Superman (2025) Jamesa Gunna je film u kome imamo standardnu postavu zlih superheroja koji vole da se biju – često i da udare na kvarno*, isto kao i naši – ali razlikuju se od dobrih superheroja jer nose crne kostime i nemaju ambleme na junačkim prsima, onda psihopatskih milionera sa despotskim deluzijama i autokratskim ambicijama, tu su i povodljivi političari koji realnost percipiraju jedino kroz filter rejtinga a opisuju je samo u citantnim saundbajtovima, tu su televizijski komentatori koji „novinarsku nepristrasnost“ shvataju kao svetu dužnost da svakom ekstremisti sa uvežbanim govorom mržnje daju dovoljno vremena da ga izgovori pred gledaocima, pa nek gledaoci vide šta će, oni se tu neće mešati, ali glavni negativci su, moramo se složiti, Hrvati. Hrvati, koji žive u izmišljenoj „istočnoevropskoj“ zemlji što se dosta neobjašnjivo ali zgodno graniči sa nekakvom izmišljenom afro-arapskom, trećesvetskom zemljom u kojoj su ljudi siromašni ali imaju dušu, i žele, bez jasnog razloga, dakle, Hrvati žele ne samo da zauzmu deo teritorije te države za sebe već i da u procesu tog zauzimanja modernim automatskim oružjem, tenkovima i teškom artiljerijom pobiju što više mogu golorukog naroda i doslovno nejači koja se za invaziju preko granice sprema, ne šalimo se, vezujući oštro kamenje za drvene motke, praveći time improvizovana koplja pa šta im dobri bog da. Osim što se niko od njih ni u jednoj sceni kada uplašeno dižu oči ka nebu ne moli ni jednom afričkom ili arapskom, jelte, bogu, već ponavljaju Supermenovo ime (tj. reč „Supermen“) kao molitvu.

*postoji najmanje jedna scena u kojoj titularni superheroj popije ozbiljan udarac u jaja

James Gunn nikada nije bio najsuptilniji pripovedač niti kralj višeslojnosti i njegovi filmovi su često znali da budu nešto kao one scene iz starih Looney Tunes crtaća kada Duško Dugouško duvanjem u svoj palac napumpa šaku do komično predimenzioniranih razmera a onda tom šakom ošamari Elmera Fudda/ Simu Kosmosa/ Patka Daču ili ko se već zatekao u kadru da se ovaj ludački preturi preko glave i izazove sinhrona preturanja predpubertetske publike u njenim sedištima, naterane u grčevit smeh čisto apsurdnošću opisane scene, bez POTREBE da se sad tu kao nešto sedne i objašnjava kako tačno rade fizika i anatomija u Looney Tunes „univerzumu“ i bez, hvaljeni svi sveti, interneta na kome bi „well akshually“ nerdovi sedeli i diskutovali da ako Duško Dugouško već MOŽE da naduva svoju šaku kad god hoće, zašto onda u drugim situacijama u istom crtanom filmu pribegava drugim rešenjima za iste situacije i, NA PRIMER, oblači se u žensko pa oće i da poljubi Elmera U USTA i time mu potpuno zbuni sinapse u mozgu i ovaj zaboravi je li došao da puškom ubija ili da vodi ljubav. Takođe, imaju li zečevi palčeve.

Superman (2025) je pomalo kao ti crtani filmovi, u skladu sa Gunnovim generalnim pristupom filmmejkingu, film koji daleko jače prioritizuje efekat jedne scene od doslednosti tona ili pripovedanja i očekuje od gledaoca da uživa u samom tom efektu takvom kakav on jeste a ne da se pita kako taj efekat i ta scena stoje u odnosu sa ne samo sveukupnošću ostatka tog istog filma nego sveukupnošću novog DC-jevog filmsko-televizijskog univerzuma za koji je Superman (2025) tek najavni plotun. Naravno, pošto već deceniju i po radi u visokobudžetnoj superherojskoj produkciji, Gunn je praktično nateran da pravi filmove koji moraju da imaju i konzistentan narativ, pa i „lore“ i, pošto sam i piše scenarije za njih – i insistira da je najveći problem Holivuda danas to da filmovi iz različitih logističkioh razloga ulaze u snimanje bez gotovog scenarija – u stanju je da napravi priče koje imaju glavu i rep. No, kad već pominjemo rep, Superman (2025) je maltene doslovno narativ u kome rep maše psom, narativ u kome je očigledno da Gunn samo želi da uživa u svom kasno-milenijalskom, goofy Supermenu koji ima i mommy i daddy issues i ni u jednoj situaciji ne gubi svoju provincijsku nevinost, ali je okolnostima primoran da pravi priču kojoj je dužnost da kreira čitavu novu paradigmu ne samo za Supermena, ne samo za Warnerov novi filmski DC univerzum čiji su Gunn i Peter Safran ko-arhitekti, ne samo za superheroje na filmskom platnu koji su poslednje 3-4 sezone u ozbiljnoj defanzivi zahvaljujući podjednako Warnerovom nabadanju naslepo u poznoj DCEU fazi i Disneyjevoj mašinskoj preprodukciji filmova-rađenih-po-formuli, već i za samu Ameriku koja jedva pola godine unutar drugog Trampovog mandata vodi otvoren rat protiv koncepta (ilegalne) imigracije, u kome strada apsolutno previše nedužnih i koja nastavlja da podržava genocid u Gazi nesmanjenim entuzijazmom. Ovo je apsolutno PREVIŠE bagaža da ga iznese jedan film, posebno film koji režira James Gunn, ali moramo prepoznati da je Supermen sigurno najbolje pozicioniran fiktivni lik na svetu – ovde ćemo „prava“ božanstva raznih religija za trenutak zaboraviti – da se kroz njegov koloplet metafora prelome ova pitanja. Gunn, naravno, niti može niti ume da bude suptilan u radu sa ovim pitanjima i Superman (2025) nije dobar film, štaviše, nije primetno bolji od većine pozne DCEU produkcije a zbog koje je Gunn i doveden u Warner da se više nikada ne ponovi, ali je, kao i neki drugi pozni DCEU filmovi za koje sam uspeo da nađem po koju lepu reč, interesantno loš.

