Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Liba Villavecchia Trio ima novi album – treći, ako brojite – ali snimljen još krajem 2022. godine i to ne u trio formi. Stari lisac Javier „Liba“ Villavecchia i njegovi mlađi saučesnici dobro znaju kako da nas drže u saspensu i ne daju nam da se opustimo i pomislimo, „dobro, još jedan album fri džeza koji povezuje komplikovane metrike, melodične solaže na saksofonu i slobodnu improvizaciju, MA SVE SMO TO VEĆ ČULI“. Ovo još nismo čuli: Liba Villavecchia Trio + Luis Vicente: Muracik, izašao, naravno, za Clean Feed, je proširenje trio-postave dodatkom lisabonskog trubača Luisa Vicentea, čime špansko-portugalski free jazz savez već uspostavljen saradnjom Vicentea sa bubnjarem ovog trija, Vascom Trillom dobija novu dimenziju i snagu. Ornette Coleman, kome ovaj album prilično eksplicitno namiguje, se sigurno tamo negde smeši.

Već sam pisao o Villavecchiji, pa za neke detaljnije biografije, diskografije i hagiografije ovog uglednog španskog saksofniste, improvizatora i dugogodišnjeg predavača na katalonskoj visokoj školi muzike, ESMUC, možete da trknete do prikaza prva dva albuma ovog trija. Tu ćete se i podsetiti da su ostala dva stalna člana trija, pomenuti bubnjar Vasco Trilla i kontrabasista Alex Reviriego po poreklu metalci a po vokaciji vrlo ozbiljni avangardni muzičari koji Villavecchijinim džez osnovama dodaju popriličnu količinu sasvim slobodne, eksperimentalne improvizacije.

Sa svoje strane, trubač Luis Vicent je hodajuće podsećanje na to koliko je portugalska free jazz/ free improv scena jaka, bitna i vitalna, čovek, još uvek prilično mlad, koji je svirao diljem Evrope i Severne Amerike, a koji ima praktično nezdravu količinu stalnih bendova, uključujući i kvartet sa takoreći legendarnim Amerikancima u ulozi ritam sekcije: Vicente-Dikeman-Parker-Drake. Dalji spisak muzičara sa kojima Vicente sarađuje je takođe jedna ko-je-ko lista uglednih modernih fri-džezera i improvizatora, od Jorrita Dijkstre, preko Johna Butchera i Paala Nilsena Lovea do Wilberta De Joodea i Rogera Turnera. Nećemo da mnogo dalje smaramo, a koga Vicenteov život i rad zainteresuju, ima vrlo pregledan sajt na kome može da se informiše.

Muracik je ploča koja odmah podseća na sve prepoznatljive karakteristike trija, ali sa Vicenteom koji onda dodaje dimenziju liričnosti ali i dobrodošlog haosa kada je to potrebno. Villavecchijine kompozicije su uvek vrlo precizno napisane sa improvizacijom koja izranja iz složenih tema i ritmičkih struktura, a Vicente se u ovo fino uklapa, dajući šefovim melodijskim linijama razigrane odgovore, ali onda i ne pokušavajući da nametne neki svoj svetonazor sržnom triju. Pa je tako kompozicija koja album otvara, Anticipation, vrlo tipična za ovaj sastav sa smenama komplikovanih tema i apstraktnih free-improv momenata, baš kako su nas ovi ljudi već navikli.

Naslovna, Muracik je, pa, skoro hardbop. Ne sasvim, naravno, Trilla sebi ne dopušta da uđe u normalan svingerski gruv i umesto toga on i Reviriego, koji je pesmu i napisao, sviraju dosta složen, vrtoglavo akcentovan ritam, ali saksofonista i trubač preko toga imaju lep dijalog ornetkolmenovski relaksiranih slobodnih tema i misli.

Villavecchijina Expansion je sa svojih jedanaest i po minuta najambiciozniji komad na ploči, sa veoma apstraktnim početkom i daljom razradom koja free jazz pod pritiskom spaja sa savremenom avangardom kompozicijom, odvajajući delove pesme u mikro-stavove distinktnog ritma i bas-rifa, a gde onda svaki ima svoje posebne (male) teme i improvizacije. Trilla je ovde veoma maštovit a u jednom svedenom, disciplinovanom modusu svirke gde se ne dopušta da njegovo potencijalno „divljanje“ naruši Villavecchijine planove. No, ima ovde belo usijanih momenata kada veteranski saksofonista u svoj alt duva brzo, štektavo i izražajno, kontrabas gudalom pušta psihodelične talase iz pozadine a Trilla rafalima na dobošu i pažljivim prelascima na timpane onda otvara prostor da Vicente uleti sa svojim hubbardovsko-cherryjevskim akrobacijama. Čovek se malo oznoji slušajući ovo.

Vika je još jedna Reviriegova kompozicija – što je možda očigledno i time da ona počinje sporim, skoro doom-metalskim uvodom na kontrabasu i bubnju. Trilla ovu kompoziciju svira kao Uruk-Hai dobošar što treba da pripremi marš uz koji će vojska iz Mordora krenuti u pokoravanje Srednje zemlje, ali je prethodne noći potegao malo previše orkskog groga iz burenceta, nudeći pijane, nepravilne, šarmantne korake i prigušen, prašnjav zvuk. Kada Vicente krene da svira sa prigušnikom preko ovog posrćućeg ritma, to je najprirodnija kombinacija na svetu i začas smo transportovani u kafanu pred fajrontom kome će samo Villavecchijin alt dati malo svetla. Nema u ovoj kompoziciji, uprkos imenu, mnogo vike, ali ima mnogo dobre atmosfere i ispitivačkih melodija.

Vicente je napisao jednu, ali verovatno najliričniju kompoziciju na ovom albumu, naslovljenu Ornette Surrounds, sa njegovim i Villavecchijinim razvijanjem centralne teme tako da se oseti i nostalgija i melanholija i, jelte, čista LEPOTA bluza koji Ornettea nikada nije napuštao ali mu se ni ovaj nikada nije prepuštao. Ritam sekcija ovu pesmu svira urnebesno i za sve pare, upadajući u klasičan free jazz freakout, sa kontrabasistom koji na momente grubo čupa žice i bubnjarem koji leti preko svog seta. Što se duvača tiče, na momente zaboravljate da ih ima samo dvojica, ali oni ni u jednom trenutku ne odlaze toliko daleko od teme da se posle podugačkog kočenja nakon polovine pesme ne bi u nju trijumfalno vratili.

Konačno, Resolution kompletira triling Villavecchijinih kompozicija na ovom albumu, razrešavajući zajedničke teme koje je kroz njih autor prorađivao, nudeći jednu razigranu kombinaciju ritma i melodije između sada već standardnih momenata kada ritam sekcija preuzima pesmu na sebe i ima nekoliko taktova da pokaže šta zna. Villavecchija na ovom albumu svakako pokazuje da stvari radi po formuli, ali s obzirom da je u pitanju triptih kompozicija, ovo svemu daje i jednu strukturnu logiku u okviru koje se traže zanimljiva rešenja, a ovi muzičari su više nego kadri da ih ponude.

Vredi reći i reč-dve o samom zvuku jer je ovo u domenu produkcije apsolutno najbolji Liba Villavecchia Trio album do sada. Ne da su prva dva imala loš ili na bilo koji način nezadovoljavajući zvuk, ali Muracik je naprosto prelazak na naredni nivo. Iako snimljen u istoj staroj kući u provinciji u kojoj je rađen i prethodni album,sa istim inženjerom zvuka (samo devet meseci kasnije), ovaj su materijal miskovali i masterovali drugi ljudi. Miks je radio Španac Pablo Miranda u svom studiju Laisla u Barseloni, ali je mislim presudni finalni sloj laka udario legendarni Colin Marston , radeći mastering u svom studiju Menegroth, The Thousand Caves u Kvinsu, dokazujući ne samo da bez metalaca nikuda ne bismo stigli, nego i to da gornje reference na Tolkina nisu bile nasumične. Marstona VEROVATNO znate kao mastermajnda iza avangradnog blek metal benda Krallice, ali on je i izuzetno iskusan producent/ mastering inženjer koji je dao poseban pečat kvaliteta i identieta mnogim radovima iz raznih muzičkih žanrova, počev od Jarboe pa do Gorguts. Muracik je album koji zvuči istovremeno i snažno i mekano, i glasno i dinamično, nudeći najbolje od oba sveta i postižući idealan zvučni sklad za svoju kompleksnu muziku. Slušajte:

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/muracik