Dakle, danas ćemo se malo pozabaviti recentnim Spajdermen stripovima. Ne SVIM, jer ima ih zaista mnogo, ali u najmanju ruku sebi dugujem zvaničan oproštaj od Zeba Wellsa i njegovog INTENZIVNO frustrirajućeg rada sa Spajdermenom, notiranje popravljanja dela štete napravljene klonovima Petera Parkera u poslednjih nekoliko godina, ocenjivanje smislenosti i relevantnosti serijala u kome imamo DVA Spajdermena na jednom poslu, a onda je tu i novi strip o mladom, početničkom Spajdermenu/ Peteru Parkeru u novom, osavremenjenom univerzumu koji je vezan za najnoviji animirani serijal o ovom omiljenom junaku i vredi i tu malo pronjuškati i videti valja li ili ne. Dakle, idemo.

Amazing Spider-man epizode 45-70

Kada priču nazovete 8 Deaths of Spider-Man to je verovatno najbombastičniji način da odjašete u sumrak i ispišete se sa posla koji ste radili poslednjih nekoliko godina, zar ne? Zeb Wells je od početka svog rada na Spajdermenu, a koji sam ja prilično mukotrpno čitao i uz uzdahe kritikovao, donosio kontroverzne kreativne odluke. Spajdermen je tokom njegovog pisanja serijala Amazing Spider-man ne samo PONOVO izgubio Mary Jane Watson, ljubav svog života, već je ona i u međuvremenu našla novog muškarca, zaljubila se i rodila mu dvoje dece, pa onda izgubila tu decu. Sve u roku manjem od godinu dana, zahvaljujući vrlo slobodnom (neki bi rekli NEODGOVORNOM) radu sa paralelnim univerzumima, putovanjem kroz vreme, magijskim konceptima i, moram da dodam, izraženom preziru za likove koji su sa svojih šest decenija legata zaslužili bolje do da budu municija za „ovo će pocepati internet na pola“ šok-taktike. Brian Michael Bendis je odavno otišao iz Marvela, ali njegov pristup kreiranju „buzza“ u fandomu je, nažalost i dalje živ, zdrav i, kao što vidimo na primeru Amazinga, od njega nisu bezbedni ni najvažniji likovi koje Marvel uopšte ima.

Takođe, Spajdermen je ovde – nevoljno ali tehnički dosledno – počeo da šuruje sa delom njujorške mafije, sve u nadi da time doprinosi nekom višem, plemenitom cilju, bio delom odgovoran za smrt Kamale Khan i generalno tokom skoro celog Wellsovog rada bio jadan, patetičan lik kome se stvari dešavaju a on ne može da ih emotivno podnese. I to je bilo mučno da se čita, uprkos vrlo dobrim crtačima sa kojima je Wells radio. Odsustvo jasne centralne teme njegovog čitavog rada na ovom stripu i stalni misery-porn su bili frustrirajuće konzistentni i možda je zato bitno da ovde ponovo naglasim da Wellsa smatram DOBRIM scenaristom koji je ne samo u Marvelu već imao odlične stripove već je pisao i vrlo solidnog Spajdermena. Štaviše neki delovi njegovog Amazinga su bili sasvim korektni.

No, da reiteriramo, već naslov 8 Deaths of Spider-Man, dakle priča kojom se – kroz deset a ne osam epizoda – ova epoha Amazing Spider-mana završila ovog Marta brojem sedamdeset je iritirajući, zar ne? Oh, ne samo da će Spajdermen UMRETI u ovoj priči, nego je ona TOLIKO ekstremna, deco, da će Spajdermen u njoj umreti OSAM puta! Trauma umiranja, verujem, malo izgubi na oštrini kada se to umiranje dešava tako mnogo i tako često, ali šta pa ja znam o smrti, još ni jednom nisam ZAISTA umro. Samo sam mrtav iznutra ali TO SE NE RAČUNA.

Najsmešnija stvar u vezi ove priče je da je UOPŠTE nije ni napisao pa čak ni osmislio Zeb Wells i da se tako „njegov“ rad na Amazing Spider-man završio sa deset brojeva koje su napisali i osmislili sasvim drugi ljudi, postavljajući tako njegovu svojevremenu najavu da će treća faza njegovog rada na Amazingu biti najintenzivnija, sa najupečatljivijom pričom u dosta bizarnu poziciju. Wells kao da je naprosto potrošio gorivo i urednik Nick Lowe kaže da ga je ovaj samo informisao da više neće da radi na ovom stripu, pa da je završetak serijala morao da bude poveren drugim ljudima. Ni prvi ni poslednji put u Marvelovoj istoriji, reći će ljudi išibani decenijama razočaranja, srca punih dubokih emotivnih ožiljaka koje su im ostavili superherojski stripovi pod kontrolom korporacija, ali pre nego što zasečem u 8 Deaths of Spider-Man MORAM da prvo kažem ovo:

Wellsovih poslednjih petnaest brojeva koje je uradio na Amazingu, od epizode 45 pa do 60, dakle priče pod naslovima Breathe, Going Green i Dead Wrong su bile i ubedljivo najbolji deo onog što je on radio sa ovim serijalom. Wells je DOBAR scenarista, zaista jeste. Ne nužno najoriginalniji superherojski spisatelj ili neko sa izraženim GLASOM, ali svakako neko ko ume da isplanira priču, da radi sa velikim brojem likova, da razmišlja u razmerama koje većini drugih scenarista naprosto nisu dostupne jer skoro niko, sem šačice odabranih, nema mogućnost da isti strip piše tokom tri ili četiri godine. U tom nekom smislu, poslednje tri Wellsove priče na Amazingu, nakon što je iza sebe stavio bizarne spektakle poput Dark Web, First Hunt, Dead Language,  Gang War, su zapravo prilično dobro vođeni zaključci zapleta koji su bili posejani mnogo ranije u serijalu, dovodeći likove u prirodne klimakse radnje i nudeći katarzične pančlajne. U Breathe je konačno ispravljena nepravda vezana za Bena Reillyja, klona Petera Parkera koga je tokom poslednjih nekoliko godina bilo mučno gledati redukovanog na čistog negativca. Going Green je, pak, jedna legitimno SOLIDNA priča o odnosu Spajdermena i Green Goblina, natrpana možda prevelikim brojem NEOČEKIVANIH preokreta, ali utemeljena u karakterima likova koje tako dugo znamo i sa pristojno plasiranim tonom antičke tragedije koji ionako prirodno pristaje Spajdermenu. Da je Wells čitav svoj rad uobličio oko OVAKVIH priča, umesto što se bavio paralelnim univerzumima i prekomplikovanim ratovima bandi u Njujorku, sa previše likova za koje nismo uspeli da sakupimo dovoljno entuzijazma da nas boli dupe šta će s njima biti, umesto što je dovodio demone da ratuju sa Njujorčanima, spektakularno ubijao likove kojima nije ni bilo mesto u ovom stripu, i brisao Mary Janeinu decu kao gumicom da bi nam sugerisao kako treba da osetimo BOL koji likovi osećaju, ovo bi bio MNOGO bolji serijal. Odnos Normana Osborna i Petera Parkera je tokom Wellsovog Amazinga bio jedan od najboljih i najinteresantnijih elemenata zapleta i karakterizacije i Going Green je vrlo pristojan pančlajn na kraju. Naravno, Ed McGuinness na crtačkim dužnostima nije mogao da škodi, ni malo.

U sličnom tonu vredi reći i da je poslednja Wellsova priča, Dead Wrong, bila vrlo pristojna i da je, ponovo, ovo bila isplata nekih zapleta sa početka Wellsovog rada, a kojoj naprosto nisu bili potrebni prekomplikovani, razvučeni spektakularni DOGAĐAJI što su se dešavali između. Dead Wrong stavlja tačku na Spajdermenovu „saradnju“ sa Tombstoneom, jasno razdvaja časne od nečasnih i građane od kriminalaca, solidno radi sa likovima i umesto gubljenja u jalovom spektaklu, daje nam na likovima i njihovim ličnim filozofijama baziran sukob heroja i zločinca koji deluje „stvarno“ i vodi se uz jasnu svest o tome šta je na kocki i ko tu šta ima da izgubi. John Romita Junior se vraća za ovu priliku, a Wells se sa Spajdermena ispisuje uz jednu duboko zadovoljavajuću potvrdu autentičnog herojstva i nepatetične, zrele požrtvovanosti glavnog junaka.

Naravno, onda je 8 Deaths of Spider-Man tonalno u potpuno drugom univerzumu i priča koja bi svakako bolje funkcionisala kao separatni miniserijal a JOŠ bolje funkcionisala da Spajdermen uopšte nije u njoj.

Dobro, malo preterujem, i da se razumemo, 8 Deaths of Spider-Man je osmislio Joe Kelly, stara Marvelova kuka koja danas generalno nema mnogo vremena za pisanje stripova pored svih svojih (mnogo lukrativnijih) obaveza vezanih za pisanje za televiziju. Kažem „osmislio“ a Kelly je i napisao polovinu ovih epizoda, dok je drugu polovinu uradila Justina Ireland, sa upadima još nekih scenarista (neizbežni Christos Gage, na primer) i to da 8 Deaths of Spider-Man ima distinktni miris „događaja“ koji je proizveo komitet se podrazumeva. Srećom, Marvel na ovakve stvari generalno ne žali da baci dosta para pa je i ovde Ed McGuinness nacrtao neke od epizoda a druge su radili solidni crtači kao što su CAFU, Gleb Melnikov, Kev Walker, Andrea Broccardo i Mark Buckingham, uz takođe vrlo solidnu reprezentaciju kolorista i leterera.

8 Deaths of Spider-Man je u globalu prerazvučena, predugačka priča čija premisa ne rezonira preterano sjajno sa nekakvim sržnim Spadjermen-kapacitetima. Ovo je metakosmički, magijski zaplet u kome je Spajdermen od strane Doctora Dooma – trenutnog Vrhovnog čarobnjaka čitave ravni postojanja na kojoj se nalazi Zemlja 616 – obdaren magijskim moćima i poslat da se bori protiv natprirodnih protivnika u ispunjenju zavetnih obećanja napravljenih od strane sasvim drugih likova u sasvim drugo vreme. Na kocki je naravno, sve što postoji a da bude slađe, Spajdermenu Doctor Strange – kome se ovaj prirodno obratio za savet – eksplicitno pojašnjava da on nema teorijske šanse da preživi susrete sa niti jednim od pomenutih natprirodnih neprijatelja – uprkos ubrzanom kursu iz magije koji je dobio od bivšeg, jelte, Vrhovnog čarobnjaka – i da je njegova najbolja (i jedina) mogućnost da nekako pretekne i spase čovečanstvo korišćenje magičnog predmeta koji će mu posle svake smrti garantovati vaskrsenje, ali samo osam puta. How convenient!!!!

Enivej, ovaj zaplet je, naravno, dovoljan da pošten čovek pobegne u brda, no, ako imate razvijenu toleranciju spram priča u kojima se Spajdermen laća magije i sukobljava sa natprirodnim neprijateljima, a bilo ih je tokom svih ovih decenija i više nego što bi trebalo da je legalno, 8 Deaths of Spider-Man nije tako loš za čitanje. On je na sasvim drugim pozicijama od onog što mnogi (uključujući Wellsa u prethodnoj priči, dakle gorepohvaljenom Dead Wrong) doživljavaju kao „pravi“ Spajdermenov kontekst, dakle da se radi o uličnom, konfliktnom heroju koji podmeće leđa za svoj grad i komšije a ostaje neprepoznat sa svojom plemenitošću i požrtvovanjem, čak i kada lošim likovima daje prilike da postanu bolji, ali je ČITLJIV. Agent Coulson iz S.H.I.E.L.D.-a je ovde personifikacija smrti (jer valjda Marvel više nije znao šta da radi sa ovim likom) i susreće se sa Peterom posle svakog njegovog umiranja i mada dosta toga ovde otpada na pusti spektakl, neke ruminacije i kontemplacije o smrtnosti, smrti i životu kao nečemu što smisao ima UPRAVO jer postoji smrt nisu rđave, a tu je i pristojan krosover sa X-Men. Nedostaci ovog stripa su vidljivi i zapravo nasleđeni od Wellsa, i čitava soap opera dimenzija priče sa drugim civilnim likovima u Peterovom životu je prilično dosadna i nezanimljiva, ali imajući u vidu čistu grandioznost koncepta koji je u srži 8 Deaths of Spider-Man, sam glavni lik ovde prolazi dosta dobro.

A što je MOŽDA, dobar signal za novi Amazing Spider-man pokrenut posle kraja 8 Deaths of Spider-Man, a koji piše sam Joe Kelly. Iz nekog razloga se veteranski scenarista Marvelu obećao na duže staze i mada je posle svega dva broja, koliko je izašlo u momentu dok ovo pišem, prerano da se donose ikakvi zaključci, kombinacija Kellyja na scenariju i Pepea Larraza na olovkama je previše jaka da bi iko mogao da joj duže odoleva. Pisaćemo o tome kad mu bude vreme a do tada, sve kolekcije Wellsovog Amazinga, uključujući i 8 Deaths of Spider-Man možete putem Amazona sebi pribaviti ovde.

Chasm: Curse Of Kaine

A mi da vidimo kakav je bio Chasm: Curse Of Kaine, miniserijal sa kraja prošle godine koji, kako rekoh, ispravlja neke nepravde vezane za Spajdermenove klonove i mada je u pitanju jedan decidno „manje važan“ strip u Marvelovom recentnom opusu, koji su čitali ili će čitati samo ljudi OZBILJNO investirani u Spajdermenov trećepozivaški ansambl, moram da kažem da mi je DRAGO da se on desio i da su na njegovom kraju likovi koje neki od nas zaista vole još od devedesetih – a mnogo su propatili i oni a i mi sa njima – na mestu značajno optimističnijeg pogleda u budućnost nego što je to bio slučaj poslednjih godina.

Sa Chasm: Curse Of Kaine u četiri epizode gotovo konstantne akcije primarni klon Petera Parkera, Ben Reilly, aka Chasm i njegova devojka Janine, aka Hallow’s Eve (koja je imala solidni solo serijal), konačno su ponovo ujedinjeni, nakon završetka Benove karijere kao zatočnika pakla, i njih dvoje tumaraju noćnim ulicama Njujorka, spasavaju nedužne građane od natprirodnih i onostranih pretnji, ali onda to i naplaćuju jer su oni ipak švorc, plus su tehnički i dalje nekakvi begunci od zakona i moraju od nečega da žive. Steve Foxe, koji je ovo napisao, ne rukuje karakterizacijama ova dva lika sa nekom PREVELIKOM suptilnošću – strip je, da ponovim, sastavljen uglavnom od akcije – ali ima ovde neke zdrave, gritty arome old school akcione superherojštine o likovima koji nemaju civilne živote ni stvarne tajne identitete i koji su „na poslu“ 24 časa dnevno, svesni da puta natrag u zajednicu normalnih ljudi NEMA.

Sa druge strane je Kaine, drugi klon Petera Parkera, koji je u stripovima u ovom veku dobio rehabilitaciju od jednodimenzionalne izmučene kreature u dopadljivog antiheroja. Kaine je u međuvremenu preuzeo čak i stari superherojski identitet Bena Reillyja – Scarlet Spider – i dva „brata“, odnosno dva klona istog čoveka, ovde se nalaze na putanji sudara jedan sa drugim jer Kaine dobija (netačnu) informaciju da je Reilly pretnja za civile. Stvar komplikuje to što je Reilly dobar deo ovog stripa pod mentalnom kontrolom jednog zlog ili makar problematičnog pripadnika rase Eternalsa i ovo je do kraja onda priča o njegovom ponovnom osvajanju suverenosti nad sopstvenim životom a u kome mu, skoro nesvesno, pomaže njegov „brat“ Kaine, osoba koja je i sama dobar deo svog života provela osećajući da ne kontroliše svoju sudbinu.

Nije ovo, da podvučem, ni najsuptilniji ni najdublji strip o ovim likovima i antiherojski kodiranim superherojima uopšte, ali on radi jednu važnu stvar, dajući ovim likovima katarzično pročišćenje i ostavljajući ih na njegovom kraju sa mnogo više mogućnosti nego što su ih imali na početku. Plus, i Kaine i Reilly su ovde ispisani kao ljudi koji su svesni da NISU Peter Parker i da je njihov stvarni životni poziv da nađu sopstvene identitete, izgrade sopstvene priče, nakupe sopstvena sećanja i uspomene, ali istovremeno ni jedan ni drugi ne mogu da odole da budu spajdermenovski „cool“ nastrojeni kada su u akciji, kombinujući akrobatsku borbu i duhovita dobacivanja u jednom sasvim prijatno dinamičnom scenariju.