Ono što je istovremeno i „feature“ ali i „bug“ ovog filma je da je James Gunn, scenarista, isto koliko James Gunn, režiser Supermana (2025) vrlo svestan kakvoj se publici obraća. Naravno, najveći superheroj na svetu će u bioskop dovući i one koje mi, gikovi, ponekada posprdno nazivamo „normijima“, ali najveći deo DISKUSIJE o filmu u svetu koji je sada terminalno, nepovratno onlajn, vodiće ljudi koji su svoje rovove odavno iskopali, svoje barjake istetovirali na grudima, spremni da ginu na brdima koje običan svet ne bi smatrao za išta više od krtičnjaka. Superman (2025) sleće u svet u kome je „medijska pismenost“ ne sad neka nedužno zaboravljena veština modernog čoveka, već koja je svesno, namerno, dosledno i maliciozno uništavana od strane „just asking questions“ griftera sa mračnim agendama, ljudi koji profitiraju na podelama, sumnjama, teorijama zavere, a pogotovo na mobilizaciji usamljenih, neshvaćenih i nevoljenih da budu ne „najbolja verzija sebe“ već horda koja zahteva da se drugima oduzme ono što sami nemaju i da će jedino tada pravda biti zadovoljena.

Ilustracija za to je bio već prvi trejler za ovaj film kada je pola tvitera krajnje ozbiljno diskutovalo o tome da u jednoj sceni – a koja je na samom početku filma – Supermen zahvaljuje svojim robotima koji mu pomažu nakon teških batina što ih je pretrpeo po prvi put u karijeri, a jedan od robota mu kaže kako nema potrebe da im se zahvaljuje jer oni nemaju svest niti emocije i koncept zahvalnosti ne mogu ni da razumeju. Odmah potom „ženski“ robot, koji je „nov“ u ovom poslu stidljivo počne da se kikoće i kaže „ooooh, Supermen me je pogledao“. ŠTA TO ZNAČI, zavrištali su glasno na društvenim mrežama oni koji očekuju da svaka, APSOLUTNO SVAKA replika u svakom filmu iz „deljenog univerzuma“ objašnjava neku bitnu tajnu u vezi sa najintimnijom prirodom i najskrivenijim istinama tog univerzuma i da je sve deo „lorea“ koji se može, ne, MORA sklopiti u jednu doslednu, logičnu celinu samo ako neki heroj na internetu odvoji dovoljno vremena da analizira sve replike iz svih filmova, popuni prostor između njih divljim ali plauzibilnim spekulacijama i snimi troiposatni video za JuTjub naslovljen, recimo, „Gunnverse Continuity Finally Explained“.

Ali ne znači ništa. Jamesu Gunnu je draže da mu film ima dobar vajb nego da je dosledno ispripovedana priča sa složenim zapletom, kompleksnim karakternim lukovima i višeslojnom alegorijskom strukturom i ovo se u Superman (2025) vidi veoma snažno, pogotovo u scenama u kojima likovi doslovno moraju da izgovore poente direktno u kameru jer inače onoj publici sa kojom će ovaj film, hteo-ne hteo da uđe u najglasniji dijalog, ostavljate previše prostora da namerno „ne razume“ šta su hteli da kažu, pa i da tvrdi sve suprotno od onog što se čuje sa ekrana. Na primer da se može tumačiti kako je Supermen, zapravo, tu da konačno spase mlade, seksualno frustrirane, na porno-music-video dajdžestima seksa uzgajane muškarce od terora woke levice i feminizma i da film, upućenima šalje jasne signale da ih vidi, razume, podržava i da sačekaju samo još malo jer će Supermen, maskiran u Donalda Trampa, sutra-preksutra, da ih zajedno sa Vladimirom Putinom i iz tamnice oslobođenim Andrewom Tateom povede u konačni juriš na bastione liberalne represije, a Jordan Peterson će da ih gleda, da se smeška, i da jednom rukom cirka Jack Daniel’s a drugom da im dodaje municiju.

Kraće rečeno, ovaj tekst kucam petog dana nakon premijere filma a diskusije o tome da li je Supermen „isuviše woke“ su mnogo glasnije – ili samo više prenošene po internetu magijom nestašnog, đavoljeg  algoritma koji kao da je napisao Mister Mxyzptlk* – od diskusija o tome da li ovaj Supermen zapravo uspeva da bude onaj Supermen koji budi nadu, inspiriše dobrotu i ljude koji sumnjaju u sebe navede da u sebi pronađu i mnogo snage a ne samo slabosti što je onda oni opsesivno traže i u drugima. Ta diskusija je, vi to znate, ali treba i glasno napisati, NEVEROVATNO glupa. Supermen nije „suviše woke“, Supermen je IZMISLIO „woke“ i to da ga je pre četrdeset godina Frank JEBENI Miller napisao kao superheroja koji poslušno izvršava naloge Ronalda Reagana i ide preko okeana da razjebe sovjetske tenkove je bila SATIRA.

*otkucano iz glave, bez gledanja u Gugl, ili jelte, neke od stripova koje imam na polici. Možda nepotrebno dodati, ali za svaki slučaj: NISAM bolji gik, a sigurno ne bolji čovek od vas na ime te činjenice

Ali, rekosmo, medijska pismenost je danas praktično egzorciran kapacitet ljudskog intelekta, i socijalistički Supermen iz originalnih Action Comics pustolovina tridesetih godina prošlog veka u kojima je štitio proletere i pretio kapitalistima je praktično nezamisliv ljudima koji, poput, recimo, Deana Caina, kažu „znamo da je Supermen imigrant (…) ali ne možete da dođete i kažete ’Hoću da se napuste sva pravila u Americi, pošto želim da ona bude više nalik na Somaliju’“.

Sad vi razmišljate da li da guglate ko je, jebem mu crvene gaćice preko plavog trikoa, sad taj Dean Cain? Imate li u sebi mentalne snage da izdržite sledećih šest nedelja tokom kojih će vam telefon SVAKI put kad odete na JuTjub u lice baciti pedeset alt-rajt teorija zavere o „genocidu nad belcima“ i „feminističkoj kampanji feminizacije mladih muškaraca u SAD“ koje nekakav influenser što se još i preziva kao prvi bratoubica u istoriji hrišćanstva štancuje po 3-4 nedeljno? Ali Dean Cain nije influenser – još uvek – već čovek koji je pre trideset godina igrao Supermena na televiziji i čije je mišljenje, iz nekog razloga, dovoljno kretensko da ga prenose i ostaci „ozbiljnih“ medija poput Gardijana a koji će za iste pare dodati i da Fox Newsov Jesse Watters kaže kako je logotip ozloglašenog ganga MS-13, one američko-ekvadorske bande protiv koje Donald Trump vodi izmišljeni rat poslednjih meseci a u kome iz nekog razloga stalno stradaju baštovani i bebisiterke, „naslikan na Supermenovom plaštu“.

Prikaz novog filma o Supermenu je, nažalost, prilika da se podsetimo da živimo u najglupljem od svih svetova, onom u kome su ljudi što se ne stide da lažu – uprkos tome što ih uhvate po pet puta dnevno – objektivno uspešniji od onih drugih, ali, ironično, veliki deo DRAME ovog filma je u tome da Supermen u njemu godinama zasniva veliki deo svoje lične etike i svetonazora na poruci što su mu je ostavili njegovi pokojni, biološki, kriptonski roditelji, koju on nikada nije odgledao do kraja i video šta oni to ZAISTA kažu u poruci i zapravo je sebe kao čoveka i heroja izgradio u sasvim suprotnom smeru od onog što su oni nameravali. Utoliko, kada Lex Luthor, psihopatski tehno-bogataš koji modernim oružjem snabdeva pomenute Hrvate (čija se država zove Boravia) pusti na televiziji CELU poruku i tu se čuju i neki preteći elementi, on se protiv Supermena bori ne lažima, ne AI fabrikacijama i „weasel words“ iskrivljivanjem rečenog, nego čistom istinom koje Supermen samo nije bio svestan trideset godina.

Ovo je, zapravo jedna od najefektnijih Gunnovih ideja. Kao neko ko očigledno dobro poznaje DC-jev stripovski opus, Gunn je svestan da su kampanje defamacije superheroja korišćenjem laži i fabrikacija da ih se predstavi u negativnom svetlu, kao osobe koje sebe stavljaju iznad zakona a na štetu ljudske rase, stare NAJMANJE četrdesetak godina, otkada je Darkseid u krosoveru Legends upotrebio medije da okrene javnost protiv Lige pravde*, i izvrće ovaj motiv naopačke. Njegov Supermen nije neko koga LAŽNO optužuju već neko koga NEPRAVIČNO optužuju, oslanjajući se ne na nešto što je on URADIO već se baveći spekulacijom o njegovim SKRIVENIM MOTIVIMA za sve ono što je uradio.

*a pošto je moderni superherojski strip dobrim delom reciklaža starog superherojskog stripa, slično smo imali i u recentnim Beast World i u Absolute Power

Ovo je vrlo direktan dijalog sa savremenim, postistinitim svetom u kome su ti nemoralniji igrači sa desnice u dobroj meri uspeli da erodiraju ideju verovanja svojim očima i izgradili influenserske i druge mini-imperije na stalnom sejanju nesigurnosti u svačije motivacije i mobilisanju tribalističkog, atavističkog odgovora na tu nesigurnost.

Ali Superman (2025) ima i tu vrlinu da prepoznaje kako je neprijatno velik broj ljudi susceptibilnih na tu vrstu propagande regrutovan iz redova publike koja i dan-danas smatra da je Man of Steel Zacka Snydera „pravi“ i zapravo JEDINI pravi film o Supermenu u 21. veku, da je mračna, mučna pripovest o čoveku koji uči da spasava neznance tako što ubija sunarodnike, time simbolički žrtvujući deo svoje čovečnosti – a u ime čovečanstva – jedina prihvatljiva vizija za superheroje. Supermen kao muževni mučeni martir koji se raspinje svojim rukama, Supermen koji se žrtvuje za čovečanstvo što ga ne razume čak i dok mu govori da ga voli a spremno je da mu ne veruje i da u strahu ustukne od njega čim ovaj samo na SEKUNDU izgubi apsolutnu kontrolu nad svojim postupcima – to je Supermen koji, uz najblagonaklonija čitanja, i dan-danas predstavlja ideal u očima generacija mladih, frustriranih muškaraca koji su u „incel“ i „geek“ identitetima našli ne snagu zajedništva koja će im pomoći da prerastu nesigurnosti i pronađu svoje mesto u društvu već deljenu slabost koja će se hraniti samom sobom i šaputati da ništa nema smisla, da je samoubistvo jedini pančlajn a destrukcija jedina katarza. 4Chan je nekada bio samo opskurni forum na delu interneta u koji pristojan svet ne zalazi, ali sada je 4Chan svet u kome dobar deo nas živi, a tome su, posredno ali nepobitno doprineli i Man of Steel i Zack Snyder.

Ovo su užasni efekti jedne od najvoljenijih medijskih franšiza, ma koliko nenamerni ili lokalizovani bili i Gunnov Superman (2025) zato gleda da stvari kompenzuje toliko snažno da sve odlazi možda i predaleko u drugu stranu. Ne u smislu da je ovaj film „isuviše woke“ već u smislu da je Gunn, da ponovimo, svestan da ima posla sa ljudima čiji je intelekt duže od decenije treniran da u svakoj, i najdobronamernijoj izjavi ili gestu traži zaveru protiv sebe i da im odgovor uvek bude povlačenje dublje u sebe i svoje onlajn-pleme, zatvaranje pred svetom, insistiranje da su prozreli sve zavere i da ih ne možete prevariti i da su naoružani i spremni da ratuju kad ih Tramp pozove, pa da onda Gunn, scenarista i režiser, mora da svoj pristup simbolici i pripovedanju odvrne na jedanaest do nivoa cheesy didaktičnosti koji nismo videli još od Hanna-Barberinih crtanih filmovima o Supermenu i drugim superherojima iz sedamdesetih godina prošlog veka.

Vidna razlika u odnosu na Snyderovog Supermena je već vizuelna. Henry Cavill je – a ni to baš slučajno* – poslednjih godina postao neka vrsta „anti woke“ ikone i već razlika između njegove frizure iz scena u kojima je igrao Supermena i frizure koju u Superman (2025) ima David Corenswet je značajna: Corenswet je razbarušen, njegova frizura je zabavna, nedisciplinovana, razigrana, baš kao što je njegovo lice ljubopitljivo, često iznenađeno, sklono da namigne i baci foru naspram asketskog, distanciranog Cavilla.

*da ne bih prepričavao celu diskusiju na redditu, izvući ću samo ovaj deo iz nje: „Cavill ima tri stvari na koje se kult zakačio. Prvo i najvažnije, on je lep. To je ključno jer je površinska estetika važnija od suštine za ove ljude. Drugo, on radi gikovske stvari poput sklapanja računara za igranje igara i farbanja figurica iz Warhammera, tako da je on tek „jedan od nas“ ispod površine. Postoji preklapanje između griftera, zagovornika PC superiornosti u domenu videoigara i Warhammer paljevina, što udvostručuje parasocijalnu projekciju kako je on „jedan od nas“. Konačno, objavljeno je da se na setu serije The Witcher svađao sa producentima oko toga da ona treba da bude vernija knjigama. Ne zaboravimo, „novo je loše, staro je dobro“ je osnovni postulat griftera. Dakle, Cavill ima 3 od 3 stvari koje su grifterima bitne, što ga čini idealnim kandidatom za šampiona parasocijalnih bizarnosti.“

Film OVOG Supermena pokazuje kao dete dvoje kanzaških seljaka, i to OZBILJNIH seljaka, jer Martha i John Kent ovde pričaju onim „imam vruć krompir u ustima“ vernakularom koji u Americi intuitivno vezuju za dobre ljude iz provincije koji ne znaju za te vaše moderne stvari i svako jutro ustaju pre petlova da se upregnu za rad u polju, a sina su odgojili da bude pošten i da ode u veliki grad i napravi sebi karijeru. Ovde nema tragičnih smrti roditelja i korišćenja imena majke kao edipovske lozinke iz Dawn of Justice kojom godinama ranjavani, neshvaćeni a snažni, časni muškarci prepoznaju srodnu dušu u divljini. Supermen je dobar momak, koji čini pravu stvar, čak i kad ta prava stvar podrazumeva da se ode na drugi kraj sveta i Hrvatima polupaju tenkovi kako ne bi mogli da napadnu trećesvetske komšije i izvrše nad njima ničim izazvani genocid. Film je „političan“ onoliko koliko ova rečenica to može da postigne, pogotovo jer sa Hrvatima (tj. Boravijancima) i njihovim karikiranim predsednikom koji živi u vrlo ruski-kodiranoj palati sarađuje baš američki biznismen-psihopata Lex Luthor, valjajući im oružje, ali i koristeći njihovu ratničku napaljenost da doaka Supermenu koga smatra za jedinu pretnju po čovečanstvo vrednu pažnje.

Ta „političnost“ je u dosta nategnutom odnosu sa generalnom atmosferom filma koja se oslanja na pomenute crtane filmove iz sedamdesetih i jedan generalno vedri, razigrani i, da upotrebimo ponovo i te strane izraze, goofy i cheesy ton što ga Gunn uspostavlja. Stripovi o superherojima su u toj deceniji već bili u svojoj zreloj fazi, sa srazmerno sofisticiranim socijalnim i političkim diskusijama što ih je prevashodno Dennis O’Neil stavljao u DC-jeve narative i sa realističkim, kinematskim grafizmom iz pera Neala Adamsa, Jima Apara i drugih kolega, ali su sa prelaskom u medijum crtanog filma motivi, karakterizacije i estetika resetovani na podešavanja za koja se smatralo da su primerenija mlađima.

Gunn sa Superman (2025) pokušava da nekako spoji obe ove tendencije, sasvim sigurno svestan i da su današnji DC stripovi često politički mnogo avangardniji od onog što bi on smeo i da zamisli da uradi u bioskopu (videti celu „moj Supermen voli Lois Lane i liže pičku!“ kontroverzu u više detalja prodiskutovanu ovde) tako da se vrlo jednostavne političke proklamacije dešavaju na pozadini filma koji je šaren, veseo, čiji Supermen i Lois Lane, iako tridesetogodišnjaci, imaju vezu koja je tinejdžerski nevina, gde je devojka Lexa Luthora, Eve Teschmacher*, žena sa izgledom supermodela, strahovito nesigurna na ime navodno nestandardnog oblika svojih nožnih prstiju**, istovremeno bivša devojka Jimmyja Olsena, geeky fotografa iz novine u kojoj Lois i Supermen (tj, Clark Kent) rade, i koja i dalje želi da se vrati Jimmyju jer je i dalje – neobjašnjivo – opsednuta njim. I Supermen ima kuče. I to kuče, Krypto, je jedna vesela, neposlušna, nekontrolisana gomila krzna i poludelih šapa, u celosti napravljena u kompjuteru, ali dovoljno uverljiva da bude neka vrsta srca i duše ovog filma.

*samo jedna od nekoliko posveta Donnerovom Supermanu

**Ne. Ne vide se ni jednom u kadru, bar ne u dovoljno krupnom planu da bismo fetiš-sabraći mogli da damo ikakvo učeno mišljenje

Ili barem služi kao prečica za te medijski nepismene, jelte, gledaoce, da shvate zašto Supermen u jednom momentu odlučuje da se preda vlastima – iako ništa nije kriv – da bi svog psa poštedeo muka. Ovaj Supermen je, dakle, HUMAN i sebe ne vidi kao martirskog mesiju već kao nekog ko će se dobrovoljno dati u zatočeništvo da bi našao svoje neposlušno CGI kuče.

Gunn je i do sada bio dosledni polaznik škole pisanja sadržane u besmrtnom aforizmu fiktivnog spisatelja Gartha Marenghija: „Poznajem pisce koji koriste podtekst i svi do jednog su kukavice“ a sa Superman (2025) je samo poduplao napore da i gledaocu najisprženijih sinapsi na kraju sve bude jasno. Negde je to zapravo spretno izvedeno i dramski potentno: u jednoj sceni Lois u šali kaže Clarku kako nije okej da Supermen stalno intervjue daje njemu a nikada njoj – narod će posumnjati a i on sebi daje laka pitanja – i on joj kaže da, evo, može da ga intervjuiše odmah sada ako hoće. Lois upali diktafon i odmah krene da ga rešeta pitanjima tipa zašto misli da je pametno to da se umešao u konflikt dve zemlje na drugom kraju sveta i, ne konsultujući se ni sa kim napao vojsku jedne od njih i naneo joj ogromne gubitke u opremi i tehnici. On insistira da nikog nije povredio (nije) i da je njegova aktivnost bila očigledno dobra jer je sprečio masakr. Ona ga onda pita da li je o tome obavestio predsednika SAD i generalno ga suoči sa toliko realpolitičkih dilema – ne argumentujući iz bilo kakve maliciozne pozicije – da ovaj popizdi i ode. Ovo je kvalitetno, televizijski režirana scena, sa perfektnom montažom i glumcima koji rade ono što glumci, pogotovo ovakvi glumci, tradicionalno najbolje rade: dobacuju jedno drugom logično ispisane replike, organski ulaze u likove, hrane se energijom onog drugog. Šteta je da takvih scena nema više u filmu jer bi onda možda i polemika o ovim pitanjima otišla dalje.

No na drugim mestima Gunnova rešenja su toliko prostačka da je to ipak ispod estetskog nivoa koji bi trebalo da prihvatamo ČAK i u superherojskom filmu. U finalu, recimo, Supermen objašnjava Lexu Luthoru šta je to što njega – tuđina sa druge planete – čini čovekom, nakon što je ovaj objasnio da ga mrzi i plaši ga se i zavidi mu jer nije čovek i jer je moćniji od ljudi, i to je jedna deklamacija koju David Corenswet izgovara kao da je na ispitu na prvoj godini FDU, tehnički korektno, ali bez ikakve ideje o tome da lik koji to izgovara STVARNO ima životno iskustvo iz kog je tu mudrost, kao, pokupio. Ova potreba da se filmu podari JASAN političko-ideološko-etički pančlajn na uštrb ikakvog „umetničkijeg“ rešenja – na primer da neko drugi ovako „objasni“ Supermena na jedan organskiji, manje pamfletski način – je prisutna dobrim delom njegovog trajanja i jako slabi njegov, jelte, estetski naboj za račun plitke, površne argumentacije (sa kojom se ja, da ne bude zabune, ideološki uglavnom i slažem)

I sam Lex Luthor je jednako prostački realizovan. Nicholas Hoult je solidan glumac i ja ga veoma volim, ali njegov Luthor je „stripovski“ ili čak crtanofilmovski groteskna figura koju on treba da odradi sa nekakvom „realističkom“ uverljivošću i mada Hoult razvaljuje i sa mimikom i sa gestikulacijom i sa enuncijacijom, u ovog Luthora se prosto ne veruje.

