Režim ulazi u stadijum ogoljene sile i potpune informativne disocijacije, trudeći se da puštanjem manjih, jelte, riba da budu linčovane po unutrašnjosti nekako smanji pritisak opšteg gneva usmeren prema vrhu piramide. Jasna taktika, videćemo koliko uspešna jer je bes zaista na istorijski visokom nivou nakon prošlonedeljnog napada na mirne građane, šesnaeste smrti od pada nadstrešnice, jasne poruke građanima da država ne pripada njima već partiji. Na sve to, noćas nam je umro i jedan od jako dragih mačora koji je sa nama živeo više od deceniju, pa ćete mi oprostiti što sam besan i tužan u isto vreme. Ali valjda baš zato imamo sreće što iza ovih mojih reči sledi cunami metala.
Deo 1: BLACK METAL
Nisu svi blek metal bendovi fokusirani samo na satanizam, demone, ratove, egzistencijalnu filozofiju i samoubistva, neki se bave i, pa, finijim temama. Recimo, jednočlani kvebečki Ethyl se bavi alkoholom i njegovim efektima na ljudsko telo i rasuđivanje. In Vino Veritas je drugi album ovog projekta i u pitanju je, kako se i nadate, iznenađujuće PITAK i suptilan blek metal koji ne akcentuje agresiju ali ni neku šugejzersku atmosferu već se lepo vozi u svom srednjem tempu i meditira nad psihoaktivnim svojstvima alkohola. Jako dobar koncept i ubedljiva izvedba:
Ne znamo ko su i odakle su Osgraef al znamo da im album Reveries of the Arcane Eye prilično jako bije. Ovo je moderni, moderno producirani blek metal ali onaj kome koreni ne leže u šugejz emotivnosti, već pre svega u besu i agresiji. Produkcija je otud bučna a muzika „atmosferična“ jer mnogi gitarski rifovi zapravo imaju samo smenu dva dugačka tona, ali to treba da bude atmosfera pre svega pretnje i razngevljenosti. I okej, pristojno je mada ne MNOGO maštovito, sa pesmama koje prebučna produkcija čini da zvuče monotonije nego što jesu. Ali ako se troši u malim dozama, bude zabavno:
Za nešto sirovije, bliže old school prljavštini tu je Gryla, jednočlani projekat iz, naravno, Norveške. Torbjørn Kirby Torbo ima svega osamnaest godina a Redeemer’s Festering Carcass mu je drugi album pod ovim imenom i mada ne pričamo o nekoj sad PREPAMETNOJ muzici, mladalačka energija i antihrišćanski bunt su sveži, autentični i prijemčivi a tehnički kvaliteti albuma su na sasvim pristojnom nivou. Dakle, vriska, udaranje, testerisanje, ali onako, LJUDSKI:
Još sirovine? Kalifornijskog tipa? Ima. Iron Spire su Kombinacija blek metala i panka iz Zlatne, jelte, države a istoimeni EP im je old school, praktično nostalgičan u svojoj aranžmanskoj svedenosti i jednostavnosti rifova. Ipak, ovo nije ni glupo ni dosadno, pa je čak i zvuk sasvim pristojan i za publiku kojoj je moderni blek metal suviše upeglan, suviše emo, suviše pretenciozan, Iron Spire su osveta iz podruma:
Turci Moribund Oblivion rade već duže od četvrt veka i imaju gomilu album, ali od 2022. godine u osveženoj postavi (u kojoj imate i jednog momka našeg porekla po imenu Emir Ćosović). Tako onda novi album, The Dying Race zvuči jako kvalitetno, jako profi, sa osam pesama modernog blek metala koji se bavi egzistencijalnim temama, ima dosta promena ritma i tempa, energičan je i atmosferičan u pravilnoj meri. Nema u zvuku Moribund Oblivion ničeg što do sada nismo čuli od drugih bendova ali nivo ozbiljnsti sa kojim je ovo napravljeno je visok i album, solidno produciran, se sluša sa uživanjem:
Aran Angmar su, uh, isuviše moderan bend za mene. Ovaj internacionalni projekat (Grčka, Nizozemska, Italija) nekolicine inače vrlo zaposlenih muzičara je vrlo profi produciran, napisan da bude prijemčiv i publici kojoj bi Burzum bio previše tr00, a da opet ne izdaje blek metal matricu ni na jedan supstancijalan način i mada je sve to suviše komunikativno i previše „producirano“ za moj ukus, treći album, Ordo Diabolicum ima dosta lepih mediteranskih motiva među svojim rifovima da ne mogu da se mnogo ljutim. Ima tu lepote, ima himničnosti ima propisnog metalskog cheesea, pa kamen bi proplakao:
Razume se, Nattverd su znatno više po mom ukusu. Iako imaju istog izdavča (nizozemski Soulseller Records), Nattverd su znatno bliži nekom old school idealu, sa hladnim, satanskim blek metalom napravljenim u majci Norveškoj i produciranim iznenađujuće dobro. Peti album projekta, Tidloes naadesloes ima prijatno dinamičan miks i master a muzika je utemeljena u old school neposrednosti i epici koja više zvuči kao da prema vama maršira armija orka a ne da letite na krilima zmajeva, ako mogu tako da se izrazim. Prelepo je, dakle:
Uhka je blackened metal punk projekat iz Finske. Delo uglavnom jednog čoveka, EP Yön Tälle Puolen ima četiri pesme poštene, sirove rokačine sa blek metal gitarama i pank nervozom u isporuci a koja podrazumeva česte promene ritma i tempa. Produkcijski je ovo, naravno, svedeno i jeftino ali svaki zvuk je na svom mestu a boje, ma koliko sirove bile, su lepe. Prija to:
Heruka su italijanski simfo-blek metal bend ali novi EP, Panacea nema simfonijskih elemenata i nudi samo odlično napisan, energičan, ekspresivan blek metal. Heruka vole filozofske teme i poetsko izražavanje u tekstovima (koji su na Italijanskom), a muzika je žestoka, sa puno progresivnih elemenata u pesmama koje karakteriše visokooktanski, furiozan izvođački modus. Dobra produkcija zaokružuje ovaj IZVRSNI EP sa šest pesama od kojih su pet potpuno nove. Sjajno:
Blood Chariot iz Portlanda u Mejnu sviraju blek metal ali njihov prvi EP, Chariot of Blood sa svoje dve pesme nudi muziku koja je blek metal samo u osnovi, sa razradom koja je bliža stoner roku i doom metalu. Ovo je odlična kombinacija jer Blood Chariot blek metal koriste samo kao readymade formulu za muziku koja je ekspresivna i emotivna, a svirka im je gruverska pa i psihodelična na način na koji to kolege uglavnom ne rade. Zvuk zanimljiv, bend raspoložen, materijal odličan a cena koliko date:
Cosmos je ime prvog EP-ja solo projekta Magnus Madrugoth a što je pseudonim bubnjara po imenu Edson Cremildo Litsur, jednog vrlo zaposlenog momka na andergraund metal sceni Mozambika. O ovoj sceni naravno, ja ne znam ništa ali Edson svira u nekoliko bendova različitih podžanrovskih orijentacija, od metalkora do blek metala, a mada je Cosmos relativno monoton materijal, on ima pravoverni fokus na ono što je u blek metalu bitno, dakle ima KARAKTER i nešto da kaže. Lepo!!!
Jeste dosta šmekerski kad vas nema petnaest godina posle prvog albuma pa objavite drugi album i on ODLIČAN. Peleponesko-atinski No Hand Path se u svojoj muzici bave unutrašnjim životom i filozofskim pitanjima, promišljajući tradiciju, religiju, porodicu, naciju, a sve to ide na podlozi kvalitetnog, atmosferičnog, ali oštrog blek metala. Ovo nije muzika izrasla iz shoegaze zvuka i album Μυστικισμός της Ενηλικίωσης je disonantniji, hipnotičniji, opasniji od onog što makar ja podrazumevam pod standardnim atmoblack zvukom, ali on jeste i melodičan i neće vas odbiti od sebe prenapucanom produkcijom koja implodira bubne opne. Vrlo dobar povratnički album:
Cradle Of Filth su jedan od onih bendova čija mi muzika nikada nije ništa značila ali se mora poštovati grift koji traje evo, već duže od tri decenije. Dani je uspeo da blek metal iz nihilističke, andergraund muzike za sociopate i suicidalne usamljenike pretvori u seksi reviju dekadencije i vikend-blasfemije za opštu populaciju i, evo, to i dalje funkcioniše. Novi album, The Screaming Of The Valkyries nije manje kič od bilo kog prethodnog ali je respektabilno dobro napisana i odsvirana ploča melodičnog, populističkog ali KVALITETNOG blek metala sa gotskim i romantičarskim prelivima, dok nivo teatra koji Dani proizvodi, iako visok, i dalje ne zaklanja taj kvalitet muzike.
Kome je to ipak previše komercijalno, evo mu novog albuma ukrajinskih depresivaca i atmosferičara, Drudkh. Ne znamo postavu koja je svirala na Гра тіней (Shadow Play) (mada Metal Archives pominje pevača Thuriosa i gitaristu Romana, ali to može biti samo učeno nagađanje), ali ovaj album zvuči zrelo, bogato i ubedljivo možda i više nego i jedna ploča ovog projekta do sada. Blek metal je ovde stručno izmešan sa šugejzerskim popom a pesme su promišljene, odmereno aranžirane, kontemplativne a i dalje žive. Rana faza ove grupe u kojoj se štancovalo po nekoliko albuma godišnje je svakako bila uzbudljiva ali sada sa pauzom od tri godine između dva izdanja, a koja se poklapa sa trajanjem rata u Ukrajini, Гра тіней ima posebnu težinu. Nisam čovek naročito dobro baždaren na blackgaze ali ima bendova koji opravdaju čitave žanrove u kojima sviraju. Drudkh su bez sumnje jedan od njih a ovaj album im je izvrstan:
Iz Ukrajine stižu i Bahmuth, bend za koji nisam siguran ni koliko članova ima. Forenzičkom analizom njihovog instagrama utvrđeno je da postoje najmanje dva čoveka u ovoj postavi, jedan da svira gitaru a jedan da svira bubnjeve, a ako ih je više, nek praštaju što sam ih propustio. No, važnije je da se istakne koliko je debi album ove ekipe, Serpent’s word, FENOMENALAN. Isprva sam bio malo sumnjičav, na ime dosta ravnog, nedinamičnog zvuka ali kad čovek stvarno posluša kako ovi ljudi sviraju shvati da je ovo beskompromisan, razarački blek metal baš onakav kakav ja najviše volim. Dakle, rifčine, brzina, bastbitovi, promukao, ispucao vokal, jedna sofisticirana agresija u svemu što bend radi, prepuna detalja i dobrih ideja, ali stavljena u format furiozne, paklene izvedbe. Jako dobro pisano, fantastično odsvirano i da je producirano malo skuplje, izašlo bi na crtu bilo kom albumu bilo kog švedskog blek metal benda iz klasične epohe. Ali i ovako je, rekosmo FENOMENALNO:
Zar je već prošlo skoro tri godine od poslednjeg albuma njujorških Imperial Triumphant? Njujorški avangardni blek metal sastav, istina je, pravi tako kompleksne i semantički guste ploče da čoveku i treba dosta vremena da ih obuhvati uhom i intelektom, da ih pravilno prouči, provari, oseti. Ni šesti album, Goldstar nije izuzetak sa muzikom koja je multižanrovska i nadžanrovska na jedan vrlo osoben način. Tako u pesmi na kojoj gostuje Thomas Haake (iz Meshuggah) slušate svojevrstan džez i folk u kombinaciji sa blek metalom a naredna, Hotel Sphinx, je halucinatan spoj džez-fank gruva, blek metalskih blastbitova, disonantnih gitara i melodičnih refrena. Imperial Triumphant su pravi primer kako eklektičnost ne znači svaštarenje, pa čak ni crpljenje energije iz sudara suprotnosti. Njihova muzika se upravlja višim logikama i filozofijama nego što je žanrovska razdela, pa je i Goldstar – inače odlično miksovan i prilično dobro izmasterovan da se ipak očuva nekakva dinamika – primer kako možete ostati „stvarno“ metal bend a ipak svirati muziku koja po emotivnoj zrelosti, intelektualnom kapacitetu i generalnoj umetničkoj ambiciji spada u vrhunsku avangradu. „Izvanredno“, rekao sam čak i pre nego što sam stigao do pesme u kojoj imamo Thomasa Haakea na bis a sa njim svira i Dave Lombardo, LIČNO:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Iako naslovljeni Psychedelic Riffage From Under the Ground of Budapest vol.1 i Psychedelic Riffage From Under the Ground of Budapest vol.2, novi albumi mađarskih Psychedelic Source Records su apsolutno freeform džem bez mnogo „rifova“ a sa mnogo kroišćenja efelata da se individualni gitarski tonovi produže, saviju i transformišu u čitave ravni zvuka i boje. Ovo su prva dva prvi u nizu albuma koji će biti objavljivani tempom od jednog nedeljno na Bandcampu kolektiva, a snimljeni su tokom serije setova u budimpeštanskom klubu Riff (otud i naziv albuma), „jednom od poslednjiih bastiona pravog andergraunda u Mađarskoj“ koje su Bence i ekipa radili kao predgrupa drugim bendovima tokom poznog Februara. Svi daunloudi će biti prodavani po „plati koliko želiš“ ceni, kako ovi ljudi i inače rade a ovih sedamdeset i kusur minuta prelepog psihodeličnog džemovanja (na drugom albumu sa dodatim moog sintisajzerom i trubom) su idealni i za neobavezno slušanje u pozadini i za intenzivne hemijski pojačane sesije dubokog slušanja. Izvrsno:
Italijanski stoner rokeri Turbobobcat su album Space Gargoyle snimili još pre pandemije, ali je iz nekog razloga tek sad donesen na svetlo dana. Razlozi verovatno nemaju veze sa kvalitetom materijala jer je ovo ODLIČNA, bučna rokenrol svirka, sa idealnim odnosom barskog hard rok gaženja i suptilnijih psihodeličnih gestova. Dakle, ovde dobijate šest pesama velikih bluzerskih rifova, moćan, agresivan gruv, himnične refrene ali i zanimljiv gitarski rad sa pametnim korišćenjem efekata da se dobije taj „space“ kvalitet. Veoma je dobro:
El Zahir su meksički stoner rok bend čiji istoimeni album odiše garažnom energijom. Ovde ima devet pesama koje zvuče kao da su snimljene u podrumu, tokom teškog drogeraškog džemovanja, sa dodatkom semplova iz filmova (uključujući Sama Jacksona iz Pulp Fiction) i ako vam nije bitno da muzika zvuči ulickano i upeglano i cenite znoj, dim i sirovu psihodeliju, ovde ima dobrog gruva i lepih tekstura.
Brathair je još jedan od projekata Petea Campbella iz Pentagrama i odličan je. Debi album Thicker Than Water je najvećim delom napisan i snimljen od strane samog Campbella, ali sa doprinosima drugih kolega i zvuči kao jedna zrela, pitka a ne plitka ploča doom/ stoner rocka. Pesme su spore i podugačke ali imaju neodoljiv gruv, rifovi su doomerski melodični a vokali uglavnom jako dobri. Dobrodošlo podsećanje da doom metal – i uopšte, muzika – sa karakterom osvežava svoj žanr i seća nas na to zašto ga volimo:
Australijanci Amammoth imaju drugi album, a izdavač je sardinijski Electric Valley Records i ako znate ovu firmu, znate i da se njihova izdanja kupuju na neviđeno. Distant Skies and the Ocean Flies je, dakle, dobra ploča sporog, otmenog a i dalje sirovog, svedenog stoner-dooma u kome nema ni skupih studijskih efekata ni nekakvog simfonijskog aranžiranja pesama. Bend se oslanja na zdrav, suv zvuk, tešku, sporu svirku i pesme dovoljno dugačke da se veliki, zarazni rifovi urežu u vašu moždanu koru. Samo za inicirane, ali veoma dobro:
Iz Australije su i Ghostsmoker a njihov debi album, Inertia Cult je više blackened sludge-doom metal nego stoner rok, a što biste možda zbog imena očekivali. Svakako, Ghostsmoker isporučuju kvalitetan spor, bolestan gruv, sa teškim, repetitivnim rifovima, mamutskim gruvom i blek metal vokalima i to je jedna odmah razumljiva i – ako ste žena ili čovek pravog kova – prijemčiva kombinacija. Ovde vam neće biti prijatno ali treba naučiti voleti i neprijatnost:
Znate kako Šveđani potpuno dominiraju u modernom hard roku? Caboose su više stoner rok bend, ali album Left For Dust pored svih fazova i niskih štimova ima i tu neku nestašnu, mangupsku dimenziju koja mu dodaje ne baš GLAMUR ali ga izvlači iz prašine u kojoj se valja većina stoner kolega. Naravno, ovo JESTE dosta štrokavo i Caboose polivaju bluzerskim rifovima i maste wah-wahom, no sve na gomili ima i bezobrazluk što će se dopasti i sleaze metal publici. Sve je to bluz, sve je to rokenrol. A u ovom slučaju VRHUNSKI rokenrol:
Imamo još hardrokerskog materijala. Deaf Revival su dva lika iz Memfisa sa albumom pravoverne teškorokerske cepačine naslovljenim Desperate Music, Desperate Times. Nema ovde neke pretenciozne reinvencije tople vode, da se razumemo, ali Deaf Revival imaju zdrav, glasan zvuk, dobre rifove, odličan vokal i generalnu energiju ekipe koja u Petak uveče nastupa u lokalnom klubu i voljna je da vam na sat vremena izbriše sećanja na sve što vas u životu muči izvan tog prostora. Snažno, glasno, šmekerski:
Za porciju PRAVOG i odličnog stoner roka ove nedelje poslužićemo novi album benda Fuzz Evil iz Arizone. O njima sam već pisao pre dobrih sedam godina, ističući sjajan i funkcionalan spoj na Stooges nalik garažnog roka i sporog, teškog, jako faziranog stoner zvuka . Sa vremenom zvuk benda je dodatno sazreo, pesme su dobile skoro ritualan kvalitet i to su sada opušteni, veoma gruverski komadi od po šest ili sedam minuta koji pritom imaju i potrebnu rokenrol dramu u sebi. Dakle, himnične refrene, ložačke solaže, sve što treba, a sve to na podlozi ULTRA hevi gitara i bolesnog, iznurujućeg ali neodoljivog gruva. Fantastično!
Kako Thrill Jockey poslednjih godina praktično ne znaju da objave loš album tako ću vam odmah reći i da Drop Out III britanskih eksperimentatora i post-rokera Gnod udruženih sa njujorškim White Hills UOPŠTE nije loš. Ali da zahteva slušaoca radoznala duha i širine interesovanja, to da. Stavljam ga u ovu sekciju jer dobar deo pesama ima izraženu psihodeličnu notu, ali ploča će biti zanimljiva i post-rokerima, metalcima, svima koji vole malo deep listening ugođaja izmešanog sa električnim gitarama. Trn on, tjun i i znate već sami dalje:
Ako volite doom metal al da je BAŠ spor, tu su Finci Oakmord i njihov treći album, Take the Step. Osnovani pre šest godina, negde pred pandemiju, Oakmord su duo vrlo iskusnih muzičara sa gomilom sludge i doom projekata u kojima sviraju. Pod ovim imenoim prave funeral doom, dakle, najsporiju, najdramatičniju, najemotivniju itd. varijantu doom metala pa i Take the Step zvuči svečano, teško, bremenito emocijom. No, Oakmord ne preteruju sa dužinom a što ih izdvaja od funeral doom sabraće i sasestara. Prva dva albuma trajala su po pola sata, ovaj je duži ali su pesme urednih pet-šest minuta u proseku, bez mnogo iskakanja i sa jasnom vizijom da se svečana, ozbiljna tema dodeljena svakoj od kompozicija lepo istraži i sahrani da bi je nasledila naredna. Bogat, snažan zvuk takođe ostavlja jak dojam sa gitarama koje imaju prostora u miksu da se lepo rašire i slušaocu ponude višeslojno iskustvo i prostor da u njega uđe i izgubi se. Jako, jako dobro:
Uranus Space Club na papiru deluje kao neka neslana šala ali ovaj poljski stoner rok bend je jedna od najboljih stvari koje ćete čuti ove nedelje, pa verovatno i ove godine. Album Space Pleasures je stoner rokerska ploča utoliko da ima moćan bubnjarski gruv i razjarenu basčinu u srcu benda, ali Uranus Space Club programski traže spojeve sa fankom i džezom pa pričamo o ploči gde pored dva nabrojana instrumenta iz obaveznog sastava imamo i izvrsno korišćene orgulje a onda i saksofon. Dakle, za bend bez gitare u postavi, Uranus Space Club ne samo da prave POŠTEN i bučan rokenrol nego je taj rokenrol onda lansiran u svemir da kreira kosmički disko i psihodelični fank zajedno sa heavy psych programom i to je IZVRSNO. Nema pevanja ali i ne treba!
