Kada sam prošlog Oktobra pisao o demou za igru The Vengeance of Mr. Peppermint studija Hack the Publisher, izrazio sam i entuzijazam, jer kako NEMATI entuzijazam za ekstremno nasilni 2D brawler koji se drsko oslanja na legat južnokorejskih akcionih trilera, ali i bojazan da će igra, uprkos zaista lepom piksel-artu i solidnom i funkcionalnom borilačkom sistemu ostati na površini i iscrpeti se u spektaklu, radije nego da ponudi nešto dublje od onog što smo videli u demou…

Sada, kada sam odigrao čitavu igru od početka do kraja i dobio, predvidivo, „loš“ kraj, lako mi je da kažem da je The Vengeance of Mr. Peppermint ostala na korak od toga da bude odlična i da se moramo zadovoljiti samo solidnim brawlerom koji možda i shvata kakav je potencijal imao, ali se dosta fatalno sapliće nešto pre linije cilja i do nje stiže hramljući. I to pomalo postiđeno.

Naravno, u nekakvoj istorijskoj perspektivi, The Vengeance of Mr. Peppermint je vrlo solidan beat ’em up naslov, koji vredi da ostane upamćen na ime svoje vrlo distinktne, „kinematske“ piksel-art prezentacije uparene sa ultraširokim aspektom ekrana, ambicije da ima i psihološki opterećujuću, halucinantnu i mučnu priču, jasnu sponu sa južnokorejskim žanrovskim filmom,* te borilački sistem koji omogućava dosta taktiziranja i solidnu igračku ekspresiju. Sasvim je fer reći da ako gledamo iz te istorijske perspektive, The Vengeance of Mr. Peppermint vidno odskače od žanrovskog proseka.

*pominjali smo već da je studio u svom piču izdavačima naglasio da bi bilo lepo kada bi neki od poznatih glumaca iz ovih filmova mogao biti plaćen za promovisanje ovog naslova, ali plašim se da Freedom Games ni na koji način nisu firma koja bi se finansijski ili logistički mogla naći na odgovarajućem nivou za takvo preduzeće…

Jer, da se dogovorimo, beat ’em up igre u proseku zaista nisu neki egzemplari mehaničke dubine i intenzivnog promišljanja dizajna nivoa i tempa odvijanja kampanje. A ovo govorim iz pozicije duboke ljubavi prema žanru koji sam zavoleo još u vreme Technōsovog Renegadea i Double Dragona u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka. Činjenica je da je veliki broj brawlera koji su definisali žanr (na prethodno dve navedene igre možemo dodati i Final Fight, Ninja Warriors, Bad Dudes vs. Dragon Ninja/ Two Crude Dudes i još mnogo njihovih ispisnika) imao jednostavan borilački sistem, naklonjeniji spektaklu nego produbljenom taktiziranju, da su narativa imali samo u tragovima i da je većina njihovog spektakla i narativa bila utovarena u prvih par nivoa igre, a da su kasniji nivoi često bili monotoni, nemaštoviti, napravljeni sa očigledno mnogo manje truda i za mnogo manje vremena, i obeleženi ekstremno eskalirajućom težinom izazova.

Ovo je, prosto, bio način na koji su pravljene arkadne igre u ono doba, sa sasvim ciničnom računicom da će najveći broj igrača ionako videti svega prvih par nivoa pre nego što ih ekonomski trošak primora da se sklone od mašine i naprave mesta narednom detetu sa parom kovanica u oznojenoj ručici, i da je prvih 10-15 minuta igre NAJVAŽNIJE a da će kraj ionako videti samo opsednuti hardcore igrači kojima ionako nikada ništa nije dovoljno dobro, ili razmažena deca što uspevaju da svoje roditelje nateraju da im daju više para za igranje nego što je uopšte normalno.

