U daljem analiziranju Warnerovih ovogodišnjih promašaja, pogledao sam Mickey 17, satirični naučnofantastični spektakl što je premijeru imao sedmog Marta a već pre kraja Maja bio dostupan za striming na HBO Max. A koji je, iako ga ceo svet i dalje zove HBO Max, zapravo nakon spajanja Warnera i Discoveryja preimenovan u samo Max, da bi proletos bilo najavljeno kako se ime servisa na leto ponovo menja u HBO Max. Da apstrahujemo kako su sve ove odluke zahtevale zasedanja ko zna kakvih odbora i komisija i diskutovanja i izjašnjavanja i glasanja i ko zna koliki broj časova ljudskog rada koji je mogao biti utrošen ekonomičnije, već samo to da je neko u korporaciji mislio kako je brisanje globalno prepoznatljivog brenda iz imena svog servisa i njegovo transformisanje u bezlično „Max“ ne dobra nego iole racionalna ideja, i da je trebalo da prođu tri godine pre nego što je ova stupidarija bila opozvana je, čini se, dobra ilustracija korporativnog otuđenja od realnosti od one sorte kakva ne da obećava, ne da preti, nego garantuje da nam je budućnost poput one prikazane u Mickey 17, reklo bi se, zapisana u zvezdama.

Mickey 17 se u ovom trenutku smatra drugim Warnerovim velikim finansijskim promašajem za ovo proleće (prvi je bio prošle nedelje živopisani The Alto Knights), koji sa budžetom od 198 miliona dolara i zaradom za sada manjom od stopedeset kao da ne sluti da će ikada povratiti uložene pare. U prvom redu ovde se čovek mora lupiti po čelu što je Mickey 17 uopšte mogao da košta gotovo 200 miliona dolara jer, iako je u pitanju naučnofantastična storija smeštena na drugu planetu sa oštrom klimom, zastrašujućim snežnim olujama i autohtonom formom života, u pitanju je pre svega kamerna dramedija koja se dešava na malom broju lokacija kakvu bi u nekoj nezavisnoj produkciji mogli da slupate za deset ili petnaest puta manje novca. Poređenja radi, kombinovani budžet oba dela južnokorejskog naučnofantastičnog akcionog hita Alienoid (pisao sam o prvom delu ovde) procenjen je na oko 29 miliona dolara.

Ne prizivamo Južnu Koreju bez razloga, naravno, jer je Mickey 17, kao svoj treći film na Engleskom jeziku režirao Bong Joon Ho, možda ne NAJVEĆI savremeni južnokorejski režiser ali svakako jedan od 3-4 najvažnija i nesumnjivo onaj koji je najuspešnije opipao puls zapada a zatim mu se autoritativno nametnuo kao MVP sa kojim možete računati da će doneti nešto sveže, energično i nepostiđeno da ima ISKAZ u žanrovski film.

Čak i da apstrahujemo da je sa Parasite Bong osvojio prvu Zlatnu palmu u Kanu i prvog Oskara za najbolji film rađen izvan engleskog govornog područja za svoju državu, uspeh njegove adaptacije strip serijala Le Transperceneige u formi filma Snowpiercer 2013. godine je bio nedvosmislen. Iz filma je nastala i vrlo uspešna, visokobudžetna televizijska serija koja je kroz spajanja kompanija danas u vlasništvu Warnera i ima i neke zdrave logike u tome da je Bong, nakon što je u međuvremenu uradio Parasite ali i naučnofantastični Okja za Netflix, od Warnera dobio posao da napravi Mickey 17. Nisam siguran gde su stvari tačno krenule po zlu u međuvremenu, ali ovo jeste film koji intrigira premisom, oslanja se na veoma uspešan roman, ima u kastu neka jaka imena i može da se pohvali ukusnim korišćenjem specijalnih efekata i generalnom zrelošću set-dizajna, ali je ovo i film koji na više mesta vidno posrće u egzekuciji, jako igra na glumački rad a čini se da niko nije bio BAŠ načisto sa tim kakav se film ovde stvarno pravi, i premisu romana menja u prilično fatalnoj meri tako da do kraja svog trajanja od nekih 135 minuta stiže u jednoj razblaženoj, sentimentalnoj formi koja je, istini za volju, preovladavala tokom čitave naracije, ali ne verujem da sam jedini koji je od Bonga očekivao iznenadno izvlačenje tepiha ispod nogu gledaoca i otrežnjujući zaokret za barem 90 stepeni pre finala.

Na kraju krajeva, Bong JESTE majstor žanrovskog kameleonstva i uspešnog skretanja pod pravim uglom. Još od Host pamtimo kako je film efektno splajsovao DNK socijalne drame – sa nemalim antiameričkim štimungom – i creature-feature horor-akcije, a Parasite je bio onako šokantan baš jer je umirenu satiričnu komediju bez gubljenja koraka transformisao u brutalni horor.

Sa Mickey 17, međutim, Bong drži isti ton, tempo i kolorit od početka do kraja a priču centrira oko likova koji, uprkos tome da film pripoveda o radikalnoj promeni u životu i funkcionisanju ljudske kolonije na tuđinskoj planeti i prvom kontaktu sa tuđinskom rasom, zapravo ostaju isti, identični do samog kraja, ne otkrivajući ništa novo, skriveno u svojim karakterima, niti se dramatično menjajući pod uticajem strahovitih preokreta koje su se desili. Ovo snažno doprinosi osećaju da gledate produženi SNL skeč radije nego dramu (makar i komičnu) sa „pravim“ ljudima i Mickey 17 naglašava ekscentričnost svog ansambla, dekadentnost „negativaca“ ali i komičnu socijalnu neuklopljenost glavnog lika – povremeno i neprijatno na granici „full retard“ tabua – kako bi poentirao svojim satiričnim uvidima i pružio nam parabolu o libertarijancima u svemiru koje predvodi narcisoidni religiozni fanatik, što, ako se izuzme svemir, dosta nedvosmisleno kritikuje (ne samo) Trampovu Ameriku.

Mickey 17 se događa u budućnosti u kojoj ljudska rasa ima tehnologiju za ne samo put do već i kolonizaciju planeta u drugim sistemima, ali ovo nije nekakva Star Trek utopija. Brodovi sa kolonistima putuju samo u jednom smeru, a tamo se ti kolonisti imaju snalaziti sa resursima koji se zatiču posle sletanja i ako se inicijalne procene napravljene posredstvom daljinskog osmatranja planete ne pokažu kao dovoljno tačne, borba za opstanak i preživljavanje je realna i neizvesna. Unutar posade svakog kolonističkog broda je i po jedan „expendable“, osoba bez dodeljenog stalnog radnog mesta a kojoj se poveravaju poslovi isuviše rizični za obične ljude ali preskupi da se za njih koriste roboti koje je tokom leta skoro svetlosnom brzinom ili na tuđinskoj planeti jako teško popravljati ako se oštete.

Očekuje se da će expendable poginuti, i štaviše, svrha nekih od ovih zadataka je da se vidi da li će oni poginuti, na primer od viralne zaraze u atmosferi planete ili tokom testiranja vakcine protiv tuđinskog virusa. No, tehnologija digitalnog bekapovanja čitave ličnosti expendablea i „reprintovanja“ njegovog tela nakon što prethodno biva reciklirano u mašini koja i organski i neorganski otpad može da rekombinuje na molekularnom nivou omogućava i da praktično odmah nakon pogibije prethodne verzije expendablea, iz mašine izađe nov, isti takav, sa sećanjima koja sežu do poslednjeg bekapa. Na ovaj način, svaka kolonija ima jednog čoveka koga može da reciklira do u nedogled i koga, teorija je, uvek može da žrtvuje kada se sumnja da postoji rizik da neko pogine na dužnosti.

Iz naslova filma jasno je da je Mickey Barnes koga zatičemo na početku, već sedamnaesta kopija originalnog Mickeyja Barnesa što je stupio u službu na brodu koji je posle nekoliko godina letenja stigao na planetu nazvanu Niflhajm i razni flešbekovi i montaže nam pokazuju ne samo neke zaista ponižavajuće smrti koje je on „doživeo“ – uključujući vrlo rutinsko ponašanje medicinskog osoblja koje beleži detalje njegovog umiranja od neuspešne vakcine – već i generalnu percepciju da je Mickey neka vrsta izopštenika među posadom, frik koga drugi kolonisti više doživljavaju kao alatku nego kao osobu i samo povremeno skupe hrabrost da ga puni strahopoštovanja, tiho, upitaju „kako je to umreti?“

To da ljudi zapravo ne štampaju BEZBROJ kopija posade i koriste te kopije za teške ili opasne poslove objašnjeno je ne samo postulatom da je tehnologija ekstremno skupa, već i prisustvom jake religiozne frakcije koja insistira da su duša i telo neodvojivi i time su sve nove kopije od strane vernika smatrane za neku vrstu jeresi, a ideja o dve identične kopije koje bi bile žive u isto vreme je jak društveni tabu. Naravno, drama onda nastaje kada neodgovorni kolega nakon incidenta Mickeyja 17 ne potvrdi da je ovaj stvarno poginuo i prijavi službi da treba da se odštampa Mickey 18, a Mickey 17 ipak preživi pad u ledenu spilju i bliski susret sa zastrašujućim tuđinima i nekoliko sati kasnije se, promrzao i gladan pojavi na vratima još uvek jedine ljudske baze na Niflhajmu.

Jedno vreme su samo Mickey 17 i Mickey 18 svesni da ih ima dvojica i film izvlači izvesnu dramu ali prevashodno komediju iz njihovih pokušaja da prikriju ovu činjenicu od ostatka kolonista, uključujući Mickeyjevog najboljeg ortaka Timoa – onog što ga je ostavio da umre a ovaj na kraju nije umro – i devojku Nashu. Naravno, najveći problem je Kenneth Marshall, komandant kolonije i njen de fakto vođa, uprkos tome što odluke nominalno donosi komitet čije odluke on samo treba da sprovodi. Marshall je ne samo iskusni, namazani političar kome je ova ekspedicija zapravo bila način da povrati deo moći što ju je izgubio na matičnoj planeti i bude na čelu NEČEGA, već je i harizmatični demagog, narcisoidni držač govora, verujući čovek koji će, zajedno sa ženom povremeno spontano početi da peva religijsku himnu ali čija se vera najviše ogleda u tome koliko mrzi greh, a pojava „duplikata“ je greh i jeres veća nego, kako nam u jednom vojsoveru kaže glavni lik, kada biste otimali decu ili bili kolekcionar ljudskih glava.

Naravno, šit će neizbežno udariti u fen posle određenog vremena, a ovo se poklapa sa momentom kada Marshall proglašava praktično ratno stanje jer se registruje povećana aktivnost lokalne forme života, „creepera“ koji izgledaju kao kombinacija armadila i stonoge i koji se okupljaju oko ljudske baze gde je jedan njihov primerak donesen radi istraživanja…

Sastojci su tu, ali Bong ne pravi zaista jasnu tranziciju između satirične komedije o ekscentričnim likovima i ozbiljne naučnofantastične drame koju sugeriše finale filma. Možemo da  spekulišemo zašto je to tako ali mislim da njemu nije zaista na pameti bilo da pravi SF spektakl pa se i njegova rešenja za treći čin filma kreću između farsične komedije u kojoj je farsa još naglašenija nego u početku, sentimentalne melodrame i samo simboličkih gestova u smeru „svemirske“ akcione drame a prema kojoj nas priča, reklo bi se usmerava.

Otud je i razrešenje koje stiže u finalu filma nezadovoljavajuće, ne najmanje jer se temelji na nekim farsičnim premisama (čitava opsesija Marshallove supruge, Ylfe, kreiranjem „savršenog sosa“ a gde je po njenom mišljenju, sos za jelo „pravi“ test civilizacije) ali i na ne zaista ubedljivom preokretu u kome do tada jedva pominjani komitet istupa iz senke da ograniči moć autokrate, a nakon što Mickey demonstrira nesebičnost, požrtvovanje i empatiju koja transcendira granice biološke vrste.

Nećemo ovde reći koji je to Mickey od dvojice što su živi u isto vreme ali fer je primetiti da Bong pravi nagao skok od toga da se poigrava sa komičnim kontrastom između dve verzije iste osobe do toga da jedna od tih verzija postaje požrtvovani heroj a druga empatični diplomata a da ni jedno ni drugo nema nekakvo prirodno utemeljenje u dotadašnjim karakterizacijama Mickeyja 17 i 18. Ovde Bong, reklo bi se, samo traži nekakvo „akciono“ razrešenje za priču koja je do tog trenutka bila pre svega produženi skeč o socijalno neuklopljenom tipu koji sada mora da deli sobu sa samim sobom a da je i ta druga verzija njega iz nekog razloga drčna, nesaradljiva pa i otvoreno drska.

Da bude sasvim jasno, to da je Bong već scenarijom napustio mnogo osnovnih niti romana je možda bila kriva odluka. Sasvim je, naravno, razumljivo da film nema vremena da ide u detaljne prezentacije ljudske istorije pre i posle ere kolonizacije, onako kako nam je to dao roman* niti da se mnogo bavi samom tehnologijom koju je roman opisivao** ali Bongov film nije, striktno gledano, ni u istom žanru kao Mickey 7.

* u romanu je glavni junak, na kraju krajeva, istoričar po profesiji – film nam ni ne govori koje je profesije Mickey Barnes bio pre stupanja na brod koji će ga – ili neku njegovu kopiju – odvesti na planetu u drugom sistemu

** autor romana, Edward Ashton, je, da i to kažemo, po profesiji profesor kvantne fizike

Mickey 7, izašao 2022. godine – i ne, nije jasno zašto je Bong osetio potrebu da Mickeyja ubije šesnaest umesto šest puta kako je to bilo u knjizi – jeste knjiga o transhumanizmu, kako njegov autor kaže o „jadnoj formi besmrtnosti“, ali je pre svega knjiga o prvom kontaktu između dve rase sa dve različite planete i kritika kolonizacije. U tehničkom smislu inspirisana kolonizacijom Mikronezije, ona u svojim diskusijama o ljudskim uspesima i neuspesima prilikom kolonizacija drugih planeta daje sasvim nedvosmisleno osuđujući iskaz vezan možda ne za sam impuls širenja ljudske rase kroz svemir, ali svakako za tehnologiju otimanja tuđih resursa i „prirodni“ antagonizam spram nativnih formi života ili zatečene tuđinske civilizacije. Ashton nije neki veliki stilista, i njegovi likovi su relativno ravni i nemaju dubinske karaktere – veliki broj scena jesu pisane kao aluzije na dijaloge iz televizijskih ili JuTjub  skečeva u kojima likovi koriste readymade fraze – no, njegov roman nedvosmisleno treba posmatrati u tradiciji novotalasnih naučnofantastičnih tekstova kao što su, recimo Pohlova Kapija i Džem, te Haldemanov Most uma, romana sa jasno izraženom kritikom antropocentrizma i kolonijalističkih tendencija, ali i empatijom za svoje glavne junake.

Mickey 7 je tekst koji onda sa jedne strane mnogo naglašenije pokazuje strahovite patnje i žrtve koje kolonisti podnose na svom putu i nakon uspostavljanja baze na Niflhajmu – u filmu se opsesija proteinima i kilokalorijama, te stalna frustracija stalnom glađu likova mnogo manje primećuje pa je time i raskošna večera koju Marshall organizuje za Mickeyja manje uspeo satirični pančlajn – ali onda i prirodu sukoba između ljudske rase i creepera, a pogotovo njegovo razrešenje bazira na interesantnijim premisama koje JESU mnogo tešnje vezane za činjenicu da glavni junak, neko kome je posao da iznova umire, razvija zdrav strah od smrti kada biva suočen sa svojom kopijom. Film zbog toga ima značajno manje efektno finale, zaprljano sentimentalnošću i utemeljeno na tome da je Mickey i dalje neka vrsta „hick“ glupandera kome se samo zalomilo da odigra presudnu ulogu u nečemu što se dešavalo oko njega.

Naravno, možda bi drugačiji rad sa likovima dao i drugačije rezultate. Znam da je uobičajeno da se kaže kako Robert Pattinson demonstrira ogromno sazrevanje kao glumac, ali njegov Mickey je nesimpatična, iritantna karikatura – eksplicitno jednim delom bazirana na Dumb and Dumber predlošku Jima Careyja – a koja najveći deo vremena nije smešna. Pattinson, ruku na srce, u nekim scenama pogađa solidan komični tajming i na par mesta izvlači nekakvu energiju iz kontrasta u karakterima Mickeyja 17 i 18 (koji, da dodamo, ni roman ne „objašnjava“) ali ovo je uglavnom kreveljenje što je moralo biti zauzdano u startu od strane režisera koji je, da i na to podsetimo, ovim filmom upisao sebi distinkciju da je režirao glumce što su prethodno glumili Kapetana Ameriku i Betmena u njihovim narednim, „dramskim“ ulogama.

No, Bong ni sa Pattinsonom ni sa Ruffalom koji igra Marshalla kao da nije ni pokušao da vodi nekom čvrstom rukom. Otud Ruffalo još više glumata, krevelji se, pravi ekscentrične poze – kao i Toni Collette koja igra njegovu ženu – i neretko je teško oteti se utisku da gledate Saturday Night Live skeč koji se nekako oteo kontroli, ali koji retko zaista poentira stvarnim komičnim pančlajnima jer mora da se drži forme drame ma koliko ona farsična bila. Ansambl iz drugog reda je bolji, pa i Naomi Ackie i Steven Yeun pružaju sigurnije, jasnije profilisane likove, sa manje glumatanja.

Vizuelno, da se razumemo, Bong nikada nije bio Chan Wook Park, ali nije se izbrukao. Film jeste taman, kolorno sveden na sivu boju metala i dosadne uniforme koje svi nose, ali to JESTE jedna od njegovih poenti. Mickey 17 je za razliku od Mickey 7 više film o usranom radnom mestu na dnu društvene lestvice sa čijeg vrha stiže demagoški ujediniteljski diskurs nego nekakva transhumanistička, antikolonijalna freska, pa je i prihvatljivo da vizuelno bude naglašeno jednoličan. Set dizajn i art direkcija su konzistentni i odaju utisak jedne koliko-toliko uverljive kulture, a dizajn vanzemaljaca i specijalni efekti na Niflhajmu su takođe vrlo solidni. Bong koristi mnogo flešbekova i montaža da popuni rupe u kontekstu – roman je to radio i značajno više – i ovo jesu neki od najupečatljivijih vizuelnih momenata, na primer ponovljeni geg sa Mickeyjevim telom koje izlazi iz „printera“ a na koje zaposleni, zabavljeni igranjem na tabletima i sličnim razbibrigama ni ne obraćaju pažnju. Kostimi i generalni dizajn takođe dosta efektno komuniciraju podvojenost između Marshallovog „inner circle“ kružoka lojalista i ostatka posade, pa je, recimo, Daniel Henshall u ulozi Marshallovog ličnog asistenta jedna savršeno upečatljiva karikatura Miloša Vučevića koji nosi pirsing ispod donje usne i u sebi ima dovoljno DNK Suzi Vasiljević da unaokolo prati šefa sa kamerom i stalno mu govori kako će sjajno ispasti na videima koji će ući u istorijske anale.

Mickey 17 nije nekakav uvredljivo loš film ali jeste mi bio malo dosadan i jeste pomalo nesrećna „farsizacija“ svog izvornog materijala a za potrebe političke satire. Sebe ubrajam u ljubitelje farse i političke satire koja može da se oslanja i na apsurdizam i na groteskno karikiranje likova, ali mislim da Bong ovo ne radi sa dovoljno propulzivnosti i da pogotovo u finalu luta između akcione SF drame i satirične komedije i ne nalazi srećno srednje rešenje. Imajući u vidu da je film, kako smo na početku rekli, sada upisan kao finansijski promašaj, biće interesantno pratiti dalju Bongovu trajektoriju u SAD, ali i sudbinu potencijalnog nastavka filma a gde je roman, Antimatter Blues, već napisan. Moguće je, naravno, da Warner celu ovu epizodu reši da zakopa i zaboravi ali i da, poučen iskustvom Starship Troopersa koji su, kako nas i Crippled Avenger podseća u svom osvrtu na Mickey 17, od inicijalnog filmskog promašaja – i DRASTIČNO neshvaćene satire – izrasli u neku vrstu pouzdanog klasika što je izrodio respektabilnu multimedijalnu franšizu, reši da nastavi da eksploatiše Mickeyja u drugim formatima i medijima. I možda, kao i u slučaju Snowpiercera, to donese nekakav pozitivan rezultat.  Živi bili pa videli.