Na crtežu je ovde pominjani Andrea Broccardo, sa kolorima Briana Rebera (i leteringom Joea Caramagne za koga ne znam kad STIŽE da izleteruje sve te Marvelove stripove ali ovde radi neke vrlo kul stvari sa logotipima likova) i mada ja nisam neki preveliki fan stripova o Spajdermenu – ili njegovim kopijama – u kojima se ovaj bori sa bezobličnim, deformisanim gomilama tkiva, a što je ovde generalno na programu, Italijanu se valja priznati da dosta dobro radi sa inače prilično užasnim kostimom koji Ben Reilly nosi otkada je uzeo ime Chasm a da, kada crta Kaineovog Scarlet Spidera, ovo izgleda odlično. Strip je generalno rađen u aktuelnom Marvelovom „kućnom“ stilu i, imajući u vidu da se događa uglavnom noću, sa likovima koj izvan kostima gotovo da nemaju ni život a kamoli karakter, te sa gomilom bezobličnih neprijatelja koji su samo topovsko meso, grafička naracija i akcija su zapravo vrlo solidni i ovo je pitko štivo za ljude koji su u životu dovoljno zabrazdili da imaju emotivnu investiciju u likove kao što su Janine, Reilly i Kaine. Znamo ko smo, jelte. Amazon kolekciju objavljuje krajem Juna.

The Spectacular Spider-Men

E, sad, The Spectacular Spider-Men, tekući serijal začet prošle godine i ubijen sa petnaestim brojem – a koji u trenutku dok ovo kucam još nije izašao – je interesantan eksperiment koji nije doneo, uprkos imenu, SPEKTAKULARNE rezultate ali je, mislim, bio zdrava ideja kojoj bi možda godilo da je imala više prostora da se krčka i sazreva. Možda i ne, naravno, jedna od glavnih zamerki ovom serijalu bilo je to da priče deluju duže nego što je potrebno i da su likovi namerno raspričani kako bi svaka od priča popunila alociranih pet epizoda neophodnih da se na kraju sve sakupi u distinktne kolekcije. No, meni je The Spectacular Spider-Men bio u proseku značajno prijatniji od, jelte Wellsovog Amazinga i to nije zanemarljiva prednost.

To da je Marvel uopšte odobrio tekući serijal scenaristi koji sa njima nema veliku prethodnu istoriju može da znači da je pomenuti scenarista, pored reputacije stečene u drugm mediju, imao i odličan pič. Greg Weisman je najpoznatiji kao kreator animirane serije Gargoyles (mada je zbog komplikovane Diznijeve strukture i on, čija je to originalno bila ideja, navikao da o sebi govori kao o „jednom od kreatora“) a čija mu je popularnost obezbedila i rad u stripovima (za DC, kasnije za Dynamite, na daljim Gargoyles pričama) pa je onda nekako sve organski dovelo i do saradnje sa Marvelom. The Spectacular Spider-Men je, barem nominalno, vrlo „autorski“ strip unutar Marvelovog opusa, priča koja se dešava u mejnstrim univerzumu ali koja se ne bavi zapletima iz drugih paralelnih stripova o Spajdermenu, niti dopušta da joj globalni događaji (poput Blood Hunt ili u trenutku dok ovo pišem aktuelnog One World Under Doom) kidnapuju pripovedanje i koja, a to je uvek pozitivno videti, ima jasno izraženu glavnu temu.

Već sam se mnogo puta – uključujući u ovom istom tekstu – žalio na to da Wellsov Amazing Spider-man naprosto nije imao glavnu temu, i to da Weisman sa The Spectacular Spider-Men nju jasno i glasno stavlja u prvi plan već čini njegov strip primamljivijom ponudom. Naime, ovo je strip u kome dva njujorška Spajdermena, Peter Parker i Miles Morales, odlučuju da uspostave redovni ritam viđanja od jednom nedeljno u Coffee Bean kafeu blizu univerziteta koji je Peter pohađao a Miles će ga možda upisati, kako bi razmenjivali iskustva, čilovali zajedno i generalno bili uzajamna psihosocijalna podrška. To da su ova dva muškarca različitih generacija, rasa i socijalnih bekgraunda povezana ujedinjujućim „paukovskim“ identitetom, ali i da su među retkima koji znaju civilni identitet onog drugog ih čini prirodnim saveznicima ali i prirodnim PRIJATELJIMA i Weisman ovde spretno pogađa tu civilnu dimenziju stripova o Spajdermenu, gde dešavanja izvan kostima, sa „običnim“ ljudima koji imaju normalne probleme treba da imaju istu težinu kao i propisan superherojski sadržaj. Da se razumemo, Wells je pokušao istu stvar jer je to praktično neophodno u tekućim serijalima o Spajdermenu, ali je kod njega to delovalo isforisarano, sa previše likova previše sličnih karakterizacija za koje nas na kraju nije bilo dovoljno briga.

Weisman bolje radi sa likovima, prvo uspostavljajući funkcionanu hemiju između Petera i Milesa a onda postepeno proširujući fokus na druge pripadnike ansambla. Uvek je rizik kada u strip star šezdeset godina, pun zaista klasičnih likova uvodite NOVE likove – da opet uzmem primer Wellsovog Amazinga: devojka sa kojom se Peter u njemu viđao je pravi primer lika koji bi u drugom stripu imao priliku da zaista prodiše, ali ovde, okružen likovima koje čitam gotovo pola veka unatrag on nije imao šansu ni da mu zapamtim ime… – ali Weisman se svojski trudi.

I negde mu to uspeva više, negde manje.

Svakako mogu da potvrdim da je Peterov i Milesov odnos jedna od vrednijih dimenzija ovog stripa, sa mentorskim odnosom koji Peter ima prema mlađem superheroju, ali i jasnim humorističkim slojem u kome Peter ima decidno staromodne (danas poznat i kao „bumerske“) navike i nedostatke a Miles nije iznad toga da ga malo začikava. No, i kada se dvojica protagonista uzajamno podbadaju to nije sa zlobnim namerama i zapravo je Peterovo i Milesovo prijateljstvo istinski lepak koji ovaj strip drži na okupu, pokazujući ih kako jednako veruju jedan drugom i oslanjaju se jedan na drugog u borbi protiv klasičnih neprijatelja (Arcade, Electro, Lizard…) ali i u normalnim životnim situacijama gde imaju normalne dileme i nedoumice koje more i druge ljude njihovih godina i socijalnog statusa.

Weisman dakle, ovde radi rizičan posao – uobičajeni ansambl i jednog i drugog lika se ovde, negativci na stranu, praktično ne pojavljuje – ali je odnos dvojice protagonista definitivno najlepši deo serijala.

Sa druge strane, proširivanje ansambla novim likovima je, rekosmo još rizičnija stvar i ovde su napravljene neke diskutabilne kreativne odluke koje su – ako je verovati internet-tračevima – bile diktirane od strane uredništva (tj.pominjanog Nicka Lowea). U tom smislu, nakon što je Weisman dosta metodično i organski radio sa sporednim likovima i približio ih čitaocu tako da celu ekipu sa kojom se Peter i Miles viđaju u Coffee Beanu on počne da doživljava kao „svoju“ – isto kao i protagonisti – napravljen je dosta snažan zaokret u kome jedan od likova, nova superheroina, praktično postaje koprotagonist serijala.

Da se razumemo, meni sama ideja o tome da su Peter i Miles prisutni u trenutku akcidenta koji običnoj mladoj ženi daje supermoći a koje ova niti želi niti razume, pa da se prirodno nude da joj budu mentori i pomoć kako bi shvatila da li uopšte ima apetit da se bavi superherojskim „poslom“, ta mi je ideja zdrava i nisam sa njom imao problem. Ali jeste fakat da strip onda ima podugačke pasaže u kojima je Elementary, kako se ova cura na kraju nazvala, u centru pažnje, sa sve njenim ljubavnim trouglom* i da to može da bude korak predaleko od onog što ste očekivali da ćete čitati uzimajući ovaj strip u ruke.

*s druge strane ljubavni trougao o kome pričamo je lezbijski i lepo je videti sasvim prirodno i organski ušniranu reprezentaciju manjina u ovom stripu

Sa strane pojedinačnih zapleta, The Spectacular Spider-Men nije sebi napravio mnogo usluga time što je već prva priča, Arachnobatics, kreirala praktično paralelne realnosti za likove, dajući im mogućnost ispunjenja njihovih najvećih žudnji. Mislim, sama ova priča je bila OKEJ ali kao prva u novopokrenutom serijalu jeste sela dosta nezgodno, dajući Milesu ljubavnu vezu sa Kamalom Khan a Peteru, SIGURNO I SAMI NAGAĐATE, lep i ispunjen život sa pokojnom Gewn Stacy. Ipak, mislim da hemija između dvojice glavnih junaka ima dosta zdrave energije i da se stripu već na osnovu nje dosta toga može praštati.

Naravno, glavna stvar koju The Spectacular Spider-Men ima na svojoj strani je to da je dobar broj epizoda (oko 50%) nacrtao Humberto Ramos. Ramos je, već sam o tome pisao, poslednjih godina u ŽIVOTNOJ formi i njegov rad sa dva Spajdermena, ali i sa tim novim ansamblom oko njih, te sa dosta klasičnih negativaca izgleda odlično uz tuševe koje je radio Victor Olazaba i kolore Edgara Delgada (Joe Caramagna i ovde na leteringu, naravno). Kasnije crtež preuzimaju Emilio Laiso a onda Andres Genolet – koji će ga dovesti do kraja – i iako ni jedan od njih nije Ramos, sve to još uvek izgleda dosta dobro.

The Spectacular Spider-Men je makar plemenit pokušaj ako već ne nedvosmisleni uspeh. Ovo je strip baziran pre svega na likovima, manifestno distanciran od događaja u ostatku Marvelovog univerzuma, jako utemeljen na građenju odnosa između dvojice protagonista i sve ove stvari kod njega treba da se prepoznaju i pohvale. Osećaj zajedništva, autentičnost ljudskih emocija (uključujući romansu koje dvoje superzločinaca što se bore za pravo da nose ime Electro razviju spontano, na obostrano iznenađenje) i dobronamerni humor su sve dodatne prednosti ovog stripa koji beži od teške drame i gloomy tragedije što su prečesto deo stripova o Spajdermenu poslednjih, uh decenija. U pripovedačkom smislu on jeste razvučen i, kako rekosmo, u nekom momentu pravi dosta fatalnu odluku da previše akcenta stavi na neke sporedne likove, ali je ovo, mislim, bio jedan pošten eksperiment za Marvel i nadam se da niko tamo neće biti dekuražiran da slične eksperimente pravi ponovo. Amazon kolekcije ima ovde, a pojedinačne brojeve ovde.

Your Friendly Neighborhood Spider-Man

Konačno, kao poslednji strip za danas dokačićemo Your Friendly Neighborhood Spider-Man, novi tekući serijal o mladom Spajdermenu začet Decembra prošle godine kao zvanični, kanonski prikvel za istoimenu animiranu seriju koja je sa prikazivanjem na kanalu Disney+ počela u Januaru i odradila svoju prvu sezonu sa deset epizoda dobijajući uglavnom dobre reakcije kritike i vrlo pristojnu gledanost. Napravljena programski da bude pristupačna mladoj publici, bez poznavanja decenijskih istorija Spajdermena i njegovog ansambla, ovo je serija koja još jednom pokazuje Petera Parkera kao srednjoškolca koji stiče moći i pokušava da se snađe u komplikovanoj životnoj situaciji gde tinejdžerske probleme i obaveze pokušava da pomiri sa shvatanjem toga koliko odgovornosti dolazi uz velike moći kojima je slučajno obdaren.

Prikvel strip piše Christos Gage, čovek koga uvek volim da vidim na Spajdermenu iako ga legije Spajdermenovih fanova često napadaju da je puki tezgaroš – često na ime toga da uleće da piše priče po zapletima Dana Slotta onda kada Dan Slott nema vremena da ih sam napiše. Gage jeste pre svega televizijski profesionalac, ali on je napisao neke ODLIČNE stripove u svom životu i mislim da je makar onoliko dobar izbor za strip o mladom Spajdermenu koliko je to i sam Dan Slott (a koji, da ne zaboravimo, i dalje dosta uspešno radi svoj tekući Spider-boy).

U Your Friendly Neighborhood Spider-Man se svakako vidi Gageova ekspertiza iz kreiranja jasnih, zanimljivih zapleta, kvalitetnog rada sa likovima, dobrog vođenja priče. Ovo nije preterano originalan rad – alternativnih Spajdermen-univerzuma u 2025. godini imamo daleko previše – ali Gage uspeva da od početka dobro pogodi i atmosferu i senzibilitet likova i priču smešta u razumljive, svakodnevne okvire a gde onda uvođenje supermoći u jedan inače „normalan“ život njujorškog srednjoškolca kreira interesantne disrupcije. Svakako je neizbežno da se povuče paralela sa onim kako je Brian Michael Bendis započeo svoj rad na legendarnom Ultimate Spider-manu, mada je Gageov strip rađen u svetlijim tonovima i eskalacija drame se u njemu dešava sporije. Ali sličnosti postoje i pozitivne su.

Štaviše, mislim da treba eksplicitno pohvaliti to da Gage svog glavnog junaka zaista postepeno uvodi u superherojski posao, dajući mu prostora za nedoumice i greške (a bez kažnjavanja u vidu isntant-tragedija), suočavajući ga sa objektivno dosta slabim neprijateljima – koji su u mejnstrim Spajdermenu odavno redukovani na istorijske kuriozitete što bi ih zreli Spajdermen rešio levom rukom – a koji predstavljaju ozbiljnu pretnju i za njegovo zdravlje ali i za njegovo samopoštovanje. Ima naravno dosta nostalgične energije u tome da se ovde pojavljuju Silvermane, Man Mountain Marco i Enforcersi, ali Gage ne igra SAMO na nostalgičnu kartu i dobro radi sa ovim likovima, dajući svom protagonisti priliku da sam uči korak po korak kako je to biti Spadjermen, radije nego da se neke stvari naprosto prepišu iz kanonske istorije.

Takođe je zanimljiva odluka da se umesto Mary Jane za glavni ženski lik u ovom serijalu postavi Nico Minoru, najpopularnija članica superherojskog tima Runaways u mejnstrim Marvelu. Nico ovde – za sada – nema moći i igra ulogu preduzimljive i sposobne drugarice iz razreda koja Peteru pomaže da sazri u svojoj ulozi superheroja ali i da posloži svoje emocije koje su, kao i svakom dečaku njegovog uzrasta, komplikovane i zbunjujuće. Nico je odličan lik, prijateljska dinamika između nje i Petera je solidna, kao i dinamika između njihove dve porodice (sa sve mladom strinom Mej koja je vrlo kul) i ovo je za sada generalno vrlo pitak i prijatan serijal koji se bavi osavremenjenim mladim Spajdermenom, postižući pravu meru između modernih motiva i onih kanonskih, nezaobilaznih elemenata njegovog porekla, ali i između šire društvene slike (kriminalci koji se bave white collar zločinima radije nego da otimaju tašne bakama na ulici) i gikovskih detalja započinjanja superherojske karijere (dizajn kostima, lansera za mrežu, hemijskih svojstava same mreže itd.).

Pritom, ovo je VRLO lep strip. Eric Gapstur ne samo da ima superherojsku ekspertizu već je i sa svojim creator-owned radovima upravo izbrusio veštinu pravljenja superherojskog stripa za decu i omladinu (grafički romani iz serijala Sort of Super). Na Spajdermena je uleteo prirodno, bez gubljenja koraka nudeći dinamičan ali i čist lejaut, energične kompozicije, lepe karakterizacije. Dodatno, kolori Jima Campbella su prelepi i ovo je jedan od retkih aktuelnih Spajdermen stripova koji ima autentičnu vedrinu i vizuelnu prijemčivost i programski beži od doom ’n’ gloom klišea koji su – u kolornom i drugim smislovima – nekako i nažalost postali sinonim za Spajdermena. Letering je i ovde radio Joe Caramagna, naravno i serijal mogu da preporučim iz sve snage i old school fanovima Spajdermena kojima je muka od savremene kulture šokiranja koje je postalo glavna moneta stripova o ovom junaku, ali i mladoj publici koja sa likom tek treba da se upozna. Kao „moj prvi Spajdermen“, Your Friendly Neighborhood Spider-Man je VEOMA dobar izbor. Peta i poslednja epizoda izlazi uskoro a pošto je animirana serija već najavila drugu sezonu, nadam se da ćemo isto dobiti i u stripu. Amazon serijal ima ovde.