The Fisherman and the Salamander – Vol. 1 – The Curse of the Fish King je, kako mu I ime kaže, prvi tom nečega što se nada da bude uspešan fantazijski diptih sa važnom poukom, simpatičnim likovima, odmerenom (melo)dramom i ukusno umešanim elementima komedije, ali i jedna od simpatičnijih priča o „životinjama koje govore“ što sam ih poslednjih meseci video u evropskoj strip-produkciji. U originalu naslovljen  Le pêcheur et la salamandre: La malédiction du Poisson-Roi i predviđen da ima dva toma kada izađe komletno, ovaj je strip Marta ove godine publikovao francuski Dargaud u svojoj ediciji Charivari, a onda je na Engleskom jeziku izašao krajem Maja kao digitalna edicija Europe Comics. Standardna procedura za nešto što jeste prilično standardni young adult naslov, ali koji se ipak odlikuje sa mnogo šarma i doneo mi je dosta lepih trenutaka.

Geoffroy Monde, scenarista ovog stripa je prilično zanimljiva, blago renesansna ličnost francuske strip scene. Rođen u Lionu pre nepunih četrdeset godina kao Geoffroy Reymondon, Monde je sa dvadesetjednom godinom krenuo da sam objavljuje svoje stripove na svom blogu. Pošto je to bilo 2007. godine a ne u praistoriji, dobar deo tog materijala je i dalje onlajn i radoznalci mogu da se upoznaju sa radovima pod nazivom Saco: Pandemino, a koji su par godina kasnije publikovani i na papiru od strane izdavača Éditions Lapin, poznatog po trudu da web-stripove, mnoge od njih koji su u originalu izlazili na Engleskom, publikuje za frankofonsko tržište. Isti izdavač objaviće i naredne Mondeove stripove, poput, recimo Papa Sirène & Karaté Gérald, ali kao pripadnik mlađe generacije, autor je i dalje  veliki deo svog rada vezivao za internet-medijum ali i za digitalne tehnike ilustracije. Kao „digitalni slikar“, Monde je počeo sa samostalmim izložbama 2012. godine, da bi u kasnijim izlaganjima kombinovao digitalne slike i akvarele. Od polovine prošle decenije objavjuje za mejnstim izdavače franko-belgijskog tržišta, poput Delcourt, a za Dargaud je pre ovog stripa imao i Furieuse, rađen u kolaboraciji sa Mathieuom Burniatom. Na sve to, Monde je aktivan i kao reper, pod pseudonimom The Afternoon, i deo je sastava Attention ali ove dve informacije potiču sa njegove biografije na wikipediji i, imajući u vidu vrlo generičke reči koje čine ta imena, nisam bio u stanju da nezavisno potvrdim Mondeove reperske skilove niti, uopšte, postojanje narečenog benda. No, svakako imamo posla sa multitalentovanim umetnikom koji, iako ume da crta, za razliku od nas drugih, u poslednje vreme sve češće sarađuje sa drugim crtačima a sam na sebe preuzima ulogu scenariste.

Za ovu priliku, recimo, ušao je u kolaboraciju sa Zoé B. Simpson, francusko-američkom crtačicom rođenom u SAD ali danas aktivnom u Francuskoj, a kojoj je The Fisherman and the Salamander prvi profesionalni rad makar u strip-medijumu. Pre ovoga je, nakon završavanja fakulteta Pivaut u Nantu, a gde se podučavala dvodimenzionalnoj animaciji – jedinoj koja vredi, reći će neki – uglavnom radila storibordove za različite produkcije. Kao svoje inspiracije u domenu grafičkog izražavanja navodi vrlo širok spektar uticaja, od, jelte, „prirode“, „lepih mesta“ i muzike, pa preko Mijazakijevih crtanih filmova, Dizni/ Piksar animacija, sve do mange ali i pregršti evropskih strip autora kao što su Jérémie Moreaux, Amélie Fléchais, Guillaume Singelin, Enrique Fernandez…

Saradnja između Simpsonove i Mondea je došla kao neka vrsta kosmičke neizbežnosti: nedugo nakon što je ona kupila njegov i Burniatov Furieuse, Monde ju je – sasvim nevezano za to – kontaktirao na Instagramu i rekao da mu se dopadaju njeni crteži, te da je razmišljao o njoj kao o ilistratoru za njegovu narednu priču sa antropomorfnim životinjama. Crtanje je trajalo devete meseci – koga zanima reći ćemo da je crtež rađen u programu Procreate a da je kolore Simpsonova radila u Photoshopu – a zanimljivo je da je Monde pitao Simpsonovu šta bi volela da crta na šta je ona – izlazeći iz komplikovanog perioda života u kome joj je voda pomogla da se, kaže, zaleči – rekla da je to voda. Et voilà, kao bi to rekli naši u Montrealu, Le pêcheur et la salamandre je strip-avantura koja počinje na reci a završava se – barem ovaj prvi tom koji se završava klifhengerčinom ko kuća – ispod okeana, i jedan raskošan fantazijski svet u kome veliki deo ekonomije, ali i generalno filozofije života zavisi upravo od vode.

