Moderni superherojski stripovi  možda i prečesto propuštaju da ostave na čitaoca taj utisak da je prisustvovao nečem herojskom, događaju gde su LJUDI, bez obzira na set moći kojima raspolažu ili ne raspolažu i ovoliko ili onoliko nesavršen moralni svetonazor, uradili nešto veličanstveno, često podnoseći velike svesne žrtve, kako bi pomogli drugim ljudima. Ova se komponenta neretko izgubi pod naslagama „lorea“ i daljeg upetljavanja interpersonalnih odnosa između likova, primerenijeg sapunskoj operi nego nekakvom klasičnom herojskom narativu, plus, naravno, veliki broj danas popularnih maskiranih junaka su kodifikovani kao antiheroji, ljudi kojima tuđe blagoutrobije i mir u svetu nisu prvi prioriteti kada ujutro ustanu iz kreveta. Baš zato je važno da povremeno dobijamo narative kao što je Dark Knights of Steel: Allwinter, miniserijal od šest epizoda, gde se put od antiheroja do spasioca sveta dešava organski, ubedljivo, i kombinuje duboko razumevanje ličnih, unutarnjih motiva glavnog junaka sa interesantnim fantazijskim okruženjem koje, okovano snegom i ledom, praktično umire u stazisu gde ništa ne živi.

Dark Knights of Steel: Allwinter je spinof DC-jevog Elseworlds naslova Dark Knights of Steel, o kome sam pisao pre malo više od godinu i po dana. Kreacija omiljenog Australijanca Toma Taylora ovaj je superheroji-ali-sa-mačevima-i-oklopima koncept pokazao da u Elseworlds formuli još i te kako ima benzina – samo da nema dovoljno senarista kojima je DC voljan da pokloni poverenje – i već tada demonstrirao da ima potencijal da bude mnogo više od dvanaestodelnog maksi serijala koji je Taylor inicijalno napisao. Taylor je, naravno, u međuvremenu potvrdio da se radi na nastavku („I’m definitely working on the Dark Knights of Steel sequel“ ispisao je na tviteru Februara prošle godine), ali istom prilikom najavio Allwinter kao spinof koji će raditi drugi autori, unutar sveta i koncepta koje je on osmislio.

Dark Knights of Steel: Allwinter je onda izlazio između Septembra prošle godine i proleća ove, sa šest epizoda koje je napisao Jay Kristoff, Taylorov australijski komšija i čovek za koga već i iz dijaloga u Allwinter shvatate da je prevashodno autor proze. Kristoff je odrastao igrajuću Dungeons & Dragons ali je najveći broj njegovih romanesknih serijala smešten u dark fantasy i science fiction okruženja (uključujuću steampunk reimaginaciju Japana iz Tokugava peridoa), radije nego u klasični kvazisrednjevekovni mizanscen, pa je Dark Knights of Steel: Allwinter sa svojom kombinacijom srednjevekovlja što se dosta snažno oslanja na savremene pop-interpretacije arturijanske legende, i DC-superherojštine nekako prirodna ogradica da se on u njoj lepo poigra. Iz načina pristupa likovima koji vidimo u ovom stripu, stiče se utisak da je Jay Kristoff i neko sa dosta dugačkom karijerom čitanja DC-jevih stripova (a što ima logike, čovek je svega dve godine mlađi od mene), pa Allwinter, uprkos tome što ne imitira direktno ton i humanističku agendu Taylorovog originala, vrlo lepo sedi unutar ovog izmaštanog sveta i nudi jednu uzbudljivu, kvalitetnu, i, ako je ta reč uopšte prikladna, ZNAČAJNU priču što opisuje ne samo važan istorijski prevrat već i prikazuje likove u nekim od ključnih momenata njihovih života.

Crtač Tirso Cons je sa ovim serijalom debitovao u DC-ju, ali nemamo posla ni sa kakvim početnikom. Španski ilustrator je godinama radio u advertajzingu (a što mu je i vokacija) i bavio se slikanjem, da bi početkom veka na madridskoj Expocómic konvenciji 2003. godine shvatio da stripovi – koji su mu bil detinja pasija – sada mogu da mu budu profesija. Već godinu dana kasnije počeo je da radi na franko-belgijskoj sceni crtajući stripove poput El Ojo del Diablo, Le Manoir des Murmures, Les Chroniques de Légion i Trackers za masu uglednih izdavača kao što su Paquet, Humanoïdes Associés, Glénat i Delcourt. Španska strip-scena je već godinama plodno tlo sa koga američka industrija bira najbolje eksponente da im napravi ponude-koje-se-ne-odbijaju i ako je Tirso Cons u stanju da drži ovaj kvalitet crteža i kolora i u drugim stripovima koje DC na njega baci, mislim da ćemo dobiti još jednu veliku zvezdu koju ćemo za 4-5 godina pominjati u istom dahu sa Pepeom Larrazom, Marcosom Martinom, Davidom Ajom, Guilleomom Marchom, Natachom Bustos, Javierom Garrónom, možda i samim Salvadorom Larrocom… Kao što je originalni Dark Knights of Steel imao jasan vizuelni identitet kojim se izdvajao od „normalnog“ DC programa i nudio svet konzistentnih (mada ekscentričnih) pravila i raznolikosti koje su tvorile logičnu harmoniju, tako je i Allwinter jedan vizuelno ekstremno ubedljiv projekat, tim više što najveći deo ovog stripa Cons radi u crno-beloj tehnici. Jer, setimo se, nekolorisan strip američka publika generalno nije navikla da gleda u mejnstrim publikacijama i onda crno-bele superherojske stripove tipično viđamo samo u posebnim projektima koji su namenjeni publici graničnih interesovanja.

Allwinter, pak, ne treba da bude to. Ovo nije na Sin City nalik eksploracija kontrasta svetla i tame ili jedan od onih „black, white and red“ miniserijala koje poslednjih godina izdaju oba velika izdavača kao antologije kratkih priča gde se pored crno-bele tehnike još jedino vidi crvena boja u scenama kad se pušta krv i to sve gađa probranu klijentelu. Allwinter je mejnstrim strip u najuzbudljivijem alternativnom univerzumu koga DC trenutno ima pa je time potrebno JAČE pohvaliti da je uredništvo odobrilo crno-beli režim kao preovlađujući u ovom narativu.

A što je verovatno posledica ipak ozbiljne reputacije koju Tom Taylor sada ima i koji je, uostalom, kroz Injustice i DCEASED više puta potvrdio da ima u ovom trenutku neprevaziđen talenat za kreiranje alternativnih univerzuma koji nisu samo multiverse-fodder za popunjavanje prostora u sezonskim krosoverima, već metodično kreirani, dubinski promišljeni alternativnoistorijski svetovi gde prepoznajemo spone sa „klasičnim“ DC-setingom ali razumemo – i umemo da objasnimo – zašto se OVAJ svet od njega razlikuje.

Dakle, Kristoff i Cons su dobili relaitvno odrešene ruke ali i relativno otvoreno polje da se na njemu igraju jer se Allwinter dešava daleko od „engleskog“ setinga originalne priče i postavljen je na sever ove „Evrope“, u prostor umotan u sneg i led, sa likovima koji pored oklopa na sebi nose i debelu suknenu odeću i životinjska krzna i izražavaju se neodređeno „skandinavskim“ rečnikom. Ovde nema kraljeva, sve su kojekakvi „jarlovi“ i zapravo narativ je i smešten u period političke nestabilnosti u kome klanovi ratuju jedni protiv drugih i utisak je da niko nije dovoljno snažan da porazi sve protivnike i nametne se kao ujedinitelj (makar na silu, kako je u ono vreme to jedino i išlo) svih severnjačkih klanova.

Ipak, možda ne BAŠ niko. Jarl Vandar – a koji je ovdašnja verzija poznatog Betmenovog negativca Vandala Savagea, sem što je u ovoj verziji „Savage“ samo nadimak koji su mu nadenuli neprijateljski klanovi* – je beskrupulozan, malo lud i sklon unajmljivanju profesionalnih asasina da se odradi ono što on na bojnom polju, pukom vojnom silom ne može, pa je ovo zgodan način da nas početak ovog stripa upozna sa njegovim protagonistom, matorim, ciničnim bivšim profesionalnim vojnikom koji se u međuvremenu specijalizovao za asasinacije i to iz velike daljine, a kome je ima, nagađate, Slade.

*ili on barem to tako tvrdi jer je u pitanju narcisoidni psihopata sklon samoreklamerstvu

To da Allwinter u svom centru ima srednjevekovnu, kvazivikinšku verziju Deathstrokea je već samo za sebe zanimljivo, ali to kako Kristoff DOBRO razume ovaj lik i njegov satelitski ansambl je, pa, MASTERstroke. Dosta sam poslednjih godina kukao na ime toga da je DC sa tekućim serijalom  Deathstroke koji je pisao Priest dobio skoro pa nezasluženo veličanstven karakterni portret lika kome je trebalo više od 40 godina da dobije strip dostojan svoje harizme, a da onda niko nije znao kako da Priestov rad isprati adekvatnim nastavcima. Allwinter je, iznenađujuće ili ne, besprekorno dobro shvaćena karakterizacija i komplikovana lična i porodična istorija Sladea Wilsona ušnirana u fantazijski narativ gde okoreli najamnik odlučuje da na trenutak zaboravi profesionalna pravila i stavi se u službu misije odvođenja magičnog dečaka na sever zemlje, kroz magijski ojačane snežne i ledene oluje, da ne pominjemo „draugr“ čudovišta i demone, kako bi taj magični dečak okončao večnu zimu što ju je svojom kletvom izazvao ogorčeni dvorski čarobnjak što ga je žena varala sa kraljem a onda stradala u atentatu čija je meta bio baš kralj. Ovo je narativ sa idealnim odnosom epske, srednjevekovne tragedije i superherojske sapunice gde je i jednom i drugom, jelte, žanru, prirođeno i normalno da se veliki deo istorijski bitnih, po društvo disruptivnih događaja odvija u krugu porodice.

Jer, da se razumemo, Deathstroke je PROCVETAO kada je njegova solipsistička, narcisoidna, sociopatska persona stavljena naspram porodice koju je u jednom trenutku nesmotreno zasnovao a onda uspeo da upropasti sve što se sa njom upropastiti dalo i sebe nikada za to nije prestao da krivi, iako, naravno, strogo u intimi svojih unutarnjih misli i emocija. Kristoff nema, naravno, sa ovih šest epizoda prostora da ide u onakve širine i dubine koje je Priest sebi mogao da dopusti ali majstorski udara akcente tamo gde su oni najefektniji i scene sa Sladeovom bivšom ženom ali i ćerkom su upečatljive, snažne i perfektno odmerene u karakterizaciji i dijalozima. Činjenica da Deathstroke u ovom stripu JESTE veoma okoreli, skoro do nihilizma cinični ubica-za-pare a da nam Kristoff prikazuje kredibilan, uverljiv njegov put do „pravog“ heroja koji sebe autentično ulaže u misiju spasavanja sveta (ili makar severa) je za poštovanje. Činjenica da onda u raspletu scenarista sve postavlja u vrlo uzak krug likova koji imaju prethodne istorije i neplaćene uzajamne dugove je demonstracija zanatskog majstorstva i ovaj se narativ čita sa velikim zadovoljstvom kao poučna skaska o onome što ćem platiti na ćupriji ako smo se nekako snašli da plaćanje eskiviramo na mostu, ali i o tome da se duša ipak može spasti, ako ste iskreni i verujete u ono što radite.

Pitanje koje se prirodno postavlja je, naravno, koliko morate predznanja imati da bi ste Allwinter čitali bez čestih obilazka Wikipedje i blogova koji opsesivno pišu o superherojskim stripovima. I čini mi se da ovde nemamo primer fatalnog nivoa intertekstualnosti. Allwinter svakako profitira od toga da čitalac zna ko su Addie, Ravager, Wintergreen – i nešto manje od toga da zna ko su Vandal Savage, Killer Frost i još neki likovi – i kakva je Deathstrokeova lična istorija preko u „glavnom“ univerzumu* ali mislim da je Kristoff uspeo da karakterizacije likova ovde zaokruži, da njihove prethodne istorije jasno sugeriše i da se strip drži na svoje dve noge u dovoljnoj meri da se ni jedan čitalac ne oseća izgubljeno.

*naravno, poznavanje košmarno idiotske novije njegove istorije koju je onako mesarski ispisao Joshua Williamson u Deathstroke Inc. ne samo da se ne očekuje već mislim da Allwinter ovaj strip aktivno, higijenski disciplinovano ignoriše, što i vama preporučujemo

Doduše, strip onda pravi i sponu sa originalnim Dark Knights of Steel, kroz dovođenje Betmena u ovaj narativ i ovo je jedan očigledan višak jer njegovo učešće u ovoj priči nema nikakvo dramaturško opravdanje. No, Kristoff uspeva da mladom Bruceu Wayneu da simpatičan karakterni luk i on služi kao neka vrsta podsećanja na arturijanske vitezove i njihov zavet na vrlinu pa ne mogu da kažem da njegovo ubacivanje u ovu priču smeta, naprotiv.

Dark Knights of Steel: Allwinter je briljantno nacrtan, toliko smo već sugerisali, ali vredi podvući kako Tirso Cons uspešno kombinuje pažljiv, strahovito disciplinovan rad sa linijama i mekša,kompjuterska senčenja da svom svetu podari istovremeno i oštrinu, karakter i energiju, ali i dubinu. Consu su likovi vrlo izražajni a što je majstorstvo na delu imajući u vidu koliko su im lica svedena na mali broj linija, a konture strahovito upečatljive i prepoznatljive. Oklopi, oprema, kacige i mačevi, sve je prostudirano do detalja i pažljivo uklopljeno u jednu opštu estetiku ovog (dela) sveta, a Consa onda maestralno u crno-beli svet uvodi kolore onda kada priča to omogućava i celu poentu koju Kristoff pravi jasno vizuelno kodira u metaforu koja će vam biti jasna čak i ako preskačete sve (inače odlično napisane, često vrlo duhovite) dijaloge. Da ne pominjem da su mu scene akcije EPSKE, sa energijom koja prosto izleće sa stranica i, uz letering Wesa Abbotta, Dark Knights of Steel: Allwinter izgleda onako kako jedan dobro promišljen projekat visokog kvaliteta koji izdaje jedan od najvećih američkih strip-izdavača TREBA da izgleda.

Ali nemojte još da ustajete jer to nije sve. Na zadnjim stranama epizoda ovog stripa, a onda na poslednjim stranama njegove kolekcije imamo i Dark Knights of Steel: Heir to the Sea, „backup“ priču koju JESTE napisao „gazda na serijal“, Tom Taylor, a u crtežu koji je dao Riccardo Federici a kolorisao ga sjajni Arif Prianto. Italijanski slikar, ilustrator (i bubnjar), Federici ima već dosta rada za evropske i američke strip-izdavače iza sebe, sa stripovima koje je pravio i za Marvel i za DC i za Dark Horse, Dynamite! i Titan Comics i njegov rad na Aquamanu u prošloj deceniji je meni bio IZVANREDAN. Ima onda neke pravilnosti u tome da je on odabran da nacrta priču o tome kako Martha i Thomas Wayne dezertiraju iz kraljevske vojske da bi podizali siroče koje, pokazaće se posle, ume da razgovara sa ribama. Ili, konkretno, u ovoj priči sa jastozima koje dete-Arthur oslobađa sa pijace na kojoj se prodaju da bi bili živi skuvani. Tom Taylor, kao i uvek, uspeva da svoje levičarske, humane agende uplete u superherojski priču i mada je Heir to the Sea srazmerno kratak narativ, on postiže lepu karakterizaciju bračnog para koji posle životnog veka provedenog u ratovanju pronalazi svoj stvarni životni poziv u roditeljstvu, a zamenjivanje bebe-Supermena bebom-Akvamenom je briljantno i organski izvedeno. Federicijev realistični, blago dekorativni stil je iznenađujuće efektan u priči u kojoj „normalno“ izgledajući ljudi imaju sukob sa ajkulom koja hoda na dve noge i govori kao čovek, a Indonežaninovi kolori su umireni, ali promišljeni i vrlo efektno prate akcente u narativu. Wes Abbott je i ovo leterovao profi i odgovorno i time je čitav ovaj paket zaokružen na najbolji način.

Dark Knights of Steel: Allwinter je, dakle, odlična ekspanzija za Dark Knights of Steel i podsećanje na to koliko ovaj univerzum još ima mogućnosti i potencijala. Ako DC nastavi da ga tretira kao odvojen, autohton univerzum u kome se mogu pričati smislene originalne priče i otme se porivu da ga koristi kao puko gorivo za krosovere, to će biti divan primer prepoznavanja stvarne vrednosti koju kreativci u ovoj industriji donose izdavačima. Dakle, dok čekamo da Taylor stigne sa novim Dark Knights of Steel serijalom, Allwinter je obavezna lektira. Amazon kolekciju, izašlu u Martu, ima ovde.