Zamorna nedelja. Srećom, puno dobre muzike. Četiri nova Dying Victims bisera, par izvrsnih albuma iskusnih bendova iz Hrvatske kojima će ova izdanja, nadam se doneti ozbiljno internacionalno priznanje, novi albumi Midnighta i Withcrafta, gomila interesantnih obrada, tome odličnog demo-death metala, moćan nepalski grindcore, danas stvarno imamo sve.
Deo 1: BLACK METAL
Hrvati Defiant se prilično trijumfalno upisuju u 2025. godinu petim albumom, Mammon Mantra, sedam godina nakon prethodne dugosvirajuće ploče. Ne da se ove ništa nije radilo, bilo je u međuvremenu kraćih izdanja ali Mammon Mantra ima taj epski, moćni zvuk koji sugeriše da i bend ovo izdanje doživljava kao značajno jer se njime, na kraju krajeva, obeležava i dvadeset godina od osnivanja. I imamo posla sa, dakle, moćnim, MAJESTIČNIM black-death metalom, sa dosta melodije ali sa besprekorno energičnom svirkom, pesmama utemeljenim na epskim temama i neumoljivom brutalnom polivanju rifovima i blastbitovima. Ploča je kreirana da ima uzbudljiv narativ sa pesmama koje se prelivaju jedna u drugu na organske načine i ovo je jedan baš onako zreo i uzbudljiv album kakav bendovi sanjaju da sebi podare za velike jubileje. Savršeno:
Lepo me je osvežio split singl dva nemačka benda, blek metalaca Peslegion i blackened doom šmekera Kapala. Svaki bend ovde daje po jednu pesmu i obe pesme su odlične sa Pestlegionom koji svoj „Whiskey fueled Black Metal Kommando“ stil pakuju u jednu snažnu, energičnu, dobro aranžiranu i propisnu satanističku eskapadu a Kapala onda prihvataju i i sami nam daju satanistički ritual u formi spore, moćne blackened doom inkantacije koja kulminira u krljačkom krešendu. Sjajno:
Poljske black-death metalce Martwa Aura nismo čuli od split albuma Kali Yuga Boys iz 2022. godine pa je lepo videti da su i dalje u formi. Lament im je treći dugosvirajući album i ovde se kolje iz sve snage. Naravno, svi poljski standardi kvaliteta, grandioznosti, ubedljivosti itd. su ispoštovani ali Lament je pritom baš SUROVA ploča, sa manje akcenta na atmosferi a više na UDARANJU. Da je zvuk manje razmazan, ja bih bio srećniji ali i ovako ovo je BRUTALNO dobra ploča prečišćene agresije:
Balmog su galicijski blek metal bend sa dvodecenijskom istorijom rada a Laio im je peti album i ovo je vrlo mračna, vrlo satanska muzika, namenjena publici koja u blek metalu ne traži melanholiju, setu, nežnu emociju i podlogu za pisanje tužne poezije već agresiju, pretnju, bes. Sve je to primereno old skul, sa testerišućim gitarama, agresivnim tempom, produkcijom koja je srazmerno prirodna i suva za ovaj stil muzike, ali Balmog svakako okreće i na stranu bendova kao što je poljska Mgła sa disonancama i košmarnom atmosferom koji u sebi sadrže mrvicu intrige što vas drži na udici. Lepo:
Winselmutter su jedan od onih blek metal bendova koji u opskurnosti traže potvrdu svoje vrednosti. Ne u POTPUNOJ ospkurnosti, članovi benda nisu SVI anonimni a dei album, Schattentod in der Leibeswelt izdaje, pored benda i prilično ugledni andergraund pregalac Chris i njegov Fucking Kill Records. I muzika je sasvim tehnički korektna mada je ovo naravno ploča sa mnogo ponavljanja u pesmama koje nisu pravljene da imaju krešenda i teatralnu dramu već da budu garažni okultni rituali što ih izvodi rodno mešovita grupa nemačkih građana odraslih na slušanju old school blek metala sa kraja osamdesetih. I kao takva, ovo je vrlo lepa ploča. Vokali pevačice A su odlični, produkcija je podrumski elegantna a pesme imaju taj pravoverni ’80s drajv i nula savremenih tendencija. Lepo!
Na drugoj strani blek metal spektra (a koji je ceo, taj spektar, crn) su …And Oceans sa svojim sedmim albumom, The Regeneration Itinerary. I odmah da kažem da ovi Finci ne bi bili neki moj prvi izbor za slušanje tokom najvećeg dela svoje karijere sa svojim simfonijskim, melodičnim pristupom blek metalu, no treba respektovati i poodmakle godine ali i to da ovaj album dosta srećno spaja melodičnije i simfo-tendencije, te industrial zastranjivanja, sa stvarno poštenim i zdravim old school riljanjem. Da ne pominjem da sam se skoro rasplakao od ganutosti što je masterinmg dinamičan, što kad ljudi sviraju brzo, to čujete da su ljudi, koji sviraju u prave instrumente i niko to posle nije pomerao u kompjuteru da se posloži idealno (i bezukusno) u mikrosekundu. Nije da se meni ovde sve dopada ili da mi se sve ISTO dopada, ali ovo je i album sa dosta dobro napisanim pesmama, dosta solidnih ideja koje se ne svode na puko bombardovanje zvukom i ne mogu da kažem da nisam zadovoljan:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Mudfinger su njemački stoner/ sludge trio koji razume moć dinamike, atmosfere i kreativne uzdržanosti pre nego što kulminirate u moćnim, jelte, kulminacijama. Drugi album, Amentia je, sledstveno tome ploča pre svega napisana tako da pesme ne budu samo đonom u lice sve vreme već da imaju organski razvoj, građenje teze, pa njeno dokazivanje i trijumfalno finale i to je vrlo efektno. Bend je dalje i miksovan dosta pristojno sa ipak nekakvom separacijom instrumenata koja sprečava da u glasnim delovima sve bude pretrpano i da ništa ne razaznajete. Odlično je:
Ne znam da li u Soul Dregs iz Nju Džersija svira više od jedne osobe ali istoimeni minialbum svakako nudi solidno produciran materijal za nešto što je sigurno kućni projekat. Ovo je šest dopadljivih sludge metal komada koji zvuče kao da su nastali od džemova ali imaju pismene aranžmane i lepu psihodeličnu dimenziju. Prijalo mi je:
Izašao je novi Kal-El ali bilo bi vam oprošteno što toga niste bli svesni, jer, evo, nisam ni ja, pa sam natrčao na njega skoro slučajno. Norvežani su nenormalno zakomplikovali ovaj novi projekat, objašnjavajući da je u pitanju dupli album ali koji će biti izdat u dva dela, vremenski razdvojena tokom ove godine. Plus, sada kad je prvi deo izašao, imate različite verzije za Evropu i Ameriku. WTF. Ko to radi u 2025. godini??? Enivej, kad se proseče kroz svu tu konceptualnu maglu, Astral Voyager Vol. 1 je savršeno lepa ploča za Kal-El standardno teškog, nisko naštimovanog zvuka i ambicioznih, melodičnih pesama. Ovaj bend nikada nije bio „obična“ stoner rok grupa koja džemuje u podrumu pa iz tih džemova izađu kao neke pesme, već se uvek pisalo sa vizijom i trudom koji je, iako se radi o muzici koja čvrsto stoji na podlozi gruverskog hard roka, davao svemu izvesni progresivni preliv. Astral Voyager Vol. 1 sve to pakuje u šestominutne aranžmane i prijatan je od početka do kraja, kao nekakav obilan obrok u kome različita jela sva imaju istu osnovu ali su smisleno različita. Svakako mu dajte šansu a bićemo tu i za drugi tom:
Spiral Guru su iz Brazila i kažu da im je pravljenje albuma Nexus trjalo dve godine. Okej, i čuje se da ovo nije samo serija bluzeva sa malo distorzije i Spiral Guru zaista imaju viziju u kreiranju ambicioznog hard rock i heavy psych zvuka sa puno melodičnih tema i veoma lepim ženskim vokalom u navalnom redu. Album ima fin dinamički raspon i ne ide previše na silu, sa najenergičnijim delovima koji svoju epiku duguju pre svega harmonskim i melodijskim rešenjima a ne TEŽINI. Simpatično je to, vrlo, sa snolikim kvalitetom u temelju pesama a da je ipak sve pažljivo aranžirano bez nekakve, jelte, „spontane“ psihodelije koja ne bi ni pristajala ovakvom materijalu:
Montrealski stoner rokeri Tunguska Mammoth se posle sedam godina diskografske šutnje vraćaju EP-jem kvalitetnih pesama pod naslovom Cactus. Odmah da kažem da me zvuk AKTIVNO odbija, frekvencijski usrednjen pa onda komprimovan tako da sve bude glasno ali bez ikakve dinamike, ali, prokleti bili, ljudi prave odlične pesme i sjajno sviraju. Ovo je melodično, neću da kažem „grandžerski“ ali sa merom te neke indi rok pevljivosti u pesmama, a opet žestoko, heavy i prilagođeno i nama koji bismo distorziju i na tamburu stavili. Vredi:
Yedd su vašingtonski hard rok bend sa istoimenom debi albumom a koji, bend i album, ne bi privukli MNOGO moje pažnje da nemaju odličnu pevačicu koja predvodi navalu. Pesme su korektne, izvedbe su solidne, ali Sharon Hoffman je vitalna energija ovog benda i što je više ima u pesmama one su bolje.
Prilično apstraktan, razlabavljen i makar metaforički drogiran drone-doom sludge metal stiže nam iz Omahe na EP-ju The Drone Tapes sastava Weaving Shadows. Ova grupa, osnovana 2022. godine ima iza sebe jedan propisan studijski album ali The Drone Tapes su tri dugačke, spore improvizacije potopljene duboko u supu analognih efekata. Ovde postoje bubnjevi i ritam, čak i fraze, dakle, ovo nije full-Sunn0))) apstrakcija ali je zvučno vrlo blisko, sa mnogo teksture mnogo alikvotnih tonova koji lebde iznad nabasovane močvare… Prijatno je i traje preko tri četvrt sata a plaća se po izboru:
Imate li apetita za malo kvalitetnih butlega King Gizzard & The Lizard Wizard, najboljeg rokenrol benda na svetu u ovom trenutku i najboljeg izvoznog artikla koji je Australija imala još od prvog Mad Maxa i ranih albuma AC/DC? A ko ne bi imao? Live at Way Out West ’23 je snimljen na festivalu Way Out West u švedskoj 2023. godine i ima kao i uvek profi zvuk (jer su snimali ljudi koji u su tom trenutku bili za miksetom i bend, rekosmo, podržava I PROMOVIŠE sopstveno butlegovanje) a izbor pesama je prilično brutalan, sa visokim tempom tokom najvećeg dela nastupa (Hell, Supercell, I’m in Your Mind Fuzz), sa finalem koje skreće u smeru gruverske psihodelije i mikrotonalnog programa (Ice V, Hypertension) da bi se sve završilo urnebesnom verzijom Iron Lung. Preterano dobro a cena je koliko date:
Iron Sect iz Sankt Petersburga imaju na omotu albuma Rolling Human Sin golu ženu sa (crnim) anđeoskim krilima kako zavodljivo sedi na motoru. Dakle, ne pričamo o nekom visokointelektualnom stoner roku, ali ovo je probavljiva muzika, sa teškim gruvom, prihvatljivo dobrim rifovima, pristojnim zvukom. Bend sebe taguje i sa „punk“ jer ima jedan neobavezan, relaksiran stav prema svemu – album se naplaćuje koliko vi hoćete – ali ne manjka mu sviračkog zanata i generalnog kvaliteta.
Malo niže imamo death metal bend Ossuary ali OVDE imamo The Ossuary, dakle ne bilo koju kosturnicu nego OVU kosturnicu, „italijanski hevi okultni rok“ bend. Ovo JESTE vrlo hevi, sa masteringom koji je preglasan za moje osetljive uši i aktivno mi brani da uživam u muzici koja takođe JESTE vrlo prijemčiv psihodelično-okultni teški rok. Melodija je na albumu Requiem For The Sun pitka i prirodna, rifovi su dobri i moćni, vokali su taman kako treba, umiljati a psihodelični i uopšte ne razumem ko je mislio da sve na kraju treba da se ovoliko ispresuje u masteringu. No, ako ste manje nežni od mene, apsolutno ćete uživati:
Witchrot iz Toronta na novom albumu, Soul Cellar mešaju svoj standardni fazirani, muljavi, bluzerski doom metal sa malo tiših, soulu naklonjenih momenata. To je svakako dobra ideja jer njihova pevačica Lea Alyssandra Reto ima mnogo više kapaciteta nego da samo vrišti ili drogirano mrmlja u mikrofon pa album profitira od ovog smislenog stilskog proširenja. Zvuk je, bojim se, preterano komprimovan za nešto što treba da ima i gruv i, jelte, „soul“ pa me to malko odbija, no ploča nije predugačka, pesama nema previše, rifovi su okej a pevačica izgara celom dužinom pa se to lepo iskonzumira:
Švedski Witchcraft, srećom, ima novi, sedmi album pa može da pokaže kako treba da se miksuje i masteruje ovakva muzika. Poređenje nije SKROZ nasumično jer na IDAG ovaj cenjeni švedski doom sastav meša bluzerski doom sa vrlo melodičnim, vrlo emotivnim pevanjem gitariste Magnusa Pelandera. Spoj je sasvim prirodan, sa dubokom bas gitarom, prljavim fuzzom na Pelanderovoj gitari, jednom organskom, bleksabatovskom svirkom i melodijama koje su tužne, tragične, ali dostojanstvene, kako u doomu i treba da bude. Gruv je pritom moćan, Pelanderovo wah-wah soliranje prelepo, a miks i master nisu BAŠ ispali iz sedamdesetih ali su veoma informisani najboljim praksama sedamdesetih. Mislim, DR skor od DESET se toliko retko čuje u heavy muzici da su mi suze krenule. Predivna ploča i siguran pogodak za rimskog izdavača Heavy Psych Sounds Records.
A Ripple music ove nedelje ima novi album Crystal Spiders, ekipe iz Raleja u Severnoj Karolini koja je fascinantno evoluirala u četiri godine koliko je prošlo od njihovog drugog albuma. Za početak, ovo je sada „zvanično“ trio, i mera primitivnosti koja je krasila prvi album iz 2020. godine je egzorcirana iz muzike benda. Gitara je, dakle, sada stalni deo postave a pesme su kombinacija „klasičnijeg“ hard ’n’ heavy zvuka i primitivne, minimalne psihodelije koja je zaštitni znak Crystal Spiders od početka. Metanoisa je, međutim jako lepo napisan album, sa sedam pesama koje su sasvim prirodno izrasle iz minimalističke bas-bubnjevi postavke koja je bila osnova za zvuk Crystal Spiders na početku, pa ovde na programu imamo zreo i inteligentan stoner rok sa odličnim rifovima, finom atmosferom i izvrsnim vokalima basistkinje Brenne Leath. Štaviše, Brenna je definitivno najjače oružje ovog benda sa zaista mnogo karaktera koji ona svojom fenomenalnom tehnikom i razrađenim vokalnim aranžmanima ubrizgava u dostojanstveno sazreli stoner rok. Odlično je:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
666 War Commandments je prvi album za kolumbijski Hellforcer ali bend je već izdao više kraćih izdanja i za svoj veliki debi zvuči sigurno i definisano. Mislim, koliko je to moguće imajući u vidu da se radi o lo-fi black-speed pankerisanju. Ali, mislim, DOBROM lo-fi black-speed pankerisanju sa pesamama koje su predvidive, produkcijom koja jedva da postoji, ali korektnim koeficijentom prljavštine u odnosu na ipak urednu svirku. Sve to zvuči pre svega tr00 a to jeste najvažnije:
Drakonian Laws odnosno Drakonteia Metra su dopadljiv solunski thrash/ crossover sastav sa EP-jem Vow of Disobedience / Orkos Anypakois a koji nudi pet pesama urednog rokanja i rolanja. Svirka je solidna, pesme su jednostavne, zvuk jeftin a pevanje na Grčkom karakterno pa ovo, iako se ne izdvaja nekakvm velikom invencijom, nalazi put do mog srca.
Poljaci Sexmag konačno imaju debi album, Sexorcyzm koji su u Dying Victims najavljivali još za 2023. Godinu. No, bolje ikad nego nikad i, ako ste se plašili da će Sexmag da za svoje debi dugosvirajuće izdanje nekako našminkati svoj sirovi old school zvuk i izgubiti garažni šmek koji im je krasio demo snimke i split izdanja, nemajte straha. Sexorcyzm je i dalje negde na prelazu speed metala u rani death metal, sirov je, neprskan, ŠARMANTAN. Sexmag definitivno ne zanima da sviraju na metronom ili da im zvuk bude br00tal, ovo je bend koji u studiju zvuči isto kao na bini, isto kao u prostoriji za probe, napaljeno, žestoko, ŽIVO. No, ključno je da su pesme ovde ambiciozne i pored tro- i četvorominutnih rokačina imamo i epskije komade i dalje sirovog ali raznovrsnog, pa i kompleksnog metala strejt iz andergraunda, iskrenog, maštovitog i prelepog. Mislim, Sex z diabłem je komad za ANTOLOGIJE. Navalite:
Članovi španjolskih Funebre Devastation sviraju u milion drugih bendova, pogotovo Javier Sixto koji ima i masu solo porjekata sa strane. U tom nekom smislu, ovo je sirov, ne nešto naročito konceptualizovan black/ thrash/ punk bend koji svira kompetentno, pravi ružnu muziku i snima je za malo para pa ko voli, nek izvoli. Novi EP – bend ima dva albuma iza sebe – zove se Allegiance in Torment i to je sasvim pristojna, ne baš MAŠTOVITA, rokačina sa četiri pesme koje su i sa trajanjem od tri i po minuta možda duže nego što treba da budu, producirane mutnjikavo, ali se svakako izvlače na andergraund iskrenost i korektnu svirku. Nisam ih baš mnogo nahvalio ali Funebre Devastation zapravo ispunjavaju moje potrebe za primitivnim ali ne GLUPIM D-beat zvukom koji ima u sebi dosta metala ali je pankerski neposredan i ako i vi imate iste potrebe, I VAMA ĆE:
Grci The Usurper prže baš starinski, patiniran thrash metal na svom trećem albumu, Let Me Burn. Ovde nema filozofiranja i The Usurper sve lekcije naučene od Motorheada, Venoma, Sodoma itd. primenjuju u praksi, kreirajući čak trinaest kratkih jednostavnih, ložačkih pesama za pijano posrtanje po plesnom podijumu i generalno neakademsko ponašanje. Vrlo sigurno, vrlo solidno producirano, bez modernih useravanja kompresijama i drugim nepromišljenostima, užitak za telo i dušu:
Kad smo već kod muzike sa starinskim šmekom, tu nam je treći album italijanskog trija Hellcrash, naslovljen Inferno Crematörio. Sa Hellcrash nema nekih nepoznanica, ova tri lika ne samo da fizički liče na Motorhead i Venom već tako i sviraju, nudeći visokooktanski, rokerski speed metal u tradiciji slavnih italijanskih prethodnika Bulldozer, samo sa ipak modernijom produkcijom. Ne i PREMODERNOM, jer ovo ipak izlazi za Dying Victims a oni ne bi trpeli nekakve preterane kompresije i digitalna editovanja, no, Hellcrash naprosto zvuče ŽIVO i ZDRAVO na ovom albumu, sa kolekcijom odličnih pesama i toliko energije da čoveku dođe da uradi petsto sklekova samo dok traje prva pesma. Lektira:
Termin „tehnički thrash metal“ se danas isuviše retko koristi, valjda jer svi danas imaju digitalnu tehnologiju da popeglaju svoju muziku i da zvuči i bolje nego u stvarnosti. No, Italijani Xenos A.D. podsećaju da je tehnički thrash više nego kompetencija u izvođenju muzike i solidna produkcija pa je njihov treći album, Reqviem for the Oppressor ambiciozno napisana ploča. Ovo je, da se razumemo, u osnovi ČIST thrash metal, dakle, energičan, agresivan, besan, sa tematskim fokusom na ratu i nevoljama koje on proizvodi, ali je ploča i ugodno raznovrsna i maštovita sa, doduše, PREGLASNIM masteringom ali sa MNOGO dobrih ideja i majstorskog aranžiranja tih ideja u smislene celine:
Čikaški Lethal Shock su svoj drugi album, Storm Of Death and Fire snimili još 2023. ali se on do sada miksovao i masterovao tako da ga čujemo, evo, tek krajem Maja 2025. godine. Ali vredi! Ovo je heavy metal sa speed metal tempom i thrash metal energijom, napisan tako da vratolomnost svirke ukombinuje sa zanimljivim gitarskim temama i harmonskim vragolijama iz NWOBHM kuhinje. Kao Motorhead i Diamond Head spojeni u jedno, napumpani metamfetaminima i pušteni na nejač! Nejač ste u ovoj metafori VI i dopašće vam se:
Klivlendska black-speed metal atrakcija Midnight ima novi album, ali Steel, Rust and Disgust nije direktan nastavak prošlogodišnjeg, veoma dobrog Hellish Expectations. Umesto toga, na ovom albumu imamo samo dve nove pesme (ali su ODLIČNE) a ostalo su obrade kojima Jamie Walters odaje poštu svojim uzorima. I vi sad mislite da su ti uzori Celtic Frost i Bathory ali ovde ćete čuti Screamin Jay Hawkinsa, Dead Boys, Rocket from the Crypt, Electric Eels i još raznog klasičnog bluza, roka i panka od pre pedeset i više godina. Walters nije samo odličan muzičar (mislim, KIDA na ovom albumu) nego i ima ozbiljno izgrađen muzički ukus jer nije odabrao najočiglednije pesme svojih uzora koje bismo vi ili ja stavili na ovaj album, pa umesto da nam daruje po milionitu obradu I Put a Spell on You ili Sonic Reducer, zahvata dublje u kovčeg sa blagom i na svetlo dana iznosi neke zaboravljene dragulje. Slušajte, ne zabušavajte:
Stare kajle, Onslaught su nas poradovale ove nedelje duplim albumom Origins Of Aggression a koji je neka vrsta kombinacije „best of“ i tribjut albuma. Naime, na prvom disku imamo kolekciju starih Onslaught pesama u novim verzijama i mada nove verzije zvuče „profi“ i „producirano“, ima u njima još dosta originalne sirovosti originalnih britanskih trešera da se ja odlično provedem. Drugi disk su obrade bendove koje bend voli i naravno da tu dobijamo Motorhead, Dead Kennedys, Judas Priest, Discharge, Pistolse, UK Subs, Black Sabbath, GBH, The Exploited i Killing Joke. Meni je sve ovo prelepo. Mislim, svaki album koji istovremeno ima Freewheel Burning, State Violence, State Control i Iron Fist je jebeni klasik, zar ne?
