Pročitao sam The Missing Play, ili, u Francuskom izvorniku, La pièce manquante, jednu razigranu, duhovitu, dovitljivo fikcionalizovanu a opet istorijski utemeljenu maštariju o izgubljenom Šekspirovom dramskom tekstu, rivalitetu londonskih glumaca polovinom osamnaestog veka i pustolovnoj mladoj ženi sa ambicijom da sasvim razbije kalup u koji je spakovana po rođenju u siromašnoj provincijskoj porodici. Ovaj je album na Francuskom izašao za Dargaud u nekom momentu prošle godine, da bi nam ga Europe Comics u izuzetnom Engleskom prevodu priuštio krajem Januara ove. Ako volite Šekspira i Servantesa, ovo je obavezno štivo, ali čak i ako ste prema njima ravnodušni, The Missing Play je tako sigurna i uzbudljiva rekonstrukcija njihovih karakterističnih motiva i senzibiliteta da je sasvim moguće da će vam razgoreti radoznalost i želju da se sa dva klasična autora nešto bolje upoznate.

Autor stripa je Jean Harambat, francuski ilustrator, scenarista, ali po vokaciji zapravo – filozof. Dobro, nesvršeni filozof, ali ako ste čitali njegove stripove biće sasvim očigledno da njegovo interesovanje da svet promišlja i analizira kroz više slojeva pojava i ideja vrlo informiše njegov sintetički postupak kreiranja stripova. Harambat, za razliku od mnogih drugi evropskih autora o kojima pričamo, nije čitavu svoju karijeru proveo crtajući. Naprotiv, proputovao je sveta, radeći u Liberiji za humanitarnu organizaciju Action Contre la Faim, pa je onda bio novinar i pisao za izdanja kao što su Le Monde, XXI, Télérama, Sud Ouest i L’Équipe, dopunjavajući svoje reportaže – velikim delom inspirisane iskustvima u Africi  – sopstvenim ilustracijama. Od 2008. godine se profesionalno bavi stripom a već njegov prvi album, Les invisibles, istorijski strip smešten u vreme socijalnih nemira u sedamnaestom veku izašao za Futuropolis, dobio je nagradu na festivalu Rendez-vous de l’histoire i usmerio ga ka daljem radu u ovom medijumu. Najnoviji radovi, poput Operation Copperhead – narativ o poznatoj savezničkoj akciji u Drugom svetskom ratu – i The Detection Club (o milijarderu koji 1930. godine okuplja grupu najpoznatijih pisaca krimi i misteriozne proze poput Agate Kristi i Čestertona da im demonstrira svoju mašinu za rešavanje zločina) su takođe bili izuzetno zapaženi, ovaj prvi je Harambatu zaradio i nagradu René Goscinny, a Harambat je bio crtač i na jednom spinof albumu klasičnog serijala Blake & Mortimer.

Sa The Missing Play je Harambat u formi jednog kompletnog autorskog dela (uz kolore koje je dao Jean-Jacques Rouger) ponovo u svom omiljenom ambijentu gde može da spoji interesantan istorijski period, pitoreskne likove o kojima se i danas priča, ali i literarnu i dramsku istoriju. Ovaj strip se, rekosmo, bavi tekstom koji spaja dvojicu od najpoznatijih evropskih literarnih autora a njegov praktično apokrifni status omogućava Harambatu da kreira uzbudljiv pustolovni narativ koji se pritom uspešno igra i sa rodnim i rasnim pitanjima.

Dakle, The Missing Play iz naslova odnosi se na dramski tekst koji su, koliko istorija sme da tvrdi, napisali William Shakespeare i njegov ugledni kolega iz firme King’s Men, John Fletcher, a koji je bio naslovljen The History of Cardenio, mada ga danas uglavnom svi zovu samo Cardenio, po imenu glavnog junaka, a koji je, opet, lik iz Cervantesovog Don Kihota. Ovaj je tekst, po dostupnoj evidenciji napisan 1613. godine, dakle, svega godinu dana nakon što je Thomas Shelton objavio svoj prevod prvog dela Don Kihota na Engleski, pa se može sa dosta ubedljivosti pretpostaviti da su Shakespeare i Fletcher njemu imali pristup i bili njime inspirisani.

No, istorija je ovde i prilično nesigurna jer se ovaj tekst prvi put pominje u zvaničnoj evidenciji tek četiri decenije kasnije, 1653. godine i to od strane Humphreyja Moselyja, izdavača koji ga je registrovao kako bi mogao da ga objavi, ali za koga se inače zna da je Shakespearovo prezime kačio i na druge tekstove koje je publikovao kako bi bili komercijalno interesantniji.

Sam tekst danas ne postoji, ali je priča o njemu održavana između ostalog radom Lewisa Theobalda, pisca i urednika koji se mnogo bavio Šekspirovim tekstovima početkom osamnaestog veka i koji je 1727. godine, tvrdeći da je došao u posed tri rukopisa Šekspirovih neobjavljenih drama, njih uredio, „unapredio“ i publikovao ih pod imenom Double Falshood, or the Distrest Lovers, a obuhvatajući i zaplet koji se u Don Kihotu bavio Kardelijom. Sve je ovo danas pod znakom pitanja i nema „zvanične“ potvrde da su tekstovi koje je Theobald koristio zaista bili Šekspirovi napisi – ni njima danas nema traga – ali su istraživanja MOŽDA u stanju da potvrde da su neki od tekstova bili Fletcherovi izvornici i da je tu bio umešan još neki od njegovih kolega.

Dešavalo se kasnije još dosta toga zanimljivog, uključujući u dvadesetom veku ali to nije bitno za ovaj tekst jer se strip dešava u osamnaestom stoleću i prati potragu dve istorijske figure za originalnim tekstom komada The History of Cardenio. Jedna od njih je Ignatius Sancho, prva osoba afričkog porekla koja je ikada glasala na izborima u Velikoj Britaniji. Sanchova biografija je skoro neverovatna i zaslužuje poseban strip sama po sebi – ovaj je čovek rođen na brodu koji je prevozio crne robove iz Afrike u španske kolonije u Južnoj Americi, kasnije bio poklonjen britanskoj porodici u Grinviču odakle je pobegao, bio pod zaštitom Vojvode Johna Mottagua koji ga podržao da nauči da čita i piše, zatim da bude njegov batler a onda i da pokrene sopstvenu prodavnicu, da bi Sancho potom bio prominentna figura britanskog abolicionističkog pokreta koji se borio za ukidanje ropstva i trgovine robovima. Strip se dešava u vreme kada je Sancho u stvarnom životu imao svega petnaest godina, a prikazuje ga kao već odraslog i obrazvanog čoveka, što moramo pripisati umetničkoj slobodi, a to je i neophodno jer je Sancho ovde prikazan kao saradnik druge prominentne istorijske figure, irske glumice Peg (odnosno Margaret) Woffington a koja je te 1744. godine imala već 24 sa već skoro decenijom iskustva rada na daskama-što-život-znače, kako u rodnoj Irskoj, tako i u Londonu. U London je prešla na poziv Johna Richa, menadžera pozorišta u Covent Gardenu a gde je odmah postala poznata jer su joj dali ulogu koju je pre nje igrao popularni i nedavno preminuli Robert Wilks. Woffingtonova je uglavnom igrala muškarce jer su u to vreme žene polako bile puštane da igraju u pozorištu ali su većinski igrale tzv. „breeches“ uloge, odnosno muške likove, i sam strip pokazuje da je čak i ovo bilo smatrano socijalno kontroverznim na ime toga što su, prećutno, na ovaj način žene mogle da publici pokazuju svoje erotske atribute noseći uske kostime namenjene muškarcima radije nego tradicionalniju žensku odeću.

Harambatov tretman ova dva lika je lak, razigran, optimističan, pokazujući dvoje socijalno marginalizovanih ljudi kako spretno i sa puno šarma navigiraju malu baru punu krokodila, kakva je, po svemu sudeći, bilo londonska pozorišna scena polovinom osamnaestog stoleća. Peg Woffington je poznata i po svojim brojnim ljubavnim aferama (koje su znale i da skandalizuju javnost) ali i generalnoj ekstrovertnosti, a što joj je između ostalog zagarantovalo i izvestan nivo društvene propulzivnosti, pa i visokoprofilna rivalstva sa drugim glumicama svog doba i njeno ime će biti poznato i ubacivano u razne radove još u dvadesetom veku, od Joyceovog Uliksa, pa do gomile nemih filmova iz dvadesetih koji su se bavili lepoticom iz londonskih pozorišta.

No, Harambat pre svega potencira Peginu strast da se dokaže u teatru time što će pronaći izgubljeni Šekspirov tekst i omogućiti da se on postavi na pozornice glavnog grada. Njena i Sanchova potraga vodi je kroz lodonske arhive, ali i provinciju u kojoj arhive tvrde da se nalazi preostala kopija nestalog teksta, zatim je dovode u sukob sa plemstvom koje ovaj tekst tretira kao vredni kolekcionarski predmet – manje, dakle, kao umetnički rad – ali i sa drugim glumcima. Angažuju se tu i drumski razbojnici, pa bude i zaustavljanja kočija, kidnapovanja, ali i smelih nadmudrivanja sa kriminalcima korišćenjem pozorišnog znanja…

Harambat ovde koristi mnogo izvornog Šekspirovog i Servantesovog teksta i ljupko se njime poigrava kroz aluzije, adaptacije i varijacije. Strip ima energičan, pustolovni tempo, ali se ni malo ne stidi da na momenat stane i pozabavi se samim tekstom i umetnošću, umećući, recimo, na nekoliko strana san koji ima jedan od likova i u kome Servantes i Šekspir imaju glasnu i ne previše prijateljsku raspravu o tome ko je bolji i važniji. U samom finalu stripa dobijamo čak i spektakularnu plesnu tačku u kojoj folklorni intenzitet običnog sveta na kraju prevagne nad agendama svih tih glumaca, plemića, mešetara… A kroz sve ovo Harambat pušta svoje likove da komuniciraju u vrcavim poetskim dijalozima, igrajući se jednako sa analizama književnih dela, socijalnim realnostima polovine osamnaestog veka (pogotovo za žene i obojene osobe – Sancho u jednoj sceni gotovo da biva linčovan) ali i sa odnosima unutar zajednice pozorišnih profesionalaca.

Iako, naravno, izgubljeni tekst do kraja neće nikoga učiniti bogatim i slavnim, likovi prolaze značajne transformacije – pogotovo se odnos Peg Woffington i rivalskog glumca Davida Garricka interesantno menja, naročito ako znate da će u stvarnom životu njih dvoje biti i ljubavnici jedno vreme, i The Missing Play donosi jednu skoro idealnu kombinaciju avanturističke, razigrane komedije jasno utemeljene na šekspirovskim tropima, i postmoderne literarne analize utkane u prozni (i ilustrovani tekst). Harambatov crtež je jednako lak i pitak kao njegov tekst, neopterećen detaljima ali vrlo siguran u pripovedanju i ekspresivnosti svojih likova. Na ovom mestu treba da se ukaže da je i prevod na Engleski, delo Allison M. Charrette naprosto izvanredan i da pogađa potreban ton i razigranu energiju koju je Harambat ubrizgao u svoje dijaloge i deskripcije.

The Missing Play je naprosto izvrstan strip, primer franko-belgijske produkcije na svom vrhuncu, ne zato što ima izuzetnu produkciju i do dijamantskog sjaja uglačani žanrovski kvalitet već, naprotiv, zato što koristi jezik i resurse stripa da napravi jednu fiktivnu ali ubedljivu, pa i na neki način stvarnu igru u kojoj vrhunci evropske književnosti susreću značajne ličnosti evropske istorije i daju nam priču koja deluje BITNO a da se ni malo ne upušta u dnevnu politiku niti svoje likove oslikava kao moderne ljude. Ne propustiti. Amazon album prodaje ovde.