Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas imamo baš svašta na repertoaru pošto u svojoj velikoj velikodušnosti i, uopšte, neopisivoj dobroti preporučujem za slušanje ne jedno, ne dva, nego TRI recentna izdanja. I to u tri sasvim različita žanrovska izraza od kojih ćete neke lako prepoznati kao džez a neke… pa ne baš tako lako. Ali sve ima SMISLA, obećavam. Evo, idemo.

Edgar van Asselt: Song for Lost Friends je primer toga što se lako prepozna kao džez pošto je u pitanju kolekcija veoma lepih džez standarda i originalnih kompozicija, a koje sviraju neki veoma solidni nizozemski muzičari. Na naslovnoj strani je sedi, stariji čovek koji sa zatvorenim očima svira u flugelhornu i sve je kako treba da bude.

Osim što, jelte, taj čovek na naslovnoj strani nije Edgar van Asselt. Edgar van Asselt nije toliko sed, zapravo je uglavnom ćelav, mlađi je i, uostalom, svira klavir. U retkom primeru pomanjkanja ega i nesebične ljubavi prema prijatelju, van Asselt je na naslovnu stranu albuma stavio flugelhornistu i trubača po imenu Ack van Rooyen, a sa kojim je, nagađate, radio ovaj sešn. Naslov albuma, naravno, ukazuje da se radi o posthumnom izdanju a koje je kompletno posvećeno baš van Rooyenu i njegovom legatu unutar korpusa nizozemskog džeza ali i sponama koje je baš van Rooyen pravio između američkog i nizozemskog džeza.

Ack van Rooyen je umro 2021. godine, sa solidnom devedesetjednom godinom života iza sebe. Rođen 1930. godine u Hagu, van Rooyen je već kao tinejdžer imao prilike da sa vojnim orkestrom svira daleko od svoje kuće, radeći turneje po vojnim bazama u Indoneziji. 1950. godine je, pak, svoju praksu overio i teorijskim žigom potvrde diplomirajući na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu. Odmah je krenuo da radi i najvažnija saradnja u ono vreme bila je sa pijanistom i bendliderom po imenu Ernst van ‘t Hoff, a nakon čega je van Rooyen postao član veoma popularnog radijskog big benda The Ramblers koji je bio aktivan još od polovine dvadesetih i gde je ovaj svirao od Hoffove smrti 1955. godine do preseljenja u Francusku 1957. Tamo je svirao sa muzičarima kao što su Aime Barelli, Kenny Clarke, Lucky Thompson i Barney Wilen pa se 1960. godine preselio u Nemačku kako bi, zajedno sa svojim bratom svirao u još jednom radijskom big bendu: Sender Freies Berlin. Njegov brat, Jerry van Rooyen (ili, ako hoćete punu legitimaciju, Gerard Gijsbertus Jacobus van Rooijen) je inače takođe bio trubač, ali i dirigent i lider, autor muzike za filmove i pošto je tokom studija – a diplomirao je isto kada i Ack na istom konzervatorijumu, iako je bio dve godine stariji – proveo izvesno vreme u Njujorku na razmeni, došao je nazad u rodnu Nizozemsku da promoviše moderni američki zvuk. On i Ack su onda bili neka vrsta prozelita savremenog američkog džeza i njihov rad je u mnogome uticao na to kuda će nizozemski džez dalje krenuti.

Nakon berlinske epizode, Ack je nastavio da živi u Štutgartu, svirao sa muzilčarima kao što su Volker Kriegel, Charly Antolini, Friedrich Gulda, Slide Hampton i Eberhard Weber i posle dve decenije života i rada u Nemačkoj, vratio se 1980. godine u Nizozemsku gde je uzeo da predaje na istom konzervatorijumu na kome je diplomirao.

Imajući u vidu dugačku i bogatu karijeru, diskografija Acka van Rooyena ubraja više od tri stotine izdanja na kojima se on pojavio, uključujući brojne saradnje sa Amerikancima tokom života u Francuskoj, a jedan od tih Amerikanaca je bio  i Clark Terry, a koji je zapravo i bio hedlajner koncerta na kome je snimljen ovaj nastup.