Kolumbijski Poison The Preacher imaju debi album, Vs the World i to je jedna dosta upmarket ploča, sa sve gostima tipa Sanguisugabogg i Dead Heat. Poison The Preacher svakako nude solidnu robu sa thrash i hardcore elementima izmešanim stručno i možda samo mrvicu staromodno da se uđe pod kožu malo starijoj ekipi koja pamti devedesete i eksploziju moshcore zvuka. Konsekventno, ovo nije SKROZ za mene, ali je dobro napisano, dobro producirano i generalno ubedljivo. Valja:
Atomic Terror iz Portlanda u Oregonu imaju dva albuma iza sebe a ovog proleća su spremili EP Evil Outlaws. Simpatična je to kombinacija thrash metala, te crossover thrasha sa melodičnijim pa i blago progresivnim heavy metalom (mislim, poslednja pesma je obrada Rush). Ne uvek idealno funkcionalna, povremeno trešersko nabijanje deluje kao samo obavezni program pored vizionarskijih heavy momenata ali ima neke energije u spajanju tih različitosti.
Ali što Witches Brew imaju lep album ove nedelje! Radi se o drugoj dugosvirajućoj ploči hrvatskih Krematorium, benda koji će još malo pa slaviti dvadeet godina rada. I čuje se i kilometraža, i izgrađen zanat ali i želja da se konačno zaigra u višoj ligi. Sinister Seduction je ploča ložačkog old scool thrasha brzog tempa, lepih rifova, refrena napravljenih da ih publika izvikuje zajedno sa Domagojem Fišekovićem a koji je, opet, pevač solidne harizme i tehnike, ne sad neki PAVAROTI ali za stepenik iznad standardnih thrash lajavaca. Krematorium imaju sve, i stav, i duh, i energiju, i dobru produkciju tako da ovde nema promašaja i želim im puno sreće:
Bend je iz Kalifornije i zove se Parasite ali muzika nije nekakav goregrind već metalizirani, agresivni i mučni hardcore. Huh! EP I’ll Never Find a Place to Hide ima tri pesme vrlo kvalitetnog zvuka i dobre svirke, formatirane agresivno, za brutalne tjelovežbe u mošpitu, ali i sa puno disonanci, da budu i psihološki napete. Odlično je a plaća se koliko želite:
I Human Deceit iz Ujedinjenog kraljevstva cepaju metalizirani hardkor agresivne dospozicije. Okej to zvuči, sa dobrom produkcijom, solidnim, mošerskim pesmama na EP-ju False Evidence Appearing Real. Ovo nije ni previše gangsterski već taman kako treba, sa dovoljno „metal“ razrade (i solaža) da se može govoriti o osobenom zvuku benda.
Pinfinger su negde između pank roka i alternativnog metala, i EP Death Spiral zapravo izvlači poprilično kilometraže iz ove formule. Londonski bend ima produkciju i sviračku disciplinu metal benda, ali pesme su zdravo uličarske, bezobrazne i pankerski šarmantne, bez previše komplikovanja u aranžmanima, efektne:
Belgijanci St. Plaster imaju veoma jaku ponudu na svom, pretpostasviću drugom albumu, naslovljenom „II“. Ovo je izuzetno upeglan, jako disciplinovano odsviran hardkorpank negde između melodičnog formata jednih Propagandhi i D-beat agresivnosti. No, stil na stranu, pesme su napisane SJAJNO, sa mnogo mašte ali i mnogo veštine da se brojne dobre ideje uguraju u aranžmane od jedan i po i dva i po minuta, da muzika ostane šutka-friendly pankčina a da se na nivou melodije i harmonije čuje SVAŠTA. Impresioniran sam i ako vam je nedavni novi album Propagandhi razgoreo glad za još inteligentnog, maštovitog melodičnog hardkora, ovo je jaka preporuka:
Britanci Grim Harvest su strašno abrazivni na istoimenom demo snimku. Ovo je negde između screamoa, noise rocka i false grinda, dakle sa kratkim, mučnim, rastrzanim pesmama koje i dalje imaju nekakvu „rok“ strukturu, bar jednim svojim delom. Zvuk je prštav, vokali sve vreme vrište, ali onda se desi i nekakav momenat melodičnosti od koga vam grunu suze. Pakao. Daunloud plaćate po želji a ima i kaseta i CD.
Sofijski Sickening Joke imaju istoimeni debi album i ovo je vrlo dobro. Sickening Joke prže metaliziran, čvrst D-beat hardcore sa naslanjanjem na grindcore i nude kompetentno napisane pesme, jako solidan zvuk, dobru svirku. Ovde se ne filozofira preterano ali pesme imaju svaka svoju priču i karakter, produkcija je kvalitetna a da nije sve „veštački“ prebudženo i energija i disciplina ovog izdanja su impresivni!
Sickrecy/Distaste je split EP švedskih Sickrecy i austrijskih Distaste i to se ne zna ko je bolji. Ovo je grindcore visoke kakvoće sa po dve pesme po bendu koje sve nude visok tempo, disciplinovanu svirku, dosta razađene aranžmane. Ovo definitivno nije podrumski, štrokavi mince core, ali jeste pravi, u vatri iskaljeni grind na tragu Nasuma i sličnih kolega koje su od ove muzike napravile nešto formalnije „muzički“ žanr i ODLIČNO JE:
https://necrorecords1.bandcamp.com/album/sickrecy-distaste-split ’
Chepang su iz Kvinsa u Njujorku ali su se tamo doselili iz Nepala, pevaju na nepalskom i koriste semplove nepalske pop muzike između svojih grindcore ejakulacija. Zvuči zanimljivo? Tako su mislili i u Relapseu pa su ih uzeli pod svoje okrilje i sada imamo Jhyappa, album IZVRSNOG grindcore riljanja sa primetno azijskim šmekom ali bez nekakvih pokušaja da se imitiraju šampioni kao što su, recimo Wormrot. Jhyappa je naprosto ozbiljan album , sa solidnom merom modernog američkog grindcorea umešanom sa istočnoazijskom furioznošću, tako da su rifovi dobri, pesme disciplinovano napisane a svirka živa i energična. Pritom, ovde nema nekakve nesreće u produkciji, miks je sirov i živ a mastering je radio Jim Plotkin tako da znate da nema ni jednog razloga za brigu a puno razloga za uživanje:
Inhuman Scourge iz Mineapolisa imaju solidne četiri pesme na svom drugom EP-ju, Charnel Winds. Ovo je death metal „pametnije“ forme, ne sad nešto progresivan, niti čak ni nešto preterano moderan, ali sa pažnjom posvećenom aranžmanima pesama, dinamici zvuka itd. Dakle, istovremeno je to i dosta zrelo a opet sirovo, neposredno, ljudski. I to mi se dopada. Više bendova bi trebalo da ovako zvuče:
Odličan prvi demo za atinski Shivering naslovljen je samo Shivering promo. I ima samo dve pesme ali su one toliko dobre da bend, nadam se, već sada snima prvi album i pita se za kog od silnih izdavača što su se javili da potpiše. OK, ovo je brutal tech death metal (članovi dolaze iz Inveracity i Dead Congregation između ostalog), dakle, neće tu biti slave i para ali Shivering su toliko dobri da se nadam da će biti makar prepoznatljivosti u andergraundu i neke vrste viralnog širenja njihove muzike. Jer, ove dve pesme su kao da slušate Suffocation na vrhuncu mladalčke moći i energije, onako, sjajno napisane, tečno odsvirane, pa još vrlo solidno producirane. Pogotovo je ovo poslednje impresivno jer Shivering imaju suvu produkciju koja ne nasrće na uši a opet se sve čuje sjajno. Više bendova da ovako zvuči, pa sunce bi nas ogrejalo! Slušajte Shivering, mnogo su dobri.
Dobri su i Etemenanki iz Hanovera na svom prvom demo snimku, Demo 2025. I ovo je kvalitetan i inteligentan death metal sa dobro osmišljenim i perfektno odsviranim pesmama, jedino što Etemenanki imaju malo evokativnije rifove, generalno manje apstraktne teme i harmonije. Nile bi bili neka najbliža odrednica osim što Etemenanki ne zvuče kao Nile ali imaju možda sličnu filozofiju spajanja tehnički kvalitetnog brutal death zvuka i tradicionalnih harmonija. Zvuk je takođe jeftiniji, ovo je baš DEMO demo, ali se i dalje sve odlično čuje i Etemenanki zavređuju svu pažnju death metal slušaoca sa izgrađenim ukusom. A plaća se po želji:
Šveđani Undecayed uopšte ne zvuče posebno ŠVEDSKI na svom prvom albumu, In Death’s Image. Ovo je old school, mošerski death metal kao došao sa Floride cirka 1991. godine, koji mnogo više podseća na Cannibal Coprse, Monstrosity i tako te ortake nego na švedsko death metal nasleđe. A što je sasvim fino osveženje. In Death’s Image je lepo producirana ploča čvrste svirke koja primitivnu brutalnost plasira na najkvalitetniji način. Ako volite te iznurujuće mošerske albume posle kojih morate da se istuširate iz više razloga, ovo se snažno nudi:
Imamo i Italijane Unbirth sa trećim albumom, Asomatous Bersmirchment koji nudi prečišćenu viziju brutalnog tehničkog death metala, odličnu svirku, kvalitetan zvuk. Unbirth su preležali dečije bolesti i njihova muzika je sada tehnički ispolirana ali zasnovana na dobrom napisanim pesmama koje u sebi imaj i nemalu meru melodičnosti. Rifovi ovde nisu samo naoko nasumično ređanje disonanci kako to često zna da bude kod modernog, manirističkijeg tech-death zvuka i idu zapravo celim putem preko harmonskog spektra, a aranžmani su pažljivo pisani da svaka pesma ima svoju priču. Odlično je i ne propušta se:
Skoro da ne moram ništa da objašnjavam kako zvuče Zagrepčani Decrepit Altar na svom prvom izdanju, EP-ju Egregious Defilement. Jer, naime, bend sam kaže da svira „ATAVISTIC CAVERNOUS MOSS RIDDEN DEATH METAL OF DOOM“ i znate već da je ovo MNOGO sporo, MNOGO teško, mračno kao da ste ušli u neki crno-beli film o istraživanju ukletih katakombi, i generalno preslatko. Bend svakako svoju muziku ne vidi na vrhovima lista popularnosti ali se drži death-doom formule jako verno nudeći taman, težak zvuk i evokativne rifove, ostajući na mali korak od potpune amorfnosti ali svakako težeći da se transformiše u nepogodu radije nego u puko muzičko događanje. Kako rekoh, meni je to preslatko:
Ne znam tačno ni šta bi bio Multiwomb ali ovaj indonežanski trio isporučuje dve pesme više nego kompetentnog brutal death metala na demo snimku Demo 2025. Kako to sa Indonežanima obično biva, disciplina u svirci je vrhunska, pesme su agresivne do granice izdržljivosti a zvuk hermetičan, neproziran, definitivno namenjen samo najtvrđem jezgru publike. Ako sebe vidite u toj orbiti, Multiwomb su bend za vas i uprkos nešto jeftinijoj produkciji nude dve veoma ubedljive kompozicije za ljude koji znaju da je samo najtvrđe dovoljno tvrdo:
A iz Rumunije su tu Detruncation sa demo snimkom Putrefied Evulsions i ovo je vrlo prjatan old school death metal toplog, ugodnog zvuka i lepog, mračnog gruva. Ponovo ću pomenuti bendove iz devedesetih kao jasan uzor, ali pored Immolation bi tu verovatno vredelo da se navedu i Grave, te Autopsy – u svakom slučaju i ovo je jako kompetentno, pristojno producirano i sa vrlo dobroom idejom šta želi da postigne. Tri pesme nisko naštimvoanog uživanja:
Sa imenom kao to je Gutbath znate da od portlandskog kvarteta možete da očekujete samo gadost, brutalnost i grotesku. No, prvi demo snimak ove ekipe, naslovljen samo Demo je i tehnički vrlo solidan, dakle, sa dobrim zvukom, sigurnom, čvrstom svirkom, a i koncepcijski zreliji od prosečnog edgelord eksperimentisanja sa death metalom. Dakle, ovo je pet pesama old school death metal gaženja sa dobrim rifovima, mošerskim gruvom, autoritativno napravljenih i spremnih za konzumaciju. Ako volite death metal iz ranih devedesetih i smatrate ga za obrazac po kom treba da nastaje i sav moderni death metal, OVO JE TO:
Imamo i još brutalnog, prilično tehničkog death metala sa novim, četvrtim albumom kanzaškog Unmerciful. Ova ekipa svira od početka veka i ne snima albume često ali su oni, kao što se na Devouring Darkness može čuti, napisani promišljeno, sa dosta pažnje da pesme dobiju svaka svoj identitet. Naravno, i dalje je većina muzike ovde upresovana u formu srazmerno kratkih pesama, zasićenih gustim hromatskim rifovima i sviranih zaslepljujućom brzinom ali Unmerciful vrlo dobro razumeju ovakav stil svirke i zaista rade mnogo toga da album ne bude monoton i da pesme budu, pa, zabavne. Nije ovaj album sa neutreniranog slušaoca, rifovi se jedva čuju a strahovit tempo je iznurujuć ali publika koja voli Origin, Cryptosy i slične bendove ovde će znati da prepozna majstorstvo i nadahnuće:
Ossuary iz Viskonsina su na sasvim drugoj strani death metal spektra sa svojim debi albumom Abhorrent Worship. Ovo je težak, spor, vrlo NE-tehnički death metal koji treba slušaoca da spljeska velikim, heavy rifovima i odzvanjajućim, kavernoznim zvukom, da mu stvori utisak da je zakopan u utrobi Zemlje, prekriven stotinama tona kamena i da tamo doživljava jednu poslednju ekstazu spoznaje pred odlazak na onaj svet. Pesama je svega šest u 37 minuta gaženja tako da se ne plašite PREVIŠE da će ovo biti monotono. Album ima dobar gruv i bend zna šta radi i produkcijski i aranžmanski tako da se ovo jako preporučuje:
Ali imamo još tech-death preterivanja i ovog puta u onom standardnom formatu, sa pesmama koje menjaju ritam svaka dva takta, beskrajnim arpeđima što sustižu jedan drugi, tempom koji samo kad čujete morate da pojedete nešto slatko jer vam je pao šećer. Graverealm je jednočlani projekat Barreta Gingericha iz Severne Karoline koji, NARAVNO, ima još par takođe jednočlanih projekata, i mada EP Betrayer (nastao sedam godina nakon prethodnog EP-ja, između kojih ništa nije rađeno) ima sve odlike materijala što ga je spravio čovek koji PREVIŠE vremena provodi u svojoj sobi vežbajući gitaru i nema dovoljno kontakta sa drugim ljudskim bićima, ipak je u pitanju VRHUNSKI materijal što ga je spravio čovek koji PREVIŠE vremena provodi u svojoj sobi vežbajući gitaru i nema dovoljno kontakta sa drugim ljudskim bićima. Mislim, ovo je, kad poslušate malo jače, pored očigledne viruoznosti u prvom planu, ipak napisano koliko-toliko rezonski i ima jednu narativnu liniju koja ide dalje od puke egizibicije i ima i supstancu. Plus, zvuk SOLIDAN. Mislim, iskomprimovan, jako, ali prilično dobro miksovan, sa bas-gitarom koja se iznenađujuće okej čuje i detaljima u svirci što nisu sasvim izblendovani u bekgraund. Jebiga, SOLIDNO je, pa još i konceptualno, sa palpoidnim naučnofantastičnim narativom koji se preko pet pesama predstavlja slušaocu. Udrite:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Heroine Sentinel iz Čikaga objašnjavaju da bend postoji jer Čikago ima dobru hranu, dobro pivo i dobar metal. Fer. EP Huntress zvuči više kao demo i nije možda sasvim stilski dorečen ali je ZANIMLJIV sa kombinacijom klasičnog heavy zvuka iz osamdesetih i modernijeg alternativnog metala. Bend ovo daje po ceni od koliko date i kaže da je u redu i da ne date ništa, verovatno računajući da je za njih ovo eksperimetisanje i da prave stvari u budućnosti tek slede. Što je sasvim u redu, Huntress ima dovoljno elemenata koji su meni opravdanje da ovaj bend zapamtim i da vidim šta će dalje da rade a produkcijsko i aranžmansko peglanje zaista podrazumevamo da će doći.