Štaviše, sklon sam da kažem da je jedini dobar Lex Luthor u bioskopu bio Gene Hackman, ali najpre zato što je Richard Donner – još uvek neobjašnjivo kako – ZNAO ŠTA RADI i isprve napravio supeherojski blokbaster o Supermenu koji još uvek niko nije uspeo da dostigne. Svakako je dobrim delom i do mojih godina, ali isto moram da primetim da je Christopher Reeve letvicu postavio toliko visoko da sam poslednje četiri i po decenije, sa svakim sledećim pokušajem da se Supermen „oživi“ na velikom platnu po pravilu razočaran. David Corenswet je šarmantan i kao Clark Kent je odličan, ali kao Supermenu njemu naprosto nedostaje ta aura pravične, benevolentne, zaštitničke ali ogromne snage koja uliva poverenje i ljude inspiriše samim izgledom, a koju je Reeve naprosto IMAO. Da ne pominjem da veliki broj kritičara hvali Corensweta upravo za to da nudi vedrog, optimističnog Supermena, ali Gunn onda u pola scena koje ovaj provodi u kostimu nudi Supermena koji se krevelji od bola ili tuge, a što nema efekat „humanizacije“ lika već deluje usiljeno, kao da se ne razume da je Supermen dostojanstven i smiren i kad pati i da je TO a ne to da je „isti kao mi“ tajna njegove inspirativnosti.

Naravno, nije propisano zakonom da SVAKI Supermen na filmu mora da bude isti Supermen, no u Gunnovoj verziji je Supermen, rekosmo, dosta goofy, ali i najdobronamernije dobronameran u svemu što radi i to je sasvim okej, do momenta kada očekujete da ga film suoči sa teškom dilemom u kojoj će njegova etika biti na ispitu, a to se onda nikada ne desi. Čak, naprotiv, iako pred sobom ima pretnju uništenja celog sveta (svakako čitavog grada Metropolisa koje je u toku), plus ponovni pokušaj genocida od strane Boravijanaca nad prekogranskom nejači, Supermen svoj odsudni boj vodi sa drugim superherojem i njihov konflikt nema nikakve stvarne posledice na rešavanje ova druga dva problema. Argumentacija da je Supermen inspirisao druge superheroje – korporacijski tim što radi za Maxwella Lorda* – da prestanu sa radom samo u ime dobrog PR-a i interesa korporacije i da počine bezinteresna dobra dela što spasavaju živote, sprečavaju genocid itd. je korektna, ali samo do mere kada morate priznati da biste radije gledali film o tim drugim superherojima nego o ovom Supermenu.

*igra ga, u jednoj vrlo kratkoj sceni, Sean Gunn, Jamesov brat i podseća da je Pedro Pascal bio najbolji element groznog drugog filma iz serijala Wonder Woman

Nije to ni neko iznenađenje: Supermen je u ovom filmu isuviše ravan lik, uprkos svemu što Gunnov scenario baca na njega, jedan jednostavni dečko sa kanzaške farme za koga imate utisak da ni ne kapira šta se sve oko njega događa a kamoli da „raste“ kao lik do kraja. Tu ima šarma, ali nema stvarne karakterne drame, nikada nemate utisak da je on u opasnosti da počne da preispituje svoja moralna načela, niti da, sa druge strane koja bi bila makar isto toliko zanimljiva, svoje neprijatelje tretira kao ljude koje ne treba pobediti već pridobiti za sebe. Ovo je nešto što film kao da najavljuje da će se desiti u jednoj ranoj sceni gde Supermen gleda kako pomenuti korporacijski superheroji ubijaju orijaško kaiđu čudovište koje pustoši Metropolis i kaže da se nadao da će moći da ga savladaju bez ubijanja, ali naravno da Gunn do kraja filma zaboravlja na potencijal te scene i Supermen u poslednjim sukobima sa Ultramanom i The Engineerom naprosto pred sobom ima prepreke koje treba srušiti pesnicama.

Sa druge strane, pomenuti tim superheroja, „Justice Gang“, kako ih zove jedan od njih a ostali prevrću očima, ima simpatičnu stripovsku dinamiku a likovi imaju stereotipne ali sočne karakterizacije. Nathan Fillion je hajlajt filma kao Guy Gardner* ne samo zbog MONSTRUOZNE frizure na kojoj je glumac sam insistirao već i zbog te perfektne kombinacije arogantnosti i nesofisticiranosti koju Fillion sjajno nosi. Edi Gathegi je takođe veoma solidan kao Mr. Terrific, dajući liku slojevitost i dinamiku kakve ovaj crni, tehnološki heroj zaslužuje a mada Isabela Merced kao Hawkgirl dobija premalo replika, i ona ima energiju i propulzivnost u kadru potrebne da ovaj tim proradi. Anthony Carrigan se vraća u DC univerzum, ovog puta kao Metamorpho ali on je toliko prekriven specijalnim efektima i sveden na jednu dimenziju da nemam o njemu bogznašta da kažem sem da se nadam da će negde nizvodno ovaj meni dragi lik imati prilike da se malo više razmahne.

*i ima svakako nečeg simpatično osvežavajućeg da je prva Zelena svetiljka u Gunnverse verziji DC univerzuma baš Guy a ne Alan Scott ili danas neizbežni Hal Jordan

Gunn je sa sobom doveo i neke prebege iz Marvela, pa tako pored minijatura koje dobijaju Michael Rooker i Pom Klementief imamo i Franka Grilla koji igra Ricka Flagga i onoliko koliko prostora mu se daje (malo!) odličan je. Zapravo, odličan je i Skyler Gisondo kao Jimmy Olsen a Rachel Brosnahan je najbolja Lois Lane u ovom veku i film generalno prodiše kada je ona u kadru, sa Brosnahanovom koja ulogu „Supermenove devojke“ igra bez glumatanja i hvatanja na emociju, bez feminizma-iz-knjiga-o-samopomoći, nudeći portet energične, preduzimljive, samostalne žene koja ima toliko samosvesti da odluči da raskine sa Supermenom jer shvata da im veza baš ne ide. Opet, i ovde je šteta da su praktično svi likovi oko Supermena zanimljiviji od njega samog i da su, pošto je ovo ipak film a ne televizijska serija, i vezani za njegov karakterni luk tako da sve zanimljivo što bi možda mogli da urade, oni ne urade jer bi to smetalo njemu. Tako i María Gabriela de Faría vizuelno razvaljuje kao The Engineer ali nema nikakav karakter osim besa za koji nemamo pojma ZAŠTO postoji, ŠTA ga je izazvalo, KOJI su njeni motivi da napada čoveka što ima razbarušenu, nestašnu kosicu, ludo kuče i koga iznova viđamo kako spasava male ljude tokom kataklizmičnih sukoba sa silama koje ne bi trebalo da pohode planetu Zemlju.

U tom nekom smislu, Gunn ne uspeva da uverljivo, niti zanimljivo, prikaže ni taj Supermenov politički stav. Sa jedne strane samorazumljivost toga da on samo ne želi da Hrvati (Boravijanci) pobiju svoje komšije zato što ih na to loži američki biznismen bi trebalo da preko puta ima nekog ko PLAUZIBILNO ili makar zavodljivo argumentuje suprotnu poziciju: da to TREBA da se desi jer je veća šteta za svet ako neka neinstitucionalna sila – na primer vanzemaljac sa moćima boga, laserskim očima i kučetom koje jede dronove – spreči genocid i poremeti „prirodnu“ hijerarhiju čovečanstva. Pomenuti intervju koji Lois radi sa Supermenom kao da priprema teren za ovakvu jusktapoziciju u finalu u kojoj bi Gunn onda poentirao insistiranjem na tome da je čovečnost uvek važnija vrednost čovečanstva od nekakve realpolitike, ali toga NEMA, štaviše, rekosmo, Supermen se i ne pojavljuje u sceni u kojoj su Hrvati ponovo osujećeni u svojoj invazionoj nameri i gledamo njihovog vrlo iskarikiranog predsednika kako viče „Povlačenje! NE! NE! NE!“ dok ađutanti pokušavaju da ga odvuku na sigurno u bunker.

No, GORE od toga je što se nacija koja se nalazi pod pretnjom genocida, Jarhanpur, predstavljena kao, rekosmo, bliskoistočno-severnoafrički, „etnički“ mišmeš, svodi na strahovito stereotipizovanog „drugog“ iz, jelte, „trećeg sveta“ koji nema nikakvu drugu nadu da će izbeći uništenje sem da se moli da se Supermen pojavi na vreme. Ovde, da bude veoma jasno, ne postoji odjek STVARNOG nadanja potlačenih naroda da će Evropska unija/ Ujedinjene nacije/ Američki predsednik/ Međunarodni sud pravde ili neka peta institucija reda i morala stati u zaštitu njihovih neotuđivih ljudskih prava – ta sami smo u ponižavajućoj situaciji da stalno prizivamo EU da nešto uradi sa ovim odmetnutim Vučićem – a što bi podrazumevalo neku simboličku razmenu u kojoj se njihova prava štite jer su deo nekakve globalne zajednice a ne samo izmučena nejač, već samo praktično religiozna nada da će ih pripadnik tuđinske kulture, doslovno vanzemaljske, spasti jer ga je tradicionalnim ljudskim vrednostima naučio par skromnih farmera iz okoline Smolvila. Naivnost Gunnove postavke je uglavnom vrlina ovog filma, ali kada se priđe ovoliko blizu „real world“ situaciji, njegov aspirativni scenario o planeti koja IMA benevolentnog spasitelja što nema mesijanske ambicije i neće da se meša u politiku i samo želi da spase živote deluje ne tek detinjasto već i malo neukusno. Jarhanpurci su ovde temeljito viktimizovani i pasivizirani a spasenje treba da im stigne praktično od boga a ne kroz bilo kakav poziv kolektivnog zapada na odgovornost što se nalaze u takvoj situaciji. Na kraju će biti kažnjen pojedinac – Lex Luthor – a ne sistem koji mu je dopustio da ima takvu moć da bukvalno sam odlučuje o genocidu nad jednim narodom.

Očekujem li previše od Jamesa Gunna? Sigurno da; ni jedan njegov prethodni film nije nudio posebno duboka politička promišljanja niti moćne uvide u druge kulture ali važno je podvući da zamena fraze „Truth, justice and the American way“, vezivane za rane Supermenove godine, jednim pan-humanističkim svetonazorom gde se ne gleda ko je kakve boje kože i religije i odakle je, nego samo je li, jelte, čovek, sa svim nedostacima i vrlinama koje to obuvhata, ne zvuči tako uverljivo nama „drugima“ kada gledamo ovaj film. Supermen nije produkt američkog imperijalizma – ni onaj Supermen iz tridesetih niti ovaj Gunnov – ali ovaj Gunnov o imperijalizmu ni ne razmišlja. Njegova crvena linija je genocid, ne ekonomsko iznurivanje trećeg sveta, ne finansijska ili kulturna kolonizacija, ne podrška režimima stabilokratije na štetu građana koji tamo žive, već samo i isključivo genocid. U tom nekom smislu, Gunnov Supermen je možda ne reakcionaran ali jeste predstavnik „srednje“ američke linije koja ne zna mnogo o svetu i geopolitici, ne misli da sad baš treba decu bombardovati napalmom, ali koja rado kupuje patike iz istočnoazijskih svetšopova i vozi na benzin istočen iz bušotina na bliskom istoku. A što za osobu sa moćima boga naprosto nije dobra optika.

Jednostavnije rečeno: u naporu da gledaocu kaže da je u redu da bude zbunjen, da pravi greške i da bude u krivu*, Supermen se zadovoljava time da se u frku umeša samo kad neko baš krene tenkovima na decu i time postavlja svoju etičku granicu APSOLUTNO PRENISKO za lik koji skoro devedeset godina gradi svoj filozofski i aktivistički karakter na mnogo nijansiranijim i proaktivnijim osnovama**. Film – i Sean Gunn, kad su ga pitali – onda svoju moralnu poduku postavlja na onu poziciju koja se u SAD smatra skoro pa radikalnom a mi ostali joj se smejemo: „u redu je da prihvatamo migrante jer su, eto, njihove zemlje u haosu i ljudski je da im se pomogne“. I jeste, ljudski je, osim što je za državu koja proizvodi najviše političke nestabilnosti na planeti, da ne pominjemo da i dalje migrante koristi skoro kao ropsku radnu snagu, ovo nedopustivo nizak minimum moralne čistote. I dok prosečan Amerikanac ima pravo da kaže kako ne zna šta se sve u svetu u njegovo ime radi, Supermen to pravo nema i Gunn nema pravo da mu ga garantuje.

*što doslovno radi u finalu

**videti pored originalnog Supermena iz tridesetih godina prošlog veka i radove J. Michaela Straczynskog, Granta Morrisona, Greka Paka i Toma Taylora iz ovog.

Ako ste u bioskop došli da gledate samo lepe slike i ne zanima vas mnogo taj politički sloj filma, izvinjavam se i evo, reći ću: Superman (2025) ima vedre boje i lep dizajn kostima. Warner je generalno imao dosta dobre rezultate u domenu kostima i scenografije poslednjih nekoliko godina, nevezano za opšti kvalitet DCEU filmova (i uz izuzetke poput Blue Beetle), pa je to i ovde slučaj a specijalni efekti su sasvim solidni i ovde nema krš CGI osramoćivanja koje je stigmatizovalo The Flash. Fotografiju je radio baš Henry Braham koji je bio direktor iste i na The Flash ali i na Gunnovim Marvel filmovima i to je generalno VRLO DOBRO. Nažalost, Gunn i dalje ima tendencije da neke akcione scene režira tehnički razmetljivo, sa kamerama koje se vrte oko jedne tačke u jednom dugom neprekinutom švenku dok se na periferiji kadra događa svašta nešto dinamično, a da je to u umetničkom smislu bezveze.

I kada je akcija „normalnija“, nema tu neke velike težine, a kamoli inspiracije. „Letenje“ u superherojskom filmu danas naprosto nema „You’ll believe a man can fly“ začudnost koji je imao Donnerov film, a kako su i drugi kritičari primetili, prizor CGI zgrada koje se ruše u finalu skoro svakog savremenog superherojskog filma danas naprosto nema težinu koju bi TREBALO da ima. Sa druge strane, Gunn neke stvari oko kojih su se dizajneri i scenografi potrudili, kao što su Supermenova ledena Palata samoće i roboti u njoj, ne može da koristi mnogo, pa film ne uspeva da poentira na distinktnim vizuelnim elementima koje ima.

Da se vratim akciji, treba se podsetiti i da su moji kriterijumi za dobru akciju fatalno obeleženi fetišizovanjem niskobudžetnih akcijaša u kojima požrtvovani kaskaderi i koordinatori akcije prave ČUDA jer ne mogu da se oslone na specijalne efekte i CGI, ali stoji i da je ovde „leteća“ akcija tek mrvicu iznad kvaliteta Morbiusa ili Venoma, čistija u montaži i bolje osvetljena, ali da se udarci i dalje ne „osećaju“ i da je The Engineer nažalost protraćena u ovom filmu iako je mogla biti zametak nečije kinematske interpretacije Ellisovog The Authority. Ali o tome ćemo, očigledno, morati u nekom drugom univerzumu.

Ovaj univerzum, pak, za sada ne šalje signale da će biti bolji od prethodnog pokušaja oličenog u DCEU. Gunn je napravo bolji film sa The Suicide Squad a Superman (2025) je, uz sve kulturne potrese koje će tek izazivati, osrednji rad sa ne naročito srećnim glavnim likom, jednim pristojnim CGI kučetom i srazmerno uzdržanim političkim stavom. Ali barem su jednom, za promenu, Hrvati najebali umesto nas. I to se broji.