Ne pamtim kada sam se toliko smejao čitajući strip, da sam na kraju odrao grlo i uplašio se da ću morati promukao i bolestan da nastavim da bauljam kroz život, kao kad sam pre neki dan čitao kolekciju DC-jevog Black Label serijala Peacemaker Tries Hard! izašlu početkom Februara u tvrdo koričenom štampanom izdanju, sakupljajući prošlogodišnjih šest epizoda stripa kreiranog da bude smislen kompanjon televizijskoj seriji Peacemaker i još više podigne profil jednog, da se razumemo, u najboljem slučaju trećepozivca DC-jevih stripova.

Nije bilo lako, ali, susprežući glasno smejanje i dopuštajući radosti da se ospolji tek u formi po kojeg kikota, nekako sam se dovezao do kraja kolekcije i zaključio da, iako Peacemaker Tries Hard! ne radi suštinski ništa revolucionarno, prosto još uvek ima nečeg u tome da usred DC-jevog mejnstrima napravite strip u kome se svi likovi ponašaju kao da ste usred nekakve komedije iz devedesetih zbog koje su klinci bežali iz škole i jedni druge zaklinjali da ne kažu njihovim roditeljima da su je gledali. Naravno, možda je samo u pitanju moja terminalno juvenilna persona i nesposobnost da se otmem cerekanju kada nominalno odrasli ljudi – sa superherojskim imenima i kostimima – pričaju o genitalijama, a zvučni efekti u stripu podrazumevaju mnogo kreativnog korišćenja glagola „jebati“. Peacemaker Tries Hard! je humor kao prepisan sa zidova javnog klozeta, umotan u superherojski glamur i uglancan do visokog produkcijskog sjaja kakav očekujete od stripadžija sa decenijskim pedigreom i, opet, mada on ne radi ništa specijalno originalno ili revolucionarno, sama energija njegove skatološke satire u srcu superherojskog mejnstrima dovoljna je da čoveka ispuni svežinom, pozitivnošću, dobrim raspoloženjem.

Za scenaristu Kylea Starksa, Peacemaker Tries Hard! nije superherojski debi – on je već radio i za Marvel i za DC, ali su to uglavnom bile priče u antologijama i ovaj šestodelni mini jeste njegov svojevrsni ulazak na sredinu pozornice. Peacemaker Tries Hard! je dobio izvrsne kritike i, pretpostavićemo, prodavao se prilično dobro pa Starks verovatno može da bude zadovoljan da je, ne žrtvujući ni trunku svog umetničkog integriteta i ljubavi prema skatološkom humoru, ostvario zakucavanje sa vrha reketa koje će mu verovatno obezbediti mnogo narednih poziva od strane DC-ja (ali i Marvela) da istom tretmanu podvrgne nekog od njihovih drugih likova. O Starksu smo već pisali više puta, povodom njegovih creator-owned stripova Six Sidekicks of Trigger Keaton i Old Head, i jako smo ga pohvalili i za crtež a pogotovo za scenario gde je višestruko Ajzner-nominovani autor pokazao kako dobro barata različitim žanrovima i u svaki od njih uspešno ubrizgava osoben humoristički naboj. Inicijalno poznat pre svega kao crtač za Rick & Morty, Starks je tokom poslednjih nekoliko godina izgradio vrlo uspešnu karijeru radeći creator-owned stripove, pa je i sa tog aspekta jasno da je ulazak u zagrljaj sa DC-jem i preuzimanje rada na Peacemakeru moglo da se desi jedino pod njegovim uslovima. Utoliko, ako je Peacemaker Tries Hard! pretrpeo ikakvu uredničku cenzuru, to se ne vidi; ovo je strip u kome se kurac, što kažu, ne vadi iz usta a glavni junak je, razobličen kao dudebro karikatura čiji su superherojski „oridžin“ i misija u životu – da obezbedi mir, ma kakvu žrtvu to zahtevalo – surovo ismevani. „Da li bi pojeo kofu govana da obezbediš mir?“ pitaće glavnog junaka jedan lik a ovaj, uhvaćen u sofističku zamku, pokušava da sačuva malo ljudskog dostojanstva objašnjavajući da ne može da zamisli scenario u kome bi konzumiranje bilo kakvog obroka rezultiralo mirom, ali da bi, da, ako bi baš došlo do toga, bez razmišljanja pojeo kofu govana.

U Starksove uslove su, pored odustsva cenzure, verovatno spadali i zahtevi da mu se dodele kvalitetni saradnici pa crtež ovde radi britanski veteran Steve Pugh, čovek sa ogromnim pedigreom kako u 2000AD tako i u Marvel i DC stripovima, a kolorista je bio man-of-the-hour, Jordie Bellaire, dok je urnebesan letering radila Becca Carey. Ovo je all-star postava koju biste pozvali da vam radi nekakav „ozbiljan“ DC-jev Black Label serijal u kome, recimo, Geoff Johns ili Josh Williamson polemišu sa kirbijevštinom i promišljaju status američkih superherojskih ikona kroz kompleksne multiverzalne zaplete.

Umesto toga Peacemaker Tries Hard! svog glavnog junaka, Peacemakera prikazuje kao apsolutnog luzera čija jednodimenzionalna ličnost i nikada sazreli karakter znače da niko ne želi da provodi vreme sa njim pa je pokušaj da organizuje žurku naredne Subote i na nju pozove svoje „prijatelje“ iz Suicide Squad osuđen ne samo na propast nego i na ismevanje. Amanda Waller će ga koristiti kao tupo oružje onda kada joj to odgovara – konkretno, kada dobije informaciju o terorističkoj ćeliji u njegovoj blizini – ali neće ga tretirati kao ljudsko biće sa osećanjima i socijalnim potrebama.