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Lajpciški trešeri Exxperior imaju četvrti album, Exxtreme i to je ploča sa šesnaest (!!) pesama ekskstremno žestoke svirke. Bend radi već deceniju i po a članovi sviraju u gomili death metal, crust i thrash ostava pa je Exxtreme jedna gotovo razmetljivo kvalitetno odsvirana ploča pesama koje idu ekstrmeno brzo, briju strahovito oštrim rifovima i na sve načine pokazuju da je Exxperior na vrhu lanca ishrane. Ta kombinacija old school thrash i crossover energije sa zaista divljenja dostojnim tehničkim kvalitetima izvedbe me je kupila na keca ali i pesme su napisane vrlo dobro, sa puno smislene muzike spakovane u kratke formate. Izvrstan, IZVRSTAN thrash:
All Against iz Lisabona imaju zaista zanimljiv treći album. Straight Down to Hell je, tehnički gledano, ploča izmešanog thrash i groove metala, dakle, ne moj prvi izbor koktela ako bih se pitao, ali bend piše tako dobre i zanimljive pesme u kojima je melodičnost i himničnost u idealnoj opoziciji sa žestinom kojom se svira da sam ostao zatečen i prijatno iznenađen. Thrash komponenta je ovde besprekorna sa ubitačnom svirkom kakve se ne bi stideli Dark Angel ili Sepultura iz poznih osamdesetih, dok su melodične, groove teme iznenađujuće efektne i podižu album na naredni nivo komunikativnosti i značenja. Sjajno je, kao neka Metallica koja je šutnula Larsa iz postave 1987. godine i dovela Devina Townsenda da radi sa njom šta hoće:
Iz iste države su i Raging Slayer a njihov debi album, Catatonic Symphony je jedna orgija thrash metal užitka. Iako veoma tehnički impesivan ovaj album pre svega osvaja svojim old school pristupom pesmama koje su bazirane na thrash i speed idejama iz osamdesetih, pa onda sklopljene i odsvirane u savremenom stilu. To je uglavnom sve delo jednog čoveka u domenu kompozicije, a koga znamo samo pod pesudonimom Slaytanic Speedball Possesser, no i njegovi saradnici na ovom albumu su sjajni i ova ful-kvartet postava zvuči jako autoritativno i moćno. Osam pesama koje imaju finu dinamičku i harmonsku širinu ali i album usredsređen na isporuku koncentrisane energije pravo u vašu facu – čist užitak. Ako, dakle, volite pomenute Dark Angel ili Speulturu iz osamdesetih ovde se nećete razočarati:
Ne znam da li ste 39 godina sa zadržanim dahom čekali da izađe drugi album američkog thrash metal benda Predator, ali evo ga i DOBAR je. Ili makar vrlo zanimljiv, sa kombinacijom thrasha i heavy metala koja ima u sebi dosta progresive i svežih ideja. U ovoj verziji bend čine samo dva čoveka, ali samo jedan od njih, Jeff Prentice, je u bendu od osnivanja, i verujem da je autor većine muzike na ploči Unsafe Space, dok kolega Frank Forray (iz Ninth Circle) svira bas i ritam gitaru. Dakle, ovo je više studijski projekat nego što očekujem da Predator uskoro vidimo na turneji ali album je zaista dobar, sa finim old school ’80s šmekom ali i tim originalnim, svežim idejama koje sam pominjao. Plus tekstovi su old school konspiratologija kakva je u speed i thrash metalu osamdesetih umela da bude pobrkana sa socijalnom angažovanošću, tako da, sve se uklapa! Odlično je ovo:
A Italijani Awaken The Night na svom debi albumu skoro da zvuče kao da su ga snimali osamdesetih. Mislim, nazvan je Total Kommando, to bi trebalo da sugeriše kakva je ovde muzika. A prelepa je, naravno, sa pankerskim speed metal čukanjem koje zvuči kao da je napravljeno u šupi, snimljeno u šupi i pušta se u šupi gomili pijanih tinejdžera sa repovima i brkovima da se šutiraju ko nenormalni. Old school orgija za one koji znaju:
Filipinci Rabies sebe opisuju kao „treš metal manijake“ pa možete da mislite kakav im je živi album, naslovljen jednostavno Live. Dobar je, onako, divalj, razjaren, a opet tehnički disciplinovan sa jakim, nabudženim živim zvukom a koji opet dopušta da se čuje dinamika u svirci. Koncepcijski, bend voli da naloži dobrim rifom, da uhvati jak tempo i da posoli sirovim, vrištećim vokalom. No, u moru blackened thrash bendova u kome se danas davimo, Rabies se izdvajaju značajno tehničkijom svirkom i kompleksnijim aranžiranjem pesama. Album je snimljen u studiju, dakle, publike nema, ali je svirka veoma ubedljiva, pesme su sa dosadašnja dva albuma i kraćih izdanja i ovo je svojesvrsni best of, pa ako do sada niste slušali Rabbies, ovaj mosh-friendly album je idealan za upoznavanje:
Onda imamo Norvežane Corroder sa EP-jem Pyres of Uncreation kao primer KVALITETNOG black thrash zakucavanja. Četiri pesme na ovom materijalu (plus intro) su nekomplikovane ali kvalitetno napisane i odsvirane, usmerene na neumoljiv juriš napred uz mračne, preteće rifove, promukli lavež pevača, jak tempo. Ima ovde više sofisticiranosti nego što ovaj moj kratki opis sugeriše i pesme su zaista dobre a zvuk ugodan tako da Corroder od mene dobijaju jake preporuke:
Trepidation iz Nju Hempšira imaju savršen demo naslovljen Demo 2025. Ovo je lo-fi powerviolence hardcore koji, kada je ozbiljan, nudi destilovanu brzinu, nervozu i agresivnost, spakovane u letalne, male, efektne doze. Kad se šali, sasvim je pristojno duhovit a onda i iznenađujuće uspešno eksperimentalan. Jako dobro i jako MANIČNO:
BENLÅS su danski kvartet osnovan prošle godine koji u osnovi svira hardkorpank ali je njihova muzika otvorena za svaku perskeptivu pa je debi EP, #1 ugodno svaštarski. Ne u nekom specijalno postmodernom smislu, ovo nije napadno eklektično već četiri pesme samo organski i spontano spajaju pank, hardkor, rok, metal itd. u skladnu, energičnu i melodičnu celinu. Zvuk je heavy i teksturiran, svirka moćna, sve je odlično a plaćate koliko hoćete!
Soul Exchange iz Teksasa, pak, sviraju sasvim strejt metalizirani hardcore sa dosta uličnog, siledžijskog mirisa, ali i sa dobrim metal rifovima, zdravim gruvom, kvalitetnim heavy zvukom. Demo snimak Promo 2025 ima tri pesme i predstavlja ih u vrlo povoljnom svetlu pa ako volite ovakav stil, cena je ona koju sami odredite:
Trauma Shot su tri lika iz Vinipega koji sviraju metalizirani hardkor u stilu kasnog krosovera ili ranog metalkora. Dakle, ima ovde tog „gangsterskijeg“ gruva u najavi ali EP Where Weakness Dies je još uvek dosta baziran na panku i thrash metalu i meni to, razume se, prija. Četiri pesme oštrine, energije, ukusno oblikovane agresije za ljude koji znaju:
Ill Natured su australijski hardcore bend sa dosta death metala u svom zvuku. EP Cryptic Psychosis posledično bije vrlo teškom pesnicom, nudeći mrveće bas bubnjeve, puno divljačkog gruva, psihotične vokale. Ako volite težak a ipak donekle i topao zvuk, te tribalnu energiju circle pita, ovo će vam doneti lepe trenutke:
Metalcore ili makar hardcore sa dosta metalcore šmeka stiže nam iz susedne Hrvatske sa EP-jem kvarteta Survived by Nothing. Naslovljen Welcome to your Grave ovo je izuzetno kvalitetna procesija konzistentno disonantnih gitara, nu-metalskih vokalnih afektacija pored klasične uličarske geng-ekspresije i nervoznih, plesnih ritmova. Odlično je ovo i napisano i producirano i mada stilski ne pripada krilima hardkora i metala koje ja posebno volim, pesme su toliko dobro napisane a te gitarske disonance su toliko nametljive da mi se dopalo MNOGO više nego što sam očekivao. Plus cena je koliko date a što je EKSTREMNO fer za ovako dobar materijal. Metalkor, braćo, a ne zvona i praporci:
Absolute Powerforce iz Sent Luisa imaju finu pank komponentu u svom zvuku. EP Bite Down je svakako taj moderniji, metaliziraniji hardcore, ali rifovi su jednostavni, svirka lepršava, pevač i pored promuklosti ima intonaciju koja podseća na stare straight edge bendove iz osamdesetih, tako da je meni ovaj materijal nekako lepo legao. Produkcija odlična, a siledžijski, pa i praktično nu metal delovi su šarmantni i doprinose ugođaju, Pored toga, cena je koliko kupac odredi:
Za nešto raznovrsniji ugođaj imamo Italijane Stormo koji sviraju onu danas dosta popularnu i često vrlo uspešnu kombinaciju hardcorea, posthardcorea, mathcorea i screamoa. Album Tagli/Talee ima pesme praktično blek metal furioznosti, ali sa više „gejz“ melodijčnosti i screamo vokalima, ali i pesme sa elektronskim bitovima, pesme složenih, matematičarskih metrika itd. Sve je to odsvirano vrhunski, napisano kurčevito ali sa potrebnom teorijskom i tehničkom podlogom i producirano korektno pa Tagli/Talee preporučujem iz sve snage:
Caesar Augustus iz Kolorada prave, za mene, vrlo lep spoj više podžanrova hardkorpank muzike, pa je minialbum The Ides of March skoro idealna i skoro idealno uzbudljiva ploča u kojoj posthardcore, screamo, mathcore i thrashgrind stoje u savršenom odnosu. Ovo je ekspresivno, emotivno a istovremeno blago distancirano i formalizovano visokim tehničkim kvalitetima i istraživanjem efekta disonanci i doslednih repeticija na slušaoca. Pritom, zvuk je živ, dinamičan, svirka IZVANREDNA a pevanje savršeno. Ako ovaj bend ne bude veliki makar u okvirima andergraund scene kojoj pripada, biće to nepravda kosmičikih razmera. Savršeno je i jedini problem je što bend ne prodaje digitalni daunloud kako bi vas ubedio da kupite kasetu.:
Ekstremno sam prijatno iznenađen albumom Phobophlyptix benda Phobophlyptix iz Los Anđelesa. Ova kombinacija panka, metala, thrasha, crossovera i grindcorea kao da pogađa sve idealne kombinacije između ovih formi energične, brze muzike, nudeći pritom stalno sveža, zanimljiva rešenja. Osnova je srazmerno jednostavna, sa kratkim pesmama – samo jedna prelazi dva minuta, a većina je kraća od minut – i sirovijim zvukom ali su kompozicije napisane pametno, gitarske harmonije su sjajne a pevačica odlična. Moćno!
Koravidanje iz Kvebeka su ove godine svakog meseca izdali po jedan album. Naravno, sve je to lo-fi, kućni grindcore ali sa novim albumom, Old Style, eksperimentalna dimenzija je još izraženija, sa mnogo korišćenja „found sound“ materijala i generalne zajebancije koja oštar, napadački grind stavlja u možda ne baš AVANGARDNU ravan, ali je svakako izdvaja od OBIČNE generalne zajebancije. I Old Style plaćate po želji:
Istajemo u sličnom prostoru sa novim albumom veteranske grind-noise postave iz Ajove, Captain Three Leg. Album Wet With Blood ima čak 46 pesama i traje manje od petnaest minuta a glavna razlika u odnosu na ovakve projekte iz na primer osamdesetih i devedeseth je da je produkcija dobra a svirka kvalitetna. Pesme su… uglavnom šaljivi krateži sa tekstovima koji se razumeju, više powerviolence nego noise ili grindcore pa kome treba TO, ovde ga ima dosta. Digitalni daunloud plaćate koliko hoćete:
Kod Španaca atxurra se death metal i hardkor prirodno mešaju. EP Mailu / Iltze / Buru je brutalan, težak, agresivan, tamnih tonova i sirovog zvuka, ali su pesme jednostavne i neposredne i death metal rifovi idu uz ukusnu hardcore ekspresivnost. Prijatno je to:
Rale iz Severne Karoline sviraju vrlo neobičan progresivni death metal na svom novom EP-ju, Spirit Death. Ovo je nastavak njihovog prvog EP-ja iz 2021. godine i u vrlo eksplicitnom gestu odmaka od „obične“ death metal matrice, interesantna je kombinacija klasičnih death metal elemenata (hromatski denflovani rifovi, izmučen gruv sa stalno promenljivim ritmom, ekstremni vokali), psihodeličnih space rock pasaža, pa čak i art rock tema. Kad se čovek malo navikne na zvuk, pred njim se ovaj materijal otvori kao višedimenzionalan krajolik zvuka i boja, harmonija i tema i bude to ODLIČNO. E, sad, nadam se da će bend uskoro imati i album jer mislim da pokazuje veliki potencijal da priča duge narative koji ne treba pustiti da vene. Ako vam se dopao smer u kome su Blood Incantation poveli svoj death metal poslednjih godina, Rale će vam biti dragoceni:
Liverpulski Pithy najavljuju album demo snimkom sa dve pesme nasloveljenim Album Promo 2025 i ovo je užitak za svakog ljubitelja čistog, old school brutal death metal zvuka. Nije da takve muzike nemamo i danas u zadovoljavajućim količinama, ali ipak je lepo čuti da to neko radi ovako kompetentno, uzimajući formu ultimativne agresivnosti (blastbitovi čine oko 80% svog ritma koji se ovde čuje) i unutar nje praveći zanimljive, okretne pesme. Suffocation iz svoje rane faze su očigledna preteča za Pithy ali naravno da danas imamo još ovakvih bendova koji brutal death metal sviraju u jednom prečišćenom izdanju, spajajući sirov, funkcionalan zvuk sa dobrom tehničkom ekspertizom i fokusirajući se na precizno nanošenje štete. I Pithy stoje rame uz rame sa mnogo iskusnijim postavama. Odličan demo, i jedva čekam album a ove dve pesme platite po izboru:
Imprecation iz Hjustona su predstavnici baš pravog andergraunda. Aktivni od početka devedesetih (sa jednom većom pauzom), i sa tri albuma i gomilom kraćih izdanja iza sebe, ovi su Teksašani pre par godina izgubili jednog od dvojice osnivača, bubnjara Rubena Elizonda koji je umro od COVID-19 infekcije. Ali ne pre nego što je snimio bubnjeve i klavijature za nekoliko pesama na novom albumu, Vomitum Tempestas. I onda je ovo istovremeno i posveta preminulom saborcu i nastavljanje njegove vizije ali i veoma prijemčiv album death metala sa izraženim satanskim i okultnim dimenzijama. Zaista, Imprecation kao da nemaju ništa sa onim kako se death metal razvijao poslednje tri decenije i njihova muzika reflektuje opsesije koje su black, speed i rani death metal bendovi imali još osamdesetih, sva u mračnoj atmosferi i sa jednom dopadljivom, komunikativnom crtom u svojoj srži. Nije ovo ploča za svakoga ali za ljude koji znaju da cene andergraund doslednost ovo je praznik:
Defenestrated Treachery iz Visonsina su gomila klinaca koji prave vrlo dopadljiv slamming death metal. Osnovani pre dve godine sada imaju nekoliko snimaka iza sebe, a kao najnoviji stiže nam EP Mummified By A Repulsive Arachnid Evolution koji ne preteruje sa količinom muzike – tri pesme, relativno kratke – ali nudi pošten, plesni slem iznenađujuće dobre produkcije. Sa dva pevača u postavi naglasak je na mnogo neljudskih, tuđinskih vokalnih akrobacija a rifovi su kako treba da budu, zarazni i lepljivi. Ništa preterano originalno ovde nećemo čuti, naravno, ali pričamo o vrlo zdravom, vrlo poštenom andergraund metalu koji će prava publika umeti da ceni:
Iz Arizone dolaze četiri momka po imenu Forgotten Graves a koji na istoimenom minialbumu sviraju iskren, pošten, pa i originalan death metal. Osvežavajuće čuti bend koji je čvrsto ukorenjen u žanru a da opet nije sedamstota kopija nekog poznatijeg benda i Forgotten Graves sa svojim prijatnim “blackened“ šmekom nude death metal ekspresivnog pa i komunikativnog kvaliteta a da se hedbengerski kapacitet uvek pažljivo neguje. Pritom izdanje se plaća koliko vi kažete:
Bodybox sa Floride kombinuju brutalni death metal i metalcore u nešto što, uh, nije deathcore. Prvi album ove momčadi (zbunjujuće nazvan 3) je bliži slamcore predlošcima ali najveći deo vremena je kao da ste nekako prirodno izmešali slamming death metal i beatdown hardcore. Što je za mene legitimna kombinacija i kada na stranu stavim koliko je ovo glasno masterovano i da nema šanse da ceo album izdržim u jednom slušanju, mislim da je muzika SASVIM OKEJ:
Gates to Hell iz Kentakija i sami kombinuju death metal i hardcore ali ovo je bliže trenutno dosta popularnom formatu u kome sviraju Peeling Flesh i neki od bendova o kojima sam pisao poslednjih nedelja. Death Comes to All, drugi album ove ekipe je vrlo sigurna smena mošerskih rifova, šuterskih pasaža i slemova, stvorena da mase na koncertima ubaci u akciju. Nije da ovde nema i poneki „tehničkiji“ ispad, ali Gates to Hell prevashodno žele da vas vide kako igrate, pa tako i sviraju. Zvuk na albumu vrlo težak i tvrd, ali pesme imaju više od jedne dimenzije:
Uvek je osvežavajuće kada death metal bendovi (i ostali bendovi iz ekstremnijeg krila naše omiljene muzike) pevaju na maternjem jeziku a taj maternji jezik im nije Engleski. O Mađarima Rothadás sam imao sve najlepše da kažem i pre četiri godine kada im je izašao prvi album a segedinska dvojka je za novi album samo rafinirala svoj i inače veoma zdravi zvuk i koncept. Töviskert… a kísértés örök érzete… lidércharang je album izšlifovanog, odlično napisanog death-doom metala sa stručnim korišćenjem svedenog arsenala rifova i harmonija kakvom bi trebalo podučavati death metal bendove što smatraju da ako pesma nema bar trocifren broj rifova ona još nije gotova. Tibor i Lambert pišu ekonomično, aranžiraju vrhunski, sviraju sjajno i producirani su odično i ovo je zaista izvanredan primerak old school death metalčine koja ZNA ŠTA RADI i to radi mnogo dobro:
Colpocleisis dolaze iz Liverpula i, pošto su se nazvali po hirurškoj intervenciji kojom se skraćuje vaginalni kanal, jasno je da sviraju slamming death metal. Generalno sam nesklon promovisanju bendova kod kojih se da namirisati mizoginija, makar sakrivena iza medicinske terminologije ali Colpocleisis u tekstovima kao da se bave nasiljem i užasom mnogo opštijeg tipa pa ću ih ovog puta propustiti. Bend inače ima već dva albuma – muzičari su veoma iskusni i sviraju u desetinama projekata – a Mosaic of Morbid Manifestation im je najnoviji EP i ubedljiv je, sa kvalitetnim, teškim zvukom i pesamama koje u pravilnoj meri kombinuju besmisleno brze blastbitove (sa onim dobošem koji besmisleno jako zvoni) i zarazne mošerske slemove. Nisu originalni, ni koncepcijski ni muzički ali su vrlo dobri u ovome što rade tako da, evo:
Vrlo prijatan old school death metal stiže na debi albumu glazgovskih Rancid Cadaver. Mortality Denied je ploča brijućih rifova, iznurujućih ritmova, grlenih vokala, kao da ste celu karijeru Cannibal Corpse spakovali u pola termosa, dopunili tekilom, rashladili pa se polili po glavi. Produkcija je prilično dobra (sem tog doboša koji mi je nešto visoko, ali dobro), sa bogatim zvukom gitara, lepim razdvajanjem instrumenata i dovoljno dinamičnim masteringom a pesme su pune evokativnih rifova i dobrog gruva. Odobrava se:
I Rotted Tower iz Nju Džersija su za istu publiku, iako je njihov debi EP, Blessed Ruin možda za malu, malecnu nijansu melodičniji. Ali zaista za nijansu, sa vrlo malo black metal šmeka ubačenog u old school death metal gruv i prebijanje. Mračan, hrskav zvuk, fina svirka, prijemčive pesme, nemam zamerki, naprotiv!
Onda imamo Devil Mass iz Teksasa kojima je death metal samo jedna od komponenti na debi albumu, Communion. Ovo je zapravo mračna, satanska kombinacija death metal težine, blek metal oštrine i doom metal mučnine, jedan zaista bolestan opus pesama koje se trude da vam argumente Nečastivog iznesu u najprijemčivijoj formi. Ili bar najprijemčivijoj formi ako ste već sami došli na pola puta do pakla i pitate se kako je tamo. Devil Mass će vam pokazati da je dosta dobro nudeći okultnu, ritualnu muziku za inicijaciju i potonuće:
Horrendum Vermis dolaze iz Buenos Airesa i njihov death metal ima dosta osoben zvuk. Ne da bend na svom četvrtom albumu, Temple ov Morbid Divinities, beži daleko od žanra ali za grupu inspirisanu Lavkraftom, Horrendum Vermis imaju iznenađujuće mnogo melodije. No, ovo nije melodeath bend, osnova muzike je uvek meljući, teški death metal gruv, niskog štima, hrapave teksture, dubokog, neljudskog vokala. Horrendum Vermis onda stručno oplemenjuju taj bazis promišljenim temama i melodijama za muziku koja ima znatno više karaktera od prosečnog „cave metal“ benda inspirisanog lavkraftovštinom a da ne napušta njemu fundamentalnu hermetičnost. Sjajno.
Poljaci Embrional su jedna vrlo iskusna ekipa sa članovima koji su svirali ili sviraju u Squash Bowels, Ulcer Uterus i još gomilama bendova iz sfere ekstremnog metala. Otud i album Inherited Tendencies for Self-Destruction, četvrti za više od dve decenije rada, zvuči vrlo sigurno, rutinirano pa i old school. Nema ovde, dakle, nekih velikih novih ideja niti formata za death metal, ali ko voli tehnički izbrušen, sigurno napisan, naprosto kvalitetan death metal po šnitu Vadera i Lost Soul, sa Embrional će se lepo provesti:
Dva člana kanadskih blek metalaca Wilt su, sa još jednim drugarom osnovali i bend Oobris Ios a koji svira death metal sa nešto blek metal preliva u zvuku. Debi EP, Vospat je ploča sa solidnih šest pesama atmosferičnog, mračnog ali maštovitog death metala koji nije eksplicitno zasnovan na Lovecraftu ali će prijati svakome ko se loži na Lovecrafta. Oobris Ios imaju neki svoj kosmoliški mitos o kome raspredaju priče u svojim pesmama a te su pesme spore, lepljive, teške, mračne i, ako ste narihtani kako treba, neodoljivo zamamne.