Naravno, zaslužan što je Ack van Rooyen ovde izašao na binu i nastupao pod stare dane je pijanista Edgar van Asselt, još jedan diplomac Haškog kraljevskog konzervatorijuma, i čovek koji svoju prirodu opisuje rimom „DIY, on-the-fly, just-gotta-try guy.“ Van Asselt je i kompozitor, i producent i kulturni, jelte poslenik, i još tokom studija je počeo da organizuje svoje koncerte i snalazi se sa lokalnim hotelima i drugim prostorima, dogovarajući da se rade džez serijali. Kao i Jerry van Rooyen, hodočastio je u Njujork, krajem devedesetih, i jedan deo njegovog rada vezan je za big bend muziku. No, na ovom albumu imamo čvrsti, stameni džez-kvartet i zbilja prefinjenu muziku kvalitetnog gruva i dobrog soliranja.

Snimljen u prostoru Huis Kernhem u nizozemskom gradu Ede, 20. februara 2020. godine, dakle, manje od dva meseca nakon van Rooyenovog devedesetog rođendana Song for Lost Friends ima Erika Robaarda na kontrabasu i Wima Kegela na bubnjevima i u pitanju je naprosto besprekoran nastup iskusnih, izvrsnih muzičara koji veoma vole klasični američki džez i umeju da ga interpretiraju na osoben način. Van Asselt naglašava koliko je van Rooyenov stil ležeran i koliko pesme zapravo obogaćuje to da on namerno mnoge note prećuti, ne odsvira i ostavlja prazne prostore koji preostalim notama daju više težine i mesta da se čuju, ali on sam svira DOSTA, sa mnogo sinkopa i šetnje kroz skale, a i ritam sekcija je naglašeno dinamična i radi kvalitetan hardbop i postbop, uspešno držeći gruv i pretvarajući često nežne i romantične teme u odlične plesne komade.

Ovo se čuje već na otvaraču, The Touch of Your Lips Rayja Noblea, baladi iz 1936. godine koju je van Rooyen rado i često svirao u svojim setovima i koja ovde ima pritajeno radosnu, razigranu energiju. Sledi je valcer naslovljen Sometime Ago, a koji je napisao argentinski pijanista hrvatskosrpskog porekla, Sergio Mihanovich, još jedan od Ackovih koncertnih favorita i prilika za puno mekog fraziranja na flugelhorni dok ritmičari ispod plešu i sapliću se dodajući sinkope na sinkope. Van Asselt ovde odaje poštu i Mihanovichu ekspresivnim, liričnim soliranjem koje Ack prati briljantnim upadima na horni.

Naravno da ovakav album neće moći da prođe bez naklona Ellingtonu pa pred kraj ima da se čuje Take the „A“ Train koju je napisao njegov slavni aranžer, Billy Strayhorn a koju ovde Ack van Rooyen istražuje radosno, nesputano, kao da prvi put vidi ove note na papiru i ne može da im se nadivi.

Imamo i još standarda iz tridesetih, a skoro da nemate standardniju pesmu od Just Friends koju su svirali i snimali skoro svi kojih možete da se setite, od Charlieja Parkera, preko Franka Sinatre do Sun Ra. Nizozemci je ovde sviraju brzo, energično, sa jasnim omažiranjem Clarka Terryja i Cheta Bakera, i ovde van Asselt radi neke jako zabavne stvari na klaviru, potežući unazad do regtajma ali se uvek vraćajući u bebop. No, van Rooyenovo soliranje je toliko slatko i lirično da je on na kraju zvezda ove izvedbe.

I zapravo čitavog albuma. Kao jedan od poslednjih snimaka velikog trubača i flugelhorniste – van Rooyen će umreti već Novembra 2021. godine – Song for Lost Friends je veoma lep način da se čovek osvrne na karijeru, nasmeši se i kaže sebi da je radio dobre stvari. Slušajte:

https://edgarvanasselt.bandcamp.com/album/song-for-lost-friends

Sledeće što slušamo danas je sudar elektronske plesne muzike i džeza a na albumu Calm: Feel the Moment – Laboratory Live in Kyushyu. Ovo je ploča četrnaest podugačkih kompozicija – najkraća traje pet minuta i dvadeset sekundi a najduža dvanaest minuta i sedam sekundi – i to sve svoj smisao više nego dobija kada znate da je u pitanju nešto između didžej seta iseckanog na komade i „pravog“ koncerta sa „pravim“ elektronskim kompozicijama.

