Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Free jazz se često doživljava kao namerno nemelodična, neharmonična forma muzike u kojoj se čista ekspresija (neretko prepoznata prevashodno kao volumen zvuka) vrednuje iznad puste muzičke teorije. No, naravno da je ovo jednako često sasvim pogrešna percepcija i da ima nebrojeno mnogo primera muzike koja je istovremeno i slobodna i harmonična, i melodična, pa i HIMNIČNA. Uostalom, Ornette Coleman, tvorac koncepta free jazza je samo malo kasnije bio tvorac koncepta harmolodike u kojem je spojio harmoniju, pokret i melodiju, tako da sve bude slobodno ali i da sve zajedno ima prepoznatljivu kolektivnu formu. Nedavno izašli album francuskog fri džeza, Adrien Sanchez Trio: TITTA je jedna od finijih demonstracija ove filozofije što sam čuo ove godine.
Adrien Sanchez je sada već dosta poznato ime nove francuske džez scene, tenor i alt saksofonista sa međunarodnim iskustvom i već solidnom količinom albuma iza sebe, a TITTA je prvi album na kome on preuzima ulogu lidera i – pretpostavka je – autora svih kompozicija. Onoliko koliko u free jazz trio formatu jedan čovek uopšte može da se nazove liderom i autorom.
Sanchez je inače polovina blizanačkog dua gde je druga polovina Maxime Sanchez, pijanista i kompozitor. Talentovana braća od 2008. godine žive u Parizu, ali još 2005. godine su osnovala trio u kome je treći član bio bubnjar Gautier Garrigue. Nakon tri godine svirke u ovoj postavi, pridružio im se kontrabasista Florent Nisse – a kog su upoznali na pariskom konzervatorijumu CNSM – i kompletirao kvartet koji je onda dobio i zvanično ime: Flash Pig.
Kvartet je svirao po parizu i Francuskoj ali i Mađarskoj i Nizozemskoj, dobijao nagrade i odlične kritike za svoje albume, kanališući zvuk ’70s improvizacije i džeza, kako iz severnoameričke tradicije, tako i skandinavske. Treba ovo zapamtiti.
Jer braća blizanci su u međuvrenu počela da rade i sa trijom Kepler, u kome je treći član saksofonista i klarinetista Julien Pontvianne i ovo je apstraktnija, i dalje jazz formacija ali nešto izrazitije okrenuta istraživanju boje, teksture i zvučnih efekata.
Sasvim prirodan naredni korak za Adriena bilo je i eksperimentisanje sa elektronikom, u solo formatu, ali je onda osetio i da je vreme da se osamostali kao autor, pa je osnovao i sopstveni trio.
Adrien Sanchez Trio radi već duže od pet godina i u njemu pored Sancheza ponovo imamo kontrabasistu Florenta Nissea, a formaciju upotpunjava cenjeni i iskusni pariski bubnjar Fred Pasqua, član više različitih postava od kojih je verovatno najpoznatija Lucky Dog.
Što se Nissea tiče, u pitanju je, uh, pa neka vrsta genija, momak (od 41 godine) koji je krenuo da svira kontrabas sa šest godina, kasnije odlučio da studira mašinstvo ali i da ne napusti muziku pa na kraju završio sa tri diplome – mašinskog inženjerstva, klasične i džez muzike. I on sam se doselio iz Liona u Pariz 2008. godine i sarađivao sa brojnim domaćim i stranim muzičarima.
Adrien Sanchez Trio je ona vrsta najogoljenijeg izraza koji možete da zamislite u džezu, bend sveden na skelet a koji će se sa svakim taktom boriti da pokaže da vam više od skeleta nije uopšte ni potrebno, kreirajući muziku koja ima teme i melodije, nije izmišljena od nule na licu mesta ali koja se zaista ovaploćuje tek u izvedbi i na papiru je bukvalno samo zametak onog što će biti kada se muzičari nađu u istoj prostoriji ispred mikrofona.
Snimana u dve sesije, tokom dva dana 2020. i 2022. godine, TITTA je kolekcija srazmerno kratkih kompozicija, većinski negde između dva i četiri minuta, a što nije karakteristično za free jazz koji voli prostor da se razmahne, dovoljno vremena da se zagreje i muzičare dovede u posebno stanje uma u kome muzika samo prolazi kroz njih bez njihovog svesnog učešća. Sanchez ovde trio, naprotiv, ukalupljuje u kratke aranžmane u kojima se tema i improvizacija prirodno pretapaju jedno u drugo, a svaki član ima slobodu da pokaže šta zna ako to može da pokaže brzo.
Za razliku od nekog „tradicionalnog“ free jazza u kome su instrumenti tretirani agnostički, u ovom triju podela na temu/ solažu i pratnju stoji, ali Pasqua i Nisse ni slučajno nisu nekakvi docilni ađutantni glavnokomandujućeg saksofoniste. Štaviše, veliki deo kompozicija bazran je na bas-rifovima kompleksnih metrika i dinamike, gde Nisse postavlja matematički problem koji onda Pasqua sa zadovoljstvom rešava. Čak i kad je Pasqua taj koji zapravo svojim ritmom započinje pesme. Njih dvojica u većini kompozicija kreiraju gustu mrežu udaraca i tonova, koja na momente može da deluje i sasvim apstraktno sa svim tim sinkopama ali najveći deo pesama ima prepoznatjiv gruv i pokretački ritam koji će slušaocu ubrizgati energetsko punjenje i učiniti ga hipersvesnim detalja muzike. Snimak je pritom dinamičan (mada i dosta glasan) i Erwan Boulay koji je služio kao inženjer zvuka pazio je da uhvati sve do najsitnijeg vibriranja kože na dobošu i Sanchezovih plitkih izdaha koji note jedva podižu do granice čujnosti što sve albumu obezbeđuje jednu bogatu, duboku zvučnu sliku.
Klasičniji free jazz komadi, poput 23H23 i POK O’POK sa svojom hardboperskom osnovom i energičnim, slobodnim soliranjem demonstriraju da bend zna u kom idiomu radi i mada Sanchez nije „snagaš“, ovo su pesme sa puno vozačke vučne sile u sebi. Nasuprot njima stoje gruverskiji, sporiji komadi, kao što je fankom oprljena Patrick is a beautiful name koja album otvara ili skoro-pa-balada It should’ve happened a long time ago sa izuzetno sanjivim alt-saksofonom i veoma apstraktnom pratnjom.
Sve je to sjajno, pogotovo spakovano u male formate gde nema mesta da se bend izgubi pa traži, već su teme odrađene sa autoritetom i improvizacije nikada ne izgube inerciju, no, Sanchez u barem dva navrata kreira savršenu, jelte, oluju, nudeći ajlerovski himnične teme koje detoniraju ostalu dvojicu muzičara i pesme se transformišu u apsolutne proslave harmonije, pokreta i melodije. Jedna od njih je, recimo, SPITS čija je radosna tema neka vrsta ubrzanog marševskog poziva, a druga svakako Scandinavian Suite – eto Skandinavije! – najduži komad na albumu koji ide od glasnog i brzog do tihog i sporog sve dok se praktično ne rasprši na horizontu. Trinaest pesama prefinjenog modernog free jazza iz Pariza – sigurno ste imali i mnogo gorih predloga kako da provedete ovu Nedelju:
