pred slušaoca pristojan broj lepih iznenađenja i svežih ideja. A pritom daunloud naplaćuju koliko vi date:

https://skarbrand.bandcamp.com/album/obliteration

Sistema Diez iz Venecuele, a danas preseljeni u Buenos Aires nisu možda stilski po nekim mojim preferencama, ali valja pohvaliti EP El Tesoro del Cielo jer je kvalitetan, srčan i ekspresivan. Muzika je kombinacija thrash metala, groove metala, hardcore/ screamo elemenata a pesme su energične i melodične, odsvirane i snimljene hiperdisciplinovano pa ako volite, poslušajte, a daunloud se naplaćuje samo koliko vi kažete:

https://sistemadiez.bandcamp.com/album/el-tesoro-del-cielo

Psychomosher iz Bogote u Kolumbiji su daleko više po mom ukusu. Njihov debi album – posle gomile kraćih izdanja tokom više od decenije – je naslovljen Trapped into the Madness Vortex i to je pravopisno verovatno pogrešno ali je u pogledu energičnog, žestokog thrasha apsolutno sve na svom mestu. Ovo je crossover/ thrash materijal dobrog tempa, dobrog gruva, odličnog zvuka, ali Psychomosher pre svega imaju KARAKTER. Ne sad neki neviđeno originalan karakter, čuju se ovde u muzici jasno uticaji brojnih poimeničnih bendova iz osamdesetih, od Suicidal Tendencies do Accused, ali Psychomosher umeju da osveže poznate modele (slušajte kako slatko počinje CH4 Attack) i generalno deluju kao bend koji nešto GOVORI. Jedina zamerka koju imam je što album ima samo osam pesama, ali valjda će brzo i neki nastavak:

https://selvajariarecords.bandcamp.com/album/trapped-into-the-madness-vortex

Nefarious iz San Franciska su me kupili na prvih par taktova njihovog debi albuma, Addicted To Power. Ovo je prosto ODLIČAN thrash metal, sa dovoljno spretno ugrađene heavy metal filozofije da sve na gomili zvuči progresivno. Da bude jasno, iako osnovan prošle godine, ovo je bend veterana Bay Area thrash scene, sa članovima Death Angel, Hirax, Angel Witch, Vicious Rumors, Blind Illusion i još gomile ključnih bendova za istoriju metala, pa nije nekakvo čudo da Addicted To Power zvuči ovako solidno. Produkcija je kvalitetna (i ne prebudžena), maštovitost kompozicija na visokom nivou a tempo i žestina su zavidni tako da Nefarious preporučujem bez mnogo rezervi:

https://nefariousband.bandcamp.com/album/addicted-to-power

Iako bendovi Jävelin i Vomit Hammer sviraju metal, i jedni i drugi ga sviraju vrlo pankerski i nekako prirodno pripadaju ovoj sekciji današnjeg pregleda. Vomit Hammer su iz mesta Jyväskylä u Finskoj a Jävelin su iz Helsinkija i njihov split album je prelepa kolekcija pesama koje voze brzi, sirovi metal-pank, sa elementma heavy metala, thrash metala, black metala… Pošto su ovo FINCI, kvalitet je jako visok, a produkcija iako suštinski jeftina, sasvim savršeno pasuje uz ovu sirovu, pijanu a sofisticiranu muziku. Prelepo:

https://vomithammer.bandcamp.com/album/split-with-j-velin

https://javelinofsin.bandcamp.com/album/j-velin-vomit-hammer

Porcupine su iz Čikaga i Pitsburga a EP Under the Altar opisuju kao „Porcupine at their most realized, finding them at their most repetitive, contemplative, and melodic, as well as being the most chaotic and anarchic release to date.“ I, sad, to je sirovi, ali SIROVI podrumski hardcore u susretu sa noise rockom i tu „melodičnost“ i „kontemplativnost“ treba shvatiti vrlo uslovno. Mislim, dobro je ovo, samo je ipak namenjeno ozbiljnim andergraund potrošačima:

https://porcupinehardcore.bandcamp.com/album/under-the-altar

https://newmoralityzine.bandcamp.com/album/under-the-altar

Divided We fall je drugi album za Toxic Intent, hardkor bend iz Orlanda, koji na slici deluje toliko mlado da nisam siguran da ovi momčići smeju da piju alkohol i upravljaju motornim vozilima. To znači i da im muzika nije sad nešto „zrela“ i progresivna ali ima nečeg i u jednostavnom, pankerskom hardkor trešu i ’90s klecanju koje ovaj bend radi sa entuzijazmom kao da su sve to sami izmislili:

https://toxicintent.bandcamp.com/album/divided-we-fall

Šveđani Master Killer na omot za svoj demo ’25 stavljaju japanskog demona iako su ime uzeli po američkom distributerskom naslovu kineskog filma (o kome sam nedavno pisao) ali dobro, valjda je nama na zapadu to sve isto. Enivej, muzika je agresivnim metalizirani hardcore koji smenjuje siledžijski moš-gruv sa bržim eskapadama, vokali su grubi, „ulični“ a produkcija je dobra. Master Killer imaju i dovoljno originalnih ideja da meni budu interesantni pa svakako proverite a cena za daunloud je ionako koliko date:

https://masterkiller.bandcamp.com/album/demo-25

Last Dayz su indonežanski „dark hardcore“ sastav a to u praksi znači da sviraju tvrdo, metalizirano, sa dosta thrash i death metal elemenata u svom zvuku. A to nije ništa loše, naprotiv. EP LP Promo, koji, dakle, najavljuje album, ima tri pesme kvalitetnog, mošerskog rada, sa dobrim ritmom, solidnim rifovima, brutalnim vokalima. Sve kako volite:

https://lastdayzhc.bandcamp.com/album/lp-promo

21 Bricks su pank rok duo iz Los Anđelesa i imaju vrlo simpatičan, osoben zvuk, sa pesmama koje se kreću između „alternative“ i hardkor treša. Vrlo lepo, ako mene pitate, pogotovo uz jeftinu, prljavu, kućnu produkciju, dualne muško-ženske vokale i dosta petljanja sa metal rifovima u moš-delovima. Tekstovi takođe odlični i ovo je pank koji nije puka replikacija readymade elemenata već njihova u najmanju ruku inspirisana rekombinacija. Daunloud albuma Regime Change plaćate po želji:

https://21bricks.bandcamp.com/album/regime-change

Violent Colours je emoviolence/ screamoviolence projekat iz Kopenhagena pa i debi EP, isto Violent Colours treba da slušate samo ako imate afinitete ka praktično kataklizmičnim dimenzijama samooptuživanja, sumnje u sebe, stida i vrištanja za podrškom, a koji su spakovani u četiri pesme i intro. Mislim, DOBRO je ovo ako tražite baš takvu muziku, jedan produžen vrisak i odbranu od sveta sa kojim je teško suočiti se, i nemojte da vas jeftina, kućna produkcija zbuni, pesme su napisane solidno, a cena od koliko date je jer niko nije mogao da zamisli da će ovo biti uopšte slušano, kamoli kupovano:

https://violentcolours.bandcamp.com/album/violent-colours

For Fuck’s Sake iz Bruklina trpaju teški, mošerski, metalizirani hardcore. EP  7-minute abs / lobotomy će vam, nadamo se, odati tajnu kako da za sedam minuta napravite KVALITETNE trbušnjake, a ako ne, ponudiće vam da zaplešete i POLOMITI vas dok još budete nameštali podvezicu da vam ne spadne u mošpitu. Odlična produkcija, sve odlično:

https://forfuckssakeband.bandcamp.com/album/7-minute-abs-lobotomy

Erode iz Baltimora stručno kolju onu kombinaciju mošerskog hardkora i death metala koja meni zvuči prirodno i pristojno, pa im je i debi album, Devout, nekako pitak i lep. Zvuk je težak ali topao, izvedba strastvena, gruv je vrlo plesan a rifovi su ložački i tu su još i ti „blackened“ vokali da sve bude kako treba. Užitak:

https://dazestyle.bandcamp.com/album/devout

Slaughter to Prevail APSOLUTNO nikada nisu bili bend po mom ukusu pa neće biti ni sa novim, prvim „američkim“ albumom, Grizzly, ali Alex JESTE prilično kul lik koji izgara za svoju umetnost (i dalje povremeno radeći JuTjub „vokalne obrade“ pesama po čemu je prvo bio poznat), ljudski se ogradio od svoje prošlosti u kojoj se družio s nacistima, osudio je rusku invaziju na Ukrajinu PLUS nije na kraju stopostotno prešao u Ameriku nego se i dalje trudi da očuva sponu sa majkom Rusijom i da utiče na svoju publiku tamo da bude pametnija. To je sve za pohvalu a i Grizzly je neobično optimistična ploča, verovatno najviše eksplicitno zabavan deathcore album snimljen ov godine (ili ikad) i mada meni njihov nu-metal-deathcore ne radi bogznašta, verujem da će mlađima (i pametnijima) od mene ovo biti vrlo lep album. Pritom, Jevgenij je PREJAKO predobar bubnjar i mada očajavam što je otišao iz Katalepsy da svira muziku koja ne iziskuje od njega da upotrebi ni 30% svog talenta, opet mi je drago da čovek vidi malo slave i nadam se para:

https://sumerianrecords.bandcamp.com/album/grizzly

Kad sam već krenuo sa deathcoreom, evo i novog albuma mičigenskih Recorruptor. Ovo ne bi bila moja muzika po definiciji, Recorruptor mešaju deathcore i melodični death metal, ali, jebiga, Sorrow Will Drown Us All UBIJA. Mislim, ovde nema poziranja, nema kontemplacija i filozofija, nego se uglavnom mučki prebija i to je, sestre moje i braćo, MOĆAN death metal koji rabi deathcore zvuk i ima možda PONEKI melodeath rif ali najveći deo vremena odvaljuje bubrege i vadi zube bez anestezije i to je prelijepo.

https://recorruptor.bandcamp.com/album/sorrow-will-drown-us-all

Thriller su lajpciški bend smešten negde između hardkorpanka i grajndkora. I to veoma lepo zvuči, istoimeni album ima deset kratkih, brzih pesama sa keči rifovima i razgovetnim ali sirovim pevanjem, sa dosta momenata brze, munjevite svirke ali i dosta gruva. Produkcija je takođe solidna i ako ste pre četrdesetak ili nešto manje godina voleli projekte kao što je npr. Chronical Diarrhoea, sa ovim ćete BAŠ uživati. Daunloud se naplaćuje koliko vi date a ima i vinil!

https://thrillerhc.bandcamp.com/album/s-t

Gruiiiik su pariski grindcore/ goregrind/ deathgrind bend sa svinjskom tematikom. No, album  Ça parle de ta mère ! im zvuči bolje nego što bi čovek na osnovu ovih informacija pomislio. Svirka je KVALITETNA, pesme su brze, aranžmani okretni a čak je i miks vrlo solidan pa humoristički party-grind koji bend ovde proizvodi (sa sve drombuljama) ima propisnu energiju i nosi slušaoca unapred. Cena za daunloud je koliko date pa izvolite:

https://gruiiiik.bandcamp.com/album/a-parle-de-ta-m-re

Zenoxis su slamming death metal bend iz Litvanije sa, evo, već drugim albumom ove godine. To ne sugeriše neku veliku kontrolu kvaliteta, i, da se razumemo, The Basement Devourer i nije neka sad VELIKA ploča, ali, zapravo je zabavna. Ovo je jednostavan ali srčan slem, sa izraženim grindcore mentalitetom u svojim relativno kratkim pesmama, dobrom gruvu, okretnoj izvedbi, pa i u humoru koji se čuje u samoj muzici (pošto tekstove ne čujemo ali se, naravno, bave kanibalizmom, ali ne SAMO kanibalizmom i reklo bi se da ovde ima dosta kritičkih osvrta na samo društvo – Suicide Religion, Televised Homicide itd.). Zvuk je ODLIČAN, i Zenoxis preporučujem bez ikakvih rezervi jer proizvode ugodan, zabavan slem bez pretenzija i glume:

https://zenoxis666.bandcamp.com/album/the-basement-devourer

Imamo i nešto novog novozelandskog slema a znamo da odatle dolazi samo najbolje. Guttural Obliteration nisu Organectomy, ali zaista pošteno održavaju nivo kvaliteta svojim novim EP-jem, Mounds Of Scum koji ima tešku, debelu produkciju, ludo zarazne slemove, odlične blastbitove i moćne vokale. Ovo prave dva čoveka, ali su JAKO dobri u tome, zaobilazeći većinu zamki u koje upadaju kućni slem projekti, pa materijal zvuči istovremeno i zrelo ali i mladalački napaljeno, sa dobrim rifčinama i generalno opakim zvukom. Kvalitet!!!!!!!

https://gutturaloliteration.bandcamp.com/album/mounds-of-scum

Francuzi Kvlt ov Saedism imaju vrlo ubedljiv prvo EP, Trivm Dolorvm, onako, bučan, glasan, ekstrovertan, ali izuzetno disciplinovano urađen. Pričamo o death-thrash cepačini sa tri pesme dosta ozbiljno promišljenih rifova, teškog zvuka, generalno epske agresivnosti ali spakovane u razrađene, kvalitetne aranžmane. Bend očigledno zna i kako želi da zvuči i kako to da postigne i ovaj prvi EP je zaista najbolja vizit karta za sve poštovaoce old school death metal zvuka:

https://kultovsaedism.bandcamp.com/album/trivm-dolorvm

Šveđani Eternal Darkness su osnovani 1990. godine i, evo tri i po decenije su pripremali prvi album. On je, isto nazvan Eternal Darkness, upravo izašao a bend se onda svečano rasformirao prethodno veče. Nekako je to i šmekerski, zar ne, pogotovo što je  Eternal Darkness komad vrlo old school kavernoznog death doom metala, bez ikakvog obaziranja na nekakve trendove u zvuku ili stilu modernog death metala. Ovo je MUČNO koliko je tamno i heavy ali ta muka ima i gruv koji uhvati čoveka i ne pušta ga. Album izdaje singapurski Pulverised Records pa tako znate da pričamo o pravom andergraundu a ako baš volite taj pravi andergraund ovo ćete ušmrkivati 5-6 puta dnevno narednih nekoliko meseci:

https://pulverised.bandcamp.com/album/eternal-darkness

Mentes siniestras je ovogodišnji demo kolumbijskog death metal benda Mortado, a ovo je iskusna ekipa sa 15 godina rada i više izdanja iza sebe, uključujući jedan album pre deset godina. Iako death metal koji se opseda serijskim ubicama nije moja preferirana forma, jelte, death metala, Mentes siniestras je kvalitetan materijal sa dve pristojne pesme jednostavnih, ukusnih rifova i dobrog gruva. Nema ovde mnogo invencije i filozofije ali je sve POŠTENO:

https://mortado.bandcamp.com/album/mentes-siniestras

Berlinski Dissecdead imaju dosta grozan mastering na novom EP-ju, Sunset Slaughter Blues, bučan i natrpan tako da se suptilniji detalji njihove svirke, a ima ih, čuju samo uz dosta aktivnog napora od strane slušaoca, ali, mislim, muzika je više nego zdrava. Ovo je – uprkos proklamaciji benda da svira old school death metal – i prilično modernizovana varijacija na ’90s klasike, sa dosta boltthrowerovskih rifova između savremenijih black-death tritonusa i evokativnih melodija. Bend iza sebe ima dva albuma a ovo im je postpandemijsko vraćanje u formu i pozdravljam ga iz sve snage:

https://dissecdead.bandcamp.com/album/sunset-slaughter-blues

Flesh su australijski death metal sekstet čiji je jedan od članova potpisan da svira samo „buku“ i „bek vokale“. Imajući u vidu koliko je muzika na EP-ju I Want To Kill God jednostavna, skoro da se pitate šta radi šest ljudi ovde, ali dobro, ovo je tribalan, sirov death metal i okej je da imate ekipu da ga sa njom pravite. Pesme su proste ali imaju šmeka, zvuk je ravan ali dovoljno zdrav i agresija koju Flesh vrše na vaše uši dolazi uz porciju pristojne energije.

https://fleshgrind.bandcamp.com/album/i-want-to-kill-god

Time to Rot je debi album za goteburški trio Filth i mada smo navikli na tradiciju da iz ovog grada stižu melodični death metal bendovi, Filth već imenom najavljuju kako će sve to zvučati. Pomalo generički, reći će neko, ali ovo je svakako solidan album old school death metala iz kanalizacije, urađen u tipično švedskom, disciplinovanom maniru. Rifovi su ovde prijatno razrađeni sa svojim šetnjama po skali i uklopljeni uz gruverski srednjetempaški ritam sa povremenim bržim ispadima, vokali su duboki i hipnotični i uopšte, ceo album je karakterisan toplim, prijemčivim zvukom i pesmama u koje se utone sa uživanjem i prijatno kontemplira:

https://rottedlife.bandcamp.com/album/time-to-rot

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/time-to-rot

Tsygun i Gosudar su dva moskovska death metal benda sa kvalitetnim split albumom. Tsygun iza sebe imaju već dva albuma i ovde RAZVALJUJU sa dve moćne grindcore/ deathgrind pesme i jednim dugačkim, hipnotičkim komadom od 16 minuta. Gosudar, pak, imaju jedan death metal komad koji podseća na kavernozni ’90s death zvuk Immolation i sličnih bendova a onda i sporu, mračnu death-sludge meditaciju od osamnaest minuta, i, mislim, SVE je ovde odlično. Uživaćete:

https://gosudardeath.bandcamp.com/album/split-with-tsygun

https://tsygun.bandcamp.com/album/split-with-gosudar

Poljaci Clairvoyance sviraju elegantan old school death metal na svom debi albumu, Chasm of Immurement. Kad kažem „elegantan“, to znači da ovde imate zvuk ranih devedesetih spakovan u pametne, spretno urađene aranžmane, plus miks koji je dovoljno topao a da muzika i dalje zvuči JAKO heavy. Clairvoyance ovaj stil dobro razumeju i izuzetno lepo barataju vokabularom kavernoznog, hermetičnog death metala, proizvodeći prijatne, mošerski nadahnute pesme i mnogo hedbenga. Lepo:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/chasm-of-immurement

Grci Dephosphorus sviraju zanimljivu kombinaciju death metala, black metala pa i malo hardcore i grindcore elemenata, sve to umešano u filozofsku naučnofantastičnu oblandu. Peti album, Planetoktonos im ponovo izlazi za poljski Selfmadegod Records i ovo je dobra i funkcionalna saradnja. Dephosphorus imaju osoben zvuk, zanimljive ideje i vernost andergraundu a Selfmadegod je firma koja pazi šta objavljuje. Fina kombinacija:

https://dephosphorus.bandcamp.com/album/planetoktonos

https://nervealtar.bandcamp.com/album/planetoktonos

Entrails spadaju u originalni talas švedskog death metala. Osnovani 1990. godine, ovi ljudi danas, naravno, sviraju u sasvim izmenjenoj postavi gde je jedini originalni član gitarista Jimmy Lundqvist a koji je tokom devedesetih bio predvodnik i koji je nakon raspada potkraj te decenije – bez ijednog izdanja – i bio odgovoran za rezurekciju. Entrails od 2010. godine onda redovno snimaju albume pa je Grip of Ancient Evil tako njihova osma dugosvirajuća ploča i mada bend i dalje nema stabilnu postavu, niti sad nešto puca od originalnosti, ovo se lepo posluša. Hoću reći, Grip of Ancient Evil je vrlo klasičan švedski death metal na koji Lundqvist svakako drži deo tapije i ono što Entrails sa ovim albumom nemaju na velikim idejama, dobijaju na autentičnosti izvedbe. Kolji ga:

https://hammerheart.bandcamp.com/album/grip-of-ancient-evil

Imamo i češki Entrapped koji i sam radi u tradiciji i zvuku švedskog death metala. Entrapped imaju nešto naglašeniju D-beat/ crustpunk dimenziju ali drugi album, Světlo je mrtvý im je VRLO „swedeath“ kodiran sa pesmama za koje biste, da ste malo pijaniji, poverovali da su sa nekog demo snimka Dismember iz 1990. godine. A to je VELIKA pohvala i meni se Světlo je mrtvý vrlo dopao, sa čak i dosta finom produkcijom i nizom ubistvenih komada kao što su Rituál insomnie, Pustina, naslovna pesma itd. Krljačina bez filozofiranja, sa chainsaw gitarama i dobrim vokalom, šta vam više treba?

https://entrapped6666.bandcamp.com/album/sv-tlo-je-mrtv

Reburied (odnosno Re-Buried) iz Sijetla imaju drugi album i to je veoma lep komad ODVRATNOG death metala koji zaobilazi upeglanost i dosadnu „tehničku“ predvidivost karakteristične za mnoga „velika“ imena ovog žanra a da opet osvaja sviračkim kvalitetima isto koliko i svežinom u komponovanju pesama. Flesh Mourning je ploča meljućeg gruva, pitkih aranžmana, odličnih, hipnotičkih rifova i zverskog vokala koji svaki peti-šesti stih kao da završava izbacivanjem šlajma po podu studija. Deluje odvratno, ali TO JE I POENTA a Re-Buried šampionski prelaze iz pesme u pesmu pametno varirajući tempo i dinamiku da nikada ne bude dosadno, sve vreme zvučeći kao banda pećinskih ljudi koja se napaljuje da ode i ubije mamuta jer inače nema šta da se jede. Moćno:

https://ironfortressrecords.bandcamp.com/album/flesh-mourning

Čileanci Cancerbero sa svojim trećim albumom, Sempiternal Decay, donose samo najbolje iz domena podzemnog, old school death metala. Ovo je bend koji je za 13 godina izdao svega tri albuma (i nešto splitova) ali koji, tehnički, postoji od 1987. godine. U aktuelnoj postavi je, naravno, samo jedna osoba koja je bend osnovala – basista i pevač Pedro Claramunt Cortés, a koji je moje godište – plus dve SASVIM nove, regrutovane prošle godine, za potrebe sviranja gitara. I prelepo je, odmah da kažem, kako Cancerbero u dobroj meri zvuče kao da je 1987. ili barem 1989. godina, dakle spontano, napaljeno, energično, sa zvukom koji je prilično prirodan i lep. Ni slučajno ovo ne treba shvatiti kao da bend nema tehničku izvrsnost, ima je, samo je stil sviranja death metala ovde neopterećen oprobanim, a sada već dobrano izlizanim trikovima i pesme zvuče sveže, energično, LJUDSKI. Uživanje:

Evo i još jednog albuma kome je za mrvu izmakla titula albuma nedelje ali je u pitanju ploča da se BAŠ sluša. Pre par godina sam već pojasnio koliko me – negativno, naravno – trigeruje ime argentinskog death metal trija, DeadWhore, kao i to da im posvećujem pažnju pre svega jer su u bendu žene većina i da to MOŽDA DONEKLE ublažava imanentnu mizoginiju u imenu benda. Enivej, dok perem svoju savest ne mogu da ne ukažem da ovi ljudi – but mostly žene – KIDAJU. EP sa kraja 2022. godine je bio sjajan a debi album, What dwells in the depth je MNOGO DOBAR. Ovo je i dalje vrlo mračan, vrlo preteći intoniran old school death metal VEOMA nalik na ikonički zvuk jednih Grave ali odsviran sa autoritetom i autentičnošću koji DeadWhore izdižu iznad nivoa prostog tribjut-benda. Album ima, podrazumeva se, najgrdniju liričku tematiku (pesme se zovu, recimo, Abuse of corpse ili Buried Alive), ali ne ISKLJUČIVO, neke imaju i kritičke tonove u odnosu na religiju i društvo, a ova procesija lepljivih, teških rifova, moćnog ritma i zagrobnih vokala je toliko dobra da album treba da čuje svako ko sebe smatra death metal slušateljem. Preodlično:

https://deadwhoredm.bandcamp.com/album/what-dwells-in-the-depth

Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI

KillJoy iz Brisela su duo koji živi za eklektičnost i mada ne mogu da kažem da me je njihov album Dream and Violence sad nešto PATOSIRAO svojim spajanjem nespojivog i smelim amalgamima, ovo je svakako pitka, zabavna ploča suvo, prijatno producirana i, sa sedam pesama, ugodno kompaktna. KillJoy se kreću između hardkora, posthardkora, analognog elektro zvuka, screamoa i prizivaju i nekakav post rok, ali da se razumemo, pesme su mišićave a svirka čvrsta i ovo se sluša u pokretu a ne u polusnu:

https://mottowsoundz.bandcamp.com/album/dream-and-violence

Ko voli klasičan belgijski body electro music a što je vremenom mutirao kao industrialu i metalu, evo mu ga novi Suicide Commando. Final Stage je, doduše manje NOVI novi album a više kolekcija remiksa i reimaginacija pesama sa debi albuma Critical Stage iz 1994. godine ali Johan Van Roy insistira da je ovo kako bi taj album zvučao da je danas snimljen. Dakle, sve je dosta sirovo, kako je Suicide Commando i zvučao pre tri decenije ali opet i u dovoljnoj meri sofisticirano da se prilagodi modernom retro-friendly uhu. Klasika ali lepše zapakovana, šta tu ima da se ne voli?

https://suicidecommando.bandcamp.com/album/final-stage

Big Slime Summer je kompilacija pesama koje je Cameron Argon radio poslednjih godina unutar identiteta Big Slime a koji je poseban podskup identiteta Disfiguring the Goddess. Nisam siguran da ih je igde uopšte objavljivao a svakako ja lično nisam ništa od ovoga čuo, pa ako ste kao ja onda ovde ima da se naslušate jer Big Slime Summer ima 38 pesama, od kojih su neke remiksi i nightcore verzije već postojećih komada. U svakom slučaju, ovo je neka vrsta zaista „letnje“, neobaveznije verzije Cameronovog eksperimenta spajanja slamming death metala sa plesnom elektronskom muzikom a koje je obeležilo poslednjih nekoliko izdanja Disfiguring the Goddess i, pošto je eksperiment ovde glavna ambicija, treba Big Slime Summer slušati relaksirano i otvorena uma. Ako mu priđete kako treba, ovo je album MNOGO simpatične zabave:

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/big-slime-summer

Šveđani Stygian Fair vole epske teme, melodične gitarske motive i energičan, težak ritam. Njihov najnoviji album, The Hidden Realm, peti u sedam godina, nije SKROZ po mom ukusu, ali ima dovoljno mejdnovskih elemenata da bude dovoljno po mom ukusu i da ga preporučim svakome ko voli herojski heavy metal i grandiozne zvučne prizore, spakovane u prilično solidan miks i master koji sve drže na okupu i ne dopuštaju razmazivanje i gubljenje fokusa:

https://stygianfair.bandcamp.com/album/the-hidden-realm

Španci Scarecröw su simpatični na svom drugom EP-ju (a imaju i album) koji se zove „II“. Ovo je melodičan, cheesy power/ heavy metal sa četiri pesme uglavnom dobrog tempa i energične svirke. Ako volite visoke, melodične vokale, muziku napravljenu za pokret i himnične a hedbengerske teme, uživaćete a cena za daunloud je pritom koliko date:

https://scarecrow.bandcamp.com/album/ii

Ashes Of Ares imaju četvrti album, New Messiahs i ovo je pitak, pa i pametan prog-power metal materijal napravljen od strane dvojice veterana scene istočne obale SAD. I Matt i Freddie imaju preko pedeset godina i decenije rada u metalu pa je ovo sigurno urađena ploča sa dosta energije ali i dosta svežine u idejama i aranžiranju. Korektno! Pa i više od toga!

Kad smo već kod progresive, Španci Phantom Spell u svojoj muzici kombinuju klasičan early ’70s progresivni rok i malo ’70s i ’80s heavy metala za jednu pitku, zabavnu smešu. Album Heather & Hearth, njihov drugi, ima samo pet pesama ali dve od tih pet traju preko jedanaest minuta i mada to sad deluje STRAŠNO, zvuk je lep, miks pametan a svirka otresita i zabavna tako da tu nema nikakvog straha. Bend je cheesy ne jedan razoružavajući način i možete ovaj album puštati i civilima a da vas ne gledaju popreko:

https://phantomspell.bandcamp.com/album/heather-hearth

Argentinski sastav Ramonda (a gde kolo vodi odlični pevač Santiago Ramonda) ima debi album, The Walls Are Crumbling Down i pošto to izdaju Frontiers, jasno je da imamo posla sa klasičnom „Rock Radio“ municijom. Ali, mislim, nije da sam ja kao nešto isuviše prefinjen pa da ne volim radio friendly hard rock/ AOR/ heavy metal. Ramonda su napajani na izvorima u koje su krv utočili Whitesnake, Rainbow, Van Halen i druga braćala osamdesetih godina prošlog veka i stručno donose taj „komercijalni“ a opet patinirani metal u treću deceniju 21. stoleća. Svirka je dobra, Santiago ima lepu boju glasa i ako volite, uživaćete:

ALBUM NEDELJE

Album nedelje je ploča koju je praktično stopostotna većina angloameričkih „medija“ koji se bave metalom stopostotno ignorisala. Na svoju štetu, dodaću. StarForce su, na primer, heavy metal ekipa iz Meksiko Sitija u kojoj ima toliko nativno-američke krvi da je to prelepo da se samo vidi. A nije uopšte loše ni kad se čuje, debi album benda osnovanog 2021. godine naslovljen je Beyond the Eternal Night i to je sad jedan vrlo sigurno odsviran, zrelo napisan komad uličnog, himničnog heavy metala koji se prirodno transformiše u speed metal. Tempo je dakle, solidan, ali melodičnost pesama a pogotovo FANTASTIČNI vokali pevačice Mely „Wild“ Solis daju svemu auru glamura potrebnu da muzika bude epska i prijemčiva i, jelte, deci i ljudima koji misle da je speed metal nešto namenjeno samo mutantima iz postnuklearne apokaliptične budućnosti. Enivej, ovo je JAKO dobro, onako, virtuozno napisano a da zapravo počiva na kvalitetno napisanim pesmama a ne na razmetljivom instrumentalističkom merenju kome je od dvojice gitarista veći (odgovor je: OBOJICI) i ne znam koja mi je pesma bolja. StarForce se bez problema ovim albumom kandiduju za izdanje godine a vi ste BUDALA ako ga propustite:

https://starforcemx.bandcamp.com/album/beyond-the-eternal-night-2