Poslednji deo prošle godine, obeležen ratom i etničkim čišćenjem kakvo smo mislili da više ne može da se desi u civilizovanom svetu, podstakao me je da pročitam Winter Warrior: A Vietnam Vet’s Anti-war Odyssey, grafički roman u crtežu Eve Gilbert, slikarke iz ju Džersija, a koji je Fantagraphics izdao krajem 2019. godine. Baziran na životu i (neobjavljenoj) biografiji Scotta Camila, bivšeg američkog marinca koji je šezdesetih godina prošlog veka ratovao za SAD u Vijetnamu a onda narednih pola veka proveo u radikalnim protestima protiv rata i američkog imperijalizma, ovaj je roman sirova, pomalo i neuredna ali impresivna priča o transformaciji karaktera ali i zastrašujućoj lakoći sa kojom, nažalost, još uvek prihvatamo da je individualno ubistvo loša stvar, ali da je rat, eto, legitimno sredstvo vođenja politike.

O Eve Gilbert znam veoma malo, a jedan od razloga je i to da ona nije prevasodno strip-autorka. Pre ovog romana uradila je samo autobiografski Tits, Ass & Real Estate, koji je Fantagraphics objavio još pre dve decenije, a koji se bavio delom njenog života kada je bila beskućnica i radila razne slabo plaćene poslove da preživi. Danas živi sa mužem u Nju Džersiju i kreira kalendare, majice, satove, šolje, čaše i drugi merčandajs koji možete videti na ovom linku, ali je u međuvremenu uradila i ovaj strip, verovatno privučena pre svega njegovim radikalnim političkim stavom za koji je, kako i sam Scott Camil, glavni junak i pripovedač ove priče kaže, i apsurd i sramota da se smatra radikalnim.

Camil je američki Jevrejin, rođen u Bruklinu ali, nakon majčinog razvoda od oca i preseljenja u toplije krajeve, odrastao u Floridi sa dva mlađa polubrata i očuhom, policajcem koji je red i mir u sopstvenom domaćinstvu zavodio pesnicama. Strip koji danas čitamo ima samo par scena u kojima vidimo Camilove refleksije na fizičko nasilje što su ga od očuha pretrpeli i on i majka, ali ovo će svakako u nekoj meri objasniti njegov celoživotni problem sa autoritetom koji on naglašava i na početku i na kraju stripa.

Camil je relativno poznato ime u domenu američkog antiratnog aktivizma i radikaln(ij)e politike na ime svog snažnog angažovanja na okončanju rata u Vijetnamu u okviru organizacije Vietnam Veterans Against the War, ali pre svega na ime javnog događaja nazvanog Winter Soldier Investigation koji je VVAW organizovao 1971. godine u Detoritu. U okviru ovog dešavanja je više od stotinu bivših vojnika iz svih grana oružanih snaga, ali i civilnih ugovoraca i drugih osoba povezanih sa vojskom, tokom tri dana svedočilo o ratnim zločinima koje su počinili ili koje su videli u Vijetnamu. Ovaj je događaj bio uglavnom ignorisan od strane onog što danas nazivamo „mejnstrim mediji“, ali su lokalne novina pisale o njemu a snimljen je i dokumentarni film Winter Soldier, objavljen godinu dana kasnije. Republikanski senator Mark Hatfield je zaslužan za unošenje kompletnog transkripta ovog događaja u zvaničnu arhivu Kongresa pa su ovi zapisi korišćeni i tokom Fulbright Hearings istraga u amerikom Senatu polovinom 1971. godine. Naravno, Amerikancima je trebalo još nekoliko godina da izađu iz Vijetnamskog rata i nije da su posle dramatično primirili svoje intervencionističke ambicije, ali se ovo smatra značajnim kamenom-međašem u buđenju antiratnog sentimenta u generalnoj populaciji SAD.

Winter Warrior: A Vietnam Vet’s Anti-war Odyssey je, kako rekosmo, jedna sirova priča. Stil Eve Gilbert je veoma čvrsto utemeljen u old school underground comix estetici sa grubim, ali evokativnim crtežom i ekstremno upečatljivim leteringom. Urađen u toniranom monohromatskom stilu, ovaj strip korosti jarko crvenu boju za svoj tekst da ojača njegovo prisustvo na stranicama i Camilov glas praktično ureže u korteks čitaoca. Crteži autorke su smešteni na osetljivi prostor između halucinantne, psihodelične fantazmagorije koja često koristi jednostavnu simboliku kako bi uputila čitaoca u razmere neljudskog koje su Camil i njegove klege u Vijetnamu počinili ili videli, ali ne usteže se ni od eksplicitnog nasilja, kombinujući ga u narednom koraku sa grubom, efektnom satirom. Neraskidiva veza između rata, umotanog u patriotske poruke, i agresivno ekspanzionističke kapitalističke ekonomije zasnovane na propagandi konzumerizma, usko povezanog sa docilnim praćenjem autoriteta, često je komunicirana satiričnim sloganima koji se pojavljuju na inače „dokumentarnim“ panelima, dajući i njima meru halucinantnog, „They Live“ podteksta izvučenog u nivo teksta jednim radikalnim, pankerskim zasekom.

Camilovo pripovedanje kreće iz sadašnjosti sa baražom iskaza koji su manje analiza savremenog društva, više jedna gorka osuda činjenice da nominalno misleća i racionalna bića dopuštaju da ih beskrupulozni, manipulantski politički i ekonomski lideri vuku iz rata u rat, kačeći ih na udice jeftinih kolektivističkih emocija i opravdavajući zastrašujuće svireposti na ime viših ciljeva. Oni koji su eksplicitno protiv rata obeleženi su kao marginalnci, radikali i destruktivna sila unutar građanskog korpusa a progon od strane službi je samo logična posledica.

Potom se priča vraća u Camilovo detinjstvo i fokusira na antikomunističku propagandu i romantizaciju rata koji su postojali u medijima kada je on bio klinac, a nasilje koje je trpeo od očuha ali i od klinaca u školi (jer, jelte, Jevrejin) su ga brzo pretvorili u problematičnog mladića kome je na kraju jedini spas od odlaska u zatvor bilo prijavljivanje u vojsku.

Zanimljivo je da je ovo kliše koji danas uglavnom pripisujemo mladim afroameričkim ili Latin muškarcima, ali Camil pokazuje da ni navodno dobro povezani i situirani Jeverji nisu umakli ovoj vrsti đavolje pogodbe. Strip dalje prikazuje apsolutno poništenje ličnosti i ispiranje mozga tokom obuke u marincima, pretvaranje mladih muškaraca u mašine za ubijanje i mada smo sve to već gledali i čitali mnogo puta, kombinacija Camilovog neposrednog, no bullshit teksta i Gilbertinog crteža svemu daje jednu (nad)stvarnu ubedljivost.

Iako alergičan na autoritete, Camil će u Vijetnamu ostati duže od jedne godine, obnavljajući ugovor jer – kako i sam ukazuje – vojnici kojima se tura završi smatraju da izdaju svoje prijatelje ako se vrate kući i njih tamo ostave. Njegov prikaz rata nema, pak, ni malo topline koja bi išla uz tu vrstu povezanosti između vojnika i usredsređen je na strah, stalnu tenziju i zverstva koja su tamo činili američki vojnici uključujući samog naratora. Ideja da je SVAKO potencijalni neprijatelj usvrdlana u mozgove vojnika služila je ne samo za neselektivno ubijanje žena i dece pored nenaoružanih muškaraca, već i dodatno dehumanizovala svernovijetnamski živalj, pa su njihova sela bez ikakvog strateškog značaja granatirana kao vid psihoterapije na strani američkih vojnika, a silovanja, mučenja, iživljavanja na leševima i slično su prikazana bez ikakvog uzdržavanja. Camil kaže da nije nikoga sam silovao – ali da nije ni sprečavao druge da to rade – ali da jeste ubijao nenaoružane civile. Scena u kojoj on ubija svog prvog čoveka, suvo i jasno pokazuje: „Poslali su nas u Vijetnam bez ikakve obuke koja bi se ticala lokalnih običaja ili makar jezika. Pa tako, ako bih se nekom obratio na Engleskom a on nije na istom jeziku odgovarao, za mene je to bio znak da mi namerno prkose“.