Za još zanimljivog death metala koji se ne odriče osnova žanra ali voli da eksperimentiše tu su Pyramid Mass iz Virdžinije. Ovaj bend ima iza sebe jedan album a novi EP, Gargling Rot je slično atmosferičan, spor i težak kao i u slučaju prethodnog benda, samo sa više harmonskog raspona, razrađenijim atmosferama, trudom da se kreira jedan praktično kinematski opus. Odlično je to, sa dosta finim odnosom doom metal tehnika i agresivnijih death i black metal ispada, a zdrav, ne prebudžen miks je masterovao maestro James Plotkin. Za svakog ko voli svemirsko-pećinski death metal ovo je obavezno štivo:
Nisam siguran zašto se Throne iz Mičigena vode kao melodični black-death metal bend kad im je drugi album, That Who Sat upon Him, Was Death skoro pa čist death metal, sa blasfemičnim, mračnim tekstovima, vratolomnim blastbitovima i mnogo duplih kikova u srednjetempaškim delovima. Istina je da gitare POVREMENO zabodu neki tritonus ali većina rifova su čisto death metal krvoproliće, sa puno denflovanja i denflovanih tremolo rifova. No, mislim, precizno žanrovsko određenje i nije bitno, ovo je agresivan, moćan ekstremni metal sa mnogo promena ritma i tempa, napadačkim stavom i dobrom produkcijom, ako volite Hate, Hate Eternal itd, volećete i Throne:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Bouncing Spiders nisu metal bend ali ovaj projekat iz Tampe nudi neodoljivu, pa i dosta old school kombinaciju postpanka i indastriala sa darkvejvom, sintpopom i (malo modernijim) sintvejvom. EP Interlink je naprosto šarmantno nestašan, sa pet pesama ritam mašine, distorzirane električne gitare, nazalnih vokala pod efektima, svega što vole mladi. Ako ste devedesetih godina prošlog veka bar jednom izašli na Akademiju, slušali ste ovakvu muziku. I bilo vam je do jaja. A i sad će:
Vražiji Francuzi još uvek pronalaze načine da nas zapanje. Contemplation je, tako, bend koji doom metal spaja sa dub tehnikama i na rege nalik ritmovima i, uh, to… funkcioniše? Ozbiljno, drugi album ovog jednočlanog projekta iz Francuske, Au bord du précipice je neobično zanimljiv spoj sporog, teškog, mračog doom metala i propisnog rege gruva sa sve dab tehnikama igranja sa prostorom i vremenom. Imajući u vidu da i dobar deo doom metala, baš kao i dobar deo rege daba traži onu psihodeličnu ravan na kojoj će svestan deo vaše ličnosti da se isključi a da kontrolu preuzmu atavistički instinkti, ovakav spoj je na papiru sasvim prirodan, ali to da ga pre Matthieua Ducheinea niko nije (uspešno) uradio svedoči o činjenici da se neki senzibiliteti teško spajaju. No, on to radi. Ne sa lakoćom, uz dosta frikcija ali to su DOBRE frikcije, zanimljivi neskladi, koji proizvode dobre nove muzičke horizonte. Masiv rispekt:
SpiritWorld nisu bend za mene, ali ako ste ikada pomislili da bi Metallica samo profitirala od uvođenja više country & western elemenata u svoju muziku, treći album ovog lasvegasovskog benda je ispunjenje vaših snova. Helldorado je album velikih rifova, srednjeg, teškog tempa i izvikivanih stihova, i apsolutno prebučnog masteringa, ali da to ne bude najobičniji thrash/ groove – iako jeste većinu vremena – tu ima malo zapadnjačkih stilizacija. I okej, ko voli, svideće mu se:
Young Widows iz Kentakija sviraju noise rock sa dosta simpatičnih bluz momenata i zvonkih gitarskih gestova. Album Power Sucker je energičan, maštovit i ma koliko da u njemu ima i preteće i destruktivne sile, on pre svega osvaja inventivnošću, obećanjem avanture, dobrim zvukom i znojavom svirkom. Prošle godine smo imali povratničke albume nekoliko ključnih noise rock bendova iz devedesetih ali ekipe poput Young Widows pokazuju da je ova muzika živa i zdrava u rukama mlađe generacije i da brige NEMA:
Naš zajednički prijatelj iz Novog Sada, najvredniji čovek na svetskoj grindcore sceni i dobri duh svega što je živi u pravom andergraundu, Žarko Gladić, mi je pre par meseci pominjao da se Iggor Cavalera INTENZIVNO bacio u smeru proizvodnje power electronics muzike za prave harsh noise frikove i sada imamo materijalni dokaz. Neon Gods / Own Your Darkness je split album power electronics i ambient muzike između Iggora i Shanea iz Napalm Death gde svaki od njih daje po jedan komad a u trajanjima od 19 i 13 minuta. Shaneova strana je manje zanimljiva iako je to kompetentan dark ambient od sorte kakvu je njegov nekadašnji kolega Mick Harris pravio pre trideset godina. Iggor, pak, prolazi širim spektrom zvuka i tekstura nudeći kompleksniju kompoziciju, ekspanzivniju viziju i naprosto bolji program. Vredi da se čuje!
Ove nedelje imamo dosta kvalitetnog heavy metala rađenog u NWOBHM stilu a Nijemci Defender su prvi u nizu sa svojim debi albumom, Dying to Live. Bend radi skoro deset godina i ima iza sebe nekoliko kraćih izdanja pa je Dying to Live jedna vrlo zrela ploča, vrlo disciplinovano producirana. I zapravo možda nedostatak malo štroke i uličnog šmeka i jeste najveći nedostatak ovog materijala, ali Defender svakako pišu himnične, pamtljive teme i sviraju ih ubedljivo. Nema u njihovoj muzici, dakle, nekog POSEBNOG karaktera ali ima mnogo kvaliteta i ja sam više nego zadovoljan izborom ovih brzih, energičnih a melodičnih pesama:
Tokijski Hell Freezes Over su 2020. godine taman imali debi album kad je krenula pandemija i to je poremetilo MNOGE planove. Otud je novi, živi album, Live After Corona neka vrsta povratka SA OSVETOM. Materijal obuhvata najveće hitove sa debija plus sa EP-ja od pre i posle a izvedba je žestoka, entuzijastična, ne uvek tehnički perfektna ali slatka. Ovo je heavy metal koji se ne stidi da bude sirov, niti cheesy, da ode u speed metal smeru ali da svira i ulični, himnični marš i to je jako lepo:
NIKO na svetu ne radi simfonijski power metal kao Japanci. Dokaz A: Schönberg. Muško-ženski trio iz Čibe na svom četvrtom albumu, Resurrection Σ, donosi visoki kič, neodoljivi cheese, superiorni spoj propisnog power metala i zaslađenih, vrlo pop tema, melodija i ženskih vokala. Kada to pomnožite sa horskim refrenima i operskom grandioznošću dobija se nešto što ćete ili voleti ili baš baš mrzeti. Pošto sam ga uvrstio u pregled jasno je sa koje strane JA stojim. Schönberg su uprkos imenu manje dodekafoničan a izrazito melodičan bend čije orkestracije i električni instrumenti lepo stoje u skladnom, relativno jeftinom miksu dok pevačica Naru izvlači visoke tonove sa lakoćom od koje se čovek malo naježi. No, meni je najvažnije to da su ENERGIČNI, te visok tempo i šrederske solaže u meni nalaze najvernijeg saveznika i ovom albumu dajem sve palčeve na gore:
Soulspell je brazilski projekat koji već dobrih dvadesetak godina radi kombinaciju melodičnog power metala i opere i mada to zvuči kao užasan kič u najavi, istina je i da je ovo prilično ukusna muzika. Mislim, metal je kič PO DEFINICIJI ali novi album Soulspell, naslovljen Spirits of Ghosts (Vidite? Kič!) je napisan odlično, aranžiran sjajno, produciran pažljivo i odsviran i otpevan veoma pošteno sa jednom zapravo zanimljivom dimenzijom alternativnog metala u svom tom operskom power metal cheeseu. Mislim, ovo je PAMETNA muzika pored sve svoje nakinđurenosti i to treba prepoznati i ceniti:
Kryptoportikus je zanimljiv studijski projekat nemačkog gitariste i producenta Chrisa Techritza koji piše pesme i svira a vokale mu radi Franz Herde, čovek koji ima punih sedamdeset godina i aktivan je na metal sceni decenijama ali uglavnom u malim bedovima za koje niste čuli. Deluje kao nekakav neobičan koncept ali debi album projekta, Dark Rainbow, je prosto ODLIČAN moderni, progresivni heavy i thrash metal. Dakle, ne nekakav „progresivni metal“ koji podrazumeva djent i jazz zarobljene u neugodnom braku, već propisan HEAVY metal sa rifovima i žustrom svirkom, ali napisan sa ambicijom da bude ekspanzivniji, dublji, ZANIMLJIVIJI od proseka. Rezultat je ploča koja se sluša sa pažnjom od početka do kraja, hrskavog, čvrstog zvuka, pamtljivih tema, raznovrsnog ali uvek smislenog sadržaja. Techritz je maštovit i spretan kompozitor i aranžer dok je Herde izvrstan pevač i, uz gostovanja članova Blind Guardian, Violent Heart, Mynd, Bleeding i još nekoliko bendova, ovo je neočekivano odličan album. Ne propustite:
Progresiva kakvu MANJE volim ali ne mogu da ne ispoštujem dolazi nam na prvom albumu španskog projekta Dissocia. Ovo su Daniel Flys iz Persefone i Eternal Storm, te Gabriel Valcázar koji svira bubnjeve u Wormed i Cancer i imamo posla sa dva IZUZETNA muzičara koji na albumu To Lift the Veil rade tehnički vrlo autoritativno spajanje raznih žanrova metala (i nemetala, kad smo već tu) za nešto što će biti bučno, ekspresivno, tražiti vašu nepodeljenu pažnju sve vreme. No, primetio sam da mi pažnja popušta i pored bravurozne svirke ova dva muzičara. Flys je sjajan pevač sa velikim rasponom tehnika, brz, kvalitetan gitarista a Valcázar je, kao što već znamo, zvijer. Album meša melodični death metal, metalcore, simfonijsku grandioznost, synthwave teme i teksture, i sve radi pri brzinama gde se čista tehnička izvrsnost muzike još bolje čuje. No, velikim delom mi ovde smeta taj ekstremno napucani mastering koji jako zamara uši i znači da posle izvesnog vremena više ne čujem suptilne detalje u svirci nego samo zid zvuka. Ako ste mlađi od mene, mislim da je ovo vrlo vredno vaše pažnje.
Frostborn su sa Islanda i istoimeni EP sa dve pesme nudi sladak heavy metal. Ne mnogo retro, ne mnogo moderan, ali distinktno skandinavski, sa znojavom, entuzijastičnom svirkom i bez studijskih budženja. Skandinavski, posebno švedski, ali evo vidimo i islandski heavy metal poslednjih godina ima tu purističku dimenziju, da zvuči iskreno, nimalo pozerski, producirano što suvlje, a da opet nije bez ukrasa, bez glamura, bez šmeka. Frostborn se u ovo savršeno uklapaju, a ovaj plati-koliko-želiš promo je vrlo lepa vizit karta s njihove strane:
Deseti album kolumbijskih heavy/ speed metalaca, Revenge se zove Night Danger a što nije preterano maštovit naslov, složićemo se, ali prethodna izdanja zvala su im se Harder than Steel, Speed Legion, Speed Metal Sentence, Death Sentence, Whipping Death, Metal Warriors, Bang Your Head, Spitting Fire, Soldiers Under Satan’s Command itd, dakle u nekoj skoro pa nasumičnoj kombinaciji reči koje treba da asociraju na ’80s heavy i speed metal miris, moralo je na red doći i ovo. Dobre vesti su da je Night Danger JEBENO ODLIČNA ploča, dakle, zaista punokrvna rekonstrukcija tog poštenog, popaljenog heavy metala osamdesetih godina. Ne znam kako to ovaj bend radi već, evo, duže od dve decenije, ali entuzijazam i energija ne da nisu u opadanju na Night Danger već je ovo zaista ubedljiv, izrazito zabavan opus old school metala urađenog autoritativno i sa razumevanjem. Sve je ovde kako treba, sa produkcijom koja je kvalitetna i ne loži se da bude „tr00“ time što će se zaklinjati u garažu, ali ne gubi se ni u modernim peglanjima, sa pesmama koje su brze, energične, sa hedbengerskim rifovima, ukusnim melodičnim temama i ložačkim refrenima, sa celom estetikom koja perfektno spaja cheesy epiku i uličnu pravovernost. Revenge su JAKO dobri ovde i ko voli old school speed i heavy metal mnogo će se lepo provesti:
ALBUM NEDELJE
Ups, i ove nedelje dva albuma nedelje ŠTA JE OVO KVALITET I KVANTITET U ISTO VREME. Enivej. Corpus Offal su bend podignut iz pepela nakon iznenadne implozije sijetlskih Cerebral Rot. Gitaristi ovog benda su okupili novu ritam sekciju (u kojoj je i Jesse Shreibman iz Bell Witch i Autophagy) i naravno da je nova avantura dobila svu podršku istog izdavača: 20 Buck Spin. I, ako me čitate duže od tri meseca znate da za izdanja 20BS skoro po pravilu imam samo reči hvale. Corpus Offal sa debi albumom istog imena dobiće baš to: samo reči hvale, jer je ovo muzika koja se veoma uklapa u kućni stil firme iz Pensilvanije. Dakle imamo posla sa teškim, ružnim, hermetičnim death metalom koji izbegava izlizane stilizacije i readymade mošerske trikove i sav se ovaploćuje u alijenaciji, distanci, neljudskoj hladnoći. Opet, Corpus Offal, kao i drugi najbolji 20BS bendovi imaju i dobar, bogat zvuk i svirku koja je znojava, poštena, pa njihov album do slušaoca dolazi bez barijera, uvlačeći ga u tu alijenaciju i hladnoću kao da je u pitanju avantura. Taj paradoks je u srži duha koji ja vezujem za 20 Buck Spin a Corpus Offal ga otelotvoruju na skoro idealan način albumom koji se može slušati ukrug danima. Ovo je istovremeno i cerebralno i primitivno, i avangardno i prizemno i kao takvo je skoro savršeno:
I, evo, ne znam kako to da u istoj nedelji izađe ovoliko dobrih hevi metal albuma ali Tower imaju treći album, Let There Be Dark i ovo je INSTANT KLASIK. Prethodni album, Shock to the System, izašao još uvek teške i pandemijske 2021. godine nas je sve oduvao svojim pravovernim, old school street metalom, ali pre svega nezamislivo moćnim vokalnim kapacitetima pevačice Sarabeth Linden. Sarabeth je tu i za novi album i Tower su malo rafinirali zvuk, sada već sasvim svesni kakvo ČUDO imaju iza mikrofona, preaveći pesme da budu metal-himne sa dosta dinamike i atmosfere koju pevačica može da fatalno obeleži svojim izvanrednim performansom. Da ne bude zabune, pesme su JAKO dobre i bile bi odlične i da je na mikrofonu neki vrištavi muškarac ali Lindenova je nacionalno blago i da je pravde država Njujork bi joj već sad dodelila nacionalnu penziju. Jer ona ne samo da ima strahovitu kontrolu nad temama, izvijajući prave male arabeske u vazduhu oko vaše glave već kad uzme vazduh i GRUNE, praktično joj nema ravne. Kome god da sam pustio prošli album bio je zapanjen pevačicom posle pola prve pesme a Let There Be Dark je unapređena, napaljenija verzija Towera i jedan od najboljih argumenata da NWOBHM stil metala upravo prolazi kroz svoje zlatno doba, četrdeset godina nizvodno. U suzama sam, sestre moje i braćo:
[…] Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-03-2025 […]