E, sad, naravno da kada pravite igru koja IZGLEDA kao arkadne igre od pre 35 godina ali je namenjena igranju u kućnim uslovima, ima da budete mereni drugim aršinima, pa je sasvim fer reći da The Vengeance of Mr. Peppermint ne može da pretenduje da bude smatran modernim klasikom i, kako sam već rekao u osvrtu na demo, bude svrstavan u elitno društvo savremenih brawlera u kome su, recimo, Fight ’n’ Rage, Streets of Rage 4, River City Girls i TMNT: Shredder’s Revenge. Ali to i dalje ne znači da ovaj naslov ne nudi 2-3 sata prljave, krvoločne zabave koja će vam intelekt angažovati manje nego što inače pričate drugima kada im objašnavate da su videoigre zapravo sofisticirana intelektualna stimulacija, ali će vam definitivno udariti na animalne instinkte i proizvesti malo grešnog zadovoljstva u tom procesu. Pa niste ni vi od kamena i reagovaćete, somatski, kad vidite macolu koja glavu siledžije što je njome do malopre vitlao poravnava sa nivoom patosa.

Da rekapituliramo, glavni junak The Vengeance of Mr. Peppermint je Lim Jeong, policijski inspektor u Seulu koji iza sebe ima samo traumu, bol, gubitak i tragediju a ispred sebe samo jedan cilj: osvetu. U tradiciji ovakvih igara, ta osveta podrazumeva krčenje puta pesnicama kroz armiju sitnijih kriminalaca i plaćenih lakeja, preko borilački obdarenijih telohranitelja, da bi se stiglo do bosova koji su najkrivlji za ono što se desilo Limu i njegovoj porodici.

A šta im se desilo? Igra ovde odlučuje da iskombinuje poetsku ekspresiju koju znate iz filmova Chan-Wook Parka, sa halucinantnom, dezorijentišućom narativnom tehnikom kakvu biste očekivali u nekim filmovima (ili serijama) Davida Lyncha i mada ovo znači mnogo dramatičnih rečenica – igra između poglavlja daje narativne spojnice nemo ispisujući beli tekst na crnoj pozadini i potvrđujući da ima mnogo stila – i povremene neočekivane rezove u samom igranju gde ćete odjednom biti na drugom mestu, sa drugim ljudima, ili razgovarati sa članovima svoje porodice za koje znate da su mrtvi, sa druge je strane i činjenica da niko ko igru završi neće moći baš da sa sigurnošću kaže šta se desilo a šta je gospodin Lim samo halucinirao. Ovo je sasvim u redu sa stanovišta atmosfere paranoje i tenzije koju igra traži, ali generalni narativ je svakako nejasan, nedorečen, ispisan dramatičnom ali opštim frazama koje ukazuju na to zašto Mr. Lim zaobilazi pravila policijske službe i ubija sve redom pred sobom, ali neće to i objasniti. Porodična tragedija, spojena sa interesima krupnih kriminalaca potencirana je ponovljenim halucinacijama članova Limove porodice i činjenicom da se glavni neprijatelj u igri naziva jednostavno „The Father“, ali igra ima i interesantne sporedne likove (uključujući, recimo, par plaćenih ubica koje imaju jaku emotivnu sponu), čije je učešće u priči intrigantno ali nažalost ne i do kraja jasno.

Naravno da zvuči i malo bizarno da ovoliko prostora trošim na priču u jednom (prilično) klasičnom brawleru, ali fer je reći da je razvojni studio ovde uložio dosta truda a fer je reći i da se sintagma „ne i do kraja jasno“ može primeniti i na sam dizajn igranja.

The Vengeance of Mr. Peppermint ima nekomplikovanu agendu. Formatirana kao ekspanzija legendarne scene iz filma Oldboy u kojoj Oh Dae-Su naoružan samo čekićem i smrknutom, očajničkom odlučnošću u uskom hodniku pregazi čitav vod protivnika, ovo je igra koja se i sama događa u omeđenom, linearnom prostoru – a većinu vremena u doslovno hodniku – gde igrač Lima vodi s leva na desno kroz armiju siledžija, ubica i telohranitelja kako bi dobio priliku da se na kraju obračuna sa njihovim šefovima.

Kao što sam već rekao pišući o demou, igra ima zapravo udoban i funkcionalan borilački sistem sa jasnom ambicijom da se osloni na iskustva borilačkih igara radije nego običnih brawlera. Tako postoje tasteri za brz i snažan napad, taster za blokiranje i izmicanje koje, u zavisnosti od inputa može biti samo brz odskok unazad ili kotrljanje po podu u zadatom smeru, sve sa intuitivnom količinom i-frejmova. Napadi se mogu spajati u takođe intuitivne i funkcionalne komboe od kojih svaki ima određenu prednost u zavisnosti od toga na kojoj klasi neprijatelja ga primenjujete i s obzirom na to da će se Lim vrlo brzo u isto vreme boriti protiv velikog broja neprijatelja različitih šema napada, naoružanih različitim hladnim (pa posle i toplim) oružjima, učenje komboa, razumevanje distance, frejmova animacije i dinamike borbe je neophodno da bi se efikasno prolazilo kroz igru. Video sam komentare da je igra „teška“ ali ovo nije zaista tačno, pogotovo ne ako imate ikakvo iskustvo igranja old school brawlera koji su bili dizajnirani da vas posle najdalje deset minuta samelju u prah neprijateljima sa ogromnom prednošću u frejmovima i opsceno dugačkim meračima zdravlja. No, The Vengeance of Mr. Peppermint svakako zahteva određenu taktiku i trudi se da u borbu unese varijacije koje će je činiti svežom.

Ovo podrazumeva progresivno uvođenje novih klasa neprijatelja koji imaju kompleksnije šeme napada – npr. poljoprivrednik sa srpom u ruci koji anticipira da ćete pokušati da se rolujete kroz njegov prvi napad pa ga onda isprati drugim napadom na drugu stranu i dokači vas po isteku i-frejmova – povremene susrete sa minibosovima koji su još kompleksniji i nose ozbiljnija oružja poput katana ili buzdovana na dugačkom lancu, ali i, posebno na samom početku igre, neočekivane promene mesta i okruženja u kome se borba dešava. Pa tako onda borba sa mafijašima u finim odelima u luksuznom ugostiteljskom objektu neobjašnjivo postaje tuča na smrt sa kasapinom u podrumu istog tog objekta, a bosfajt sa ženom koju zovu Meduza se transformiše u horor-set pis koji kao da je ekstrahovan iz restlova filma Tokyo Gore Police.

Nažalost, ovakva iznenađenja i osveženja presuše pred kraj igre i poslednje dve epizode su vrlo monotono probijanje kroz talase i talase protivnika čija raznovrsnost nije dovoljna da tu monotoniju ublaži. Ovo jeste, kako rekosmo, u skladu sa nekakvom istorijom arkadnih igara ali ni slučajno nije poželjno u trećoj deceniji 21. veka i u igri koju ćemo igrati kod kuće i koju bismo, pretpostavka je, želeli da igramo više puta.

A što je šteta, jer je osnova The Vengeance of Mr. Peppermint prilično zdrava. Svakako, ovo jeste igra u kojoj ne radite gotovo ništa drugo osim što se bijete – postoje kratki narativni interludiji o kojima ćemo malo niže – ali ta tuča je DOSTA DOBRA. Kontrole u igri su vrlo precizne, uključujući izvesnu inerciju koja vas onemogućava da zloupotrebljavate cross-up trikove sa rolanjem kroz protivnike, komboi mesnati i smisleni, a blokiranja takođe dobro odmerena. Kada Lim blokira napade pesnicama ili štanglama, šteta je u potpunosti anulirana a merač „osvete“ mu se brzo puni, dok napadi većim sečivima ne mogu da se tako lako blokiraju (ali manji noževi da, čak i kada su bačeni na Lima i ovo je vrlo lep momenat) i zahtevaju izmicanja. Povrh toga, blokiranje u trenutku izvođenja napada pesnicom daje Limu mogućnost da protivnika parira i baci na zemlju što je vrlo ugodno videti zahvaljujući dobroj animaciji.

Igra, sasvim svesna toga da je dizajnirana tako da na igrača baci velike grupe neprijatelja u isto vreme, ima i nekoliko podsistema koji omogućavaju kontrolu mase. Jedan je očigledan i radi se o pomenutom „vengeance“ meraču koji se puni uspešnim blokiranjima i napadima i kada se napuni do vrha, umesto da, u skladu sa arkadnom tradicijom, da mogućnost za nekakav razorni napad, zapravo puni Limov merač zdravlja do vrha, što onda igri daje zanimljiv taktički preliv i omogućava dosta dinamične tokove borbi sa velikim grupama neprijatelja (posebno kada u šutku ulete i maskirani likovi sa kopljima koji imaju dugačak doseg i ne mogu se blokirati) gde se promšljeno čupate sa same ivice smrti više blokiranjem nego napadanjem.

Manje očigledno, ali i dalje dosta očigledno, je da neprijatelji neće svi napadati u isto vreme, odnosno da će neki od njih ostajati ošamućeni na zemlji posle prvog nokdauna, i ustati tek kada nokautirate druge protivnike. Povrh toga, neprijatelji mogu da budu i uplašeni, kada vide kako ste brutalno pretukli njihove kolege i ovo ih takođe može usporiti u napadanju, što je relativno retka i uvek dobrodošla mehanika u akcionim igrama* a hvatanje protivnika koji su ošamućeni ali na nogama igraču takođe omogućava da njihovim telom poobara druge protivnike, a onda da na njima izvede i neku od brutalnih završnica koje zavise od klase neprijatelja i oružja koju ovaj nosi.

*sećam se kako me je impresionirala pre malo manje od dve decenije u Devil May Cry 3…

Tako će neprijatelji sa noževima biti izbodeni pa na kraju gađani nožem, oni sa macolama zakucani u pod, oni sa mini bejzbol palicama izudarani istima, oni sa bičevima njima zadavljeni, a najgore prolaze mali maskirani neprijatelji koji nose dva sečiva koji će ne samo biti njima proburaženi već posle svega i dekapitovani jednim elegantnim pokretom. The Vengeance of Mr. Peppermint, shvatate već, nije SKROZ sofisticirana igra, ali animatori nisu žalili radne sate i frejmove animacije da nam pruže visceralni, R-rated spektakl.

Uz sve to, pojedine prostorije u okruženju omogućuju i instant-ubistva neprijatelja korišćenjem čekića koji leže po patosu, ili drugih elemenata na setu. Drvene stolice i flaše se tako pretvaraju u probodna oružja, kese sa humusom u projektile, a posebno je brutalan pomenuti deo u podrumu gde nabijate protivnike na kuke za meso na kojima inače stoje svinjske polutke.

The Vengeance of Mr. Peppermint ovde pokazuje da ipak malo prioritizuje spektakl u odosu na taktičku dubinu jer ove završnice i instant-ubistva ne možete iskoristiti nikako sem da ih primenite na najbližem protivniku, ne možete ih odlagati za kasnije ili taktički čuvati za najtežeg protivnika, tako da bih voleo, u nekom hipotetičkom nastavku, da vidim nekakvo produbljivanje ovog mehaničkog elementa.

No, nastavka sasvim moguće neće ni biti jer je dobar broj prikaza igru kritikovao za monotoniju u tuči koja, uprkos dosta širokom spektru akcija, prema kraju naprosto postaje samo odrađivanje sve većeg posla. Ja sam star čovek, sasvim sklon bezumnoj, krvoločnoj zabavi koja ne nudi dubinu ali nudi miris, ukus i krvopljus, ali čak i ja sam pred kraj imao utisak da igra gličuje jer bih porazio jednu gomilu teških neprijatelja samo da se doslovno korak dalje pojavi ista takva gomila istih takvih neprijatelja za još pet minuta krvavog pesničenja i tako ad nauseum.

A to jeste šteta. Kada igra uspešno kombinuje svoje mehanike i narativnu ambiciju ona zaista daje utisak retrofuturističkog brawlera kakav su nam igre iz devedesetih i osamdesetih samo davale da nazremo. Pominjao sam narativne interludije, ali The Vengeance of Mr. Peppermint ima i momente koji se zovu „intermission“ koje možete aktivirati pritiskom na F1 i ovo sa sve filmskom klapom stavlja igru u pauzu tokom koje Lim puši duvan a protivnici puni poštovanja čekaju da on ispuši, kako bi se tuča nastavila. Ovo Limu obnavlja zdravlje do vrha a što je dodatni argument za to da igra nije zapravo teška. Ja sam je od početka do kraja odigrao na Steam Decku gde nisam imao pristup ovim intermission pauzama (jer ne postoji dugme na kontroleru kojim bise mogli aktivirati) i završio sam je bez nekih većih frustracija.

Ali jesam dobio „bad ending“. The Vengeance of Mr. Peppermint ima momente u narativu kada igraču daje mogućnost izbora i to je tipično izbor da li da ubijete ili da poštedite neke od likova nakon što ste ih porazili u borbi. Pretpostavljam da „bad ending“ sledi kada ubijate ove likove, ali priznajem da sam se ja na kraju sećao samo jedne instance u kojoj sam svesno napravio ovaj izbor pa mislim da ih igra ne akcentuje dovoljno. Dodatno, na nekim mestima igra omogućava da protivnike poplašite nekakvom izjavom ali verovatnoća uspešnosti ove akcije koju prikazuje pre nego što napravite izbor je uvek kada sam aktivirao ovu mehaniku bila 100% za sve varijante pa imam utisak da tu nešto nije funkcionisalo onako kako je bilo zamišljeno u dizajn-dokumentu.

I to jeste jedan od prepoznatljivih nedostataka The Vengeance of Mr. Peppermint. Ideje i mehanike su zdrave a narativ intrigantan, ali igri je nedostajalo ili još nekoliko meseci u razvoju ili direktor igre sa jasnijom vizijom i čvršćom kontrolom nad produktom da se svi potencijali, koji su vidni, dovedu do visokog sjaja. Ovako, kako rekoh, neke stvari deluju konfuzno, neke ne rade kako očekujete, a poslednja trećina igre je obeležena najmanje maštovitim dizajnom nivoa i izrazitom repetitivnošću mobova sa kojima se borite. Par sasvim solidnih bosfajtova pred kraj malčice podižu utisak ali nisu toliko spektakularni da bi ga sasvim spasli…

No, ono što igra ima već na prvi pogled – izvrstan piksel art, odlične 2D animacije, ekspresivne likove, generalno odličnu art-direkciju – svakako pomaže da se sa njom izgura tih nekoliko sati koliko je potrebno da jednom prođete kroz kampanju. To da igra ima i „beskonačni“ mod u kome se u omeđenom prostoru borite sa sve težim talasima neprijatelja je, opet, naravno, sasvim zdrava ideja ali s obzirom da je to ionako ono što ste imali u poslednjoj trećini kampanje, njegova je smislenost donekle upitna.

Ne kažem da nikada više neću igrati The Vengeance of Mr. Peppermint. Visceralnost, transgresivna nasilnost i generalno dobar stil igre su ipak dovoljni da mi na nju ostanu sasvim okej uspomene, a pristojan borilački sistem je tu da mi utaži žeđ za ne PREVIŠE dubokom, ali ne ni banalnom tučom kad me u nekom momentu bude uhvatio neizdrž. The Vengeance of Mr. Peppermint utoliko zaista spada u gornji ešelon svog žanra, nikako ne u sam vrh, ali jeste igra sa nedostacima za kojom će čovek, svestan tih nedostataka, ipak posegnuti kada mu bude trebao malo dobrog starog ultranasilja. Sasvim časna pozicija. A ako se zvezde ipak nekako nameste da Hack the Publisher dobiju priliku da naprave nastavak, sasvim je jasno na kojim mestima stvari treba poboljšati da bi (hipotetički naslovljena) The Vengeance of  the Vengeance of Mr. Peppermint bila BISER.