Povratak u SAD, posle ranjavanja i bliskog susreta sa smrću (Camil je dobio i pregršt medalja za hrabrost, mada sam ukazuje da ubijanje neprijateljkih vojnika iz zasede, ne dajući im priliku da uzvrate  on ne smatra hrabrošću i te medalje će, zajedno sa drugim veteranima u jednom javnom činu demonstrativno „vratiti“ državi), protagonist će nastaviti da služi u marincima, ali i početi svoje školovanje. „Vijetnamski sindrom“, ili makar prepoznavanje da u SAD nikog nije briga za njegovo žrtvovanje „za demokratiju“ u jugoistočnoj Aziji, i da ga kod kuće smatraju u najmanju ruku beskorisnim a potencijalno problematičnim uticalo je na Camila, ali ga je najviše protreslo gostovanje Jane Fonde na kampusu koja je tamo govorila protiv rata i o američkim zločinima u Vijetnamu. To da je, kako kaže Camil lepa, uspešna, poznata i bogta glumica odabrala da studentima govori o neprijatnoj istini umesto da čiluje na Bahamima je u njemu proizvelo dodatni impuls da nešto i sam uradi. Svo krvarenje u Vijetnamu, u Americi neprepoznato i nepriznato, pristup edukaciji koji mu je status vetrana obezbedio, plus postepeno shvatanje da je proveo više od godinu dana čineći ratne zločine za imperijalističku mašinu Camila će srazmerno brzo transformisati i on će , udružen sa drugim veteranima, posvetiti svoj život razobličavanju iluzije o „borbi protiv komunizma“ i maligne udruženosti države i velikog biznisa koja je od ljudi poput njega napravila ubice.

Najveći deo stripa otpada na prikaz uspona VVAW širom Amerike, ali i napora FBI i drugh službi da ovaj antiratni pokret razori iznutra. Camil i njegove kolege nisu bili hipici i njihova priča protiv rata i zalaganje za mir nisu imali cvetnu pozadinu. Camil je čak i od strane kolega ocenjen kao previše radikalan jer je predlagao da uzmu oružje u ruke i pobiju vodeće američke političare, makar kao simbolični gest udaranja zmije pravo u glavu.

No, do ovoga ipak nije došlo ali strip prikazuje uzbudljive događaje vezane za Winter Soldier Investigation, sukobe sa policijom, ali i aktivnosti službe pa i dugačko suđenje „Gejnsvilskj osmorci“. Camilova priča je poznata – službe su ovde podmetale svoje ljude među veterane, ali i planirale inscenacije nasilja i ubistava kako bi za to optužile aktiviste, Camilu je podmetana droga i zbog toga je privođen, da bi u jednoj akciji DEA, vezanoj za infiltriranje devojke koja će postati njegov intimni partner, narator bio i ranjen.

No, Amerika je Amerika, pa je Camila porota oslobodila (svakako besmislenih) optužbi i on je ostao van zatvora, da se dalje bavi aktivizmom, što i danas radi. Završni delovi stripa podsećaju i na sramotnu situaciju u Gazi koju je Izrael kreirao tokom decenija sa podrškom i sponzorstvom SAD – a gde Camil eksplicitno za sebe kaže da je prvo čovek a tek posle toga Jevrejin – ali i prikazuju njegov odlazak u Vijetnam decenijama nakon rata i njegovo izvinjenje ljudima čiju je rodbinu ubijao krajem šezdesetih.

Winter Warrior: A Vietnam Vet’s Anti-war Odyssey je, uprkos svojoj vrlo teškoj tematici, pitak strip. On svedoči o snazi karaktera, o otrzanju od kondicioniranja kojem smo svi izloženi i prepoznavanju humanizma kao temeljne životne vrednosti. Camil nije nikakav spiritualista, on nema religioznu dimenziju u svom radikalnom oponiranju ratu i imperijalizmu koji na njemu parazitira i njegova poruka je pročišćena i, kako ovaj strip izvanredno prikazuje, proživljena do poslednje tačkice. Inspirativno i moćno. Fantagraphics će vam ga rado prodati ovde.