Pre nekoliko nedelja hrvatska Fibra objavila je Svijet koji dijelimo, u originalu Le Partage des Mondes ili, ako od svih jezika znate samo Engleski, u digitalnom Europe Comics izdanju se to zove A World Shared. U pitanju je jedan naglašeno LEP, emotivan, duševan strip koji kontrastira užase rata i nesputanost dečije mašte koja spasava mlad um od kolabiranja pod pritiskom ratne traume. Ni prvi ni poslednji projekat ovog tipa, Svijet koji dijelimo izdvaja se veoma karakternim, maštovitim grafičkim prikazom i jednom metodičnom, pažljivom rekonstrukcijom epohe u kojoj se pripovest dešava.

Le Partage des Mondes izašao je prošle godine u Aprilu za belgijski Le Lombard a u nastavku saradnje ovog uglednog, važnog izdavača sa autorom po imenu Olivier Grenson. Grensona skoro neizbežno znaju svi koji imaju malo iskustva sa franko-belgijskim stripom jer je ovaj čovek, kao crtač i scenarista profesionalno aktivan već duže od četrdeset godina. Rođen 1962. u mestu Šarleroj u Belgiji, Grenson je kao dete čitao Taličnog Toma i Tintina i već sa deset godina odlučio da želi da se bavi stripom. Studirao je grafički dizajn i animaciju i paralelno radio sopstvene stripove, da bi 1984. godine počeo da publikuje u magazinu Tintin, sa autorskim serijalom Aldose & Glucose ali i da crta kratke stripove po scenarijima koje je pisala Renée Rahir, a za isti magazin. Prvi veliki uspeh bio mu je serijal Carland Cross, započet albumom Le Golem sa Michelom Oleffeom na scenariju, 1989. godine.

Dalje će Grenson raditi različite stripove pa i baviti se televizijom, postižući popriličan uspeh sa serijalom Niklos Koda (na kome je scenarista bio izuzetni Jean Dufaux), a onda i sarađujući se legendarnim Jeanneom Van Hammeom na završnici popularnog triler-serijala XIII.

Iako Grensonovu karijeru u dobroj meri čine energični serijali muževnih protagonista, nabijeni akcijom i pustlovinom, Le Partage des Mondes je na sasvim drugoj strani po senzibilitetu, temama, interesovanjima. Ovo je priča o melanholiji, pa i depresiji, ali i plemenitosti što je ljudima urođena a koja ih onda navodi da čine stvari što na prvi pogled deluju nelogično u datoj situaciji ali nas podsete na staru poslovicu: spasite jednu osobu i spasli ste svet.

Le Partage des Mondes je smešten u 1940. godinu i početak Drugog svetskog rata na britanskom ostrvlju. Kao što se zna, Bitka za Britaniju začeta je leta te godine, nakon što je Nemačka ekspresno završila svoju kampanju u Francuskoj (i usput osvojila i Luksemburg, Belgiju i Nizozemsku). Rat je tada trajao zvanično već nepunih godinu dana, otkada su ga Francuska i Britanija Nemačkoj zvanično objavile Septembra 1939. godine nakon invazije na Poljsku, ali izgleda da velike spremnosti da se ratuje među Francuzima – uostalom još traumiranim od Velikog rata koji se završio pre jedva više od dve decenije – nije bilo, pa su nemačke trupe vrlo brzo i lako odradile svoju kampanju po zemljama Beneluksa i potisnule i britanske jedinice u Francuskoj u povlačenje natrag u Britaniju u poznatoj operaciji Dinamo kod Dankirka.

Čerčil je osamnaestog Juna 1940. godine u britanskom parlamentu poslanicima najavio da je Bitka za Francusku gotova i da on sada očekuje da počne Bitka za Britaniju. Tako je i bilo, i prvi nemački vazdušni napadi krenuli su desetog Jula, da bi, sa prelaskom u operaciju nazvanu Blic, Septembra te godine, nemački pokušaji da bombardovanjem nateraju režim u Londonu na predaju trajali sve do Maja 1941. Iako je Luftwaffe imao eksplicitna naređenja da porazi britanski RAF, kako bi se pripremila oepracija Morski lav kojom bi bila izvršena i kopnena invazija na ostrvlje, stvari nisu išle tako lako i Bitka za Britaniju ostaje kao jedan od važnih istorijskih momenata za Ujedinjeno kraljevstvo na ime nesalomivog otpora ali i nemalih civilnih patnji koje je nemačka vazdušna ofanziva proizvela.

Nemci su pored napada na britanske vojne mete brzo proširili svoju kampanju na industriju i infrastrukturu a onda su, kada ovo nije bilo dovoljno da Čerčil ustukne, počeli sa bombardovanjem civilnih meta i otvoreni teror nad građanima. Sećanje na sirene, skloništa i solidarnost koja je tada procvetala među tradicionalno povučenim, rezervisanim Britancima jedna je od, mislim, najdragocenijih stvari koje čuva novija britanska istorija, inače prilično neprijatno obeležena kolonijalnim terorom, koncentracionim logorima i generalnim imperijalističkim ponašanjem. To da su tokom Drugog svetskog rata Britanci imali period u kome su legitimno mogli da tvrde da je njihovo civilno stanovništvo na meti nelegalne agresije, da je otpor RAF-a bio herojski ali i da je opštenacionalno raspoloženje bilo buntovno i nepokorno – a ovo uprkos prilično snažnom fašističkom pokretu unutar Ujedinjenog kraljevstva na čijem je čelu bio Oswald Mosley koji je pritvoren čim su počeli nemački napadi a pokret po sili zakona rasformiran – ostaje, dakle, svetla tačka u istorijskim zapisima Britanije dvadesetog veka, i predmet je mnogih, jelte, umetničkih radova. Film Bitka za Britaniju Guyja Hamiltona iz 1969. godine je jedan od ključnih dogfajting filmova posleratnog perioda, a koji je, zna se, bio i presudan uticaj na prvi deo Zvezdanih ratova, Iron Maiden su jednu od svojih najpoznatijih pesama bazirali baš na ovom događaju (mada su, da bi nas zbunili, naslov pesmi dali po filmu iz 1976. godine koji se bavi Prvom svetskim ratom…) i generalno, radi se o kamenu-međašu novije britanske istorije.

Grensonov strip se, pak, istorijom bavi koliko i fantazijom, dajući i jednom i drugom podjednakog udela u pričanju Svijeta koji dijelimo. Glavni junak ovog stripa nije ni oficir, ni pilot, ni vojnik, niti ikakvo „službeno“ lice, već obični, stariji čovek koji je nedavno izgubio ženu u jednom od prvih talasa bombardovanja i nije uspešno prošao ni prve faze rada žalosti, a rat ne prestaje. Isaac Green je tužni, elegantni sedi muškarac sa bradom, mantilima i šeširima koji živi u stanu sa jednim čitavim zidom razorenim eksplozijom bombe i svakodnednicom plutanja u bolnim sećanjima na svoju Evu.

A onda u Isaacov život, neočekivano ulazi Mary. Haos rata, stalne sirene i uzbune, ukrštanje reflektorskih snopova po nebu, zvuk aviona i fijuk bombi koje jure ka tlu i razornoj eksploziji, sve ovo znači da niko u Londonu – gde se priča dešava – ne može da bude sasvim normalan i jurnjava da se ljudi sklone sa ulica i pobegnu u skloništa ponekada završava tako da poneko dete ostane samo. Isaac tako u jednom momentu ugleda devojčicu Mary i pomaže joj da se skloni od bombi ali kada treba naći njenu majku stvari postaju malo komplikovane jer dete ne ume da ponudi dovoljno pouzdanih informacija o sebi. Isaac tako sebe zatiče kako se stara o detetu kakvo sam nikada nije imao, usred vihora rata ali i vrlo ličnog emotivnog ponora u koji je upao…

Ovakve priče imaju jak potencijal da budu melodramatične i Grenson pravi snažan napor da stereotip o starom, tužnom muškarcu i izgubljenoj devojčici drži u ravni praktično naturalističke prezentacije ratnog Londona. Ovo je moderan strip koji ne mora da se drži standardnog broja tabli što je nekada bio imperativ za franko-belgijske albume, pa se i Svijet koji dijelimo raširio na više od 240 strana, obezbeđujući mnogo prostora za prizore bombardovanja, ruševina, reakcija civila na sve što se dešava, ali i rada administracije i službi na tome da se u nenormalnim okolnostima održi izvestan nivo normalnosti, predvidivosti, pouzdanosti sistema koji će građanima uliti nešto sigurnosti.

Grensonov crtež je veoma „mekan“, najviše rađen olovkom i kolorisan, čini se, drvenim bojama, sa možda samo malo dodatnog digitalnog glancanja odozgo. Ovo stripu daje jedan odmah malo „starinski“ look and feel, ne u smislu asocijacije na stare stripove – koji su po pravilu rađeni tušem i bili ili crno-beli ili imali grublji kolor – koliko asocijacije na dečije knjige, sa posebnom pažnjom posvećenom tome da likovi deluju empatično, osećajno, uverljivo „ljudski“ ali i da se londonsko okruženje uradi sa velikim brojem detalja kako bi delovalo potpuno autentično. Grenson ovo radi sa ogromnom veštinom, uspevajući da mu kompozicije ostanu čiste i nepretrpane, čak i kada su u pitanju masovne scene sa puno ljudi u kadru, puno đubreta koje je bombardovanje kreiralo, odmičući se od belgijskih standarda obe klasične škole (dakle i one čiste linije koju je proslavio Hergé i one druge, nestašne, „fuzzy“ kjaroskuro grane koja je bila odgovor na ligne claire i koju je predvodio Franquin) i radeći mnogo više sa teksturom, svetlom, umirenim a opet efektnim i živim kolorom. Naravno da je sam crtež vrlo disciplinovan ali on nije u prvom planu u ovom stripu – čak zapravo i manje nego u na primer La Fée Assassine o kome sam pisao pre par godina –  i odmeren tempo pripovedanja, u kome nema žurbe da se poente naprave pre nego što iscuri dodeljeni prostor mu omogućava da radi studije gradskih scena, razdvajanje događaja na distinktne prizore koji nisu toliko „pripovedački“ koliko „atmosferski“,  ali i studije karaktera, da svojim likovima da prostora da jedni druge bolje upoznaju pa da se i u prisustvu jedni drugih opuste, otvore, budu drugačiji nego na početku.

Ovo se, naravno, pogotovo razvija kada Isaac, da bi nekako umirio devojčicu, počne da joj improvizuje nekakvu bajku na licu mesta a onda ona to prihvati, pa i sama krene da osvaja deliće autorstva („Zašto su u bajkama uvek prinčevi glavni junaci? U ovoj će to da bude princeza!“) i onda kroz naredne dane i nedelje, kada god neobični par mora da se skloni u sklonište zajedno sa drugim komšijama, Isaac i Mary pričaju priču o čarobnom kraljevstvu i princezi koja pokušava da ga spase.

Grenson je ovde ponovo igrao dosta rizično jer je ova bajkovita pripovest mogla da ispadne prenaglašeno stereotipna. No, posezanje za ekološkim metaforama pokazalo se kao bezbedna taktika, a svakako je najvažniji element ovih delova stripa to kako autor crta i koloriše taj izmišljeni svet, kontrastirajući naturalistički prikaz sumorne londonske svakodnevnice sa začudnošću zemlje u kojoj je sve moguće pod uslovom da je srce hrabro a namera plemenita.

Svijet koji dijelimo nema veliki dramski naboj, odnosno, njegova drama kulminira i razreši se znatno pre njegovog kraja. Dobar deo stripa odnosi se na ono što je bilo posle, dakle, posle uspešne odbrane Britanije, pa i posle završetka rata i govori o posebnom odnosu koji se razvio između dve sasvim različite osobe koje su, posredstvom mašte, kreirale prostor što je pripadao samo njima dvoma i bio neka vrsta njihovog pribežišta. I to je sasvim na mestu, ako od ovog narativa ne tražite nekakve iznenadne preokrete i neočekivana razrešenja. Ovo je strip o prevazilaženju melanholije, prihvatanju gubitka, sazrevanju i lojalnosti, i svaku od ovih tema on tretira elegantno i spretno. Činjenica da u momentu u kome je on izašao imamo vrlo slična dešavanja u Ukrajini i Palestini a koja svet, posebno ovo drugo, kao da ne prepoznaje u dovoljnoj meri treba da ovom stripu dodatno da na važnosti. On se, doduše bavi nečim iz prošlosti i njegove poente su intimnije i apstraktnije, ali u krajnoj liniji on daje neke važne poduke o tome da rat nikada nema smisla za civile, pogotovo ne za decu i da ako to izgubimo iz vida, gubimo i do svoje ljudskosti. Fibra svoje izdanje na prodaju ima ovde, Le Lombardov original možete naći ovde a ako želite da čitate engleski prevod, to imate na Amazonu.