Mark Millar iskreno voli Nemesisa. Ne radi se samo o tome da je ovo jedan od najspešnijih creator-owned projekata koji je ikada radio (pogotovo što je za uspeh originalnog serijala bio u ogromnoj meri zaslužan Steve McNiven na crtačkim dužnostima) već, mislim, i o tome da kroz Nemesisa Millar na neki izvitoperen način na slobodu pušta svoje političke i filozofske stavove i živi svoj unutarnji život mnogo više i iskrenije nego što to može da radi sa gomilom tankih, od jeftinog kartona izrezanih, posle-upotrebe-baciti likova koje je izmaštao za svoje druge serijale u recentnim Millarworld stripovima. Nemesis: Rogues’ Gallery, najnovije poglavlje u priči o Nemesisu je i direktan nastavak krosovera Big Game kojim je Millar okončao nekakvu distinktnu fazu rada na Millarworld stripovima, ali i označava simbolički novi početak u kome je Millar nakon duge saradnje sa Imageom ušao u poslovni aranžman sa Dark Horseom pa se sada Millarworld naslovi publikuju za ovog izdavača. Što, hajde da kažemo, pokazuje da ni Dark Horse više, otkada je u vlasništvu Embracera, nije imun na, jelte, „komercijalu“, ma koliko nezgodnog bagaža Millar sa sobom donosio u ovaj dil, uključujući Netflix logo na njegovim stripovima što ih Dark Horse objavljuje koji ukazuje na to gde sedi stvarni vlasnik prava. Mike Richardson je i vrlo diplomatski izverglao kako je Millarov rad cenio dugi niz godina i da je „uzbuđen“ što će se Millarworld naslovi sada publikovati putem Dark Horsea i mada je sve to samo PR, Millar verovatno i dalje ima dovoljno snažan oreol superzvezde da Richardson i samog sebe može da ubedi kako je ovo dobro za njegovu kompaniju. Well, Embracerovu kompaniju koju on sada predvodi…

I upravo je zanimljivo primetiti da Nemesis: Rogues’ Gallery i prikazuje samog Millara kao nekoga ko sebe zaista smatra superzvezdom i da je čitav politički i socijalni komentar koji je u njegovim Millarworld stripovima stalno prisutan, u ovom partikularnom miniserijalu – započetom prošle godine a koji je u formi kolekcije izašao početkom Maja – možda najdalje odmaknut od svetonazora radničke klase koji Millar sebi voli da pripisuje i koji je manje-više eksplicitno prikazivao i u recentnim stripovima nudeći grube političke kritike o bogatima za koje zakoni ne važe i sirotinji kojoj su oni jedina zaštita. Sa Nemesis: Rogues’ Gallery Millar ostaje jednako grub i nesuptilan u socijalnoj opservaciji i političkoj kritici ali se „mali ljudi“ gotovo potpuno gube iz njegovog vidokruga. Prirglivši društvo speklakla iz sve snage – jer na kraju krajeva, on je kroz svoje stripove već dugo samo proizvođač spektakla i skoro ništa više – Millar u Nemesis: Rogues’ Gallery kritikuje „bogataše“ i ljude na pozicijama društvene i političke moći zato što su pervertiti i dvoličnjaci koji iza zatvorenih vrata jebu životinje i maltretiraju starlete, na jednom mestu eksplicitno stavljajući referencu na „Epštajnovo ostrvo“. Time Nemesis: Rogues’ Gallery deluje kao neka vrsta (izuzetno nasilne) ali suštinski tabloidne „kritike“ bogatih koja se više oslanja na implicitni katolički moral nego na analiziranje stvarnog problema koji nesrazmera u raspodeli bogatstva u društvu i potiskivanje ljudskog rada (kao jedinog izvora vrednosti u društvu) u korist kapitala kreiraju i onda uvećavaju kroz generacije.

OK, Mark Millar nije Karl Marx, nije da smo toga tek u 2025. godini postali svesni, ali Nemesis: Rogues’ Gallery je do sada možda najtanja Millarova argumentacija zašto je „eat the rich“ legitiman poklič političke mobilizacije za obespravljene mase, pogotovo što je u njegovom centru i dalje psihopata koji nema problem sa idejom nelegitimnog bogaćenja već samo sa idejom da se iko može nelegitimno obogatiti više od njega. Takođe, Millar ovde ne čini ni onoliko napora koliko smo – a i to je bilo malo – viđali u recentnim Millarworld stripovima koji su izlazili na Imageu do kulminacije u Big Game. Argumentacije ovde nema, likovi samo verglaju readymade saundbajtove koji treba da čitaocu pruže najmanju moguću moralnu ispriku za to da će čitati table i table ogoljenog sociopatskog sadizma i Nemesis: Rogues’ Gallery se ozbiljno približava onom platonskom idealu stripa zbog koga poželite da ste izrodili decu kako biste joj zabranili da ovo čitaju. I recentni Millarovi stripovi su se oslanjali na readymade trope i klišea, ali se u njima on još donekle trudio oko argumentacije i dijaloga. U Nemesis: Rogues’ Gallery svi dijalozi zvuče isto, doslovno kao da je Millar prvu ruku placeholder teksta ostavio u finalnom skriptu jer ga je mrzelo da makar plati nekakvog asistenta koji bi likovima dao drugačije glasove. Rezultat je da svi likovi ovde zvuče kao oasmnaestogodišnjaci koje puca testosteron i koji su posle celonoćne seanse pušenja kreka i gledanja vintidž gluposti Johnnyja Knoxvillea na JuTjubu dohvatili pištolj iz fioke, krenuli na vrata i zaprepastili se kad su ugazili u govno koje su sami posrali tri sata ranije na sopstvenom kućnom pragu.

„Možda je to i nekakva suptilna samoparodija kojom Millar potkazuje samog sebe“, rekao bi čitalac sa viškom dobre volje, „možda to da i sam Nemesis, koji je najveći kriminalni genije na svetu, u tekstu zvuči bukvalno kao ’bro’ sa ćoška čija je svaka treća ’what the fuck?’ jer svet, tako konstantno urađenog, ne prestaje da ga iznenađuje, treba da bude mračna satira na superzločince iz drugih stripova.“ No, mislim da smo odavno prošli stadijum davanja Marku Millaru benefita sumnje i da smo u stadijumu gde moramo da prihvatimo da on otvoreno prezire ljude koji mu daju pare za ovakav drek.  

Nemesis je, da se razumemo uvek bio problematičan predlog. Millar je uzeo prototip harizmatičnog superzločinca za koga čitalac i protiv svoje volje počne da navija kada vidi kako je sposoban, snalažljiv i posvećen svom poslu a onda se priče nekako zgodno nameste da taj harizmatični sposobni superzločinac mora da sjebe nekog goreg od sebe ko čini još goru štetu društvu a pritom je i moralno neprihvatljiv jer je perverzan. Britanski superzločinac iz šezdesetih godina, The Spider – a koji ma tu distinkciju da ga je u kasnijoj fazi pisao Jerry Siegel, jedan od kreatora samog Supermena, ali i da je dosta bio publikovan u našim izdanjima, poglavito u Denisu – mi deluje kao najočigledniji uzor, ali je Millar, sa svojom tendencijom da se izražava isključivo u ekstremima uzeo prototip šarmantnog narcisoidnog psihopate, lika koji ima autentičnu plemenitu pozadinu, i morfovao ga u opscenog sadistu koji bi se perfektno uklopio u ansambl Američkog psiha. I, da, pre nego što zaustite da pitate, ZAISTA MISLIM da je Millar čitao Američkog psiha i mislio kako je Patrick Bateman jebeno kul lik i malo se ždrao što se on nije prvi setio da ga napiše.