Calm je naravno, glavni pseudonim japanskog didžeja i elektronskog muzičara po imenu Kiyotaka Fukagawa, a koji se muzikom profesionalno bavi već oko tri decenije. Fukugawa je istovremeno i didžej i producent i autor muzike, ali i vlasnik nekoliko etiketa koje rade elektronsku muziku i izdaju druge muzičare srodne po interesovanjima i senzibilitetu, i generalno zanimljiv lik. Iako ga izvan Japana znaju uglavnom po sporim, chillout-friendly radovima koje je uglavnom publikovao na vinilu u saradnji sa italijanskom etiketom Hell Yeah!, Fukugawa radi dosta različitog elektronskog zvuka pod imenom Calm i u drugim kontekstima i ovaj album – nakon komada koji ga otvara a koji jeste prilično laundž-frendli – dopušta da se nešto od toga čuje.

Glavna stvar zbog koje je ovaj album nama danas zanimljiv je upravo jer spaja Fukugawin bogati, interesanti stil elektronskih bitova i sintisajzerskih melodija sa džez soliranjem. Na saksofonu je ovde tokijski muzičar Yuichiro Kato koji inače pravi interesantnu – često i samu vrlo chilled out – muziku na razmeđi džeza i elektronike, kombinujući razne instrumente – elektronske i akustične – a sam svirajući klarinet ili saksofon.

Na Feel the Moment Kato je samo na saksofonu i kombinacija elektronskih ritmova, pulsiranja, sintisajzerskih tema i tekstura sa njegovim džez-soliranjem je vrlo efektna. Ovakva muzika nije bez razloga omiljena podloga za čilaut sesije – na kraju krajeva utemeljiteljski album čitavog podžanra, Ki-Oku DJ Krusha i Toshinorija Konda iz 1999. godine je i danas, mislim, rado u rotaciji u pogodnim prostorima – ali Fukugawa i Kato imaju značajno jaču ambiciju do da naprave samo prijatan zvučni tapet. Fukugawine produkcije su raznovrsne i često se oslanjaju na dekonstrukcije instrumentarija – slušajte u šta se na sredini pretvori Light Years sa nečim što je možda i nesvesni omaž Pink Floydu – ali su onda često i meditativne (Space is My Place, recimo) i emituju jednu gotovo zen-budistički svečanu, radosnu umirenost. Fukugawa, da se razumemo, svoje korene vidi upravo u džezu, navodeći Davisa, Coltranea* i Beatlese kao utemeljiteljske uticaje, pre nego što će otkriti Talking Heads, Beastie Boys, Kool & The Gang i onda techno i house, pa su i njegove kompozicije kreirane da naprave prirodan prostor Katovom soliranju. Ovo je vrlo lep spoj dvojice ljudi koji prave vidne gestove da jedan drugom učine, i da rezultirajući zvuk bude organska sinergija elektronike i akustike, ali ne i puka ispasirana i izblendovana zvučna podloga za one momene u četiri ujutro kad pijete vodu, glava vam pada i čekate da ekseri lagano prođu kroz vaš organizam pa da njihove poslednje ostatke ispiškite pre nego što odete da spavate.

*I dan danas navodi Pharoaha Sandersa kao najomiljenijeg muzičara svih vremena

Naprosto, Fukugawa je ozbiljan kompozitor i njegove kompozicije, iako imaju više „horizontalnu“ logiku primerenu DJ setu a manje „vertikalnu“ konstrukciju stroge akademske građevine gde sve što je naredno došlo mora da se temelji na onom prethodnom, to što radi – radi odlično. Kompozicije na ovom albumu su kao serija polaroida koje vidite u starom porodičnom albumu naređane nehronološkim redom, ne nužno „smislene“ u redosledu kojim ih gledate ali LOGIČNE kao celina, sa kompleksnim i kompletnim narativom koji ćete dobiti kada prođete kroz sve. Pritom, on i solidno svira Fender Rhodes i druge instrumente ulazeći u solo-dijaloge sa Katom (npr. u Music is Ours) i ovo je ploča sa dosta supstance.

https://calm.bandcamp.com/album/feel-the-moment-laboratory-live-in-kyushyu

Za kraj slobodna improvizacija ŠTA DRUGO? WØJT: Motor Cortex Overhaul je, za razliku od prethodna dva izdanja koja smo danas slušali NAGLAŠENO studijska ploča, mada, naravno, slobodna improvizacija se po pravilu (mada ne uvek) svira uživo tako da je ovo akademska razlika. U pitanju je skroman ali pitak materijal napravljen devetnaestog Juna u studiju Hjulvispen u Oslu i iza akronima WØJT stoje oboista Jan Wiese i gitarista Tellef Øgrim.

Øgrim je neko čiju sam muziku počeo intenzivno da slušam sa velikim zadovoljstvom poslednjih par godina – a i čija je Bandcamp stranica zauzvrat donela dosta prometa mom blogu, na čemu mu se zahvaljujem – jer je u pitanju jedan od onih free improv gitarista za koje naprosto imate utisak da su TOLIKO pronikli u svoj instrument, ali i muziku kao medij da više ni o čemu ne razmišljaju. Øgrim naprosto uvek zvuči kao da je samo tu i samo uvek pronalazi prave, najpravije note, bez ikakvih naglašenih tehničkih egzibicija, bez ikakvih isforsiranih eksperimentalnih ambicija. Na ovom, recimo, EP-ju (tri kompozicije, dvadesetak minuta) on svira akustičnu gitaru, često razlažući „prave“ akorde i svirajući „tehničke“ fraze koje ne podrazumevaju rastavljanje gitare na komade ili njeno tretiranje kao pronađenog predmeta za koji nemamo pojma čemu služi. I to zvuči sjajno, naročito u sparingu sa Wieseom koji je jedna ekstremno stara kuka evropske (i američke) improvizacije i elektroakustičke kompozicije ali sa jednim vrlo akademskim kvalitetom u svojoj tehnici.

Ne mislim da je Wiese sad zapravo EKSTREMNO star ali on je muzičar aktivan od ranih osamdesetih i sarađivao je sa nebrojenim ljudima sa severnoameričkog i evropskog kontinenta, kombinujući elektroakustiku i slobodniji džez i nastupajući ili snimajući sa ljudima kao što su Tetsuro Hoshii, Walter Chesarini, Aronne Dell´Oro, Håkon Storm, Håvard Caspersen… Sa Øgrimom, kao WØJT snimio je album Undreaming 2019. godine i povratak u studio za ovu postavu izgleda da je veoma prijao obojici jer Motor Cortex Overhaul zvuči kompaktno, energično a opet dovoljno „cerebralno“ i distancirano od nekakve populističke svirke. Øgrim i Wiese ovde možda jesu dva stara ortaka koja bi mogla da sednu i izdžemuju dvadeset minuta muzike i da je nikada ni ne poslušaju jer je bila tek mrvu više od zagrevanja za „pravu“ svirku, ali naravno da Motor Cortex Overhaul pruža propisnu, hardcore improvizaciju u kojoj oba muzičara pored svojih standardnih instrumenata – a Wiese je vrlo dobar svirač oboe – udaraju i u razne kuhinjske predmete, uključujući džezvu za kafu pa i slavinu.

Kombinacija „pravih“ muzičkih zvukova – uključujući, rekosmo, akorde, fraze, kompletne tonalne solaže sa šetnjom kroz registre – i priručnih sredstava ovde zvuči prirodno, organski, logično, sa vrlo solidnim kvalitetom zvuka i čujnim entuzijazmom dvojice veterana koji do kraja druge kompozicije, Ack Tun, sviraju gotovo čist džez. Ili ga bar Wiese svira, solirajući kao da je na svadbi i treba podići goste na stolove, dok Øgrim ispod njega razara svoju gitaru. Dulark, koja materijal zatvara je najapstraktnija pa i najagresivnija u svom odmicanju od tonalnosti i muzičkih zvukova ali onda u neku ruku i najuzbudljivija, sa Wieseom koji ne odustaje od impresionističkih fraza i maštarija čak i dok Øgrim odlaže gitaru i mikrofon približava vodi koja ključa u džezvi. Dobro jutro, džezveri indeed. Sjajna zabava i, nadam se, najava novih i opširnijih studijskih avantura za WØJT:

https://tellefogrim.bandcamp.com/album/motor-cortex-overhaul