Što je, naravno, sastavni deo stripova o super(anti)herojima kao što su Suicide Squad (čiji je Peacemaker bio član u najnovijoj inkarnaciji tima), ali Starksova ideja je da, naravno, pokaže koliko je apsurdno i zamisliti da postoje likovi, koji se nikada „ne gase“ i koji su sve vreme na dužnosti, makar i prislino. Otud je njegov Peacemaker prikazan kao žrtva zlostavljanja u detinjstvu, jedna temeljito razorena persona koja nikada nije imala prilike da sazri jer je od mladosti uterivana u maskulini (i vrlo američki) stereotip baziran na tradicionalnim idejama o snazi i pobedničkom mentalitetu i koja je u svojim zrelim godinama svedena na hodajuće oružje, iako, iznenađujuće, ona ima emotivne potrebe i impulse iste kao i mi ostali.

U Marvelu bi najbliži lik ovome bio Deadpool, ali i on je tokom poslednjih godina ostvario takvu popularnost da bi ova vrsta tretmana koju Peacemaker dobija bila suviše okrutna i za njega. U ovom serijalu Peacemaker je gotovo doslovno imbecil, hodajući pančlajn viceva o muškarcima koji gutaju proteinske šejkove i lože se na oružje, čovek koji sve vreme priča o jebanju i rado ga koristi kao metaforu za nasilje u svojim akcijama protiv terorista i superzločinaca, ali koji, pokazuje se, čak i ne zna kako seks zaista funkcioniše. Starks ga onda stavlja na putanju koja će razotkriti emotivnu pustoš u kojoj Peacemaker živi, kreirati mu nov, neiskvaren emotivni angažman (vezan za psa, ne za ljudsko biće) i onda mu podariti neku vrstu narativa o iskupljenju i sazrevanju u kome mu asistiraju likovi čije je zlatno doba bilo u, pa, bukvalno Zlatnom dobu američkog superherojskog stripa, tokom Drugog svetskog rata.

Nije, naravno, važno da li znate likove koji se ovde pojavljuju – jedan je mozak u tegli, drugi multilingvalni gorila sa rotirajućim mitraljezom, treći je heroj Drugog svetskog rata koji, uh, trenira pčele da rade šta im se kaže itd. – Starks ih je pokupio iz raznih prašnjavih ćoškova DC univerzuma i svi su spakovani u seriju skečeva i gegova koji podsećaju na internet-humor sa početka ovog veka, uhvaćeni u frivolne dijaloge (na primer o tome da li je jedenje meda zapravo jedenje pčelinjih govana*), rasute pažnje koju može da privuče bilo šta što proleti kroz kadar, i ponašanja kao da svi imaju po trinaest godina i provode prvu noć u gradu bez roditeljskog nadzora.

*Peacemaker, koji vrlo gorljivo zastupa ovu tezu i kaže da druge ne osuđuje ali da on nema nameru da se hrani nečim što su pčele iskenjale, naravno, do kraja stripa sasvim zaboravlja na ovo i priča da mu je kombinacija meda i senfa kao priloga uz hamburger omiljena. Mislim, naravno da med i senf idu zajednički BESPREKORNO, ali poenta je da je on DEBILČINA.

Da se strip ne raspada po svim šavovima i da zapravo nudi frivolan ali koherentan narativ svedočanstvo je o Starksovom zanatskom kvalitetu. Čak i kada u kasnijim epizodama stvarno deluje kao da je pustio mašti na volju, pa u jednom od set pisova Peacemaker mora da se sukobi sa superzločincem kome supermoći daje kokain, ovo je zapravo spretno napisana scena a u kojoj se, vrlo čehovljevski, koristi nešto što smo videli na samom početku epizode i za šta smo mislili da je samo usputni geg, da bi se došlo do razrešenja.

Do kraja stripa Peacemaker, kako i očekujemo, nauči neke lekcije, osvoji deo svoje izgubljene humanosti i, čak, oseti šta to znači imati prijatelje, a što je sve standardna putanja za ovakve narative, no, Starksova energija, kreativnost da u blender ubaci veoma bizarne, ekscentrične likove, da većinu humora zasnuje na psovkama, seksualnim aluzijama i ismevanju mačo-mentaliteta, a da sve to zajedno strip ne učini ni previše tarantinovski raspričanim, niti da mu tempo pripovedanja pada zbog želje da se svaki čas bude smešan po svaku cenu – to se naprosto mora prepoznati i ceniti.

Kao što je i činjenica da su Pugh i Bellaire ovde zapeli iz sve snage da pokažu kako strip koji je 90% sprdnja i 10% kliše, može da izgleda veličanstveno. Peacemaker Tries Hard! svakako ima instance kada niste sigurni kojim redom idu paneli, ali ovo je deo plana da se glavni junak prikaže kao osoba rasute pažnje i ne ometa praćenje narativa ni na kakav značajan način. Sa druge strane, energija, superherojski glamur u čistim, lepim figurama, kvalitetnim pozadinama i snažnom, luksuznom koloru dodatno podcrtavaju apsurdnost narativa u kome likovi prave komične grimase i slepstik gegove gotovo na svakoj strani. Smeh je zagarantovan, ako ste, naravno, ljubitelj superheroja i ove osobene forme komedije. A ako jeste, Peacemaker Tries Hard! je u samom vrhu ovog „žanra“ i sasvim se komforno smešta uz radove Marka Russella, donoseći sa sobom dobro napunjenu kofu govana na astal.

Nadam se, dakle, da će Starks imati još neku ovakvu šansu u skorije vreme a do tada, izvolite do Amazona da kupite Peacemaker Tries Hard!