Kada se na jednom mestu skupe Scott Adkins, Ernesto Diaz Espinoza i Marko Zaror, legitimno je pretpostaviti da će uslediti nešto veličanstveno. Malo je onda i iznenađujuće da možda najmemorabilniju rolu u filmu Diablo, koji je svoju premijeru imao u Maju u pokojem bioskopu ali uglavnom na VOD i striming servisima, zapravo pruža mlada, sedmanaestogodišnja kolumbijska glumica koja kao da se jedina snašla sa dosta nezgrapnim multilingvalnim dijalozima u filmu čiji su zaplet, grindhouse estetika i odabir lokacija za set pisove praktično garantovali jedno sigurno zakucavanje. Da ne bude zabune, Diablo je savršeno gledljiv film ali od ovog samita na vrhu se možda zaista s pravom očekivalo nešto za nijansu elegantnije.

No, da odmah potvrdimo ono što se uostalom već zna, čileanski režiser (scenarista, montažer…) Ernesto Diaz Espinoza bez nekog velikog napora ostaje „undisputed“ šampion latinoameričkog akcionog i borilačkog filma. Poslednjih godina počeli smo da dobijamo legitimne izazivače i interesantne nove pokušaje unutar žanra borilačkih veština rađene u latinoameričkim okvirima – ovde sam, sećamo se, pisao sa dosta simpatija ali i dosta kritički o ambicioznom ali daleko nesavršenom Yakuza Princess – ali Espinoza je čovek koji je „latinoamerički kung fu film“ praktično izmislio pre nepunih dvadeset godina i onda se tokom ove dve decenije nametnuo kao čovek koji stvari gura bez kompromisa, radeći u niskobudžetnim ali iskrenim i časnim produkcijama, sa posvećenim ekipama i puno iskrene želje da sve ono čemu se ljubitelji akcionog filma inače dive kada gledaju japanske, kineske i korejske akcijaše, ali i sve ono što su nam u nasleđe ostavili italijanski vesterni pa i džemsbondovski akcioni trileri nekako umota u kratke, efektne pripovesti prepune vratolomne akcije i izdašno začinjene splatter-gore programom koji omažira VHS horor.

Jedan od najvernijih Espinozinih saradnika je svakako čileanski karatista (tj. tekvondoka, kikbokser, džudista, aikidoka, pa čak i poznavalac ving-čuna), Marko Zaror, njegov ispisnik, prijatelj i srodna duša iz mladosti, koji mu je bio  ne samo lid u prvom latinoameričkom borilačkom filmu, Kiltro, kojim je 2006. godine Espinoza praktično ispisao svoj manifest, već i glavni glumac i producent u dobrom delu njegovih kasnijih radova. Zaror je borilačke veštine vežbao još od šeste godine života – voleo je Brucea Leeja, kao i svi mi, ali mu je i majka imala crni pojas u karateu – ali je, po preseljenju u Meksiko pored početaka rada na filmu imao i kratku ali, kažu, uspešnu karijeru fešn-modela. Preseljenje u Los Anđeles je bio logičan sledeći korak i Zaror će, na ime svoje impozantne figure i savršene fizičke spreme, raditi kao dubler za Dwaynea Johnsona a onda početi da dobija uloge u cenjenim akcionim produkcijama poput Rodriguezovog Machette Kills, serije From Dusk Till Dawn, ali i John Wick 4. Relevantno za našu današnju priču, Zaror je igrao i u Florentineovom Undisputed III: Redemption a gde je britanski tekvandoka i kikbokser Scott Adkins ponavljao svoju ulogu ruskog zatvorskog borca Jurija Bojke.

Adkins je, naravno, superstar modernog akcionog filma, ali one njegove uličnije, jeftinije, iskrenije varijante, namenjene radnicima i seljacima (i, OK, poštenoj inteligenciji), sa manje glamura i „quippy“ humora a više brutalnih stantova i eksploatacijske zlovolje pod pojasom. Iako je igrao i u solidnom broju „A“ produkcija (sa manjim ulogama u The Bourne Ultimatum, The Expendables 2, Zero Dark Thirty, John Wick 4, X-Men Origins: Wolverine, Deadpool 2, Doctor Strange, Ip Man 4), Adkins je svakako neprikosnoven kao zvezda niskobudžetnih i direct to video akcijaša sa po 5-6 filmova koje snima svake godine i memorabilnim rolama u kultnim naslovima poput Ninja (Florentinovog rada iz 2009. godine gde je Adkins igrao i prvu glavnu ulogu), Universal Soldier: Day of Reckoning, Re-Kill, Hard Target 2, Eliminators, Close Range, Dead Reckoning itd, ali i saradnji sa autorima iz Azije i severne Afrike (kineski akcijaš Wolf Warrior, tajlandsko-američki Zero Tolerance, egipatski No Surrender). Ovo su filmovi u kojima se ne traži prevelika dramska težina u ekspresiji ali koji će sa ponosom prikazivati svoju destrukciju, borilačke koreografije i kaskaderski rad. I mi tu znamo šta očekujemo i svi smo na kraju zadovoljni.

A što se sve može preslikati i na Diablo. Snimljen u Kolumbiji prošle godine, sa Adkinsom i Zarorom kao producentima i autorima priče, zajedno sa Espinozom i scenaristom Matom Sansomom, Diablo je film koji prilično dobro zna šta hoće i, još važnije, šta MOŽE da uradi u kombinaciji moderne digitalne kinematografije, kamera na dronovima i pažljivog odabira lokacija na kojima će se akcija dešavati. Ovo je srazmerno mali film sa par akcionih set pisova ali su ti set pisovi memorabilni i ostaće da se prepričavaju među ljubiteljima akcionog filma dobar broj godina. Dodatno, ovo je i film koji razume harizmu svojih glavnih glumaca i vizuelno je u najmanju ruku interesantno dizajniran sa znalačkim korišćenjem različitih vizuelnih i narativnih tropa, ali i kostima i propova i ima sasvim korektnu grindhouse priču o osveti i iskupljenju, nevinosti bez zaštite i krvnim vezama koje tek moraju da dokažu da su značajne koliko i ljubav i pažnja unutar nebiološke ali dugovečne porodice. Diablovo najveće posrtanje se onda dešava zapravo tamo gde ne bi ni trebalo da iko obraća pažnju, u kvalitetu glume i generalnoj uverljivosti prenošenja, priznajem, zaista slabih dijaloga, a što je svedočanstvo o tome koliko je akcija solidna i koliko se veliki jaz vidi između nje i tog nekog osnovnog sloja glumačkog performansa.

Adkins i Zaror su u ovom filmu već na pragu šeste decenije života i Diablo prilično i igra na ideju da su ovo ljudi sa dugačkim i teškim istorijama pa priča i započinje u momentu jednog mirnog i berićetnog perioda za kolumbijskog mafijaša Vicentea (igra ga kolumbijski televizijski veteran Lucho Velasco) koji ima i status i pare i dobre veze i pouzdane saradnike, ali i dosta legitimnog biznisa i fer je reći da je ušao u period života kada treba da uživa, da pravi koktel-partije za političare i biznismene, investira gde mu kažu da treba i da se pravi kako je kulturan, produktivan član društva i uzoran građanin. Njegova petnaestogodišnja ćerka Elisa mu je glavni fokus u životu, princezica koju u školu blindiranom limuzinom voze naoružani telohranitelji i koja je na svakom koraku obasuta pažnjom i ljubavlju. Uostalom, majka joj je pre pet godina izvršila samoubistvo i sada Vicente i Elisa imaju samo jedno drugo. Dobro i skupu hacijendu prepunu henčmena sa zalizanim kosama i tamnim naočarima. Jedan od njih je, kunem se, kolumbijski Ringo Star. SJAJNO!

Zmija u raj ovde dolazi, naravno, iz SAD, prošvercovana u sanduku na teretnom kamionu. Kris Chaney (Adkinsov lik) dolazi u Kolumbiju ilegalno, odmah na početku poravna sa prašnjavim drumom dvojicu švercera ljudi preko granice koji su naprasno rešili da podignu cenu svojih usluga iako su uredno bili plaćeni unapred, i deluje kao čovek sa teškom istorijom i samo neodređenom idejom šta će da radi sad kad je stigao u Kolumbiju. Akcija je na početku filma zapravo uzdržana, sa jednostavnim koreografijama i Adkinsovim performansom koji pokazuje kako legenda borilačkog filma ovde kao da mora da se više potrudi da savlada čak i sirotinjski treš-mob sa kojim ima posla na granici. Espinoza nam ovim sugeriše da se radi o liku sa dugom i teškom istorijom, možda i liku koji je ne samo više puta dovođen do granice loma, kao što smo navikli da Adkinsa gledamo u drugim filmovima, već i koji je slomljen i sada odlazi u jednu poslednju, očajničku misiju koja treba, ako je ikako moguće, da nekako opravda barem delić njegovog u globalu sasvim promašenog, tužnog života.

Kris se onda maskira u beskućnika i drsko, nasred druma, provali u automobil kojim Elizu voze u školu, odvali telohranitelje od batina, klinku ubaci u gepek i odveze se u nepoznatom pravcu. Faaaaak!

Ono što sledi je, predvidivo neka vrsta chase-movie klišea, u kome Kris sa devojčicom beži prema granici a Vicente ga sa svojim henčmenima juri, a onaj interesantni dodatni tvist je u tome da Kris pokušava Elisi da objasni da joj ne želi nikakvo zlo i da ju je zapravo kidnapovao za njeno dobro.

Adkins nije Lorens Olivije, ali on je praktično jedini glumac u ovom filmu koji skoro sve vreme glumi na svom jeziku (njegov lik i ne zna Španski a što je solidno simpatičan satirični ubod usmeren u američku stranu, pogotovo kada se kasnije u filmu sazna da je Kris imao dugačku radnu istoriju sa ljudima kojima je Španski maternji jezik) i onda on između ostalih glumaca ovde jedini iskače nekakvom prirodnijom, ubedljivijom glumom. Naravno, cela ta drama njegovog konfliktnog i očajnog lika je cheesy i šarmantno trapava ali Adkins je prodaje sa dovoljno topline i jedne ugodne rutiniranosti iskusnog profesionalca koji ume da iz tejka u tejk malo promeni dijalog, učini ga spontanijim, prirodnijim, sve dok stvari ne legnu kako treba.

Nažalost, ceo ostatak kasta je nateran da glumi na jeziku koji slabije zna i onda je dobar deo dijaloga na Engleskom – a koji, da se razumemo, i sam nije naročito nadahnut – odglumljen na nivou značajno ispod nekakvog DTV proseka. Čak i Zaror, koji živi u SAD već decenijama, zvuči ravno i nesigurno, iako njegov lik i TREBA da govori ravno, pošto je u pitanju takva vrsta psihopate, a, recimo, Velasco, čovek koji skoro trideset godina igra u kolumbijskim telenovelama i ako ništa drugo ima MNOGO iskustva sa ovakvim likovima, mrljavi rečenice koje mu je Sansom napisao tako da nemate pojma ni šta je jebeno izgovorio niti, čak, da li on sam razume šta je rekao.

Ovo je, mislim, bio nesrećan kreativni izbor na strani producenata, sa pretpostavkom da će film lakše raditi na stranim tržištima ako je većina dijaloga na Engleskom ali cena za to da Amerikanci titlove vide svega nekoliko puta tokom filma* je, mislim, bila previsoka. Ne samo u tome da kolumbijski likovi koji pričaju sa drugim kolumbijskim likovima u Kolumbiji spontano i bez povoda prelaze na Engleski, a što bih još i podneo, nego pre svega u tome da imate tu kombinaciju srazmerno sofisticiranih fraza na Engleskom što ih izgovaraju ljudi koji jedva da ih razumeju i čiji naglasak jasno sugeriše da oni nikada ne bi umeli da ih smisle.

*dobro, SEDAMDESET puta, ali to je i dalje srazmerno malo u odnosu na ukupan broj replika

I možda meni to nesrazmerno smeta ali Diablo onda u dijalozima deluje gore od dobrog dela pornića koje ste gledali u svom životu*, a što dalje priču koja ima sasvim korektan niskobudžetni dramski naboj stropoštava u ponor iz koga ona ne uspeva da se izvuče.

*znamo da jeste, NE LAŽITE

Ovo dodatno skreće pažnju na neka Espinozina rešenja u montaži koja bi bila sasvim prihvatljiva da je gluma ubedljivija i Diablo se onda zaista nesrećno klati na mestima o kojima ne bi trebalo ni da pričamo.

Jedan svetao izuzetak je ovde Alanna De La Rossa (pravo ime Alanna Gutierrez Poveda) koja igra Elisu i koja kao da je jedina pronašla način da se izbori sa nezgrapnim dijalozima i jezičkim barijerama. Iako ima tek sedamnaest godina, De La Rossa glumi već deceniju i po (ozbiljno) a upisala je glumačku školu sa svega šest, od predpubertetskih dana radi fešn-kampanje i glumi u reklamama a poslednjih desetak godina naređala je respektabilan niz rola u raznim televizijskim sapunicama, oprobala se kao pevačica i voditeljka. De La Rossa je naprosto full time „idoru“ i ume da se snađe gde god da je stavite pred kameru pa iako njena interpretacija Elise po scenariju ima da radi sa pukim „Fiery Latina“ stereotipom, devojčica joj daje energiju, propulzivnost i ubedljivost koja je dobar parnjak Adkinsovoj prilično solidnoj a svedenijoj glumi. Ova devojka će, ako ima imalo pravde na svetu, biti ozbiljna zvezda i izvan kolumbijskih okvira jer je i veoma lepa – što u njenom poslu, hteli-ne hteli nije zanemarljivo – ali i demonstrira profesionalizam koji ostali u ovom filmu naprosto nisu smogli snage da sakupe.

Zaror je, na primer, sveden na hodajući kliše i skoro pa direktni kosplej Arnolda Schwarzeneggera iz slavnih dana Terminatora.

Ali što je s druge strane meni i svakako simpatično i kombinacija kožne odeće, „robotske“ psihopatske persone, slešerske horor-harizme i, jelte, ikoničnog držanja skraćene pumparice kao da je pištolj ne može da u čoveku mojih godina (i senzibiliteta) ne izazove puno prijatnih senzacija.

Naravno, kad se Adkins i Zaror poduhvate akcije to sve puca, ali Espinoza ovde zapravo rešava da gledaoca lagano, skoro tantrički tizuje pre nego što krene ozbiljna procesija money shotova.

Tako je prvih par borbi koje Adkins odrađuje zaista karakterisano jednim srazmerno low-key radom. Adkins ne radi kompleksne koreografije, i tek sporadično poentira elegantnim udarcima nogom iz okreta (i u skoku) onako kako majstori karatea i tekvondoa to najbolje rade, i tih prvih par tuča i jesu tu da nam ga humanizuju, prikažu kao lik koji je legitimno izvan svoje teritorije i nastupa iz očajanja. Kris ovde ne treba da bude superheroj i gledalac će skoro pa i poverovati da je u pitanju lik koji je prošao svoj životni maksimum i nema na raspolaganju neiscrpne izvore snage, makar u prvoj polovini filma.

Sa svoje strane, Zaror se u film uvodi u horor-kodifikaciji, u jednoj mučnoj, napetoj sceni, kao vrlo klišeizirani, stripovski psihopata sa sve ćelavom glavom, naci-naočarima i gvozdenom pesnicom na levoj ruci, ispod koje krije i sečivo za zlu ne trebalo. El Corvo, kako se njegov lik zove, kao da je teleportovan iz nekog grindhouse filma sedamdesetih i Diablo bi verovatno profitirao da su i ostali likovi naštelovani na istu frekvenciju i da se radnja lepo odvija na Španskom. No, šta je, tu je, pa El Corvo dobija šansu da zablista tek nešto kasnije sa set pisom u jednom lepom enterijeru koji je delom restoran, delom dansing sala a delom kurvarnik i u kome Espinoza kao da po prvi put u potpunosti oslobađa svoje kreativne mišiće.

Zapravo prvih par akcionih scena u filmu su, rekosmo, relativno nemaštovite i ovde samo solidan kaskaderski performans ukazuje da imamo posla sa radom jednog od maverika savremenog akcionog filma, no negde na polovini pucnjave u pomenutom ugostiteljskom objektu Espinoza pritiska gas do daske i magija odjednom kreće da se ispliće pred našim očima. Montaža je odjednom precizna i sigurna, kadrovi su maštovito ukomponovani, a CGI krv i eksplozije ni ne primećujemo jer kaskaderi jebeno GINU za našu stvar i pružaju nam neke od najjačih momenata ljudske požrtvovanosti koje ćemo videti ove sezone (makar dok Ghost Killer ne dođe na naš deo planete, KONAČNO idućeg meseca).

Od te tačke na dalje akcija je uglavnom besprekorna i Adkins onda i sam kredibilno ubacuje u višu brzinu, transformišući se u borbenu mašinu koju pamtimo iz njegovih starih filmova. Espinoza zna da grindhouse frikovi vole visceru i horor u svojim akcionim filmovima i da nisu došli da gledaju M-rangirano milovanje pesnicama bez kapi krvi pa dobijamo neke stvarno upečatljive momente kao što je, recimo, scena „ispitivanja“ poraženog henčmena u kojoj Adkins koristi protivpožarni aparat kao instrument impromptu maksilofacijalne hirurgije.

Zaror je za ovu rolu odlučio da bude zaista terminatorski nezaustavljiva, maltene (nat)prirodna pojava i njegove borilačke scene demonstriraju zastrašujuću snagu i apsolutni prezir za ljudski život. Pogotovo kada ima taj veliki set pis u ugostiteljskom objektu, El Corvo ubija sve redom, bez obzira ko mu predstavlja ili ne predstavlja pretnju a njegovi potezi su strahovito snažni i ovde i Espinoza majstorski radi sa detaljima, kao što je onaj kada El Corvo nokautira čoveka koji ga je napao bejzbol palicom a palica ostane da se okreće u vazduhu kao propeler. Moćno.

Kad onda udari junak na junaka, to su vrhunci akcije u filmu. U sukobima između Zarora i Adkinsa gledamo dva zaista kultna majstora borilačkih veština koji se dobro poznaju i imali su već nekoliko legendarnih mano-a-mano susreta u prethodnim filmovima, kako demonstriraju svoju izvrsnost u ukusnim, kvalitetnim koreografijama – koje potpisuje Zaror – sa tehnički besprekorno izvedenim potezima koji uprkos tome deluju dovoljno realno i ne oduzimaju filmu njegov gritty kvalitet. Čitavo finale karakteriše maštovit set-pis na jako dobro odabranom mestu (pilana!) koje direktor fotografije, Niccolo De La Fere, vrlo lepo slika umešno koristeći dronove a Espinoza sve odlično montira i Adkins i Zaror se baš momački potuku nekoliko puta. Iako su obojica suštinski karatisti, koreografije obuhvataju i dosta odlično osmišljenog i pažljivo snimljenog greplinga, borbe u parteru i poluga – a što je postao praktično minimalni standard za savremeni akcioni film bar iz onog njegovog hardcore krila – i gledati ova dva čoveka u kasnim četrdesetima kako se ovako tečno i atraktivno bore je milina. Uopšte, film u ovom finalu uspeva da efektno spoji i niti narativa i nekoliko čehovljevski prethodnopostavljenih motiva pa je to pančlajn koji lepo sedne na kraj filma u meri da vam ni još uvek loša enuncijacija dijaloga na Engleskom i sa njom povezana nezadovoljavajuća gluma nisu problem. Diablo je, dakle, film sa nedostacima, ali film koji svako ko voli grindhouse akciju i borilačke veštine TREBA da vidi.