Prošle nedelje umro je Boris Claudio Schifrin, celom svetu mnogo poznatiji kao Lalo Schifrin. Rođen u Argentini 1932. godine, u jervejskoj porodici, kao sin drugog violiniste filharmonije u Buoenos Airesu, Lalo je bio predodređen da postane muzičar. Naravno, kada su ga sa šest godina dali da uči klavir, nisu znali da će postati neko čiju će muziku pola veka kasnije znati, pa… skoro svi.
Lalo je učio klavir kod nekih velikih majstora. Enrique Barenboim, otac kasnije slavnog argentinskog kompozitora i dirigenta Daniela Barenboima ga je podučavao prvi, od njegove šeste pa do dvanaeste godine, pa je posle tu ulogu preuzeo Andrea Karalin, nekadašnji direktor Kijevskog konzervatorijuma, a poznati kompozitor i teoretičar muzike Juan Carlos Paz ga je zatim podučavao harmoniji. Iako je Paz bio poznat po svom preziru prema folklornim uplivima u klasičnu muziku a koji su u tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka bili popularni, i bio sledbenik Schoenbergove dodekafonije, sasvim je verovatno da je Schifrin svoju žicu za džez razvio baš zbog njega jer je Paz u tridesetima bio veoma zainteresovan za džez, pre nego što će se posvetiti gotovo isključivo atonalnoj muzici.
Lalo je zapravo studirao sociologiju i prava na Univerzitetu Buenos Aires, ali rad sa Pazom ga je usmerio da traži muzičku putanju kroz život. Sa dvadeset godina je dobio stipendiju da upiše Pariski konzervatorijum i tamo studirao, između ostalog pod Olivierom Messiaenom, jednom od perjanica tadašnje avangarde sa čijih su predavanja izašli mnogi najvažniji kompozitori druge polovine dvadesetog veka (Stockhausen, Kurtág, Boulez, Xenakis…). Schifrin je, međutim uveče, posle časova svirao džez po pariskim noćnim klubovima i 1955. godine sa Ástorom Piazzolom nastupio na Pariskom džez festivalu, predstavljajući Argentinu.
Po povratku u Argentinu osnovao je Big Bend koji je imao dosta uspeha na televizijskim nastupima i počeo da komponuje. 1956. godine upoznao je Dizzieja Gillespija i iz ovog poznanstva nastaće Gillespiana, kompozicija za Gillespiejev Big Bend, završena 1958. godine. Po raspadu njegovog Big Benda, a zbog finansijskih nedaća, Schifrin će u Njujorku ponovo sresti Gillespieja koji mu je tom prilikom ponudio da svira klavir u njegovom kvintetu. Ovo će biti Schifrinov put da postane Amerikanac (državljanstvo je dobio već 1969. godine) i približiti njegov kompozitorski talenat Holivudu. Već 1963. godine kada je snimio i prvi američki album, Buenos Aires Blues – sa saksofonistom Johnnyjem Hodgesom, koji je svirao kod Dukea Ellingtona – Metro-Goldwyn-Mayer će mu ponuditi ugovor, Shifrin će se preseliti u Los Anđeles (u kome je šest decenija kasnije i umro od upale pliuća) i od tog momenta kreće jedna od najsvetlijih karijera filmskih kompozitora u američkoj industriji.
Schifrin je, kako sam za neke kompozitore to već pominjao, ozvučio dobar deo mog detinjstva. Sa skorovima za filmove poput Dirty Harry, Magnum Force (i kasnijim nastavcima u serijalu Dirty Harry), Bullitt, Coogan’s Bluff, Cool Hand Luke itd, Schifrin će se nametnuti kao „zovi čovika“ profesionalac koji će vam uraditi saundtrak za vaš mračni, gritty akcijaš, triler ili krimić. Decenija koja je počela nakon smrti leta ljubavi, helter skelter pokolja, raspada Beatlesa, smrti Jimija Hendrixa, Johna Coltranea, Jima Morrisona i Alberta Aylera, fatalno se odmotavala sa američkim debaklom u Vijetnamu, postkolonijalnim ratovima u Africi i poljima smrti u istočnoj Aziji i žantovski film je grubo i naglo skrenuo u smeru nihilizma, venčavajući džez i fank gruv, bosanova i samba ples sa distorziranom, oštrom elektronskom muzikom i atonalnim modernističkim hororm.
A Schifrin je bio taj koji je, činilo se, diktirao tempo kojim će drugi ići. Nekada, možda, i prejako. Njegova skica skora za The Exorcist je zvučala toliko brutalno i strašno publici koja je videla probni trejler da su Warner Bros, producenti Williamu Friedkinu naložili da se Schifrinu objasni kako to mora malo da se „umekša“ jer ljudi izlaze iz sale traumirani. Schifrin nije ni dobio ovu poruku – Friedkin je, čini se, tajno želeo baš takav efekat – i na kraju je umesto njega doveden Jack Nitzsche. Naravno, Schifrin će svoj pečat u horor žanru ostaviti nekoliko godina kasnije pišući masu memorabilnih kompozicija za The Amityville Horror.
Ipak, neke od najpoznatijih Schifrinovih kompozicija su vezane za manje ekstreman materijal, kao što je na primer muzika za televizijsku seriju Mission: Impossible, čija je glavna tema jedan od najikoničkijih televizijskih motiva ikad, još uvek se rutinski koristi u Cruiseovim filmovima rađenim po ovim predlošcima i praktično ne postoji osoba na svetu koja je neće prepoznati.
Schifrin je bio MAJSTOR atmosferičnog funk-jazza, kul tema i neodoljivog gruva, dajući i filmovima koji bi inače bili možda i neizdrživo ekstremne desničarske fantazije malo šmeka što će ih približiti i običnom narodu. A kad smo već kod naroda, ozvučio je i Kelly’s Heroes – američko-jugoslovensku ratnu komediju iz 1970. godine kojom smo još onda pokazivali da smo, jelte, svet, a ne njegov otpadak.
Onda je imao i notabilno skretanje u kung fu smeru sa skorom za Enter the Dragon, poslednji „stvarni“ film Brucea Leeja (čija je premijera održana svega šest dana posle Leejeve smrti), a koje će četvrt vela kasnije na najsimpatičniji način imati rimu u saradnji sa drugom najvećom zvezdom kung fu filma, Jackiejem Chanom i pisanjem muzike za njegov serijal Rush Hour. Chan je, to znamo, imao i vrlo malu ulogu u Enter the Dragon što čitavu stvar čini na neki način sudbinskom.
I, sa Rush Hour 3, 2007. godine je Schifrin praktično i okončao svoju karijeru kompozitora za film, mada je već od početka devedesetih značajno deakcentovao pisanje za bioskop i bavio se drugim stvarima. Aranžirao je kompozicije za nastupe Tri Tenora, radio kompozicije po narudžbini, između ostalog za video igre, partikularno napisavši naslovnu temu za mnogima kontroverznu ali meni dragu Tom Clancy’s Splinter Cell: Pandora Tomorrow. U poslednjem periodu je više radio simfonijsku muziku, sarađivao sa Rodom Schejtmanom i generalno se vratćao klasičnim korenima.
No, Schifrinov partikularni pečat nalazi se upravo negde između. Između latinoameričkog folklornog nasleđa, afroameričkog džeza i fanka, moderne akademske muzike i eksperimenata sa elektronikom. Schifrin je najplodniji bio upravo u epohi kada je filmska muzika za sebe osvojila status praktično posebne grane umetnosti i kada su filmski skorovi prestali da budu samo nešto da se popune plejliste na radiju i umesto toga bili mesto agresivnog eksperimentisanja, smelih ukrštanja, plemenitih skokova između žanrova, tehnika i filozofija. Mnogi su ušli u legendu, ali Schifrinova je bila jedna od najvećih. Slava mu.
Donji mikstejp ima neke od najpoznatijih ali i neke od daleko manje poznatih kompozicija koje je Schifrin uradio za razne američke filmove između 1966. i 1998. godine. Biće mi neizmerno drago ako pored onoga što ste sigurno čuli ranije i ovde ga prepoznate uz osmeh, tokom tih sat i kusur muzike što je Schifrin napisao a ja sastavio, otkrijete i neke čudesne momente za koje niste imali pojma da postoje. Opus ovog kompozitora je ogroman i fascinantan i ovo je samo mali, najmanji podsticaj da ga istražite. Omot je, naravno, uradio robot, a mikstejp možete slobodno daunloudovati ili strimovati sa donjeg linka:
https://mega.nz/file/g0YGyLhZ#-X02ASCJZEajerjHxl_mt6zg11O-bLZg16ml1TIlvSU
- Mission: Impossible (Mission: Impossible, 1966)
- Rio After Dark (Piano, Strings and Bossa Nova, 1962)
- The Cat (Joy House, 1964)
- On the way to San Mateo (Bullitt, 1969)
- Amityville Horror Main Title (Amityville Horror, 1979)
- Flames – Lin Toa (Golden Needles, 1974)
- Dialatone/ Empty Porch/ Mailman (Man on a Swing, 1974)
- Ice Pick Mike (Bullitt, 1969)
- The School Bus (Dirty Harry, 1971)
- Third Escape/ Morgue/ Temple (THX 1138, 1971)
- Bossa Antique (Mission: Impossible, 1966)
- Bullitt Main Title (Bullitt, 1969)
- The Faceless Assassin (Magnum Force, 1973)
- Rush Hour (Main Title) (Rush Hour, 1998)
- Dirty Harry Main Title (Dirty Harry, 1971)
- The Human Fly (Enter the Dragon, 1973)
- One Year Later (Amityville Horror, 1979)
- Tiger Tank (Kelly’s Heroes, 1970)
- Enter the Dragon Main Titles (Enter the Dragon, 1973)
- Harbor Chase/ Crowds/ Conclusion (Golden Needles, 1974)