Nemesis je onda kao neka vrsta parodije na Patricka Batemana, kanalisana kroz detinjastu superherojsku fantaziju a Nemesis: Rogues’ Gallery je najdetinjastija od svih. Ovaj strip je stalno na rubu parodije već i time da Nemesis u njemu kreće iz minusa – uhapšen, lišen svih svojih poseda, paralisan od vrata naniže – i zariče se da će se osvetiti „superherojima“ koji su ga do ovoga doveli, ali da onda fatalno gubi kurs čim krene u razvoj radnje i doslovno se tek negde na poslednjim tablama seti šta je pomenuo na početku pa glavni junak doda da i dalje namerava da se osveti superherojima, samo će prvo da odradi neke druge, važnije prioritete.

U tom smislu, Nemesis: Rogues’ Gallery jedva da ima radnju a zaplet se svodi na to kako glavni junak mora da zaradi (ili, znate već, ukrade) pedeset miliona dolara ne bi li platio rekonstruktivni tretman koji ga je vratio u top-fizičku formu. I, sad, neko drugi bi narativ o ponovnom građenju kriminalne imperije od nule sagradio oko prikazivanja posebnih sposobnosti glavnog junaka, podsetio šta to Nemesisa STVARNO čini različitim od ne samo nas, običnih ljudi, već i od drugih superzločinaca, ali Nemesis: Rogues’ Gallery je strip u koji Millar nije želeo da uloži, čini se, nikakav napor. Nemesisove sposobnosti koje čitalac može da vidi se svode na prosto guglanje, a scenario ni ne pokušava da opravda to da on – go, bos, ostavljen bez igde ičega – i dalje ima pristup reklo bi se neograničenim resursima i naprednoj tehnologiji koja mu dopušta da radi stvari što se graniče sa magijom i time bude bezbedno, i šmekerski, dodao bi Millar, iznad zakona.

Drugi deo zapleta, a zbog čega se strip zapravo i zove kako se zove, tiče se ekipe „civila“ koji sebi daju supermoći ne bi li doakali Nemesisu i naplatili mu neke stare, bolne dugove. Ovo je, nagađate, grupa potpuno ravnih, praznih likova od kojih ni jedan nema trunku karaktera i zapravo ih je skoro nemoguće razlikovati a njihova nekompetentnost u lovu na Nemesisa je naprosto rezultat scenarističke lenjosti a ne nekakve dijabolične Nemesisove sposobnosti da potvrdi kako zlo na kraju ipak uvek trijumfuje. Strip je onda sledstveno tome procesija sadističkih scena ubistava, sakaćenja i amputacija, najavljena ranim set pisom u podzemnom svetilištu koji bi, da je realizovan u malo skupljem vizuelnom medijumu bio smatran za čist snuff bez obzira na to jeste li koristili praktične efekte ili CGI ili ste sve radili „stvarno“. Pornografska strast sa kojom Millar insistira na opscenom nasilju, sadističkom iživljavanju i psihopatskom nihilizmu ovde nemaju jedan ipak umetnički format onoga što je Frank Miller radio sa Bullseyjem u Daredevilu a čemu Millar, čini mi se, kroz scenu spektakularnog bekstva kriminalca sa suđenja, pokušava da napravi omaž. Millerov strip je imao snažne neugodne tonove, ali je onda imao i katoličku poduku u kažnjavanju zla i eksplicitnu ekspresiju humanosti i milosrđa da bude balans Bullseyejevom dijaboličnom psihopatskom sadizmu. No, Millar nema ovakav balans i on svoj katolički svetonazor ovde, čini se, ostavlja sasvim po strani i kreira narativ u kome nema milosrđa, nema empatije, nema ničega sem užitka u nanošenju bola od strane dželata i strahovite traume žrtava.

Argument da se ovde pravi nekakav politički iskaz je, naravno, teško shvatiti ozbiljno prvo jer, rekosmo, Millar ne ide dalje od ideje da ga iritira što tamo neki poznati i bogati ljudi mogu da iza zatvorenih vrata muče i maltretiraju druge ljude – dakle, samo na najpovršniji način percipira klasnu podelu  u savremenom društvu i svodi je, na kraju svega na jedan toksični atavistički strah od toga da će drugi muškarci jebati „naše“ žene – i, drugo, jer ovde nema ničega što bi čitaocu pokazalo šta je sistemski problem u društvu koji dovodi do toga da neki budu nekažnjeni razvratnici a drugi nedužne žrtve. Dijalozi su, rekoh, toliko površni i lišeni polemičkog sadržaja da ne mogu da nazovem ni performativnim scenu u kojoj tehnološki mogul kaže da je plan za smanjenje Zemljine populacije sasvim dobra ideja, pogotovo sada „kada nam više ne treba ni radna snaga jer imamo AI“. Ponovo, dobronamerniji čitalac od mene bi pokušao da argumentuje da je ovo satira kojom Millar pokazuje te griftere i prodavce magle na čelu aktuelne „techbro“ populacije što posle blokčejna i NFT-a pokušava da nam proda AI kao narednu tehnološku revoluciju, nezgrapno, skupo i neefikasno rešenje  u potrazi za problemom, ali ovde naprosto nema nikakve supstance, nikakve diskusije, čak ni ikakve razumljive teze koja bi se mogla dokazivati ili sa njom polemisati. Nemesis: Rogues’ Gallery je i bukvalno strip u kome Millar može da iživi svoje sadističke fantazije pod najtanjom mogućom krinkom socijalnog komentara ali to samo ako smo mi ostali jedan na svoju štetu pristojan svet i ne ukažemo da ovde komentara nema i da nabacivanje nasumičnih reči nije isto što i pisanje scenarija.

Nakon što sam ovoliko napljuvao Nemesis: Rogues’ Gallery red je da kažem i da ovo jeste strip izražene energije, pre svega na ime izvanrednog grafičkog rada koji je isporučio Valerio Giangiordano, italijanski ilustrator sa već solidnim tragom u američkoj industriji (radio je sa Johnom Arcudijem na Imageovom serijalu Two Moons, za istog izdavača crtao Monolith (miniserijal iz Spawn univerzuma), a i radio na više Marvelovih stripova), a čije vreme slave u Americi, mislim, tek dolazi. Nemesis: Rogues’ Gallery je toliko MOĆNO nacrtan strip da slutim kako i sam Steve McNiven sa malo ljubomore gleda kako Italijan radi kinematsku, spektakularnu akciju i horor-intoniran krvopljus na izuzetom nivou realističnosti a sa opet besprekornim stripovskim pripovedanjem. Ovo je naravno veoma „gritty“ strip sa puno noir-kontrasta u osvetljenju i prljavih, hrapavih tekstura u kolorisanju (Lee Loughridge), strip koji želi da se osetite nelagodno, ali onda i strip sa RASKOŠNIM scenama akcije, a pripovedanjem koje je besprekorno čisto i nikada ne zapada u maniristički artizam. Naravno, voleo bih da je Nemesis: Rogues’ Gallery pametniji strip, ali Giangiordano uspeva da vreme koje sam uložio u njegovo čitanje ipak nekako opravda.

Nemesis: Rogues’ Gallery dakle, teška srca preporučujem ljudima jakog stomaka, sa dovoljno filozofske distance koju mogu da naprave između sebe i Millarovog valjanja u sadizmu, koji će političku dimenziju ove priče prozreti kao puki pretekst za iživljavanje i uspešno je ignorisati da bi se nadivili crtežu izuzetno talentovanog Italijana, zagasitim a efektnim kolorima i kvalitetnom leteringu Clema Robinsa. Ako ste takav čitalac, izvolite, Dark Horse će vam kolekciju prodati putem ove stranice.