Srce mi se slomilo pre nekoliko jutara kada sam putem jedine vajber grupe u koju sam učlanjen saznao da je posle kraće bolesti umro Colin Jerwood, pevač britanskog anarhopank benda Conflict. Nikada nema pravde kada umetnici umiru a biznismeni ih nadživljavaju ali ova smrt je bila nekako posebno bolna. Nije prošlo ni punih mesec dana otkako sam napisao jedan od najzapenušanijih prikaza albuma u novijoj istoriji, ispaljujući čitav svoj poetski redenik u smeru albuma This Much Remains, prve prave NOVE ploče koju je Conflict uradio u poslednje dvadesetdve godine. Da je bend koji postoji duže od četiri decenije – i aktivan je svo to vreme – snimio ploču koja istovremeno zvuči i potpuno relevantno i potpuno tradicionalno, da Colin na njoj nije izgubio ni trunku svoje vatrene, buntovne srži a da je na nju nekako organski dodao zrelost i odmerenost koje je stekao usput, preživljavajući nešto što nije bila tek karijera rok muzičara nego karijera glasogovornika čitave jedne kulture, pričajući i vičući glasnije nego praktično ijedan kolega – pa to je bilo bukvalno čudo.
I poslednje čudo koje će Colin izvesti u svom životu. U tom prikazu sam primetio da on „zvuči kao „starija osoba“ na ovom albumu, štaviše, reflektivnija i melanholičnija nego ikada (slušajte Echoes) ali nikada poražena, nikada nesigurna u svoju misiju, nikada spremna da se preda“ i, eto, predaje nije bilo. Colin je umro maltene na nogama, planirajući nove nastupe, pevajući pesme koje nisu bile tek apstraktne balade o slobodi i setne meditacije o nepravdi nego i dalje belo usijani komadi bunta, beskompromisnog, neumirenog, nikada spremnijeg da kritikuje sve što je kritici podložno, uključujući sebe i svoje kada je to neophodno, ali pre svega nikada ne gubeći iz vida da za konkretna zla u svetu nije krivo apstraktno čovečanstvo, već konkretni ljudi, organizacije, sistemi, obrasci ponašanja.
Conflict nisu bili samo pank bend. Conflict su bili pank bend koga se drugi pank bendovi plaše, ne zato što su se dobro tukli, nego zato što su bili toliko beskompromisni i dosledni u svjim stavovima i praksi, a toliko moćni u izrazu da je 99% drugih pankera pored Conflicta delovalo kao da su čirokanu napravili za vikend i da će u Nedelju uveče da operu kosu, začešljaju je u stranu, obriju se i krenu malo ranije u krevet jer ujutro mora da se ide na posao u investicioni fond.
Sećam se kada sam prvi put čuo The Ungovernable Force, Conflictov album iz 1986. godine, brutalni, halucinantni igrokaz vrištećih gitara, militantnih bubnjeva, dvojice pevača što se utrkuju koji će više reči da ispuca u mikrofon u jedinici vremena, škripe, atonalne buke, mikrofonije, snimaka protesta i političara – delovalo je kao da sam stupio u najmračniju vremensku liniju od svih zamislivih, onu u kojoj je kolaps društva počeo dok smo još spavali, fašizam je svoju vladavinu ozvaničio i overio u opštini a narod na ulice nije izašao da mirno protestuje nego da prevrće kola, pravi barikade i sprema se za borbu do istrebljenja.
Da kažemo to ovako: Conflict su bend u koji je Steve Ignorant iz Crass prešao kada mu je postalo jasno da su Crass omatorili i izgubili korak sa svetom. Ovo možda nije ISTINA ali je dovoljno istina za potrebe ovog teksta, deco. Conflict su obožavali Crass. Conflict su Crass smatrali za svoje uzore. Conflict su svirali Crass pesme na svojim nastupima, pogotovo kada je Steve bio u bendu. Ali Conflict ne da nikada nisu imitirali Crass nego su jedan od najboljih primera u istoriji popularne kulture kako od svog uzora uzmete ideju i nadahnuće a onda sa time napravite nešto potpuno, nezavisno, neotuđivo SVOJE.
Kada sam ja bio klinac, pankeri su na vijetnamkama flomasterom ispisivali imena statistički isključivo sledeća četiri benda: Sex Pistols, The Exploited, Dead Kennedys i Crass. Niko tada nije pravio dubinske analize i ukazivao da su Pistolsi bili samo manekeni-anarhisti i da nisu imali nikakav STVARAN ideološki stav sem ambicije da provociraju, da je Jello Biafra iz Dead Kennedys učestvovao u „pravim“ političkim procesima uključujući nadmetanje za poziciju gradonačelnika San Franciska, da su The Exploited imali pesmu „I believe in Anarchy“ ali da je njihova vizija anarhije bila mobilisanje ekipe edinburških duvača lepka da se šibaju sa modovima i prozivanje Margaret Tačer da je „cunt“ nasuprot onome kako su Crass na prvoj pesmi svog prvog albuma metodom toka svesti prosuli prezir po ultimativnoj patrijarhalnosti zapadne kulture: „Isus me naziva sestrom, ne postoje reči za moj prezir, svaka žena je krst u njegovoj prljavoj teologiji, u njegovom arogantnom zadovoljstvu.“ Uostalom, najpoznatija pesma The Exploited, Punk’s Not Dead bila je direktan odgovor na Crassovu neveselu proklamaciju Punk is Dead napravljenu upravo na tom prvom albumu, u reakciji na komodifkaciju pank roka, ulazak velikih izdavača u zajednicu, pretvaranje ove muzike u produkt iz njene izvorne forme autentične urbane kulture mladih. Conflict su, na kraju krajeva, na svom prvom albumu imali pesmu Exploitation u kojoj su direktno prozivali The Exploited što se priklanjaju establišmentu i učestvuju u cirkusu pop-muzike.
Niko koga sam tada poznavao nije nosio Conflict prišivače, jer Conflict su zaobišli sve nagazne mine koje su početkom osamdestih sejane od strane korporacija ali i pank publike što je sa starenjem počinjala da traži „udobnije“, manje provokativne, manje anarhične sadržaje. Kada se Ian Curtis ubio a od Joy Division nastao New Order, to jeste bio nekakav simbolički kraj ere. Osim što je za Conflict ovo bio tek početak.
Conflict su od Crass preuzeli filozofiju samostalnosti, tvrdoglavo se držeći Do It Yourself filozofije od samih početaka. Prva izdanja su uradili za etikete koje su osnovali baš članovi Crass, da bi od 1984. godine sve izdavali za sopstveni Mortarhate, zaključno sa najnovijim albumom iz ove godine. Inspirisan Sex Pistolsima i Clashom, ali energizovan upoznavanjem sa članovima Crass, Colin Jerwood je veoma brzo našao svoj glas, metaforički i doslovni i poveo bend u avanturu koja će trajati duže od četiri decenije, kroz brojne peripetije, izazove, povremene kontroverze. Nećemo da se pretvaramo da Colin i Conflict nisu grešili, ali ako ćemo da vodimo statistiku, pa, grešili su mnogo manje od drugih i bili spremni da javno pojedu gomno kada je ono bilo na meniju.
Anarhizam u Colinovom i Conflictovom izrazu nije bio samo filozofija i edukativna tema. Tamo gde su Crass eksplicitno bili izdanak kasne hipi kulture ukrštene sa britanskim antinuklearnim protestantima, i njihov je anarhizam bio pre svega vezan za oslobađanje razmišljanja, ponašanja, uviđanje velikih tema i trendova koji prete čovečanstvu, Conflict su bili nova generacija, generacija besa, direktne akcije, anarhisti manje skloni mirnom protestu i porukama ljubavi, spremniji da naprave barikade, pošibaju se sa pandurima (ili skinhedima kad se tako namesti), naprave požar u kompaniji koja zagađuje okolinu, upadnu u laboratoriju farmaceutske kompanije i iz nje oslobode kuniće i miševe spremne za testiranje. „They say we don’t respect human beings. We say all life is sacred“ kaže jedna živa verzija najpoznatije pesme ovog benda, a čija studijska inačica zatvara današnji mikstejp.
Conflict nisu bili intelektualci došli da poduče proletere o antiautoritarnosti već aktivisti u čijoj se muzici čula uzavrela energija ulice, demonstracija organizovanih od ZAISTA ekstremno levih frakcija poput britanskog Class War (a koje, uzgred, ovo što se danas naziva ekstremnom levicom od strane establišmenta, verovatno gledaju sa smešom prezira i autentične želje da satru klasnog neprijatelja maskiranog u levicu), molotovljevih koktela, razlupanih laboratorija i spaljenih kasapnica. I tu su bili neprevaziđeni.
Ni slučajno jedini u svojoj klasi, Conflict su se od anarhpankera iz prethodne generacije (Crass, Flux of Pink Indians, Zounds, Poison Girls itd.) razlikovali po težem zvuku, mračnijim temama, energiji bližoj hardcore punku i metalu. Rudimentary Peni su bili najbliži zvuku Conflict od svih Crass Records kolega, a izvan Crassovog kružoka tu su bili Discharge, GBH, Antisect, Amebix. Chaos UK, potom Extreme Noise Terror, Doom, Sore Throat i Napalm Death, bendovi koji će presudno uticati na spajanje muzičkih subkultura koje su sedamdesetih smatrane za ogorčene neprijatelje.
Ali Conflict su bili NEPREVAZIĐENI. Niko nije imao takvu silovitost nastupa, takvu himničnost tema, takvu GUSTINU informacija po mikrosekundi muzike. Discharge, Chaos UK i GBH su bili usredsređeni na svoje na-haiku-nalik minijature. Amebix su bili mračni i apstraktni, a Antisect, možda najbliži Conflictu po formi, su ipak bili isuviše D-beat hardcore orijentisani da bi imali širinu zahvata koji je Conflict demonstrirao.
Jer Conflict je bio na neki način podrazumevani ujediniteljski bend. Bend koji nikada nije menjao izdavača jer je izdavao za sopstvenu etiketu. Bend koji nikada nije menjao zvuk jer je njegov zvuk podrazumevao sve od devedesetosekundnih trešera, preko emotivnih, folk muzikom inspirisanih balada pa do regea, sve provučeno kroz sirovi, radnički pank filter. Bend koji nikada nije prestao da priča o važnosti pobune, važnosti KONSTANTNE pobune, nepristajanja na nepravdu i defetizam, konkretne, direktne akcije vođene jasnom vizijom o tome šta je ispravno a šta, čak i umotano u sto socijalnih ukrasnih papira, konvencija i prihvaćenih, „sudbinskih“ datosti nije niti ikada može da bude ispravno.
Feminizam je za Conflict bio prirodan element anarhizma koji je toksičnost autoriteta – u pank roku najmanje nakon Crassa – prepoznao u velikoj meri u patrijarhalnom, falocentričnom društvenom mentalitetu. Borba za oslobođenje i prava životinja je takođe bila prirodan, nedvosmislen deo borbe za ravnopravnost i slobodu SVIH polazeći od pesme Meat Means Murder sa prvog albuma a onda eksplodirajući kroz Berkshire Cunt, Whichever Way You Want It, Meat Still Means Murder, This is the A.L.F., zaključno sa A Mother’s Milk na ovogodišnjem albumu koja direktno pita žene da li su feminstkinje ako koriste produkte eksploatacije ženki životinja. Adornova opaska da „Aušvic počinje kada neko pogleda kasapnicu i pomisli: ‘to su samo životinje'“ i Singerovo pojašnjenje da su „za životinje svi ljudi nacisti“, i da je za njih „Treblinka večita“ je u muzici Conflict plasirana sa strašću ljudi koji su prepoznali da aktivizam počinje od osvešćivanja sebe (na omotu jednog od albuma objašnjavaju da od životinjskih produkata još uvek nose stare kožne čizme jer bi i prema životinjama bilo nepoštovanje ako bi ih bacili pre nego što se raspadnu) ali onda ne staje i oko sebe širi požar bunta, delanja, oslobađanja.
No, Conflict JESU pre svega bili bend a ne politička organizacija i njihovo delanje je bilo najkorisnije baš u muzičkom smislu, sa tim spojem hardcore thrash neposrednosti i himnične, strašno inspirišuće melodičnosti. Sam Colin nije bio „pevač“ ako je vaš kriterijum za pevača Saša Matić, već ljudski megafon, dispanzer strahovitih tirada rađenih maltene metodom toka svesti koje su silom i nepokolebljivim osećajem za pravičnost uterivane u formu stihova. OK, Colin nije bio „pevač“, baš kao što ni Chuck D nije „pevač“, oni su obojica nešto mnogo VIŠE, glasovi koji kanališu političku i filozofsku misao takvom snagom da će vas podći sa zemlje, naučiti da letite, promeniti vam život.
I to JESTE dragocena estetska dimenzija Colinovog izraza. Možete reći da su Conflict od 1981. pa sve do 2025. godine zvučali skoro isto i zaista ćete teško na prvo slušanje znati koja je pesma u ovom mikstejpu iz koje godine, ali kod Conflicta ovo je FEATURE, NOT A BUG, a Colinov uvek razjareni, promukli glas čoveka koji zna da ga moćni neće slušati – a kada bi ga slušali morali bi da ga ubiju – ali da će ga nemoćni na kraju čuti gotovo uvek ide istom linijom strahovitog krešenda gde se sa svakim stihom ide ton više po skali, dok intenzitet izgovaranja reči raste do zaglušujuće eksplozije. Slušanje Conflict, zbog tako velikog broja reči koje Colin izvikuje, često izaziva halucinantan utisak da se utapate u brzoj rečnoj matici sastavljenoj od radikalne političke teorije i zapaljive aktivističke propagande, ali onda čujete jednu individualnu reč (na primer kada u Tough Shit Mickey Colin kaže „he’s a BUTCHER and well paid“ izgovarajući ovu reč kao da povraća svo meso kojim su ga kao dete hranili u jednom nasilno izazvanom spazmu) i spremni ste za rat.
Klasni, naravno. Conflict i Colin nikada nisu odstupili od ideje radikalne promene društva, ne zamarajući se time da ponavljaju tuđe revolucionarne parole, već smišljajući svoje. Pa i naslovna pesma ovogodišnjeg albuma onda jasno kaže:
We can turn things around, turn this world upside down
But never with the silly resignation or compliance
Things have been said such time and time again
But the one thing I do know
This much remains
A što su reči koje, mislim, svi ovih dana treba da čujemo, slušamo i ponavljamo.
Omot sam napravio ja od fotografije kojoj ne znam autora, a sve pesme sa spiska koje potiču sa „pravih“ izdanja su linkovane za njihove verzije na Bandcampu.
https://mega.nz/file/8oZyBRLa#TlKCXJFPQwFIYD_Fh3MyLx935XlT3GCI8Jh8THKzYO8
- A Piss In The Ocean – Leeds University 9/4/1986
- A Declaration Of Independence – In the Venue
- Meat Means Murder – It’s Time To See Who’s Who Now
- BerkShire Cunt (Single Version) – Rebellion Sucks!
- Tough Shit Mickey – Standard Issue 82-87
- Do You Get The Picture – The Final Conflict
- From St Paul’s To Seattle (Single Version) – Rebellion Sucks!
- This Is Not Enough (Single Version) – Standard Issue 82-87
- Neither Is This (Single Version) – Standard Issue 82-87
- Barricades and broken dreams – Live in London 2013
- Law and Order (Throughtout the Land) – Increase the Pressure
- Cruise – Leeds University 9/4/1986
- Banned From the UK – Turning Rebellion Into Money (Remaster)
- Carlo Giuliani – Live in London 2013
- Mighty and Superior – Standard Issue 82-87
- Repatriation – Live in London 2013
- The Final Conflict – The Final Conflict
- The Cord Is Cut – In the Venue
- They Said That – The Ungovernable Force
- This Much Remains – This Much Remains
- This is the A.L.F. – The Ungovernable Force