Da se razumemo, ovo je prilično „low fantasy“ seting i meni je to prijalo. Svakako, strip sadrži najmanje jedno pojavljivanje božanstva koje se direktno obraća (ne)vernicima i zapravo čitava avantura dvojice slučajnih partnera iz naslova stripa kreće nakon što jedan od njih rešava da ulovljenu ribu koja je ostavljena kao žrtva „Kralju riba“, božanstvu kome se ribari mole da ih zaštiti i donese im sreću u lovu, da, dakle, tu ribu pojede, jer je gladan i smatra da respekt za sujeverje nije dovoljan razlog da se gladuje. Ispostavlja se, jelte, da sujeverja ovde nema, da je „Poisson-Roi“ prilično osvetoljubivo božanstvo i odjednom dečak koji je samo hteo da sedi i peca i daždevnjak koji je samo hteo da nešto pojede ali da ne mora da se mnogo iscima oko pronalaženja sopstvene hrane, moraju da se iz svoje provincije zapute do velikog pomorskog grada,* tamo se nekako ukrcaju na veliki ribarski brod i njime isplove na pučinu ne bi li, izbegavajući svoje redovne dužnosti koje su im stavljene u opis posla kada su se prijavili da budu članovi posade, ulovili kraljevsku sabljarku koju je Kralj riba tražio kao žrtvu što će pomoći da se gresi okaju.

*“velikog“ koliko i, šta ja znam, Dubrovnik, ali imajmo na umu da je ovo lo-tech društvo u kome brodovi i dalje putuju samo koristeći energiju vetra a najnormalnija stvar na svetu je da putnici spavaju na poljani, pokrivajući se nebom, te da je grad sa kućama od kamene kocke i u kome postoje pijace i srazmerno dobro organizovana pristaništa neka vrsta vrhunca civilizacije

The Fisherman and the Salamander ima blago „istočnjački“ šmek u dizajnu i generalnom senzibilitetu sveta. Iako su većina likova antopomorfne životinje – osim glavnog junaka, Lona, ćutljivog mladog ribara koji je jedini „čovek“ – neki od njih se oblače u nekakvom generalnom istočnoazijskom stilu i uostalom i sam Lon kao svoju „radnu uniformu“ pored slamnatog šešira ima praktično kimono i japanke. Takođe, svet ima očigledno mnogobožački religijski sistem i ostavljanje polovine ulova ribe božanstvu koje, jelte, vezuje svoj identit za ribu ne mora biti nužno „japanski“ ili „kineski“ običaj ali se generalno uklapa i u njihove tradicije. Naravno, daždevnjak ima značajno mesto u kineskoj mitologiji, od toga da je jin-jang simbol inspirisan baš daždevnjacima, pa do toga da jedno od imena za ovu životinju (wa wa yu) znači nešto kao „mala riba“ ili „dete riba“.

No, istina je i da se daždevnjaci i u zapadnoj a i u kineskoj mitologiji i simbolici u ogromnoj meri vezuju za vatru. Evropska heraldika tradicionalno daždevnjake predstavlja kao zmajeve okružene raspomamljenim plamenom a kineski prikazi daždevnjaka su često sa dugom kosom otpornom na vatru. Zapravo uobičajeno kinesko ime za daždevnjaka je huošu, „vatreni pacov“ i nekim od ranih evropskih putnika u Kinu je prodavana odeća navodno ispletena od „vune“ ovih životinja koja ju je činila otpornom na vatru.

U tom smislu, to da je drugi glavni junak ovog stripa, daždevnjak Nahal vrlo snažno kodiran kao vodena životinja, sa naglašavanjem toga da on jede ribu, spava u vodi i da može dugo da ostane ispod njene površine – na ime toga ovaj generalni šalabajzer i lenčuga i dobija posao na pomenutom ribarskom brodu – je zanimljiv kontrast mitu i služi i da ukaže da Nahal nije „standardna“ osoba, štaviše da je u pitanju osobenjak, pa i otpadnik. Sam Lon je ćutljivi stoik, možda i previše ćutljiv i stoički nastrojen imajući u vidu da je on tek malo stariji dečak, a koji vreme provodi unapređujući svoje ribarske veštine kojima su ga naučili sada odsutni roditelji. Možda i ne više živi? Ne znamo! Tek, Lon je „tehnički“ siroče koje svakog dana mora samo da se snalazi za hranu i to čini lovljenjem ribe uprkos činjenici da čak ne zna ni da pliva. Njegova vera u Kralja riba je tolika da on ne očekuje da išta loše može da mu se desi i stoga mirno sedi u čamcu nasred reke u nekim scenema ovog stripa ubeđen da dok god peca najbolje što može i polovinu ulova žrtvuje svom bogu, stvari ima da idu kako treba.

Otud je i njegov tihi ali očigledni prezir prema Nahalu koji gleda samo kako da se snađe za naredni obrok i ne želi da uči ni da peca niti išta drugo, jasna prepreka u početku njihovog poznanstva. Nahal je šarmantna pričalica, ali u suštini ful-tajm luzer, neko ko nema da stida moli i prosi za hranu i beskrajno će objašnjavati drugome zašto treba da sa njim podeli svoj obrok, radije nego da sedne i nauči kako da sam sebi nešto ulovi. Kada Nahal napravi sranje a Lon dopusti da se to desi, njihovo partnerstvo biva začeto kroz zajedničku obavezu da se ispoštuje volja Kralja riba, a koja je, ta obaveza, tehnički samo Nahalova, ali Lon se oseća odgovornim što ga je pustio da je sebi natovari na glavu.

Karakterni luk ova dva lika je jako solidan i stoik i pajac do kraja prvog toma postaju i kompatibilni saradnici i osobe kojima je očigledno stalo jednoj do druge. Ovo je važno, jer strip apsolutno ide na standardne young adult trope umotane u verovatno petohiljaditu varijaciju na Čengenovo Putovanje na zapad i posoljene trunčicom Melvilovog Mobija Dika, i ne odlazi ni u jednom smeru izvan onog što biste, poučeni iskustvom, očekivali od ovakvog narativa. Dakle, ovo je pustolovna pripovest rađena klasičnim gestovima, ali je pripovedanje kvalitetno, karakterizacije su odlične a kombinacija drame i komedije radi tačno onako kako treba da radi.

Ogroman deo šarma ovog stripa odlazi na crtež i kolore i Simpsonova je za svoj prvi profesionalni nastup u strip-mejnstrimu, da upotrebimo tehički izraz, jebala kevu.  Le pêcheur et la salamandre: La malédiction du Poisson-Roi nudi raskošne crteže prirode i odlične prikaze urbane arhitekture „fantazijskog primorja“. Simpsonova voli „naprednije“ kompozicije, ne nužno u smislu da su one prepune detalja i raspoređuju akciju po više planova, koliko da imaju mnogo više geometrijskih oblika nego što im je objektivno potrebno i da su oni često raspoređeni pod smelim uglovima jedni sa drugima. Kada su ovo slike prirode, to stvara utisak zaista divlje, neukroćene provincije u kojoj su gradovi tek punktuacija na mapi ispunjenoj nepreglednom začudnošću. U gradu su to scene sa visokim horizontima, visokim, zanimljivo nepravilnim zgradama, puno vertikala koje i na likove i na čitaoca ostavljaju jak utisak da su ušetali u nešto zbilja novo i monumentalno. Naravno, scene na vodi su veoma važne i Simpsonova ovde radi sa mnogo ideja, prikazujući mirne, plitke bare, duboke i široke reke, pa na kraju i okean kao zaista supstancijalno različite vodene „entitete“, dajući im i kolorom i geometrijom posebne identitete i karaktere.

Likovi su takođe izuzetno važni jer je ovo pre svega priča o likovima, i obojica, Lon i Nahal su sjajno dizajnirane, izražajne ličnosti, Lon sa svojom smirenom, dostojanstvenom aurom budističkog stoicizma i spokoja, a Nahal kao nemirna gomila krivih linija, velikih očiju, anatomije koja se podjednako dobro snalazi pod vodom i na zemlji. Imati likove koji će imati i karakternu dubinu i komični potencijal ali na kraju svega biti simpatični u meri da im praštate i kada su budale je PRESUDNO za ovakav strip i Simpsonova ovde izbacuje proverbijalnu lopticu iz proverbijalnog parka, „režirajući“ scene sa dosta pažljivog montiranja različitih njihovih delova iz kadra u kadar i pomeranjem „kamere“ gde treba da se postigne potrebni dramski ili komički efelat. Uopšte, njeno pripovedanje je vrlo solidno – pogotovo imajući u vidu da je ovo debitantski profi-strip za autorku – sa izvrsnim odmotavanjem scena, sjajnim tranzicijama, efektnim disruptivnim kadrovima koji u neočekivanim trenucima donose preokret ili komički pančlajn.

Moram još da pohvalim i njene kolore, pogotovo imajući u vidu da se često žalim na to da su digitalni kolori isuviše hladni i beživotni. Naravno da se podrazumeva da se u takvim slučajevima uglavnom radi o tome da su koloristi imali vrlo malo vremena (ili su bili malo plaćeni pa su uložili malo vremena) za svoj rad, jer ovde možemo da vidimo da digitalne alatke daju izvrsne rezultate, sa mnogo odličnog svetla i živim, lepim bojama koje uveliko oživljavaju ovaj svet i daju mu osobenost.

The Fisherman and the Salamander – Vol. 1 – The Curse of the Fish King je, dakle, veoma prijatan strip za decu, omladinu i nas matore koji volimo ovakve stvari. Sa velikom ću radošću čitati i drugi tom kada se pojavi a za ovaj prvi ćete izvoleti do Amazona i priuštiti ga sebi ako vam se sve ovo učinilo zanimljivim. Francuski original Dargaud ima ovde.