Nismo pisali o Konanu duže od godinu dana A TO JE PROTIVZAKONITO. Kompenzacija će biti da ćemo danas pričati o jednom aspektu savremenih stripova o najomiljenijem sinu Simerije, a onda za koji dan i o drugom. Konana danas dobijamo u prilično obilnim količinama a i kvalitet tog Konana je na dosta visokom nivou, no možda je najbolji aspekt produkcije stripova o Konanu to da ih očigledno rade celoživotni ljubitelji Howardovog najpoznatijeg junaka (ali i ostalih Howardovih radova) te da se autentičnost glasa i karakterizacije, tona stripa i „osećaja“ sveta u kome se on odvija kombinuju sa smislenim eksperimentisanjem i pokušajima da se pronađu novi aspekti lika, sveta, cele estetike vezane za Konana. U današnjem obraćanju, dakle, pogledaćemo na šta liče stripovi u savremenoj verziji magazina The Savage Sword of Conan, koji izdaje Titan Comics, a u narednom ćemo da pričamo o krosoveru pod nazivom Battle of the Black Stone koji je neka vrsta kulminacije linija podzapleta što su se provlačile kroz aktuelni Titanov magazin Conan the Barbarian, sa ubrizganom popriličnom dozom „drugih“ Howardovih ideja i likova. Ambiciozna rabota, intrigantni stripovi, no, za sada se držimo samo crno-belog, gritty, 17+ hardkora.

The Savage Sword of Conan je, naravno, bilo ime „drugog“ magazina sa stripovima o Konanu koji je Marvel pokrenuo 1974. godine da bude izdavan paralelno sa „glavnim“ strip-serijalom o Konanu, Conan the Barbarian, pokrenutim 1970. godine. Originalni je magazin bio vrlo uspešan, donoseći svojevrsnu renesansu „Howardovštine“ četiri decenije nakon publikovanja originalnih priča o Konanu na stranicama palp magazina, ali u Marvelu su osećali da ima potencijala da se dosegne JOŠ publike, pogotovo ako se nađe načina da se izbegnu ograničenja CCA cenzuzre koja su važila za mejnstrim stripove. The Savage Sword of Conan je bio taj način, publikacija koja je registrovana kao „magazin“ radije nego kao „comicbook“ i time nije podlezala CCA pravilima, a i koju je, u početku i za svaki slučaj objavljivala posebna firma, pod Marvelovim patronatom. The Savage Sword of Conan je bio crno-bela publikacija, ne samo radi snižavanja troškova i izbegavanja CCA standarda već, verujem, i da bi se visceralna priroda nasilja u stripu koji je bar 30 posto probijanje kopljima i odsecanje udova mačevima učinila manje „problematičnom“ ali se i brzo isprofilisao ne samo kao „odrasliji“ strip o Konanu, već i kao magazin u kome ima prostora za više eksperimentisanja.

Za početak, The Savage Sword of Conan se nije zamarao hronoliškim pripovedanjem i za razliku od Conan the Barariana, priče u njemu nisu sledile jedne druge, slobodno skačući po vremenskoj liniji života omiljenog varvarina. No, one su i uglavnom pričale o starijem, zrelijem Konanu, oslanjajući se na nešto kasnije (pa i nedovršene) Howardove priče o Konanu, ali i neke od radova njegovog, hm, naslednika. L. Sprague De Campa, sledeći, načelno, događaje u Konanovom životu nakon mesta na kome je Marvelov scenarista i urednik Roy Thomas prestao da piše za Conan the Barbarian. Thomas je naravno, bio i urednik The Savage Sword of Conan, njegov glavni scenarista prvih par godina i imao je ZASTRAŠUJUĆU ekipu crtača koji su radili ove priče: Neal Adams, Dick Giordano, Barry Windsor-Smith, John Buscema, Alfredo Alcala, Jim Starlin, Al Milgrom, Pablo Marcos, Walter Simonson… Takođe, naslovne strane je radio, između ostalih, Boris Vallejo, jedan od dva ilustratora koja su definisala „varvarsku“ sword & sorcery estetiku za drugu polovinu dvadesetog veka.

Roy Thomas je napisao predgovor i za prvi broj ovog novog The Savage Sword of Conan o kome danas pričamo, pojašnjavajući u njemu kako je originalni projekat izronio iz magazina Savage Tales, nakon što je postalo jasno da je Conan the Barbarian zaista veliki hit, i kako je i sam bio vrlo uspešan, polazeći od dvomesečnog tempa izlaženja ali brzo i sam postajući mesečni naslov onako kako je odziv publike rastao.

Jedna od najboljih stvari vezanih za originalni The Savage Sword of Conan je i to da je pomenuta eksperimentalnija priroda ove publikacije značila i da su autori bili slobodni da probaju druge Howardove predloške na koje je Marvel u tom trenutku držao prava pa su Kralj Kull i Solomon Kane takođe dobili svoje mesto na stranama ovog magazina, pored adaptacija i nekih drugih Howardovih priča koje su često imale u sebi više eksplicitnog horora i depresivne melanholije od onog što bi bilo smatrano prikladnim za serijal Conan the Barbarian.

Aktuelni The Savage Sword of Conan je u mnogome replikacija iste filozofije i logistike. I ovo je dvomesečni crno-beli magazin na većem broju strana (neki brojevi imaju i preko osamdeset), sa tipično dve priče u jednom broju, od kojih neke mogu biti zaokruženi narativi a neke se mogu nastavljati u narednom broju. I ovde se na pričama smenjuju različiti scenaristi i crtači (jedino letering uvek radi isti studio i naravno da je to Comicraft jer oni ZNAJU taj old school stil u prste) i ovde, takođe, neke priče prate druge Howardove likove pored Konana.

Ali priče o Konanu su definitivno glavo jelo i, ponovo u skladu sa The Savage Sword of Conan tradicijom, pričane su nehronološki, sa nekima koje se bave njegovim avanturama dok je još bio najamni vojnik, a onda drugima koje su smeštene duboko unutar njegove karijere kralja Akvilonije.

Da odmah ovde (dakle posle jedno pet hiljada nakucanih karaktera) kažem da je The Savage Sword of Conan meni odličan projekat i da mi je milo što je Titan ušao i u ovu investiciju jer se i ovde može videti jedan eksperimentalniji pristup koji, da budemo jasni, ne donosi uvek i isključivo NAJBOLJE rezultate ali je lekovit u pogledu otvaranja novih horizonata mogućnosti vezanih za Konana i Howardovo nasleđe. Imajući u vidu da Jim Zub i izvrsni crtači preko u Conan the Barbarian i dalje rade sa veoma visokim nivoom kvaliteta, parnjak u vidu razbarušenog The Savage Sword of Conan donosi idealan balans.

Pogledajmo šta smo do sada, u ovih šest brojeva The Savage Sword of Conan pročitali.

Prvi broj kreće dosta snažno pričom Conan and the Dragon Horde koju je pisao John Arcudi a nacrtao Max Von Fafner. Fafner je čovek koji uglavnom radi u evropskom stripu, ali i tamo uglavnom fentezi i mislim da je odličan izbor za priču koja prati Konana kako jaše kao zapovednik vojske pohlepnog kralja što ima ambiciju da sa trona svrgne svog brata a najamnicima je zauzvrat obećao silno zlato iz osvojenog grada. Arcudi piše tipično tenzičnu priču gde je od početka jasno da Konan, iako pouzdan vojni zapovednik, nema baš previše simpatija za kralja koji rešava svoju neku porodičnu razmiricu preko leđa sirotinje. Ima tu raznih trzavica među samim najamnicima, spekulacija o tome kakva ih nagrada zaista čeka na kraju puta, disciplina je dosta problematična, naročito jer je tu i lepa a misteriozna inženjerka koja gradi opsadne mašine i kojoj Konan, nagađate zapadne za oko. Kad se do grada na kraju dođe a opsada urodi plodom, dolazi neočekivano razrešenje…

Arcudi je ovo napisao spretno, akcentujući ljudsku prirodu i njene izopačenosti radije nego posežući za fantazijskim razrešenjima, ali strip svakako ne oskudeva u spektaklu, naprotiv. Pomenuti kralj sa sobom vodi lavove kao ljubimce, ali i slonove kao žive opsadne mašine, a  jedan od akcionih hajlajta radnje je i napad „zmajeva“ na najamnu vojsku a za koje se vidi da su u stvari samo nekako preživeli dinosaurusi iz, jelte, doba Jure. I Fafner sve ovo radi izvrsno, sa elegantnim, odmernim pripovednim tempom a onda widescreen pristupom akciji i spektaklu. Njegovi su kadrovi izuzetno uredni, likovi uverljivi i ekspresivni (a opet odmereni, bez „stripovskog“ preterivanja) dok mu je akcija zaista spektakularna i visceralna. I, da dodam, mada strip izgleda IZVANREDNO u crno-beloj tehnici, Fafner na svom sajtu ima iste ove table bez leteringa ali kolorisane i njegovi bledi, uzdržani kolori izgledaju toliko dobro da se MNOGO nadam da će Titan u nekoj narednoj kolekciji da ovaj strip objavi u boji.

Backup priča je ovde Master of the Hunt, strip o Solomonu Kaneu a koji je nacrtao i napisao Patrick Zircher. Patch Zircher je poslednjih godina dobio malo, hm, problematične pažnje zbog svojih izjava na tviteru, između ostalog braneći Warrena Ellisa i Camerona Stewarta koji su, hajde da kažemo, sami iskopali jame u koje su upali, ali je u pitanju i prilično pošten čovek koji će alt rajt kretenčinama uvek sasuti u lice da su kretenčine i drago mi je bilo da vidim da je ovaj Solomon Kane očigledno rad iz ljubavi a ne nekakav alternativni način zarade nakon progonstva iz superherojske industrije.

Zircher je odličan crtač i perfektan za strip koji treba da nam prenese represivnu atmosferu pozne epohe Svetog rimskog casrstva. Naravno, ovaj se strip dešava u Velsu a ne na teritoriji kojom su vladali katolici, ali taj neki – očekivani – sudar između represivnog, dogmatskog hrišćanstva i starih, lokalnih verovanja je pažljivo smešten u njegovo središte. Solomon Kane ovde, standardno, luta provincijom i upada u avanture koje ga se isprva ne tiču ali onda u njima njegova puritanska, hrišćanska duša nalazi vrlo lične motive da se umeša i izgura nekakvu pravdu do kraja. Zircher ovaj strip radi u tri nastavka tokom tri konsekutivna broja magazina i jednu prilično jednostavnu priču o čudovištu koje se noću pojavljuje po obodima sela pretvara u porodičnu tragediju sa dubokim korenima u predhrišćanskim tradicijama. Iako je moj utisak da je ovaj strip možda i veštački produžen ubacivanjem opširnih flešbekova na drugo vreme kako bi čitalac dobio gotovo školsku poduku vezanu za te stare tradicije i verovanja, taj višak konteksta je spretno izveden, i narativno i grafički (posebno su lepe promene fontova u leteringu), a i generalni ton Solomona Kanea je vrlo precizno pogođen. Zircher nam daje protagonistu koji je mračan, kontemplaciji sklon, opterećen sopstvenom grešnošću, ali na kraju onaj heroj potreban da se strip ne strmekne u smeru potpunog beznadnog horora. Zircheru  kao crtaču pritom vrlo lepo leži crno-bela tehnika i ovo je PRELEP, dramatičan i atmosferičan strip.

Leaving the Garden, priču koja otvara drugi broj magazina napisao je Jim Zub a nacrtao Kanađanin Richard Pace. Pacea znamo sa Ahoyjevog odličnog hrišćanski-satiričnog serijala Second Coming, a ovde on radi u vrlo ekspresionistički intoniranoj crno-beloj tehnici, sa strahovitom količinom vrlo tankih linija tuša na svakoj tabli. Ovo je strip sa mnogo više panela od prethodna dva, pripovedanjem koje je zgusnutije, manje epski intonirano, ali gde, kada dođe do akcije, Pace bez problema crta widescreen scene mačevanja i dekapitacija. Zub je pripremio priču koja kombinuje horor, melanholiju, tragediju, i ponovo horor i Pace ovde zaista briljira uspevajući da sve spakuje na pedesetak tabli, kreirajući neke uistinu epske momente, kao što je scena na početku stripa kad Konan sebe iskopava iz groba, ali onda i slke koje su jedva više od skica, dajući svemu jedan grub, sirov ton.

U trećem broju sa pričom Wolves of the Thundra imamo priliku da ponovo na Conanu gledamo crtača Caryja Norda, a koji je bio jedan od glavnih aduta izdavača Dark Horse kada su oni pre malo više od dvadeset godina lansirali sopstveni magazin o Konanu. Nord je od IZVANREDNIH početaka posle došao i do popriličnog ošljarenja što sugeriše da je u pitanju crtač koji naprosto ne može da radi na brzinu. Sa ovom pričom, pak, postiže vrlo srećan ton jer je u pitanju mala, jednim značajnom delom kamerna, napeta drama a koja se dalje dešava na, jelte, tundri, pa nije potrebno crtanje mnogo detalja u pozadinama akcije. Veteranski scenarist Frank Tieri je ovde uradio jedan klasičan horor-narativ sa podtekstom provincijske/ ruralne izolovanosti, incestuoznosti i posledične degenerisanosti ali ima ne samo zanimljiv preokret u tome da je Konan jedan deo ovog stripa vukodlak nego i poentira crnohumornim pančlajnom na kraju. Nord sve to jako dobro crta dajući stripu sirov, brutalan ali kinetičan šmek.

Ovaj broj magazina završava se kratkom pričom Lure of the Pit Creature koja je praktično puka stilska vežba za Alana Quaha što ju je nacrtao i napisao. Jedini „poseban“ element ovde je da je u pitanju nemi narativ, bez dijaloga ili titlova ali generalno, ovo je skoro pa mehanička kondenzacija desetina drugih narativa u Konanu u osam tabli solidno nacrtane dark fantasy akcije (i mrvice erotike).

Četvrti broj magazina je zapravo neka vrsta uvoda za Battle of the Black Stone, sa šest kratkih priča o šest likova koji će se kasnije pojaviti u ovom krosoveru. Jim Zub je ovde pisao Konana, Patch Zircher je ponovo na Solomonu Kaneu itd, ali o ovim stripovima i njihovim autorima ću opširnije narednog puta kada budemo pričali o čitavom krosoveru.

U međuvremenu, da vidimo šta još ima u poslednja dva broja The Savage Sword of Conan. Glavno jelo u petom i šestom broju je svakako povratak Jasona Aarona u scenarističko sedište i sada već mislim da će ovaj čovek do kraja života nalaziti načina da piše Konana jer je, jasno je, prosto rođen za to. Aaron je, uostalom, južnjak kao i Howard, ima i njemu sličan komplikovan odnos sa religijom i onostranim i sasvim je očigledno da je za njega Konan u ogromnoj meri način da polemiše sa samim sobom i sopstvenim životom, uključujući refleksije na očinstvo ali i odose sa širom zajednicom i društvom.

U ovoj konkretnoj, dvodelnoj priči, King Conan: The Ensorcelled, Aaron se laća dva vrlo bitna motiva vezana za Konana: odnosa glavnog junaka prema magiji i onima koji je koriste, i odnosa samog Konana ali i čitavog tog, jelte, hiborijanskog sveta, prema ženama. „Woke“ čitanje Konana zapravo nije toliko prekopotrebno kao woke čitanje nekih drugih stripova, naprosto zato što, iako je ovo strip natrpan maskulinističkim klišeima (kao i njegova prozna prethodnica) i muškim fantazijama, sam Konan nikada nije profilisan kao neko ko žene ideološki posmatra kao inferiorne, niti je ikada prikazan kao neko ko ih prosto koristi da se zadovolji i vidi ako objekte. Naprotiv, čak i u vrlo čestim situacijama gde se Konan upušta u transakcioni seks, on partnerke po pravilu tretira kao sebi ravne profesionalne radnice i nikada ne pokazuje potrebu da ih na bilo koji način distancira od sebe.

Enivej, The Ensorcelled se dešava u hiborijanskom dobu, ali je Aaron ovde, sasvim očigledno imao na umu istoriju evropskog (i severnoameričkog) lova na veštice iz perioda, jelte, petnaestog i šesnaestog veka, prikazujući eksplicitno političku dimenziju ove aktivnosti. Konan je u ovom stripu već dugo kralj Akvilonije, ima punih 58 godina i asistira kralju ne TOLIKO daleke (razdvaja ih, jelte samo Nemedija) ali nominalno prijateljske Britunije u lovu na veštice koje – navodno – prave pakao od života ljudima u pograničnoj provinciji u podnožju planinskog masiva Graaskal. Seljani insistiraju da im veštice ubijaju decu u kolevci i da im izazivaju kojekakve boleštine i propast letine, ali Konan je u ovoj akciji prevashodno prisutan jer je čuo da neka opasna veštica živi u konkretnoj pećini na planini i da je već dosta kraljevih ljudi izginulo pokušavajući da je odande isteraju. Naš junak, a što je Aaron već kanonizovao svojim pričama o Konanu za Marvel, koristi svaku priliku da izađe iz svog dvora, spase se dosadnih državničkih obaveza i stupi u malo direktne, jelte, akcije, a kako je u ovom stripu njegov sin Conn već odrastao i delimično vodi državne poslove, Konan nema problem da se maje po britunskoj provinciji i sebe izlaže NEVEROVATNO smrtnoj opasnosti.

Naravno, Konan je preveliki zalogaj čak i za vešticu koja je prethodno masakrirala gomilu regularne i najamne vojske, ali ono što sledi mu se ne dopada. „Suđenje“ veštici je apsolutna farsa, britunski kralj eksplicitno kaže da ga  baš i mnogo zabole da li je ona stvarno kriva za pobačaj letine i zarazne bolesti ali da će je rado spaliti na lomači da narod ne bi, jelte, NJEGA počeo da krivi za ove stvari, a tu je onda i grupa religioznih fanatika, lovaca na veštice koji su, naravno, svi muškarci, i čiji lider, ispostavlja se, iako veštice izuzetno brutalno lovi i kažnjava, zapravo i sam kao da raspolaže crnomagijskim arsenalom.

Aaron ima mnogo prostora da ovde radi sa zapletom i likovima i Konanova lojalnost se prirodno premešta sa jedne strane na drugu. Nije naravno na odmet to što je veštica koju je prvo ulovio a posle mu žao zapravo mlada i lepa žena, ali njegov napor da je posle „spase“ ne biva dočekan nekakvom poniznom zahvalnošću (sa podtekstom erotske želje) kako bi bilo da je ovo strip Franka Millera. Kroz vrlo pažljivo građenje i razradu komplikovanog odnosa između Konana i veštice Aaron razgrađuje maskulinističke fantazije, veštice predstavlja kao žene vezane za prirodu i nepravedno proganjane od strane autoritarnog maskulinističkog sistema, a onda i sukob njih dvoje sa pomenutom grupom lovaca na veštice dobija ne samo spektakularne razmere već i jasnu ideološku dimenziju.

Ključni element je svakako to da Konan koji istorijski ne voli magiju, nema poverenja u nju i uglavnom ubija bez mnogo žaljenja one koji je u njegovom prisustvu koriste, uči da je magija na kraju krajeva, pre svega alat, da u nekim svojim specifičnim formama ona predstavlja izraz ljudske harmonije sa prirodom a ne protivprirodno savijanje realnosti i, u eksplozivnom finalu, na kraju i sam koristi magiju da bi trijumfovao. Posle naravno padne i seks, ako ste se brinuli da li ga ima.

Ovu je priču ilustrovao Geof Isherwood, slikar, vajar i čovek sa velikim iskustvom rada u stripovima, partikularno u Marvelu a bogami i na Konanu. Isherwood, odmah ću reći, nije moj omiljeni crtač Konana, njegove kompozicije su meni uvek pretrpane, a likovi mi deluju izuvijani, kao da su od žive gume, ali naravno da se radi o čoveku koji sword & sorcery estetiku ima u malom prstu pa je ovo priča sa mnogo karaktera i, kad dođe do akcije, mnogo spektakla, uključujući bele grizlije koji se bore protiv skoro do povraćanja odvratnih, opsceno deformisanih lovaca na veštice. Priča koju nećete brzo zaboraviti.

Fantastični crtač Robert De La Torre koji u aktuelnom Conan the Barbarian pruža neke od najboljih tabli Konana u čitavoj istoriji Konana (ako nisam prošli put napisao da je fer sumnjati kako je u pitanju vanbračni sin Johna Busceme, EVO SAD TO PIŠEM) učestvuje u petom broju magazina The Savage Sword of Conan sa vrlo kratkom pričom koju je napisao Jim Zub. Damn Thing in the Water ima samo dve table ali ovo su dve table VELIČASTVENO nacrtane horor-akcije i komički pančlajn je takođe urađen besprekorno. Da sam Tramp, predsedničkim ukazom bih obavezao De La Torrea da od sada do kraja života mora da crta Konana.

Tu je onda i priča Forged, scenariste Michaela Koggea i crtača Dana Parsonsa. Ovo je flešbek na Konanovo detinjstvo i oca koji ga uči da postane kovač, korektna dobro izvedena i efektna priča, mada, naravno, niko Konana ne čita jer se nada da će pročitati priču o detetu koje uči važnu lekciju. Ali dobro je ovo.

Šesti broj magazina završava i kratka priča o Dark Agnes, Howardovom ženskom liku (neobjavljivanom za njegovog života) a koji se već pojavljuje u četvrtom broju kao najava njenog učestvovanja u Battle of the Black Stone. Ovo je napisao Michael Downs a ilustrovao Piotr Kowalski i The Head of St. Denis je neobavezan ali efektan kratki igrokaz pun akcije, horora i katoličke krivice. Ne može da škodi!

Sve u svemu, The Savage Sword of Conan je, za sada, apsolutno ono čemu sam se nadao, magazin u kome možemo da vidimo različite poglede na Konana od strane različitih autora gde, da bude jasno, neće sve biti po našem ukusu ali će nešto od svega toga biti LEGENDARNO. Nadam se da Titan Comics imaju dosta goriva u rezervoaru jer sam spreman da ovo čitam godinama. Prva kolekcija, koja sakuplja Konana i Solomona Kanea iz prva tri broja se prodaje ovde. Titan pojedinačne brojeve takođe prodaje putem svog sajta.