Moonlight Haze su iz Italije, snimaju za Scarlet, i naravno sviraju melodični, simfonijski power metal. „Nije to za tebe, Mehmete“, vičete sad svi u glas i nije, slažem se, ali novi, četvrti album (a za svega sedam godina rada), naslovljen Beyond ima delove koji mi se dopadaju. Mislim, pevačica Chiara Tricarico je odlična i kada gitaristi Marco i Alberto zapravo sviraju nešto interesantno a ne trpaju samo dosadne monotonalne dž-dž „rifove“ ima tu čovek čemu da se obraduje. Naravno da ovo nije muzika DOVOLJNO za mene, ali malo je i za mene. A ako volite Scarlet-stil power metala, biće dovoljno za VAS:
Imamo još power metala, ali Lycanthro iz Otave su manje simfonični, manje melodični, manje raskošno producirani, generalno bliži speed metalu. Debi album benda, Remnants of Rapture dolazi posle skoro decenije rada i niske kraćih izdanja i zvuči pristojno, nekako nepretenciozno, mešajući optimističke, epske heavy metal melodije i brz tempo. Nisam sad nešto ONESVEŠĆEN od sreće ali ima ovde mejdnovskih harmonija koje kod mene uvek pale, pevač je solidan, ima šta da se čuje:
E, a onda imamo Italijane Æxylium sa svojim trećim albumom, Myth of Mankind a koji njihov keltskim folkom zaprljan metal stavljaju u format nekakvog modernijeg melodic death metal ili metalcore rokanja. Ništa od toga samo za sebe nije mi nešto preterano zanimljivo ali kombinacija je makar perverzno interesantna sa frulama, violinama i buzukijima koji trepere pored odšrafljenih gitarčina. Slatko je to na momente!
Watcher pripadaju tom novom talasu tradicionalnog heavy metala koji se svira u Švedskoj, ali su osnovani baš skoro, 2023. godine. No, vredna četvorka već iza sebe ima jedan album a Chains of Crystal joj je već drugi EP ove godine. I sve je kako očekujete, vrlo strejt, vrlo časno, bez poziranja i teatra. Ovo je heavy metal po šnitu NWOBHM majstora, urađen bez dodatnih stilizacija, osavremenjivanja, glume. Bend ipak ima NEŠTO kvalitetniji zvuk nego što na primer možete čuti kod štokholmskih Century ali to je generalno TO, čisto, iskreno, prelepo:
Finski trad-metalci Rockatansky imaju novi EP, Burning Course i to je i dalje vrlo simpatičan old school heavy metal sličan ranom Maidenu i bendovima iz te epohe, ulično intoniran a ipak sa epskom dimenzijom. Četiri pesme koje bend nudi su energične, melodične i generalno JAKO simpatične, i šteta je da produkcija nije malo bolja. Mislim, naravno, Rockatansky se drže stare škole i u produkciji ali ovome bi baš prijalo da je samo MALO skuplje snimljeno jer bend fenomenalno svira. No, dobro je:
FLY! su iz Australije, debi album im se zove…or Die! i izdao ga je Dying Victims. Dovoljno? Ako ne da kažemo da je ovo sirovi rokenrol/ hevi metal u tradiciji Motorheada i drugih bendova koji su pržili početkom osamdesetih, poput, recimo, belgijskih Killer. Kod FLY! je formula vrlo svedena i pesme su praktično sve u identičnom tempu sa rifovima koji jako liče jedni na druge i to može da bude malo monotono, ali u osnovi ovo je zdrav, pokretački rokenrol i nećete se loše provesti jer bend IZGARA. Loser je, recimo, apsolutni hit.
ALBUM NEDELJE
Dying Victims dakle suvereno pokidali i ove nedelje pa imaju i drugi album francuskih Animalize i to je naprosto žurka od poda do plafona. Odmah da kažem da sam veoma sumnjao da išta može da dosegne LUDAČKU energiju i inventivnost debi albuma ovog benda od pre tri godine (Meat We’re Made Of) i Verminateur ih, da se dogovorimo, NE dostiže. Ovo je „normalnija“ ploča, bolje, upeglanije produkcije i urednije muzike. Ali Animalize su toliko dobri da čak i kada snime drugi album koji nije onako dobar kao neopisivo dobri prvi album, to bude odlična ploča melodičnog heavy metala sa superiorno napisanim pesmama, lepim refrenima, divnim pevanjem Nielsa Banga, svim tekstovima na Francuskom i tako drsko ubedljivom svirkom da se prosto morate pitati kako bi istorija heavy metala izgledala da se ovaj bend polovinom osamdesetih umešao među Def Lepparde, Whitesnakeove, Quiet Rioteve i Anthraxe koje smo tada trošili. Sjajno:
