Pošto je ove godine izašao nastavak, mrdnuo sam se iz svoje obamrlosti i konačno odigrao Kathy Rain: A Detective is Born, deduktivnu point & click avanturu koja je originalno izašla još 2016. godine i bila prvi kamen ugrađen u nešto što će izrasti u skromnu ali, čini se, STABILNU građevinu. Štaviše, išao bh toliko daleko da kažem da je Kathy Rain knjiški primer do-it-yourself, istinski nezavisnog opstajanja u krvoločnoj gejming industriji, poznavanja svojih preferenci i kapaciteta, razumevanja ukusa i želja publike i, konsekventno, iznošenja na tržište nečeg što deluje autentično, snažno, neodoljivo.

Avanturističke igre, naravno, ni u 2016. godini ni u 2025. godini nisu nekakav komercijalni behemot, naprotiv, svedene su na tržišnu nišu i mnoge od njih su poligon za eksperimentisanje mladih, neiskusnih autora koji će kroz relativno jeftine i jednostavne prve korake učiti-kroz-rad i profilisati sebe kao budućeg profesionalca. Ipak, postoji nimalo zanemarljiv legat čitav jedne epoohe kada su point & click avanture bile jedan od najzanimljivijih, i razumno komercijalnih, grana industrije, pogotovo na kućnim kompjuterima, pa lekcije koje su osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka ispisane od strane kompanija kao što su LucasArts i Sierra danas mnogi umeju da spretno primene i kreiraju nešto KVALITETNO a što će, posebno u odnosu na srazmerno niske budžete ovakvih igara, omogućiti relativno komforan opstanak i investranje u naredne igre. Naravno da su Wadjet Eye games ovde jedan od najboljih primera – i o njihovoj ovogodišnjoj hit-avanturi Old Skies ću pisati u narednim mesecima, stay tuned – ali nisu jedini.

Clfftop Games je, mislim, paradigmatičan primer kako je avanturistički žanr sa svojom relativno niskom cenom „ulaska“ na tržište i ne MASIVNOM ali entuzijastičnom publikom pogodan za rad kreativaca koji sami ili u malim grupama prave igre što sebi u zadatak ne stavljaju prevrednovanje svih vrendosti medijuma, ali nude ono što u igračkom mejnstrimu ovih dana naprosto nećete pronaći.

Istina je, naravno da su igre danas „narativnije“ nego ikada i da čak i onlajn hero shooteri poput Overwatch, kojima nikakav narativ nije ni potreban, PUCAJU od „lorea“, istorije, impliciranih i ekspliciranih zapleta od kojih bi moglo da se snimi stotina epizoda neke solidne latinoameričke sapunice. Igre poput The Last of Us, Control, Death Stranding, Ghost of Tsushima, Horizon itd. zamagljuju granice između televizijske serije, filma i gejminga, i mada je sve to u nekom agregatnom smislu doprinelo nesumnjivom rastu industrije, istina je i da je više nego prenaglasilo značaj narativa u igrama, neretko na štetu samog mehaničkog dizajna ili makar prepoznavanja značaja mehaničkog dizajna od strane kritičara, publike, zainteresovanih posmatrača.

Ne da smo mi ovde bogomdani da nekome objašjavamo da mu se igra dopada iz pogrešnih razloga, nikad bilo niti će biti, ali je sasvim legitimno da ukažemo kada su narativi prepumpani, nezgrapno pripovedani, dramaturški ili literarno neudobni i neelegantni, te kako vrtoglav rast budžeta za proizvodnju igara koji celu industriju stalno drži na ivici kolapsa u nemaloj meri korespondira sa potrebom da se pišu prekompleksni narativi, da se snimaju stotine hiljada linija dijaloga, ekstenzivno radi sa živim glumcima na motion capture i voice recording elementima produkcije.

Ironija je, mislim, u tome da oni matoriji među nama, koji od osamdesetih vole da igraju (barem neke) igre „zbog priče“ u mnogo ovih novih igara jednostavno ne nalaze PRIČU, koliko tovare teksta što je povezan „loreom“ i nedostaje mu ritam, tempo, osećaj za pripovedanje.

Avanturističke igre jesu decenijama unazad pribežište gejmera koji voli „priču“ i njihov relativno linearni pristup naraciji se perfektno uklapa sa danas srazmerno niskim budžetima dostupnim za njihovu proizvodnju. Kathy Rain: A Detective is Born je, paradigmatičan primer jer je ovu igru napisao, dizajnirao i napravio samo jedan čovek, Joel Staaf Hästö, osnivač i jedini stalni zaposleni u studiju Clifftop Games. Hästö je svoje prethodno iskustvo u gejming industriji (radio je u nekoliko kuća, uključujući cenjeni Paradox Games) ulio u osnovanje sopstvenog studija 2015. godine i već 2016. godine je imao igru koja je pobrala mnogo odličnih kritika od strane avanturističke publike i koja i danas, devet godina kasnije, ne da odoleva testu vremena na estetskom planu već i ima sasvim neprolazan komercijalni potencijal. 2021 godine Hästö je uradio director’s cut igre, dodajući još sadržaja i unapređujući neke elemente dizajna, ali originalni Kathy Rain se i dalje drži kano klisurina i predstavlja perfektan temelj za njegovu karijeru nezavisnog proizvođača igara u kojoj će on uskoro slaviti deceniju berićetnog rada.

I da se razumemo, sa tri igre u devet godina – Kathy Rain, Whispers of a Machine iz 2019. godine i ovogodišnjom Kathy Rain 2 – Hästö je kredibilno u stanju da sebe ne samo prehrani već i da planira svoju budućnost radeći ono što ume i voli. On je iz Paradoxa, uostalom, izašao sa već potpisanim ugovorom sa izdavačem za prvi Kathy Rain i taj izdavač, Raw Fury, i sam osnovan 2015. godine u Stokholmu je, kao i sam Clifftop Games utemeljen sa idejom da jurnjava za trendovima i podastiranje neuhvatljivim ukusima promenljive publike nije put do uspeha. Štaviše, Raw Fury tvrde da oni „neobjavljuju“ igre, odnosno da njihovo publikovanje igara počiva na dekonstrukciji uobičajenog odnosa između izdavača i autora igre i da su njima u prvom planu tri temeljne vrednosti: da ljude morate treirati kao ljude, da je sreća važnija od profita i da su igre umetnost.

Zvuči utopijski ali Raw Fury (koji manifestno kažu da ih ne zanimaju „žanrovi“ i „mehanike“ i da su zainteresovani za „iskustva“ i „emocije“) evo već deset godina ne samo da opstaje izbacujući desetine u najmanju ruku interesantnih nezavisnih produkcija, već su u tom periodu imali i nekoliko solidnih indi-hitova uključujući naslove kao što su Dandara, Gonner, West of Dead, Knights in Tight Spaces, ali i ovogodišnju ludački popularnu misaonu avanturu Blue Prince.

Kao jedan od prvih projekata koje je Raw Fury objavio, mislim da Kathy Rain: A Detective is Born u dobroj meri definiše i etos izdavača a svakako je savršen način da se čak i igrač koji nema mnogo iskustava sa point & click avanturama privede poznavanju žanra i zainteresuje za to što on još ima da ponudi.

Hästö navodi da je inspiraciju za prvu Kathy Rain igru crpeo iz televizijskih serija kao što su Twin Peaks, Veronica Mars i Buffy the Vampire Slayer, kao i igara poput Silent Hill i Gabriel Knight. Interesantno je da u njegovom nabrajanju ne pominje ni jednu LucasArts igru iako je Kathy Rain: A Detective is Born često poređenja baš sa ovim tipom point & click avantura. Slčnosti sa Gabriel Knightom, su naravno, očigledne, Kathy Rain je igra o deduktivnom, detektivskom radu kojim se rešava mračna misterija i pored Gabriela Knighta ovde se svakako mogu pronaći tragovi i drugih Sierrinih aduta, uključujući serijal Laura Bow, ali Kathy Rain: A Detective is Born se u mehaničkom smislu jasno razdvaja od Sierrinog legata, znalački zaobljujući oštre ivice, bacajući u đubre čitav koncept ubijanja igrača kad ne pogodi tačno rešenje za problem i  ostavljajući samo pametne, logične zagonetke da ih on odgonetne svojim tempom i bez veštačkog pritiska i sadističkog kažnjavanja od strane igre. Štaviše, u Kathy Rain ne postoji nikakav „fail state“ i igra zbog toga zapravo deluje „prirodnije“, bliže stvarnom svetu, spretno se otržući konvencijama koje su nekada smatrane obaveznim sadržajem kod autora koji još nisu bili sazreli da vide svetlost. Svetlost je u ovom kontekstu Ron Gilbert (ako to nije bilo jasno).

Enivej, Kathy Rain: A Detective is Born je smeštena u 1995. godinu, i stručno je izvajan smalltown mystery narativ u kome sve ono natprirodno na kraju (možda) ima i prirodan, naučno plauzibilan odgovor ali su iskustva koja igrač proživi zajedno sa protagonistkinjom od one vrste koja ostavlja trajan pečat na duši i oblikuje ličnost za decenije koje će doći. Kathy Rain na početku ove igre nije nikakva detektivka već samo devojka koja studira žurnalistiku u velikom gradu, ali uglavnom bleji po spavaonici koju deli sa simpatičnom koleginicom Eileen, verovatno najkuljom hrišćanskom vernicom koju ćete videti u videoigrama u ovom veku. Kathy je poreklom iz malog mesta u provinciji i dok na njega i babu i dedu što ih je tamo ostavila ima lepe uspomene, život u gradu sa majkom koja je počela nepovratno putovanje u psihozu nekoliko godina nakon rastanka sa problematičnim Kathynim ocem-bajkerom joj nije doneo puno lepog. U tom smislu, ona je na početku igre mlada, drčna, NAGLAŠENO nezavisna žena koja saznaje da joj je deda umro i odlazi na sahranu u rodni grad, podsećajući se na to koliko voli baku i koliko ipak lepih uspomena ima na staru kuću svu u memorabilijama što podsećaju na dedinu karijeru vojnog pilota tokom Drugog svetskog rata. Današnja Kathy, mačka u farmerkama i kožnoj jakni, sa budženim motociklom i oštrim jezikom je nekada bila klinkica koju je deda obožavao i sa njom stalno igrao neke igre, podstičući njenu radoznalost i nemirni istraživački duh i igra PERFEKTNO pogađa srž ovakvog odnosa i prikazuje nam je kroz Kathyne refleksije na detinjstvo trigerovane prepoznavanjem predmeta u staroj kući.

Iako je deda umro u relativno „normalnom“ uzrastu i nema ničeg sumnjivog u vezi sa njegovom smrću, razgovor sa bakom Kathy podstiče na istraživanje okolnosti vezanih za činjenicu da je deda poslednjih deceniju i po proveo u invalidskim kolicima, vrlo suženih kognitivnih kapaciteta nakon jedne večeri koju je, niko ne zna zašto, proveo sam u šumi. Kathy nije „profesionalna“ detektivka ali ljubav prema dedi joj je gorivo, a big city drčnost joj otvara dosta vrata u provincijskom gradiću koji ne voli da neko kopa po njegovim starim kontroverzama.

Hästö kaže da ljudi i danas vole avanturističke igre prevashodno zbog priče i vidan je njegov trud da Kathy Rain bude jedan jasno dramski uokviren narativ sa kvalitetnim dijalozima i dobro isprofilisanim likovima. Naravno, sama Kathy je u centru događanja i sa njom će igrač provesti najviše vremena pa je njen lik urađen pažljivo, sa više faceta i slojeva, dajući u konačnom proizvodu skoro idealnu kombinaciju mladalačke energije i idealizma sa sarkastičnom personom devojke koju život nije mazio i koja je navikla da se hvata u klinč sa figurama autoriteta što misle da im je dužost da je stave na svoje mesto. U inventaru na početku igre Kathy pored obavezne beležnice u kojoj igra vodi evidenciju o pitanjima što još nisu razrešena, ima Zippo upaljač, cigarete i električni šoker za samoodbranu, a u svoje malo rodno mesto iz grada odlazi vozeći sopstveni motocikl, model iz 1976. godine kome je sama radila modifikacije.

Svi ostali likovi u igri su takođe dobri i ovde imamo jednu srećnu sinergiju između odlično napisanih dijaloga (i monologa: Kathy igraču često daje korisne verbalne informacije kao reakciju na njegove poteze) i uglavnom vrlo dobre glasovne glume a koju je režirao Dave Gilbert iz Wadjet Eye, u ansamblu predvođenom televizijskom glumicom Arielle Siegel koja Kathy daje veliki deo njenog neodoljivog karaktera.

Iako je, dakle, sama priča vrlo klasična misterija-u-malom-gradu (sa sve sumnjivim popom i prilično opasnim ali cool bajkerima), ona je definisana pažnjom posvećenom detaljima, a pogotovo likovima koji pored utilitarne dimenzije imaju i različite karakteristike što ih humanizuju, sugerišu da imaju život i izvan trenutne scene u kojoj učestvuju. Tako se igra poduhvata i nekih prilično teških tema, kao što je prikaz života siromašne porodice u kojoj je ćerka – nadarena mlada slikarka – izvršila samoubistvo sa svega petnaest godina a majka jedva sastavalja kraj s krajem, podižući sina sa smetnjama u razvoju, ali i uspeva da udene humorističke elemente u nešto što je objektivno tragična priča o lokalnom beskućniku a da to ne deluje eksploatativno i da, zapravo, taj beskućnik odigra i bitnu ulogu u rasplitanju mračne misterije malog grada.

Naravno, ovo će pre svega biti priča o Kathy koja se suočava sa svojom prošlošću, traumama vezanim za odsutnog oca i majku koju je morala da smesti u dom i sve je to ispisano (i odglumljeno) elegantno, žanrovski sigurno i bez nepotrebne, opterećujuće melodrame koja je tako česta u savremenom gejmingu. Na kraju igre Kathy, nagađate, spasava VIŠE od samo svoje duše i razotkriva i svojevrsnu decenijsku zaveru u gradiću, ali fokus je uvek na njoj i njenom odnosu sa svojom prošlošću, a koji se istražuje spretno i sigurno.

Iste, pa i jače pohvale mogu da dam i dizajnu samih zagonetki i problema u igri. Autor naglašava da je narativ za njega najbitniji i da su zagonetke samo „mostovi“ preko kojih igrač dobija još narativa ali Kathy Rain: A Detective is Born ima nekoliko fundamentalno dobrih rešenja u svojoj osnovi a koja čine iskustvo igranja udobnim i angažujućim za kognitivne kapacitete igrača, sa izbegavanjem najvećeg dela nisko-intelektualnog, manuelnog rada koji slabije avanturističke igre čine neodvojivim delom svog sadržaja.

Glavna stvar je da ovde nema pixel-huntinga i da su svi interaktivni delovi na svakoj lokaciji vidljivi i dostupni igraču pritiskom na samo jedno dugme. Ovo u toliko velikoj meri oslobađa igrača da se bavi STVARNIM poslom rešavanja problema umesto da se brine da nije propustio da negde klikne, da bi autoru samo zbog toga trebalo snažno stisnuti desnicu.

Dalje, iako je sam dizajn problema standardna kombinacija predmeta u inventaru glavnog lika i objekata u okruženju, Hästö stvari neizmerno strimlajnuje time što igra ima svega tri glagola, od kojih dva služe samo za dobijanje deskripcija objekata i predmeta a treći za interakciju. Old school igrač point & click avantura devedesetih godina prošlog veka bi na ovo možda i prezrivo frknuo, smatrajući da je igra time pojednostavljena do fatalne mere i da se maltene „igra sama“ ali mislim da smo sa decenijama koje su protekle shvatili da ako igrač intuitivno ne zna koji od devet ponuđenih glagola jedini ima smisla u datoj situaciji sa datim predmetom i objektom, to nije zbog skromnosti njegovih intelektualnih kapaciteta, već je u pitanju prosto loš dizajn igre.

A Kathy Rain odlikuje elegantan, vitak dizajn. Naravno, ovo je klasična, „prava“ avantura i rešavanje problema zahteva razmontiravanje sekvence događaja unatrag, sa nagađanjem kako je autor igre zamislio da te stvari treba da se odvijaju, ali Kathy Rain: A Detective is Born briljira upravo u tome da su stvari u 99% slučajeva logične i da će vas razmišljanje o tome šta biste VI uradili u datoj situaciji u velikoj većini situacija dovesti do tačnog rešenja.

Drugim rečima deskripcije predmeta i objekata su jasne i intuitivno vas navode na razmišljanje o tome kako oni funkcionišu i mogu da se primene, njihovo kombinovanje daje najlogičnije rezultate (sa NULA momenata nalik na Sierrinog legendarnog ubicu uma u trećem Gabriel Knightu gde ste morali da iskoristite selotejp, vratanca za kućne ljubimce, mačiju dlaku i javorov sirup  da sebi napravite lažne brkove) a igra uklanja većinu iskorišćenih predmeta iz inventara kako vas ne bi dalje zbunjivali i prevarno vam sugerisali pogrešna rešenja. To da je ovako TERMINALNO intelektualno lenja osoba tokom igranja Kathy Rain samo jednom morala da pogleda u rešenje – i to jer Hästö nije mogao da odoli a da u igru ne ubaci OBAVEZNI smarački element starih avantura, beskočančni lavirint – je verovatno najozbiljnija pohvala koju mogu da ponudim dizajnu problema u igri, ali vredi dodatno istaći da se autor zaista potrudio oko nekih od njih pa pored standardne point & click galanterije igra sadrži i iznenađujuće cool zagonetke drugog tipa.

Tako u jednom momentu morate koristiti stihove ispisane na pozadini slike da se razaberete među imenima i datumima rođenja preminulih stanovnika malog grada kako biste pronašli šifru za otvaranje sefa u crkvi, u drugom će vam šifra za otvaranje katanca biti i doslovno spelovana a trebaće vam malo vremena da se lupite po čelu i shvatite koliko ste NERAZUMELI ono što vam je rečenpo, tu je i cela sekvenca sa hakovanjem dekstop računara na univerzitetskom kampusu 1995. godine kako biste ukrali pasvord administratora celog sitema, a moj lični favorit je momenat u kome morate da od poruka snimljenih na telefonskoj sekretarici, koristeći primitivni softver za sekvenciranje zvuka, napravite lažnu, a ubedljivu glasovnu poruku koja će prevariti ženu što vam pravi probleme u istrazi.

To da je sve u igri udobno, da čak i u trenucima kada rešavanje problema zahteva rad na više lokacija ne morate kombinovati više od 3-4 sobe odjednom je posebno lepo i Kathy Rain: A Detective is Born je naprosto udobna igra gde uvek osećate kao da kontrolišete njeno odvijanje, smisleno interagujući sa okruženjem i testirajući svoje teze.

Estetski, Kathy Rain: A Detective is Born je jedan siguran trijumf lepog piksel-arta i pažljivo rekonstruisanih devedesetih godina prošlog veka. U tehničkom smislu igra najpre omažira naslove iz prve polovine devedesetih, od Sierrinih radova poput druge Laure Bow ili šestog Larryja, petog Space Quest ili, recimo sedmog King’s Quest, do LucasArtsovih igara iz istog perioda, sa grafikom i animacijom koje imitiraju pozniji, zreli VGA look and feel. Za ovo je bio zadužen iskusni Amerikanac Shane Stevens čovek koji je svoje početke u 2D grafici i animaciji imao upravo devedesetih godina, na Amigi i tokom svoje karijere radio je i za Wadjet Eye, etablirajući svoj avanturistički renome van svake sumnje. Vidljivo je i da je ovo igra čiji je izgled dizajnirao neko ko je devedesete, jelte, PROŽIVEO pa su CRT televizori i old school stacionarni telefoni, vintidž kompjuteri i portabilni kaset-dekovi, na kraju krajeva gradske ulice i provincijska polja i šume urađeni sa perfektnom uverljivošću i mnogo šarma.

Kathy Rain: A Detective is Born sam odigrao na Steam Decku a gde je ona vrlo udobna, sa korišćenjem tačpeda i trigera koji su samo za nijansu manje „prirodni“ od korišćenja miša. Grafika igre se izvrsno skalira na ovaj HD ekran, boje izgledaju izvrsno a glasovna gluma i muzika (umiren, moody saundtrak Daniela Kobylarza kome je ovo bio prvi profesionalni rad u videoigrama i lansirao mu paralelnu karijeru pored njegove osnovne ekspertize dizajniranja interfejsa i „juzer ekspiriensa“) su odlično izmiksovani i ovo je baš ono intimno a raskošno iskustvo igranja dobrog narativa sa dobrim deduktivnim problemima, sjajnim piksel artom i dobrom muzikom kakvo smatram praktično idealnim za portabl-kontekst.

Kathy Ran, dakle, preporučujem svakom ko voli klasične point & click avanture, ali danas ima mnogo godina i brine se da li ima vremena – i nerava – da ih troši na nelogične zagonetke, ekspanzivne lokacije i predmete koji nemaju nikakvu funkciju. Kathy Rain: A Detective is Born ima 40 lokacija ali praktično nimalo sala i niti jedan predmet koji bi bio samo „red herring“ i služio da vas zbunjuje. Njegova priča je sigurno odrađen žanrovski zaplet sa dobrim, interesantnim likovima, a produkcijski je sve oblikovano na najbolje načine. Pritom, pored sve Raw Furyjeve priče o „neobjavljivanju“, ovaj izdavač se iz sve snage potrudio pa je Kathy Rain: A Detective iz Born dostupna na Steamu, GoG-u, telefonima i konzolama, uključujući Switch (i kompatibilnost na Switch 2) što znači da koja god da je pltaforma vašeg izbora, nećete promašiti.

Sledeća na redu će biti naredna Clifftopova igra, nordijski naučnofantastični noar naslov Whisper of a Machine inspirisan Deus Exom i nordijskim krimi-dramama rađen u kolaboraciji sa takođe švedskim Faravid Interactive, a onda će na red doći i ovogodišnja Kathy Rain 2: Soothsayer. Koliko sam onomad smrknuto kritikovao klasične avanturističke igre za njihov često nezgrapan, neintuitivan dizajn i teranje igrača da iz očajanja radi nelogične i besmislene stvari, toliko mi je zadovoljstvo da potvrdim da nova generacija autora shvata svu privlačnost old school kombinacije priče i deduktivnog dizajna ali mudro izbegava najveći deo nespretnih i glupih rešenja koja su kvarila mnoge stare igre. Igrajte!