Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za danas ćemo se ponovo baciti do britanskog grada Lidsa (ali preko Segedina) i provesti još malo vremena slušajući strahovitu buku koju prave tamošnji free jazzeri. Quetzal Tirado Unit: The Fat is Back je živi album ekipe koja je brojčano smanjena u odnosu na formu sa kojom je snimljena pre nekih godinu i po dana na albumu Camaredrie*, ali su količina i intenzitet zvuka odvrnuti na proverbijalnih jedanaest. Ovo su free jazz i slobodna improvizacija koji, istina je, imaju razumevanja i za kontemplativne pasaže i apstraktne zvuke ali je najveći deo ovog albuma energičan, bučan, esktatičan uragan metala, drveta, žica i koža. Ne uvek suptilan, često zaslepljen sopstvenom razjarenošću, ali uvek dobronameran i u sasvim primetnom dosluhu sa tradicijom.
*otpali su klavir i truba, ali se Marie McAuliffe, američka multiinstrumentalistkinja koju najpre znate po eksprimentalnim metal bendovima poput Mesa ili Putrescine ovde ponovo pojavljuje da naslika omot
Quetzal Tirado sam već pominjao pre par nedelja pišući o albumu na kome je svirao izvrsni lidski saksofonista Harvey Parkin-Christey, a na The Fat is Back je ovaj sjajni tenorista ponovo u postavi ove, jelte, jedinice, da sparinguje sa Quetzal pri brzinama od 300 kilometara na sat i da se vidi ne samo čiji je saksofon, jelte, veći, već i ko može duže i jače da svira. Hitam, doduše, da dodam da su sve ove seksualne aluzije i borilačke metafore koje koristim samo emanacije moje izopačene psihe i da je ovo album kolaboracije, „drugarstva“, kako se i prethodni album zvao, pre svega džeza, dakle zbilja izgrađen na tradiciji i nimalo voljan da se nje odriče. Ovde nema svingovanja i za samo jednu kompoziciju se može reći da ima nekakav gruv, ali i pored gotovo totalne slobode sa kojom se svira, The Fat is Back, izašao Januara ove godine, a snimljen krajem Novembra u Segedinu, je nedvosmisleno džez ploča. Neuredna, bučna, razbarušena, ali udobno smeštena u svoj idiom.
Kad smo već kod razbarušenosti, Quetzal Tirado je mađarska trans žena koja potiče iz gradića Solonok, a koji je negde na skoro tačnoj geometrijskoj sredini između Segedina, Debrecina i Budimpešte. Nemam naročito mnogo podataka o njenoj biografiji – pogotovo jer nemam ideju kako se zvala pre tranzicije – ali na njenom Fejsbuku se ne pominje nikakvo formalno muzičko obrazovanje nakon završene srednje škole. Pretpostavićemo da je u pitanju samouka muzičarka (i povremeno vizuelna umetnica) inspirisana prvim talasom evropskog i američkog free jazza i improvizacije (KAO I SVI MI) a čiji su odabrani instrumenti pre svega saksofoni, ali i klavir, udaraljke, elektronika. Znamo da je svirala saksofon na dve pesme na saundtraku za fenomenalni Ultrakill koje sadrže ovaj instrument a to je već preporuka kakvu malo ko može da donese na intervju. Kako je išla u dvojezičnu školu u Mađarskoj, učeći delom na Engleskom jeziku, moglo bi se reći da je i prirodno privučena novoj britanskoj sceni free jazza i slobodne improvizacije, a čiji je Lids jedan od Neksusa. Zbog toga trenutno živi na relaciji Lids-Solonok a većina njenog sada već impresivno masivnog muzičkog autputa (urađenog velikim delom u poslednjih šest godina) uključuje muzičare iz velike Britanije i Lidsa.
Inspiracije, pored očiglednih (Peter Brötzmann, Anthony Braxton, Mats Gustafsson, Jemeel Moondoc i Charles Gayle se svi pominju u tekstu koji prati ovaj partikularni album) uključuju i ezoteričnije umetnike iz muzičkih i drugih oblasti kao što su Jhonn Balance, Scott Walker, David Bowie, Jarboe, a mnoga od prethodnih izdanja izlaze iz okvira onog što bismo nazvali džezom i zalaze i u neidiomatsku improvizaciju, buku, power electronics…
Standardna priča za mlade evropske avangardiste, ali intenzitet i fokus sa kojim Tirado svira naprosto čoveku zgrabe pažnju i ne daju mu da odluta. The fat is Back je, i pored svoje poprilične dužine pa i povremenih zapadanja u monotoniju, ploča koja se rado sluša iz početka jer sadrži dovoljno interesantnih ideja u kompoziciji i dovoljno impresivne ekspresije (!!!) u izvođenju da nikada ne bude dosadna.
Tirado ovde svira pored bariton saksofona i bas klarinet. Parkin-Christie je za ovu priliku na alt-saksofonu (na Camaraderie je svirao svoj matični tenor i sopran) i njihova komunikacija je prirodna, intuitivna i ekstremno zapaljiva. Jamais Vu, I. tétel – Határtalanság koja album otvara je kao da slušate dva petla kako se svađaju, ali tako da su obojica odrasla slušajući Brötzmanna i Aylera i da se spremaju za maraton iako u album uleću brzinom kao da je u pitanju sprint od sto metara. Ova je kompozicija i deo duže celine koja čini prvi deo albuma, Jamais Vu, a koja sa svojih sedam delova ide celim putem od strukturiranog zvuka sa prebrojivim ritmom i harmonijama pa do potpuno slobodnog improvizovanja. Uvek je ovo free jazz, doduše i ovde nema odlazaka u bilo kakav formalizovani hardbop ili išta slično, a autorka pojašnjava da je Jamais Vu nastao primenom sistema upravljanja improvizacijom koji nalikuje onome što je Anthony Braxton radio sa svojim Language Music konceptima. Kod Braxtona je u pitanju formalan set pravila koji uobličava improvizovanje, dajući jasno razumljiva uputstva koja se tiču trajanja nota, njihovog intenziteta ili načina na koji će note biti izvođene (legato, stakato, u uzlaznom ili silaznom nizu sa sve sporijom ili sve bržom frekvencijom itd.) a koja dirigent (ili koordinator) izvođenja može da zazove, i u realnom vremenu upravlja onim što rade muzičari. Kod Tirado je u pitanju sličan komplet dogovorenih formi i fascinantno je kako to može da bude i zaista disciplinovano: u Jamais Vu, II. tétel – Barázdált… imamo na programu pomenuti prebrojivi ritam, jasnu harmoniju i dobar gruv pre nego što se sve, naravno, strmekne u smeru slobodnog improvizovanja.
Kontrabas ovde svira Harry Souter, gitarista i kontrabasista iz Lidsa koji dosta često sarađuje sa Tirado. Diplomac Lidskog konzervatorijuma (kao i Parkin-Christie), on je čitavu 2024. godinu proveo svirajući po Ujedinjenom kraljevstvu, ali i Skandinaviji i Mađarskoj, uključujući sa Tirado. Predvodi sopstveni trio.
Na bubnjevima je Teruki Chan, kompozitor i multiinstrumentalista iz Hong Konga, mešovitog hongkonško-japanskog porekla, a i sam trenutno baziran u Lidsu. Chan je sa Tirado član trija Becoming-Animal a njih dvoje, gitaristkinja i perkusionistkinja Becoming Animal Nika Ticciati (koja je svirala i na prethodnom albumu Quetzal Tirado Unit) i ponovo Parkin-Christie čine i kvartet The Wandering Luminous koji je više okrenut free folk izrazu.
Chan je možda i najmanje „džez“ komponenta ove ploče jer je njegova svirka apstraktnija, agresivnija i bučnija nego što je standard za čak i slobodan džez. Kada saksofonisti rade standardne „freakout“ solaže i smenjuju urnebesna polivanja post-bop skalama i melodijama, Chan uglavnom rešeta po dobošu sa diverzijama na timpanima, vrlo decidno nasuprot ideji bilo kakvog gruva ili svinga. U tišim delovima je pointilistički sveden i apstraktan ali kada solira u Jamais Vu, VII. tétel – Vonalak és ütközéseik, to je i smisleno i ubedljivo i veoma uzbudljivo, pripremajući teren za jedan poslednji kolektivni juriš kojim se Jamais Vu završava.
Album posle toga sadrži još četiri dugačka, sasvim improvizovana komada i ovde se može govoriti o tome da je Tirado mogla da edituje materijal umesto da baš čitav nastup na kraju završi na albumu. Da ne bude zabune, ništa od ovoga nije ni loše ni dosadno, kvartet improvizuje energično i sa dovoljno ideja i (piro)tehnike da to bude „opravdano“ ali ovo je svakako i materijal samo za najtvrdokornije free improv zilote, sa svim onim momentima u kojima čujete kako muzičari slušaju jedni druge i razmišljaju kako da se smisleno uklope u konverzaciju, traženjima zajedničkog izraza i smera. Imajući u vidu da album traje duže od sat vremena, fer je reći da ponekome ovo neće biti ploča za slušanje u jednom cugu. No, njen zvuk je veoma dobar, svirka zapaljiva – posebno su saksofonske razmene konzistentno inspirisane i vitalne – i to da i publika u Segedinu do kraja ima snage da samo pristojno zatapše a ne i da se dere u ekstazi i traži još svedočanstvo je pre svega o tome da ponekada ovakvu muziku naprosto morate izdržati. Ali biće vam drago:
