Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za danas smo opet spremili dva albuma jer je i dalje proleće i sve BUJA. Jedan je tradicionalniji, drugi avangardniji tako da smo pokrili JEDINE DVE POSTOJEĆE forme džeza i, uopšte, muzike, pa verujem da će svako sa današnjeg džez-matinea odšetati zadovoljan.
Prvi album dolazi nam iz Nju Orleansa, kolevke džeza ali njegovi autori kažu da sviraju „brazilski džez i ciganski sving“, podsećajući nas na to da globalizacija nije završena i da su Enovi i Hasselovi četvrti svetovi i dalje živi i zdravi. Midnight Brawlers: Brawl’n’ je debi album za postavu iz Luizijane, Midnight Brawlers, i u pitanju je vrlo zdrava, vrlo zabavna, retro, a opet sveža i savremena rekonstrukcija nekih voljenih old school formata.
O Midnight Brawlers nećete saznati previše podataka jer ovo i nije bend sa nekakvom prevelikom istorijom. Kvintet je osnovan 2021. godine nedugo nakon uragana Ida koji je pustošio ovim delom Luizijane. Postava ima bubnjeve, kontrabas, gitaru, trombon i pevačicu Rosalynn De Roos koja svira i klarinet i ovo je idealan lajnap za muziku koja je dobrim svojim delom utemeljena u zvuku dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Bend, dakle, voli sving, voli plesni ritam i barsku atmosferu i zapravo ovo i jeste u prvom redu barska grupa koja svira svakog Petka uveče u klubu Bamboula’s.
Na trenutak treba stati i pomisliti kako je ipak cool da živimo u svetu gde na mestu u kome je džez dobio svoju prepoznatljivu formu i posle sto godina otkada je sving bio u svojoj najboljoj fazi, i dalje postoje ljudi koji ovu muziku vole, sviraju i prave, da za to ima publike, ali i da ti ljudi imaju i ambiciju da ovu muziku snime u studiju, izdaju u formi albuma, dakle, da ne budu puki interpretatori već da se ta muzika u novo stoleće upiše sa merom modernog promišljanja i rekonstrukcije.
Album Brawl’n’ je, dakle, kombinacija aranžmana nekih dobro poznatih kompozicija starih devedesetak godina, ali i originalnih radova benda i ovo je jedan veoma lepo spravljen obrok ugodne, plesne muzike, snimljene profesionalno, sa kvalitetnom a opet organskom produkcijom. Brawlersi ovde ne zvuče kao da sviraju u baru, ali album ima jedan živi, dinamični šmek koji čoveka odmah uvuče i ne pušta ga.
Quaijo koja album otvara je dobar primer kako Brawlersi prave džez sa brazilskim šmekom, jedna dinamična a relaksirana samba sa trombonom koji vodi glavnu reč, klarinetom koji mu se pridružuje u podcrtavanju teme i odličnim plesnim ritmom. Tu su i prepoznatljiva podvriskivanja i ko sa ovom pesmom ne unapredi svoje raspoloženje bar 50% NIJE DOBRO SLUŠAO.
Odmah iza nje sledi Blue Drag, pesma Josefa Myrowa iz 1932. godine koje su prvo snimili Washboard Rhythm Kings, ali koji svet najbolje poznaje po verziji Djanga Reinhardta iz 1935. Ovo je odrađeno kao klasičan gypsy swing sa izvrsnim vokalima Rosalynn De Roos za koju zaista ne znam da li je legalno da istovremeno ovako solidno svira klarinet i ima pevački stil dostojan klasičnih jazz diva iz prve polovine prošlog veka. Briljantna verzija brlijantne, klasične pesme.
Alma da Sanfona je ponovo originalni, brazilskom muzikom inspirisani komad u kome klarinet nosi temu a ostatak benda cepa neodoljivi plesni ritam u pozadini. Ovakav klarinet u meni uvek izaziva pseudo-nostalgične reakcije u podsećanju na vreme nekoliko decenije pre mog rođenja a koje sam iskusio kroz sekundarne izvore u detinjstvu i iz te perspektive mogu da kažem da ova pesma ne hvata SAMO na nostalgični zvuk već da su tema, ritam i čitav aranžman ODLIČNI.
What’s the Matter with the Mill? je bluzina originalo snimljena 1935. i duo Memphis Minnie i Kansas Joe McCoy je sa ovom pesmom proslavio svoj doziv-i-odziv stil. Brawlersi se ne igraju sa proverenom formulom (ovu pesmu nema ko nije obrađivao, uključujući Muddyja Watersa) i njihova verzija je slatko-ljuti bluz sa izvrsnim glavnim vokalima, sjajnim odazivanjem benda, dobrim soliranjem na trombonu ali i trubi za koju ne znam ko je svira. Svejedno, ovo je sjajno.
Shady je još jedan originalan komad koji u prvi plan stavlja gitaru i ima nešto moderniji prizvuk, kombinujući klasičnu latinicu sa nešto savremenijim harmonskim programom.
Do kraja albuma imamo Gimme a Pigfoot (komad iz 1933. godine snimljen od strane Bessie Smith) gde Rosalynn De Roos ponovo dominira, pa onda Rio Antigo, komad čuvenog brazilskog choro flautiste po imenu Altamiro Carrilho, i sve zatvara još jedan plesni brazilski komad, Forró Brasil, odajući počast plesnoj muzici velike latinoameričke države koja je inspirisala severnoamerički jazz u nemaloj meri.
Midnight Brawlers, dakle, imaju veoma dobar debi album a prisustvo originalnih kompozicija je posebno lepo videti, kao podsećanje da nema zastarelih stilova i da se i u muzici staroj sto godina uvek može naći nešto novo:
Sa druge strane nam dolazi još jedan debi album, a kad kažem „s druge strane“ mislim „iz Francuske“ a kad kažem „još jedan debi album“ onda mislim „nisam siguran kako se ovo zove.“ Jer, u zavisnosti da li gledate Bandcamp stranicu izdavača ili samog umetnika ovo izdanje se vodi kao Baishi: Baishi ili kao Thomas Leuwers: Baishi. Šta god da je ispravno od ova dva – a nije isključeno da su oba ispravna jer album, iako je muzika ista, ima i dva slična ali različita grafička rešenja za omot, inspirisana umtnošću kineskog slikara po imeni, nagađate, Qi Baishi – time će morati da se bave istoričari. Naše je da ukažemo da imamo posla sa vrlo solidnim albumom moderne fuzije džeza, japanske klasične muzike i muzike za teatar, te omaža Igoru Stravinskom i ako vam OVO ne izazove barem umereno saliviranje onda ne znam što uošte čitate ove moje črčkarije, pošto se očigledno nalazimo na različitim planetama.
Thomas Leuwers se nalazi na nekoj svojoj planeti, ali je to DOBRA planeta. Ovaj francuski gitarista je od rane mladosti pokazivao interesovanje za muziku i prvo se bavio učenjem klavira i violončena da bi sa deset godina krenuo da svira gitaru i shvatio da će mu to biti matični instrument do kraja života. Pošto je iz Tura, tamo je i studirao na visokoj školi Jazz à Tours, a istraživanje raznih muzilčkih žanrova – uglavnom podvrsta roka i džeza – mu se dramatično obogatilo kada je na masterklasu koji je držao Denis Charolles imao epifaniju vezanu za improvizaciju. Kasnije je studirao savremenu kompoziciju pod Alessandrom Solbiatijem ali kada ga pogledate, Leuwers više izgleda kao roker nego kao predavač na istoj visokoj školi na kojoj je studirao. A upravo to jeste. Mislim, predavač. A malo i roker.
No, Baishi nije rok-sastav, mada jeste nabijen solidnom energijom. Pored više bendova u različitim stilovima sa kojima radi, Leuwers je 2021. godine, dakle, osnovao i Baishi, prvo kao kvartet, a onda, posle sviranja uživo, proširio postavu na septet i to ne dodavanjem novih instrumenata nego uglavnom uduplavanjem postojećih. Tako je na debi albumu Baishi postava sa dve trube i dva trombona, dva bubnjara (od kojih jedan svira i flugerlhornu a drugi – treći trombon) dok šef pored preparirane „obične“ gitare svira i bariton gitaru. Električnog basa ili kontrabasa, posledično nema i nema za njim ni potrebe jer se o niskim frekvencijama ovde ionako stara više muzičara nego što je standard u ovakvim postavma. A i jer muzika Baishi nije nužno plesni, kinetički jazz kome bi bas-linije služile kao vođica.
Naprotiv, Baishi je album dramatičnih, teatralnih/ teatarskih kompozicija u kojima se nasleđe Stravinskog i njegovog halucinantnog impresionizma, koketiranja sa džezom i neoklasičarskih rekonstrukcija susreće sa vrlo formalizovanim nasleđem japanske klasične i teatarske muzike. Leuwers navodi gagaku, dakle, japanski klasični dvorski plesni izraz nastao pre više od hiljadu godina – a koji se i danas izvodi na imperijalnim ceremonijama – i onda ga spaja sa muzikom noh teatra, dakle, takođe vrlo formalnim, disciplinovanim stilom dramatizovanih narativa i plesa.
Album je izuzetno metodično napisan sa veoma dobro shvaćenom ulogom prostora u muzici ali i ulogom pauza u sviranju. Prostor svemu daruje osećaj da je slušalac ne puki konzument jedne kompleksne, višedelne muzičke kompozicije već da je prisutan u prostoru u kome ona nastaje kroz stapanje improvizacije i čvrsto napisane notacije, tesktura, boja i džezerskih motiva, sa udaraljkama koje ređe služe da se prebroji ritam a češće da budu pointilističke, koliko toliko stabilne tačke za koje se možete uhvatiti u nestalnoj konturi i formi ove halucinantne muzike. Pauze i sviranje bez čvrste ritmičke metrike pritom muzici daju jednu zaista dramatičnu, ponovo vrlo formalnu notu, stalno slušaoca podsećajući da prisustvuje izvođenju nečeg kompleksnog, dajući mu punktuaciju koja mu dopušta da trepne, pripremi se za ono što će tek doći.
Posvećen pre svega Stravinskom, Baishi je album izuzetno širokog zahvata ali i vrlo fokusirane vizije, album-iskaz koji pritom sa svojih jedanaest kompozicija ne deluje ni predugačko ni raspričano već TAMAN kako treba. Leuwers je ovde u muzici istražio spajanje džeza, savremene klasike, impresionizma i japanskih klasičnih formi u mnogo dimenzija i ovo je debi kakav svaki kompozitor sebi samo može da poželi, ali utisak je da ovaj autor tek počinje i ja ne mogu da dočakem da čujem šta će još uraditi. Baishi je sjajna ploča usredsređene muzike a konceptualno vrlo širokog zahvata i preporučujem ga od sveg srca:
